Најновије

НАСЕЉЕ У НАШОЈ КРВИ: Зашто смо сви ми Јасеновац

Владимир Димитријевић (Фото: УНС)

Пише: Владимир Димитријевић

Зашто смо сви ми Јасеновац

Требало би кренути од појма србоцида, значајног за разумевање геноцидног злочина који се  у НДХ десио од 1941. до 1945. године ( појам је сковао наш геноцидолог Владимир Умељић ). Јер, све почиње у језику – када је Анте Старчевић Србе прогласио „накотом за сјекиру“, логор Јасеновац већ је рођен у ђавољем уму који је србоцидом руководио за време Анте Павелића. 

Потписник ових редова заиста сматра да је сваки Србин, на себи својствен начин, Јасеновац; јер, по Шантићу, „у мени цвиле душе милиона“ ( „Моја отаџбина“ ), и нас боле ране нашег рода. Свако од нас, макар да није имао ниједног рођака кога су усташе умориле у Јасеновцу, заклан је управо тамо, скупа са мушкарцима, женама и децом којима је право на живот одузето јер су били православни Срби. Али, по речима Светог владике Николаја, ови страдалци под хумкама покрај Саве победили су лажно, папско хришћанство, и учинили да Истина блиста заувек. 

Мученички пут православних

Владика Николај је, пишући Службу новомученицима српским, где је, између осталог, изложено православно учење о мучеништву, чији је Првомученик Христос, пронашао смисао нашег страдалништва у доба НДХ. Никаквог смила у том покољу нема ако нема васкрсења и живота вечног. Ако је иста судбина Вукашина Јасеновачког и Макса Лубурића, онда сви треба да нестанемо, сматрајући да је боље да се никад нисмо ни родили. 

Мученички пут православних је, у суштини, литургијски. Символична слика жртвованог Христа (Агнеца) у облику малог детета које лежи покривено воздухом на дискосу поред путира на Часној трпези док му с обе стране прилазе анђели-ђакони који чинодејствују, фрескопише се у олтарској ниши православних храмова. Ова сцена je средишњи део већих композиција познатих као Служба архијереја (Поклоњење жртви – Агнецу) и Небеска литургија које се у православним храмова храмовима сликају у доњој зони олтарске апсиде. 

Откуда оваква слика? Од приложених дарова–хлебова за Свету Литургију, на жртвенику се одабирају они што ће се употребити на Литургији. При припремању Светих дарова читају се молитве у којима се спомиње страдање Христа Спаситеља. Ту се изговарају речи: „Пречистом крвљу својом искупио си нас од клетве законске; на крсту прикован н копљем прободен излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти“. Вадећи из једног хлеба–просфоре, – печатом означени део, Агнец, који ће после освећења бити сам Христос, свештеник говори: „У спомен Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа“, затим: „Као овца на клање би вођен и као безазлено јагње, немо пред оним који га стриже, не отвара уста своја; у смирености Његовој суд се Његов узе; а порекло Његово ко ће исказати? Јер се од земље узима живот Његов. Жртвује се Јагње Божје, које узе грехе света, за живот и спасење света“. А пробадајући Агнец говори: „Један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода, и онај који виде посведочи и сведочанство је његово истинито“. Док свештеник припрема хлеб и вино, који ће постати тело и крв Христова, дотле на зиду пред њим стоји насликан Христос онакав какав се описује у овим молитвама.

Причешћујући се распетим Христом, српски народ се припремао за клање – проливена крв Господња освештала је крв Новомученика Српских, и Јасеновац је постао велики антиминс српског народа, на коме се служи Небеска Литургија, заветно уздарје српско за дар Христов Србима. 

