Piše: Branko Veljković
Mali Mare, viđeni Pate, voleo je da ima prijatelje. Sa livade u metropolu a onda i dalje. Skuplja Mare prijatelje skoro kao knjige. Onda se malo pogubio. Pa malo više. Počeo je, kao onaj Evre, da u svakom F vidi Francusku a u svakoj avio karti svoj lični uspeh ma ko da ga je „tamo“ odveo, kartu dao i hotel platio. Od prijatelja ostale su mu knjige a za to njegovo F želim da mu kažem i pokažem. Kad se dozove jednom onom čega nema, ako ga puste, odvešću ga u Vojni muzej na Kalemegdanu. Tamo ima jedan gospodin „Maksim“, M 1909, MG 10, kalibar 7,62x54R. Jedan jednini. Tada su ih zvali – mitroljez. A bilo ih je 250. Kupila vojska do 1909. godine tačno toliko. Testirani su na poligonima u Kragujevcu, Valjevu i Čačku. Behu ratovi, beše Albanija koju je samo narod i samo vojska u muci i užasu prešla a svi drugi se samo slikali, preko koje su Albanije preneli mučenici na leđima tačno 179 mitroljeza svih modela od kojih je bilo 117 „Maksima“ (Francuski general Pjaron de Mondezir izbrojao je 122 mitraljeza sa 343.000 metaka). Da bi ih za konačni udar Solunski spremili poslali su „Maksime“ na remont i reparaciju u Maretovu F, zavod Šaterlo (Chaterlleraut). Svi koji su tamo odneti „na remont“ nikada nisu vraćeni Srbima. Srbi su od Maretove F osuđeni da golim grudima i bajonetima krče put do slobode a mitroljezi su „donirani“ za Maretovu F i njihovu Liberte, egalite, fraternite, ou la mort!. Za sebe su ubrzo precrtali a za Srbe ostavili samo taj, precrtani, kraći deo – – ou la mort - „do smrti“! Taj jedan jedini mitroljez „Maksim“ koji je prekostao, taj je kraj velikog rata dočekao sa svojim vojnicima i eno ga danas u Vojnom muzeju. A Srbi? Kada su od Kajmakčalana do Beograda dotrčali pod borbom za manje od 70 dana dobili su naređenje da stanu pred samim kapijama Belog Grada. Dogovoreno je da u Srpsku prestonicu prvi mora ući Luj Franše d Epere, onaj od Maretove F... A Luj Franše i ta njegova konjica i pešadija u kojoj belog lica nije bilo već sve neki tamnoputi nesrećnici iz kolonija, trčali su za srbskom pešadijom i srbskim značarima, jer „Srbima nisu trebale komunikacije, oni idu napred poput oluje“. Slušali su trube srbske značarske i divili se kako vaskrsli svoju zemlju vole. A Vlada Francuske, kada je Luj Franše d Eperea proizvela u čin maršala dala je sledeće saopštenje: „Probio je bugarski front i namorao neprijatelja da kapitulira. Ovaj uspeh, kome nema ravna u evropskom ratu, doveo je do rušenja Centralnih Sila“.... Srbe nisu ni pomenuli. Što se zvanične Francuske tiče, ne samog Franša jer je on u živo i mrtvo video kako izgleda juriš besmrtnika i umeo je to da ceni, Luj Franš od F je probio Solunski front. Te godine je, unuk muželožnik, kralj Aleksandar Karađorđević, koji je izdao svog dedu kralja Nikolu Petrovića, naredio da se Franšu dodeli počasna titula Srbskog vojvode. Želeo je mladi muželožnik Pariz a znao je da nam je presuđen Berlin. Ta želja ga je koštala glave.