Папизам гори од атеизма

Убијајући Србе, усташе су, у име папе римског, убијале Христа, и доказивале тезу Достојевсковог кнеза Мишкина да је папизам гори од атеизма, јер пропагира изопачени лик Јагњета Господњег. То, по стоти пут понављам, не значи да нема римокатолика који настоје да живе као добри хришћани, и то не значи да таквих хришћана није било и да их нема међу Хрватима. Такви нису убијали Србе. Ми се, међутим, овде бавимо усташтвом. Јер усташтво је борбени шовинистички папизам доведен до крајњих граница управо од стране потомака покатоличених Срба које су фратри и жупници учили да страствено поричу своју православну прошлост, и убијају оне који, самим својим постојањем, сведоче о прошлости новопечених Хрвата. Јасеновац се зато мора сместити у демонску ритуалност квазихришћанства која је једног Андрића извела из простора римокатолицизма ( Андрић је отишао јер није могао да има исту веру са Степинцем).     

Године 1948, Накладни завод Хрватске објавио је његову књигу „Јасеновачки логор“, дело партизана, Хрвата, хуманисте и искреног верника у комунистичко боље сутра ( што га је коштало Голог отока; био је прво у Јасеновцу, па на Голом отоку; у младости је, под Бечом, робијао као младобосанац ). Др Никола Николић је написао једно од најпотреснијих сведочанстава о паклу Јасеновца, јер је био лекар, који је видео много, и знао много. Он је живи сведок демонизованог ритуализма којим су клани Срби и остали у Јасеновцу. 

Да ли нам требају ватиканске архиве?

Када је ЦИА отворила своје архиве, сви смо сазнали да је Ватикан крио крволока Анту Павелића;  знамо да је Ватикан пун блага које су усташе опљачкале од својих жртава, Срба, Јевреја, Рома; а оно најважније што знамо је да је Ватикан створио усташе. Мржња којом су ови демони у људском лику горели против Срба потицала је од чињенице да су они, већином, били потомци  преверица, које, како рекосмо, фратри и жупници нису учили Живоме Христу и љубави Његовој него бесу према онима који су остали верни крсту са три прста. Све кључне личности усташког покрета биле су надахнуте папистичком јересју, почев од ученика травничке католичке гимназије, и редовног саслужитеља на мисама, кољачког поглавника др Анте Павелића. Највећи усташки џелат, Вјекослав Макс Лубурић, је знао да је српског порекла,  да су му преци из данашње Црне Горе. То је кључно – усташе су постали чудовишта  верујући да им је све допуштено паролом „Бог и Хрвати“.         

Зато нам ватиканска архива, из које ће се опет селективно издавати документи на увид, ни не треба; наша је „архива“ покланих, пресељених у Небеску Србију, која све памти, јер је у Јагњетовој Књизи живота. Увод у ту књигу је дело Николе Николића, писано са дна јасеновачког пакла. 

Титоисти и другосрбијанци

Удбашки србофобни приступ југословенском питању нераскидиво је повезан са другосрбијанштином. У том свету, Јасеновац је „Јасеновчић“, а Сребреница „Сребреничетина“. Удбаши су, у Титово име, ућуткивали Србе, претварајући њихове жртве у безличне „жртве фашизма“, а усташе у „слуге окупатора“. 
Тим путем се наставило. 

Другосрбијанци непрестано желе да ућуткају Србе који памте своје жртве, и сведоче да је другосрбијанска мржња простачка, кафански закрвављених очију преко којих су, ради имиџа,  навучене тамне „рејбанке“. Тако код једнога (за кога се својевремено приметило да се „не зна да ли је лепши или паметнији“) читамо да патриоте нису ништа друго до „разлармана каста потконтиненталних Двопапкара, радосних да смрде“ који имају „рутаве уши“; они су „фекалне Патриоте“, „задригли фашистоидни полусвет“; имају „гадна уста“ и штошта „умеју да изарлаучу“.   
А ово је опасно.

Геноцид, рекосмо, почиње речима мржње.

Сетимо се само Анте Старчевића, који је Србе звао „пасмином славосербском“ и „накотом за сјекиру“. Јован Скерлић је Старчевићеве речи сматрао само хистеријом на папиру. Али, дошао је Анте Павелић, и јасеновачке каме и маљеви су прорадили. Основни патос усташког покрета је био - одбрана „еуропске цивилизације“ од „подлог Бизанта“, оличеног у „пасмини славосербској“. 

Зато је еуропска Друга Србија тако слична кроатоликој србофобији.

Србофобија хрватска и другосрбијанска

Дубравко Јелачић Бужински, потомак бана Јелачића, 30. коловоза 1991. у „Вјеснику“ исписује овакве речи: „Оно што је одредило цивилизацијске и традиционалне норме живота еуропских народа, на страни нашег источњачког противника не постоји. Рећи да тамо (у Србији, нап. В.Д.) већ почиње азијатски светоназор било би увредљиво за Азију и њене часне земље. Примјер нашег непријатеља је уникатан. Он углавном сам ствара свој властити образац покварености. Води са нама бескрупулозну, дивљачку борбу, опремљен бизантијским репертоаром подмуклости и ритуалних злочина који ће сигурно ући у повијест заборављене средњевјековне окрутности“. Познати католички идеолог  и Туђманов сарадник, Живко Кустић, у „Глобусу“ 31. свибња 1991. каже да су Срби, захваљујући „партикуларном - империјалном“ светосављу остали племе, не поставши нација, због чега не знају за демократију и плурализам, за разлику од Хрвата, који су васпитани на универзалистичко - наднационалном католицизму. Хрватски академик, Владо Готовац, у свом тексту „Зашто српски Бог мрзи Хрвате?“, објављеном у „Глобусу“ 26. српња 1991, упозорио је да је „цијели интелектуални живот Србије прожет светосављем“ које „не може бити еуропско, будући да искључује лаичку државу која није могућа као јединство вјере, власти и народа.“ Због тога је Јеврем Брковић у „Гласу концила“ 1991. године говорио да су Црногорци („Дукљани“) првобитно били католици, док их „геноцидни Сава Немањић“ није „поправославио“, па се „Црна Гора мора вратити својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства“. (1)

Јер, како је давно уочио др Жарко Видовић: „Хрватско-европска (ватиканска) варијанта српског питања је србофобија. Она, као садизам, тражи од Срба одговарајући механизам самооптуживања, „сарадње са тужитељем“, „конструктивну кооперативност““. 

Зато је домаћим симболичким капоима, Титовим удбашима некад, а другосрбијанцима данас, лако, и њихов избор је једноставан. „Капо не батина сапатнике због неке ситне материјалне привилегије. (...) Он то ради зато што су Јевреји ЗАИСТА лење, паразитске свиње. (...) На једној страни су чисти, уредни, глатко обријани људи у блиставим чизмама. На другој страни су мршаве, праве креатуре у одвратним ритама. И избор је једноставан, баш као и објашњење стања и узрока“(1), вели Слободан Антонић. 

Опасност неоусташтва

Зашто је неоусташтво опасно? У свом огледу на ову значајну тему, Марија Ђорић нас подсећа:

„1. Хрватски екстремни десничари, као и остали десничари тендирају да се врате у романтизирану прошлост. Најчешће се бира онај „најуспешнији” део прошлости. 2. Проблем са хрватским фашизмом је у томе што се никада после Другог светског рата није до краја спровео процес денацификације, као што је на пример, то урађено у Немачкој. 3. Као и свака врста екстремизма, тако и екстремна десница у форми неоусташтва у Хрватској јача у условима економских и друштвених криза. Безнађе младих људи и лош економски стандард лако доводе до ревитализације нацистичког сентимента. 4. Док се усташка идеологија темељила на идејама Анте Старчевића и Анте Павелића, савремено неоусташтво се првенствено позива на лик и дело Фрање Туђмана, као „оца самосталне државе”. 5. Неоусташтво добија легалитет и легитимитет од појединих представника власти, што указује на то да је хрватска демократија на крхким ногама и да није извршена „деконтаминација” елите. 6. Екстремна десница у виду неоусташтва је дошла данас на највишу тачку од 90-их година 20. века. То је потврдила и америчка агенција „Асошиејтед прес” у свом извештају 2015. године поводом инцидента на фудбалској утакмици Хрватска-Италија, када је неко од вандала на терену спрејом исцртао кукасти крст.75 У овом извештају се такође указује на све већу фашизацију друштва, која се првенствено може видети у забрањивању ћириличног писма. 7. Неоусташтво се, уосталом као и класично усташтво, заснива на србофобији и антисемитизму, укључујући и анимозитет према свима онима који могу на било који начин угрозити хрватски идентитет. Самим тим представља озбиљну претњу демократији.“ ( 2) 

Смањивање броја јасеновачких жртава један је од кључних момената неоусташтва у Хрвата.
Треба ли да им Срби ревизионисти у томе помажу? 