U toj njihovoj Liberte, egalite, fraternite bilo je i da je zbog buržoaske revolucije i masovnih pogubljenja na giljotinama, „škotskim devicama“ i bez njih, zavladao opšti haos i nedostatak svega i svačega, pa tako i kože i predmeta od kože. U opštoj anarhiji, novoustanovljena Liberte itd, Vlada Maretove F, dala je nalog da se dozvoli da se sa ljudskih leševa skida koža i da se od tako štavljene kože prave odevni predmeti, obuća i „zanimacije“ za bogate slojeve stanovništva. Muška koža je bila više na ceni jer se verovalo da je čvršća i otpornija. Niko nije siguran kada su sa tim, masovnim i legalnim „biznis planom“ prestali ni koliko je miliona francuza nosilo „predmete od ljudske kože“ narednih decenija, niti se zna koliko je naroda pobijeno zbog kože a ne zbog revolucije. A od tog vremena pa do Vafen SS odreda sastavljenog isključivo od Francuza koji je odred bio deo SS divizije Francuskih dobrovoljaca 33. 33. Waffen Grenadier Division der SS „Charlemagne (Karlo Veliki) i koji je do poslednjeg vojnika branio Rajhstag od Ruskih trupa, prošlo je manje od 150 godina. I eto, ovih dana, potomci tih i takvih Francuza imaju predlog kako da se „na civilizovan“ način Srbi odreknu Kosova, „jer drugačije ne može“. Francuski partneri u ovom „epohalnom“ predlogu su civilizovani Nemci, oni su „škotsku devicu“, giljotinu, ukinuli nešto posle Maretovih Francuza, „već“ 1949. godine. Doduše, ima tu i nepoznanica. Možda u ovoj novoj raspodeli, kada sve Nemce opet gurnu na ruski front, onda opet Francuzi odluče da do poslednjeg brane Rajhstag.
A neki dan, u pauzi između dva kukanja što mu niko ne pomaže, Mali Mare Pate i njegov drug što se raznih fascikli sa razlogom plaši pričaju pa imena pominju. Kažu, lamentiraju, žele da se pomisli i nakon toga zapamti, da su oni sa jednim Dragošem Kalajićem bili „egal“ od „egalite“ (eh to Maretovo F, a pri tom ne mislim na sada mogući, istoimeni klub za muželožnike u strogom centru srbskog Beograda, na pet minuta Maretovog hoda do Patrijaršije kojoj je sve to u redu i normalno). Traže Mare i Marica sebi mesto pa odmah na presto. I eto anegdote.
Jednom, u vreme dok je za potrebe istih zadataka jedan samozvani stvaran a drugi brisan „do nekog drugog filma“, Mare se zaneo pa priča o svojim uspesima te kako je bio u odličnim odnosima sa Dragošem Kalajićem. Priča on tako. Slušaju ga svi pa i režiser u zelenom kaputu i inženjer. Ovde nadahnutog režisera možemo samo citirati: „Mogao si ti da imaš uspeha kod žena samo da si poslušao Dragoša Kalajića. On je pokušao da te nauči kako se rade one stvari sa ženama, ne zato što te voleo, kako ti je više puta rekao i ne zato što si nizak čovek nego zato što si mali čovek! I ti si to „izdržao“ više puta. Nisi sujetan nego si ga sutradan odmah pozvao u emisiju. A ti si, Mare, pravi pokazatelj čoveka koji je đon. Šta god da ti neko kaže ti se uvek isto nasmeješ.“. Bi tu i inženjer, pa i puno više i puno manje od toga, koji je dodao: „ja se sa Dragošem u mnogim stvarima nisam slagao ali kada on pozove na razgovor to se mora ići, to se mora slušati“. Smeh prisutnih se ne može prepričati ali Mare „mali čovek“ i njegov osmeh može, režiser nam je to svima dočarao. Tada je Mali Mare mnogo zamrzeo režisera i inženjera. Upokojenom inženjeru se ne tako davno javno „osvetio“. Mrtvog ga je „hrabro“ prozvao da je džaba dva puta biran. Ergo, žilavi režiser je jož živ, vrlo je rečit a ima i brojeve koji mogu mnoge trenutno da ponište. Mali Mare arhivar, u slobodno vreme zaštićeni svedok, nada se da će i režisera da nadživi pa da onda po koju i o njemu kaže i zapiše.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 31, 2023
I tako je jedan Dragoš Kalajić, konačno svoj i konačno od svih po definiciji svoje spoznaje, doživeo, a u skladu sa onim shvaćenim „nadindividualnim realizacijama, idealno anonimnim, impersonalnim plodovima i bespredmetnim autorstvom“, stvarno je doživeo iako se upokojio, da ga ova dvojica deljakaju među sobom na nacionalnoj frekvenciji. Rekao bi Dragoš da je kojim slučajem bio evolucionista, da je stvarnost morala negde da nam da do znanja da je majmun postao od čoveka a ne obrnuto!
Jednom drugom prilikom ispričaću vam kako je na Mareta i Maricu gledao drugi koga su pomenuli, vanredni i neponovljivi Aca Lončar i šta je mislio o toj „zagušljivoj osrednjosti“ sa kojom je po nekada morao da komunicira.
A kojekude, po dubini svih Srbskih teritorija, ovih dana sedeli su ljudi. Čovek do čoveka. Rasterećeni od u svojoj suštini tužnih anegdota najhuđih „vračaraca“ bez Boga i odrođenih terazijskih Crnogoraca, čitali su čestiti ljudi ove tekstove pa razgovarali. Uz vrućku, sir, pršut i glavnju koja gori. Domaćini. Za sve napisano njima su bili sasvim dovoljni samo ključevi vere, istine i dobre namere. Francuski ključ je za neke druge koji to, rečeno, nemaju. Ovim ljudima sve se poslagalo, sve su razumeli. I pitaju, šta dalje?
Shvatili su vremeniti da je jednog Kralja, jednog dedu, prodao jedan unuk, djevstvenik a opet muželožnik ili po turski, adžuvan i da to nije bilo jednom. Ako su neki među njima čitali i uvaženog Grofa, Lava Nikolajeviča Tolstoja, rođenog južno od one prave, ruske Tule, realnijeg i od same ruske zime, a jesu, shvatili su na šta je mislio kada je zapisao: „Istorija bi bila dobra kada bi se oslanjala na istinu“.
A gde se izgubila istina? Ko je istinu „zaturio“? Šta nam je „dato“ umesto istine? Zašto sve to?
Zato što ako nam „ukinu“ istinu izgubićemo svest o tome ko smo, od koga smo i od čega smo. Zaboravićemo i zašto smo tu. Nećemo videti sami sebe ali ni druge. Videćemo samo servirane laži o sebi i laži o drugima. Isto kao narod isto kao pojedinci. I oni će tako videti nas. Onda smo osuđeni na lutanje, ratove i na svakakve „dobronamerne interpretacije“ u naše ime i za „našu korist“. Ti koji su osmislili da oklevetaju jednog razočaranog dedu da bi uzdigli jednog nesrećnog unuka uradili su to da bi u naš narod posejali seme zla. To seme zla i izdaje razludelo se već u prvim godinama nakon Velikog rata u hajdučijama i pobunama „Zelenaša“ protiv „Bjelaša“. Crna Gora je gorela u bratoubilačkom ratu i osporavanju nečega što nikada sporno bilo nije. Taj deda, kralj Nikola, kada je 1901. godine dolazio u Beograd da popravi odnose sa dinastijom Obrenović, narušene jer je Nikola deset godina na Cetinju čuvao kralja Petra Prvog Karađorđevića, verovao je da dolazi u srce Majke Srbije. Nikola je sačuvao Petra kome je dao utočište a i svoju najstariju ćerku, kneginju LJubicu – Zorku Petrović NJegoš za ženu. Ta sada krvna zajednica za sve Srbe bila je nada, uzdanica da je jedinstvo srbskog naroda zanavek zagarantovano. Kneginju Zorku krstio je preko zastupnika srbski knez Mihajlo Obrenović, opet u ime jedinstva naroda a venčani kumovi su joj 19 godina kasnije bili Ruski car preko svog poverenika, grofa Orlova Denisova i vojvoda Miljan Vuković. Na Cetinju je Zorka rodila oba sina pa i tog nesrećnog Aleksandra, a po rođenju trećeg, Andreje, upokojili su se i ona, u svojoj 25toj godini života i tek rođeno dete. Rodila je i dve ćerke sve u želi da čoveku za koga se udala da kraljevsku lozu, potomke da u pravdi i miru vladaju Srbskim zemljama. Ta Zorka, Nikolina ćerka, umirala je sa rečima – Biće Kralj! Mislila je na Petra, tada izganika, koji je kralj postao nakon majskog prevrata i ubistva poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Mislila je na pravičnog kralja svih srbskih zemalja baš kao i njen otac, Nikola, koji je, kada je te 1901. godine došao u Beograd, taj grad i svakoliki narod, pozdravio sa rečima: „Došao sam u prestonicu našeg milog Srbstva!“.
I onda jedan regent koji je „odabrao“ izdaju i Jugoslaviju.
Na to seme razdora a ne ujedinjenja kako su nas vešto lagali decenijama, za drugog rata „nakalemio“ se Sekula Drljević a pred kraj rata i razno razni „oslobodioci“. Kroz ceo Drugi rat i okupaciju, Podgoricu su 5. maja 1944. godine bez najave i bez razloga najteže razorili upravo „saveznički“, američki bombarderi a 6. novembra iste godine i britanski. U vojnom smislu, Podgorica je bila potpuno nebitan cilj. U međuvremenu su došle ustaše, komunisti, razne secesionističke i separatističke grupe i pokreti. Da nije bilo takve Jugoslavije ne bi bilo ni takvih komunista. U jednoj jedinstvenoj i uređenoj kraljevini Srbiji takva ideološka orjentacija bila bi neodrživa, kao što je bila nemoguća u Šumadiji sve do stravične i prisilne ideologizacije od strane novostvorenene „elite“ 1945. godine. Idelogije su zatirale ono što su bombarderi propustili. Komunisti su imali svoj „modus operandi“. Pasja groblja. Isto su činile i ustaše. Po logici te monstruozne politike i po direktnim naređenjima vrha komunističke partije, kada se narod masovno masakrira, sve što treba da se uradi je da se zatru leševi i ne dozvoli sahrana - nema grobova, nije bilo ni ljudi. Zato ponori i jame poput Miljevinske gde je s proleća 1945. godine, bez prava na ime i grob pobijeno stravičnih 22.000 mladića, Srba, starosti od 16 do 21 godine. Na tom mestu danas se nalazi samo jedna spomen ploča i krst. Odlukom bezbožnika desetine i stotine hiljada su jednostavno pobijene pa potom i izbrisane. „Slučajna“ sličnost ustaške i komunističke „prakse“ sa onim starim latinskim „damnatio memoriae“ – „zabrana sećanja“, ili, čovek koji je tako osuđen nije samo ubijan, već mu je sva imovina zaplenjena, oduzeta su mu sva zvanja i titule, ime izbrisano iz javnog života i brisao se svaki trag sećanja na osuđenog. Isto su radili i Grci Herostratu zbog paljenja Artemidinog hrama u Efesu u noći kada je rođen Aleksandar treći Makedonski ili kada je Egipatski Horemheb krenuo u proces masivnih društvenih reformi te je, u vremenu proglasa na desetom stubu u Karnaku, učinio sve da se iz istorije bukvalno izbrišu čitave dinastije pa čak i ceo jedan glavni grad Ahet-Aten i hramovi napravljeni po meri „izbrisanih“ Amenhotepa ili Ehnatona i Nefertiti ili Nefer-Neferu-Aten-Nefertiti... Staljin je naredio da se izbrišu svi zapisi jedne fudbalske utakmice koju je SSSR izgubio od reprezentacije SFRJ 1952. godine... „Damnatio memoriae“ je najmoćniji princip za „praktično“ upravljanje i uređenje istorijskog „prostora“ i u sebi krije sve tajne prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti. Ako se ovim „alatom“ služite i planirate u vekovima sve što vam treba je samo bezgranično strpljenje. On podrazumeva sistematično brisanje ali odmah nakon toga i odlično osmišljenu implementaciju „novog“ sećanja, nečega što se u stvari nikada nije dogodilo. Za to im uopšte nisu potrebne armije i tenkovi već pisari, koje kakvi poslušni akademici i mediji. Recept je uvek isti i rasprostranjeniji nego što se može i predpostaviti. Samo je krv uvek ljudska.
Zato su Srbska groblja i danas „legitimna“ meta širom „naše“, za sada upokojene SFRJ a verujte i u samoj Srbiji. Zato je, posle oslobođenja 1918. godine, volšebno nestala i ogromna arhivska građa koja je o Srbskoj istoriji govorila drugačije nego što je to naložila anglo-germanska istoriografija (ma šta da se još tako uspešno krilo iza ove, za narode sveta stvorene, primitivne geografije). Zato se i danas javno niko ne izjašnjava gde su nestale katastarske knjige iznete posle bombardovanja 1999. godine sa Kosova u Kruševac. Zato i danas nestaje arhivska građa i pljačkaju se, preoravaju ili asfaltiraju istorijski lokaliteti ili se preko njih prave teniski tereni. Istina je da se zatire i najveće srbsko groblje – Jasenovac. Istina je da je državna komisija SFRJ za utvrđivanje broja postradalih u Jasenovcu još 1964. godine utvrdila da je u Jasenovcu pobijeno 1.130.000 Srba, 43.000 Jevreja i 93.000 Roma i da je rad komisije prekinuo lično Josip Broz Tito. Tada je na srbskog predstavnika u toj komisiji, Srboljuba Živanovića izvršen strahovit pritisak i Živanović je „pristao“ da se broj svede na milion pogubljenih. Od tada do danas broj se stalno smanjuje. Ovih dana možemo da čujemo i da su logoraši bili u stvari Hrvati a čuvari Srbi. Živanovića su više puta pokušali da ubiju pa je prebegao u Ugandu a kasnije u Englesku. U Jugoslaviju se vratio tek kada je Tito umro i doneo je tačne kopije svojih istraživanja o broju pobijenih u Jasenovcu. Opet su pokušali da ga ubiju pa se vratio u London. Ali i pored svih tih užasa, za one koji je žele, istina je preživela. Bogu hvala!
To seme zla od pre sto godina, od tog unuka koga odavno više nema i zbog njegovih suludih ambicija, rodilo je svoj plod i u ovo naše vreme. Razdvajanje Srbije i Crne Gore u dve suverene države. Pukla je jedna jabuka na dva dela. U tišini.
Zato, sve što treba je da progledamo i pogledamo i onda vidimo - ko je, mimo svih drugih bezbrojnih lagarija, samo tu jednu laž o jednom dedi i unuku držao tako kako jeste sto godina? Ko to čini danas? Sve te belosvetske istorije i njihovi „mudraci“ ništa ne bi mogli da postignu da ovde nema u ešalonima onih kojima je večera važnija od vere i da sve to za nas neuke lepo „upakuju“, „plasiraju“ i izmudruju. I sve to na „našim“ nacionalnim frekvencijama, preko „naših“ političara, „naših“ akademika, „naših“ verskih zajednica, za „naše dobro“. Dok se red znao, takvi u nas nisu ni postojali. Pogledajte i poslušajte ih i sve će vam biti jasno. U ovakvom svetu, na udarnim medijima, samo njih i možete da vidite.
„Po delima njihovim poznaćete ih!“.
A seme zla koje danas seju treba videti, razobličiti i uništiti na vreme jer se oko danas posejanog semena sutra mogu neki naši potomci ubijati. Latini su to odlično znali – Iz najsitinjeg semena niču krupne stvari!
Sad kada razumete ovaj njihov recept, znate o čemu vam pričam.
Razumete kako su Srbi razbijani po zemljama, banovinama, republikama i pokrajinama,... Planski i organizovano. I onda, zadojeni izmišljenim geografijama i kojekakvim narativima uspešno gurani jedni na druge. Do konačnog istrebljenja.
Ovo je bila priča samo o jednom dedi i jednom unuku, a ima toga onoliko,...
Kada sva ta (ne) dela budete pretvorili u činjenice a činjenice onda „obogatili“ licima, imenima i položajama umesto načelnih i besmislenih floskula tipa „svi političari su lopovi“, dobićete sve. To „sve“ vam se danas, tamo negde preko granica, sada popularno zove „duboka država“.
Srbima nisu potrebni mitovi i legende. Srbi imaju i previše svoje surove istine, groze i heroja koji su sve te užase izneli na svojim ramenima. Sve od čega nam prave mit kod nas se stvarno dogodilo. Od Kosova i pre Kosova do Jasenovca i posle Jasenovca. Mogu Srbi popuniti stvarnim pričama i događajima istorije svih naroda koji još uvek žive. Srbima ne trebaju holivud i fikcije, kod Srba je sve stvarno. Svaki užas i svaka pobeda ili poraz. Sve je stvarno. Stvarna je i ljubav i oprost. Znaju Srbi da vladari viralnog umeju da uz dobar marketing i od Deda Mraza naprave istorijsku ličnost ali ovde, pod šljivama, to nije potrebno. Hvala im. Srbima nije potrebno da crveno bela korporacija iz te njihove Atlante „deli“ srbskoj deci poklone za tu njihovu „novu godinu“, kod Srba će to ipak da čine roditelji. Ili vam je namera da i to pravo narodu uzmete, da svojoj sopstvenoj deci poklone daruje?
U svetlu svih tih laži i zbog konačne izdaje koje se ovih dana sprema, moj omiljeni pesnik koji još od mladosti voli revnosno da peva, došao je pre neki dan negde pod kamen svoj rođeni da brani Srbe od Srbije. Neko je u prestonici pravilno procenio da se preko tog kamena ovih dana čudna tišina valja. A tu kad gorštaci ćute oni naviše govore. Ta se gorštačka tišina iz kamena koji čoveka rađa uvek igrala sa sabljama i kuburama. Zna to odlično i pesnik koji nije tu često svraćao ali dobro, „ućineće i ovo“. Napraviše tu gde su drevni Srbi i kuću za tu, Srbsku, namenu. Pesnik je deo generacije koja je iskreno verovala da će Amerika da „otvori kutiju laži“ i da razotkrije demone a ne da će (opet) da na nas smrt pošalje. Pesnika se u gradu Beogradu sećaju po mladalačkim zabludama ali i nekako hronološki, skoro pa kao po registratorima, sa i bez papira, dok je kao mladić pisao pesme i za binu i za iza bine, kao vrcavog i promućurnog. Preporučen je, odmeren i odabran. Zadatak mu je dodeljen. Pesnik je zaveo nestašnu i usamljenu suprugu jednog Veselog i učinio joj, što bi rekao Mali Mare ili moj drug što Štazi voli, „plezir“. Zadovoljna dama i uvek spremni pesnik različito su gledali na video snimak koji je tom prilikom tajno napravljen od strane uvek zainteresovanih „drugova“. Pesnikova verzija onoga što je usledilo je značajno zanimljivija od svih verzija bračnog para. Kada su mu drugovi pomenuli da je sve snimljeno, sa izverziranom „željom“ da ga valjda zabrinu, pesnik im je u svom jedinstvenom stilu rekao: „a, a, a jeste videli moju štafetu!“. Dade tada tada pesnik drugovima svoju štafetu, skoro pa u 3D, ali ljubav između drugova i pesnika ipak je opstala do danas.
Pored svih ovih anegdota, „njima“, aspidama, potreban je i mrak. Jer samo u mraku oni sude, baš kao i Fariseji. Setite se samo koliko je zakona i važnih odluka u Srbskoj Skupštini doneto u mraku, čak i bez nameštenih javnih rasprava i izglasano noću, „posle maratonskih sednica“ koje niko nije gledao. A koliko su tek kojekakvih gnusoba u naše ime doneli svi oni razjedinitelji što sede u ulici što je po ujedinitelju srbskih zemalja, Stefanu Nemanji dobila ime? Zna li ko to sada uopšte?
Mrak je, pored puno toga svetovnog i što je najbitnije, duhovna ketegorija. Baš kao i vidjelo. U svetovnom smislu, a i zarad tamne duše njihove, potrebna im je legalizacija. Ozakonjenje. Potrebno im je da održe iluziju da smo sve to „sami izabrali“, da je to naša volja. Zato je za muželožnika, regenta, Aleksandra Karađorđevića, „očišćen“ politički prostor od svih mogućih oponenata. Obrenovići su zatrti a kralj Nikola Petrović je obeščašćen izmišljenom pričom oko kapitulacije. Tako je napravljen „pravni“ okvir da u godinama koje su sledile neposredno nakon Velikog rata, mladi kralj dobije zakone koji ga čine „regularnim“ suverenom iako, ništa tu nije bilo regularno. Jednostavno, nije bilo nikoga ko bi ovo njegovo „pravo“ tada mogao da ospori. Te belosvetske ubice, inače, sve rade „po zakonu“. Preko izdajničkih Vlada i političara u napadnutim državama implementiraju njima ugodne zakone i onda počinje besomučna eksploatacija, uništavanje i ubijanje. Sve po zakonu. Tako je i danas. Svim tim „silnima“ koji su nas ubijali, bombardovali, delili i zatirali, sada treba „pravo“. Zato toliko besomučno insistiranje na „konačnim rešenjima“ na „obostranu korist“ i sva ta verbalna, ogavna, sadistička gimnastika koja treba da nam objasni da „samo treba da potpišemo“ i sve će biti u redu. Žrtva treba da svojim konačnim potpisom verifikuje da su ubice bile u pravu što su nas ubijale.
Zato u Srbiji ne sme da bude ikoga koji bi tako nešto smeo da potpiše. Jer nisu u pravu, niti će ikada biti!
Svest o svemu rečenom daće nam prostor da stanemo na prvu „stepenicu“, neku vrstu prve stanice na putu ka razumevanju svega toga i toliko divno drugačijeg a opet tako istog koje je stvoreno za nas. Oni koji srećemo u međuvremenu, od onih koji misle da su nešto izmislili da bi nas delili i da bi nad nama vladali, onako kako deljenje i vladanje oni vide, ostaće zaglavljeni u tim svojim podelama i svojim „vladama“. U divnim vremenima koja slede, kada shvatimo da deljenje i vladanje „sa strane“ nije moguće, pobedićemo ih samim svojim nedodirljivim postojanjem. Jer, za one koji žele da nas poznaju, ovde gde smo sada, nije cilj „pobede“ da dođemo na njihovo „mesto“ već da na kraju, obesmislimo i ukinemo upravo to „mesto“.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) February 1, 2023
A ako si ti samozvani, stvarno odlučio da tim putem „deljenja i vladanja“ ideš, reci nam, koliko smo koštali u toj tvojoj matematici? Koliko smo koštali kada si nas prodao? Koliko će to koštati tebe to je između tebe i praha, nego pitam te za nas. Kažu da te stižu faustovi snovi. Video sam te skoro kako u cipelama od četiri ili pet prosečnih radničkih mesečnih nadnica i u odelu i sa kravatom boje želja tvojih savetnika dramiš sam sa sobom satima a da pri tom ne kažeš ama baš ništa. Video sam te i jesenas kako neprirodno opuštenog lica, sa dlanovima položenim na butine i spojenim petama uz još malo pa kao Tut na tronu ispravljenim leđima, gledaš svoje previše plaćene robove u zgradi iza Vinčencovih „konja vranih“ i „poništavaš“ ih u svom „miru“. Tačno je, tu, nad njima, stvarno „vladaš“. Oni su predali sebe isto i istom kao i ti, zato se tako dobro slažete i razumete i u tom razumevanju međusobno gložete. Oni su ti i ti si oni. Međutim, zapamti, napolju su ljudi.
Ali spojio je taj tvoj i njihov šestar svoje krake. Prostor, vreme, sve u tačku vratilo se. Izbrisano je sve, pronađeno je sve, poništeno je sve. Nema vas. Nikada vas ni bilo nije. Nema za vas basamaka. Znanje nije izgubljeno, oduzeto vam je i nikada vam neće biti vračeno.
Jer, Maran ata,...
Više tekstova Branka Veljkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