Опет „бројке и слова“

Радомир Булатовић, историчар, аутор књиге „Концентрациони логор Јасеновац“, који се овом темом бавио још у доба СФРЈ, бележи о Градини, кључном јасеновачком стратишту:“Градина је била ликвидациони центар јасеновачког логора 1.217 дана. Ако се тај број помножи са 600 добија се бројка од 730.200 или множено са 500 износи 608.500 жртава. Може се рећи да Градина није довољно позната, јер су многи доведени директно на губилиште без пролаза кроз логор у Јасеновцу. То се у антрополошким анализама видјело. Колики је то број, није могуће казати. Уобичајено процјењивање, да је у Градини страдало око 360.000 жртава није одрживо, чак и када би се узело да је дневно у њој страдало само по 300 људи, жена и дјеце. У том случају, ако се помножи 300 са 1217 дана, колико је Градина била стратиште, добива се број од 365.100 жртава. По истом поступку, за читав логор у Јасеновцу, када би се измножио број дана његова постојања 1.348 са дневним капацитетом убијања само од 300, добива се укупно 404.400 жртава. То је сигурно знатно више.“(3) 

А нама данас ревизионисти, са мантијом и без ње, причају како је то све било мање, много мање, него што се о томе до сада писало. Да би се заборавиле слике које је Ћамил Сијарић затекао у ослобођеном Јасеновцу, и које је записао из сећања преживелог, и које јасно говоре зашто је прецизна „бројидба“ жртава била скоро немогућа:“Ми смо дознали о свим ликвидацијама заточеника у логорима, али нисмо дознали шта је бивало са сељацима који су довођени у Градину, Уштицу и на Саву више логора. Тамо су довођена по цијела села. И та села логор нису ни видјела, па се зато не зна ни њихов број. Било је много оних који су побијени одмах пред логором а да у логор нису увођени – као што је био случај и са око двије хиљаде заточеника из земунског логора које су Нијемци предали усташама.“

Помиње ли их ко? 

Ћијарићивео сведочење настало одмах пошто је Јасеновац ослобођен.

Човек у логору види много, али не и све

Ћијарићев мученички саговорник сведочи:“Човјек у логору много види, али све не може видјети – јер шта ви знате кога све то доводе на обалу, чујете како се воз зауставио и како локомотива брекће, и знате да су то тамо доведене нове жртве. Наједанпут чујете усташке псовке, плач женски, врисак, запомагање, писку дјеце; и јасно вам је да то тамо усташе убијају.
А понекад није тако – него тамо на Сави чујете шкрипу компи и шлепова и знате да то превозе жртве преко Саве у Уштицу или на Градину да их тамо побију. Кроз ноћ отуд чујете пушке и стројнице и како запиште људски гласови.
Женски гласови се увијек јаче чују.

Жене пред смрт више протестују него мушкарци. А новодоведени заточеници више од старих. То долази отуда што су се стари заточеници навикли да смрти гледају у очи – и што се њихов живот у логору из дана у дан, из мјесеца у мјесец, из године у годину стањивао и стањио толико, да се прекине као конац… Према томе стари се заточеници смрти као смрти нису бојали, него су се бојали начина умирања, то јесте средства којим ће бити уморени.

Ломаче су –  да се поубијани спале и за њима не остане траг ни на земљи, ни у земљи – уведене касније.

Кад кажем ломаче, ја ту мислим на спаљивање великог броја лешева. А највише их је спаљено 16. априла 1945. године на Градини с друге стране Саве. Тамо су наједном почели да превлаче велике количине нафте, бензина и дрвета. Говорило се да се тамо гради нови логор, у који ћемо се преселити, јер је логор Јасеновац бомбардован. Гледали смо ноћу како тамо – преко Саве, у Градини, горе велике ватре. Чинило се да се пламен диже до неба.

Тамо преко Саве прво су превезли жене из женског, зиданог логора, побили их и спалили. Гласови који су отуд долазили били су страшни. И прије су отуд долазили гласови кад убијају, али ово је било нешто друго. Тамо гробари нису требали. Па због тога нико жив не зна шта се дешавало на Градини. Знали су – али нису стигли да кажу, они у гвожђе оковани заточеници који су тамо превозили нафту и бензин, али они су били строго одвојени од осталих заточеника. На крају су усташе – пошто су побили жене из женског логора, побили и њих.(...)

Ваздан је начина на које су људи завршавали свој живот у логору. Ко би их знао набројати: пушка, нож, сјекира, ватра, вода, јама, конопац, маљ и друго. Најзад је усташама било досадило да толике људе убијају на један, два, три или колико хоћете начина, па су тражили новину у томе, тражили су да разбију досаду убијања. А измислити нови начин није била лака ствар. Зато су по логорској усташкој сатнији разгласили да треба пронаћи нови начин ликвидирања заточеника.“(4) 
И тако сваки дан. Што наши ревизионисти желе да се заборави. Бар кад су бројке у питању.

Христова и наша Голгота  

А ми не заборављамо. Јасеновац је Христова и наша Голгота, пут ка Васкрсењу.  Сада сви са Новомученицима Јасеновачким чекамо опште васкрсење из мртвих:„И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше“ (Откр. 21, 2). После смрти наше тело трули. Ово распадање читавог телесног састава је потребно да би се наша тела обновила, избавила од болести, недостатака, земаљске грубости. У овом смислу Свети Оци говоре о благодатности смрти, јер се кроз њу не остварује лечење и преображај не само душе, него и тела. По речима светог апостола „тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили“ (1 Кор. 15, 42-43). Када сви устанемо из мртвих, наше душе ће се сјединити са нашим телима, и човек ће, као целовито психофизичко биће, ући у вечност – једни на вечну радост, са телима у Божанској светлости и благодати, а други на вечну муку, са телима унакаженим од греха и наопакости. Како су говорили свети – сада су наше душе одевене у тела, а тада ће тела бити одевена у складу са оним што нам је у души. 

Каква је светлост засијати из тела Јасеновачких Новомученика! Како ће их Христос наградити! Каква ће бити њихова блажена вечност! А каква ће бити судбина усташких џелата и њихових „благословитеља“ – о томе нека свако мисли, нарочито они који верују у ватикански екуменизам и његову искреност!

Зашто се не сме прећутати? 

Када је ревизионизам везан за јасеновачке жртве у питању, ту не да не могу, него нећу да ћутим. Јер, како би рекао Иван В. Лалић у песми „Опело за седам стотина из цркве у Глини“:

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.
 
Ако песник није могао да прећути седам стотина оних из цркве у Глини, јер се од прећуткивања руше зидови, онда ни ми не можемо да прећутимо седам стотина хиљада Новомученика Јасеновачких, јер ће се срушити сви зидови куће која се зове Српство. То је Христово Српство, светосавско и светолазаревско Српство, новомученичко Српство, Српство Голготе и Васкрсења. Његови зидови су од Истине. 

Јасеновац је насеље у крви свих нас. Ко нема, срцем и душом, стан у Јасеновцу, тешко да ће га имати и у Небеској Србији, једном од квартова Небеског Јерусалима, наше вечне отаџбине и очевине. А за вечност са нашим Новомученицима у Небеском Јерусалиму – Господу се помолимо! 

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Упутнице

  1. Цитати према: Владимир Димитријевић, О лажи грађанизма, http://91.222.7.144/prikazi/o-lazi-gradjanizma.html

  2. Марија Ђорић: Неоусташтво у савременој Хрватској, www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2017/11/NI-27-2.pdf

  3. Радомир Булатовић, Утврђивање прближног броја страдалих лица у јасеновачком логору, stanjestvari.com/2023/11/28/radomir-bulatovic-utvrdjivanje-pribliznog-broja-stradalih-lica-u-jasenovackom-logoru/

  4. Ћамил Сијарић, Ослобођени Јасеновац, ssr.org.rs/oslobodjeni-jasenovac/

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА