Piše: Branko Veljković
Bila jednom jedna pesma, pevala se srbskim glasom, ovako:
NISMO MI TAOCI KOSOVA I METOHIJE
KOSOVO JE SRCE SRBIJE
MI SMO TAOCI POLITIČARA SVIH STRANAČKIH BOJA
KOJI SRBIJU PRODAJU ZA KEŠ
NEMA PODELE, CEO KOSMET DEO SRBIJE !
Dečko koji obećava ,…
“Slobodan je uzoran mladić, kako od njega očekuju njegovi ugledni i situirani roditelji. Dobar je student, ima devojku kojom će da se oženi jer je iz prave porodice, dok ga jednog dana verenica, u nastupu ljubomore, ne udari veslom po glavi,… “
U trasiranom posttitoističkom periodu duha i rođendanskog sleta sa pripadajućom lučonošinom bakljom-štafetom uz “i posle Tita Tito”, i morem neverovatno ambivalentnih “igrača” koji se jako ljute ako se neko slučajno “prestroji” pre njih, snimili Miloš i Nebojša a vala i Bogdan, 1981. godine, politički triler, pardon, dramu-komediju i obeležili aktere. Neke i po imenu. Slobodan Milošević… zemlja porekla, SFR Jugoslavija. Mislim na film. U snimanju filma učestvovali su i drugi uzorni mladići, muzičari, vrlo spretno, baš nekako “bogougodno kršteni” kao “Idoli” u veri koja od zlatnog teleta do zlatnih “kolajni” nikako ne baštini Idole, zar ne? Od ovih “Idola” koji u tom filmu tako lepo i proročki pevaju na nemačkom, pamtimo još ničim izazvanog večitog savetnika samozvanih ali samo dok su u potenciji samozvanih, jednog Krstića zvanog Krle “nemoj da se ljutiš al opet otvaram agenciju” i jednog Šapera sa možda većim brojem ušiju od uobičajenog te, možda i nekog Vejvodu - “when the shit hits the fan,…”. A iz ugla neizbežnih keceljica ovaj trio ima svoju zanimljivu genezu. Krle voli keceljice još od upokojene SFRJ ali su mu kasniji transferi neobično godili, Šaper je business oriented, zapatio je one grčke a Vejvoda se drži porodične tradicije još od ovih, pomenutih, “zabranjenih” jugoslovenskih.
U toj filmskoj, “živ je PUNK umro nije”, publici, ne manje nego na sceni, bi onoliko “retko te viđam sa devojkama a viđam te svaki dan”, iz čijeg se krila (bukvalno) iznedrila masa političkih, ekonomskih, akademskih, pravnih, novinarskih, pa zašto da ne i ovlašćenih, službenih vedeta I vedetica, muželožnika, muškog roda, bar ako je sudeći po pravopisu. U svetu vedeta koje su tada trasirane a sada nominovane, mi lepo živimo kao balkanski “tigar” neslućenih perspektiva i čekamo da nam “odobre” smanjenje državne teritorije za tričavih 15% uz pripadajući potpis nekog od ponuđenih domaćih izdajnika. Đa de facto, đa de jure, beskonačna verbalna gimnastika skrojena da sakrije suštinu – IZDAJA. Idilično.
Deset godina kasnije, nakon “ja se zovem Slobodan a prezivam se Milošević” iz filma u kome je svoj doživljaj ljubavi podelio u stilu iskrivljene mas-pok verzije Biblijskog Onana, u neprevaziđenom Vagenu broj 1, sa papirnom maramicom marke “Paloma”, na Košutnjaku, “desio” se jedan drugi Slobodan koji je svoj doživljaji ljubavi imao samo jednom, dobro, možda i više puta sa drugaricom Mirom. Na kursu za upravljanje državama u nestajanju organizovanom za njega i druge “slučajne” sa suicidnim tendencijama, na teritoriji Novog Sveta, nešto pre te 1991. godine, naučio je “dečko koji obećava” kako treba da izgleda, zvuči i da se oseća njegova uloga međ “niko ne sme da vas bije” narodom. Kao što je bio najbolji student, oglašen je i za najboljeg kursistu. Utiska sam da se, negde pred kraj, malo presabrao, ali, bilo je kasno za tu ulogu, što bi rekao režiser u zelenom mantilu - “možda u nekom drugom filmu”. Prah prahu, pepeo pepelu. Na ovaj deo, “bilo je kasno” vratićemo se malo kasnije.
A sećate li se, pre Jugoslavije bila je i neka Srbija. Tu Srbiju je, za Jugoslaviju, menjao jedan muželožnik, regent, kralj, Aleksandar Karađorđević, onaj koji je već mrtav svesno otišao na sopstveno streljanje da bi bar tu umesto istinite etikete muželožnika poneo oreol neistinitog mučenika. Ne razumevajući da i muželožnici imaju pravo da umru, baš kao i izdajnici, nezavisno od etiketa, ili što bi aktuelni Pontifex maximus Franjo, Francisko, zapisano da je rođen kao Horhe Mario Bergoljo, 266ti, prvi neevroljanin od Grgura III, rekao – “Moramo prihvatiti da Bog voli pedofile, stvorio ih je s razlogom i za njih je rezervisao posebno mesto na nebu”. “Seksulano zlostavljanje maloletnika je i istorijski je bilo, rasprostranjena pojava u svim kulturama i društvima”… I od ove izjave fra Franje do zakona kojim je dozvoljeno seksualno opštenje sa životinjama u jednoj evropskoj zemlji ne prođe dugo. I tako mantije stvoriše “raj” na zemlji! Za sebe.
Da su svi ti dubokoumni crkveni velikodostojnici stvarno to što bi trebalo da jesu, znali bi da se tajne neba odvajkada “otvaraju” veri, etici a ne tehnici. “Nije teologija teološki fakultet nego život u vrlini” osta od svetog Justina Ćelijskog. Ako ste se ikada pitali, poštovani čitaoci, zašto su Srbi tako i toliko postradali u eonima iza nas onda je to samo zato što svu tu lučezarnu oligarhiju arhetipski nervira taj naš “etički seljak”. Jer, „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima“.Taj “seljak”, koji samo u svom pravoslavlju Boga naziva Ocem, nepogrešivo prepoznaje prvu prevaru i kako god i koliko god bio lomljen i ubijan u svim tim lučezarnim masovnim zločinima, on nekako ipak opstaje. Ali zato, nepomjanik i njegovi zdušno rade na njegovom uništenju. Do istrebljenja. TO je jedini stvarni genocid koji se sprovodi od postanja do danas. Nemogavši ništa Hristu udaraju po njegovima. I sve uz mantru - “molim vas što pre, to bolje”,.. a samo se đavolu žuri jer zna da ima slobodu da “peca” samo do drugog dolaska Hristovog. Baš kao što se onolikima žuri da neko “naš” stavi, dobrovoljno, svoj potpis na “konačno rešenje Kosovskog problema”. Taj potpis nije samo odricanje od dela i tela Srbije već i od duše. Zato je samozvanom očajnički potrebna ta iluzija da je on predstvanik svih Srba, “vrhovni komandant”,… jer je to odricanje, odricanje u ime svih nas. To je puno više od pukog pravnog pitanja. Nepomjanik a i njegov sluga koji bi taj potpis da stavi znaju da im je vreme ograničeno, ali ne znaju do kada. Nepomjanik, otpavši, potamneo je. Baš kao i sluga njegov, potpisnik. Od tada se, kao i svaki prevarant, služi svojim starim imenom – Lucifer, aludirajući da je i dalje lučonoša. I zatrpao je svet svojom simbolikom želeći da nas ubedi u baš to – da je luča još uvek u njegovim rukama. I otuda sve te baklje po građevinama, u medijima, na vratima New Yorka kao Bartoldijevo delo još od one rimske Libertas, u evharistijskim povorkama, na olimpijskim znamenjima, grbovima i zastavama porobljenih zemalja. Samo grb SFRJ ih je imao šest a sećate se i one “njegove” čuvene “štafete mladosti”. Kada ljudi sve to shvate i počnu da se bude, onda počinje destrukcija. Pokreću je sluge nepomjanika. Nešto kao kazna, osveta. A destrukcija nije samo svedočanstvo slabosti već i nepismenosti. Ovaj put teološke. Mada, ume da privuče, ako za bolje ne znaš.
U suštini, sasvim je sigurno da nije dobro verovati onima koji hoće da od Boga naprave sadistu a od zemlje pakao za žive. A na nama je da prepoznamo ko to ustvari radi i uz pomoć koga! Kada je u pitanju Kosovo i legije onih koji bi da stave svoj potpis, to je lako. Sve je tako lako vidljivo, čak i kada je u pitanju priprosta demagogija. Za sve drugo, trebaju nam oči gospodnje.
Ali da ne budemo jednostrani. I sa ove strane krsta žive drugovi popovi-pukovnici, u narodu i od njihovog gazde nepomjanika poznati kao Pahomijanci, te i ovde “napreduju” čak dotle da ih najzaslužniji od svih zaslužnih uredno odlikuju najvećim državnim priznanjima. U ime svih nas.
A drugovi pukovnici u mantijama kada ne pozivaju na oružje a onda naprasno umuknu sa sve “zahvaljujemo se narodnoj miliciji”, uglavnom ćute, opet po zadatku. Kao onaj “ratoborni” smeško u mantiji od septembra godine prošle, mereno po njima omiljenom kalendaru Rimskog tipa, koji je pozivao na sve i svašta a onda se naprasno “pokorio”. Jel da da ih čujete kako ćute? Savrešeno ćute sve dok im neko ne dirne u neoporezive aktivnosti i blagodeti tipa “uzmi Bože sve što je tvoje a ovo što padne na zemlju, uzeću skromni ja”. Mudro po njih, naravno. Gravitacija je ključni dokaz da ih Bog voli. Što je tišina grđa to je izgleda pahomijanstvo veće. To su valjda naučili od njihove sabraće sa zapada. Al ne brinite, javiće se oni. Za jedno dvesta do trista godina preživeli će da slušaju kako su u teškim vremenima izdaje i otimanja Kosova baš oni “sačuvali duh naroda i kulturno nasleđe”. To što su podelili par Tomosa i pocepali SPC biće deo nekog zaboravljenog narativa. Danas aktuelni pahomijanci će se do tada već naveliko rastočiti u večnu nepobit i nepovrat zajedno sa njihovim škodama super B najčešće boje njihove duše. Za njih, danas, Kosovo nije tema. Tišina. Majstori za psihotroniku, masovnu kolektivnu viševekovnu hipnozu i “morfijumske floskule” o tome da je svaka vlast od Boga a sve zarad, zahvaljujući njima, neuništive mantre o slepoj poslušnosti “višim autoritetima” (naravno onima koji njima garantuju nedodirljivost prihoda) uredno naplaćuju svoj skromni doprinos uništenju svog naroda. Svih naroda. Svuda.
Međutim, ovaj sadašnji, “naš”, samozvani ne prašta takve “mudre” istorijske distance. U ovom trenutku nikako. U nevešto dogovorenom intervjuu na RTS-u od neki dan, “ja bih da kukam al nemojte da mi kažete da kukam” uredno je “prozvao” i u svoje opasne političke kombinatorike čvrsto uvezao i umeljao i aktuelnog, naprasno blaženosamoizolovanog davaoca nevekacinisane krvi Patrijarha Porfirija, nekada Perića. Reče samozvani da ga pre svakog polaska i po svakom dolasku iz Brisela uredno obaveštava o rezultatima svog boravaka na takvim, “egzotičnim” lokacijama. Kaže samozvani da je takav red. Dobro je notirao nevešti pokušaj Porfirija s kraja decembra prošle godine, kada je posle zajedničkog sastanka u Patrijaršiji, između ostalog Porfirije izjavio: “… što se tiče situacije na KiM, nismo neko ko može da zna sve šta se dešava,…”. Razumeo je samozvani šta je Porfirije hteo da kaže a odlično zna koliko bi po plan koji je preuzeo da sprovede bilo opasno da narod samo pomisli da SPC nije uz državu, čitaj - samozvanog (ako za Luja 14. stereotip i nije bilo tačan, za samozvanog sigurno jeste - “država to sam ja”). Ergo, ako je po sili preuzetih zadataka i svetovnih i “duhovnih” ingerencija, sa možda isplaniranim još jednim egzodusom Srba sa Kosova, biće mu nezamenjiv i još jedan Patrijarh koji ume tako bedno I bučno da ćuti. Još jedna politička (zlo)upotreba SPC od strane “države” a naravno i samog Patrijarha, možda je jednini način da se Srbi, a naročito Srbi sa Kosova, za koje sama vlast kaže da su dobro naoružani, ne pokrenu na sebi svojstven način. Porfirije već ima iskustva u tome. Kada je jesenas ono 100.000 duša bilo u litiji na ulicama Beograda “smirila” ih je Patrijarhova “nadahnuta” beseda i po koji plaćeni “organizator”. Možda Porfirije sluti u miru prekookeanske biznis klase da se pred mogući ponovni kosovski egzodus pred narod neće moći stati bez par odreda žandarmerije, tone suzavca i oklopnih borbenih vozila i naravno slavom ovenačnih, omasovljenih, vođinih pretorijanaca, “vojinika” bez vojnih uniformi, poznatih kao “Kobre”. Možda se samozvanom učinilo da nije u redu da se i ovaj put poglavar SPC tako elegantno distancira od zajedničkog kriminalnog poduhvata i pripadajuće ovozemaljske sudbine za sve aktere istog. Rečnikom ulice, “namesti ga brat, lagano”.
I dok se samozvani kune da on neće ništa da potpiše i da neće da preda (proda) Kosovo, baš kao što se kleo te nakon toga nije predao (prodao) ni elektroenergetski sistem, ni međunarodni telefonski pozivni broj, ni pravosudni i bezbednosni sistem, i toliko toga još, njegov mlađani ambasador u SAD, Pašićev potomak sa istančanim smislom za zabavu i aplauze, još jedan “dečko koji obećava”, Marko Đurić, prima čestitke američkih senatora iz Odbora za spoljne poslove Senata SAD “Srbiji i Kosovu” (bez tačkica I fusnotica) na postizanju “privremenog sporazuma o normalizaciji odnosa” na sastanku u Briselu 27. februara. Opet, rečnikom ulice, “nameti ga brat, lagano”, ali ovaj put Pašićev izdanak samozvanog.
A gde je tu Srbija?
Kada je Britanski diplomata u Versaju 1918. godine sreo Nikolu Pašića, onog rođenog u Bugarskoj pa donetog u cincarsku porodicu u Zaječar, rekao mu je – ja sam mislio da vi treba da budete Srbija, a šta vam je to Jugoslavija? Šalio se diplomata, smejali su se obojica. Znao je cinični diplomata šta je spremljeno i na šta su Pašić i bulumenta pristali, kome služe i čemu se raduju. 50 godina su zajedno “gajili” tu ideju panslavizma na uštrb srbstva. To je bio diplomatski “vic” na račun vremena koje dolazi a koje se ne bi desilo da u svakom narodu nema bar jedan Pašić. Britanski humor zbog koga se groblja pune milionima. Ali da je prihvaćen predlog da Srbija ostane Srbska kraljevina do granica svih Srbskih država, ne bi bilo razdora, ne bi bilo Jasenovca, pasjih grobalja, ne bi bilo Jugoslavije, oročene još danom osnivanja. Bilo bi nešto drugo. Dobro ili lose, ne znam, ali bilo bi drugo. Da mladi muželožnik, regent Aleksandar Karađorđević nije izdao svog dedu kralja Nikolu Petrovića NJegoša, ne bi bilo zelenaša i bjelaša, ne bi bilo 1945. i pokolja 33.000 popisanih a to je tada bilo deset posto živih duša u Crnoj Gori, samo zato što su jedni obukli jedne a drugi druge uniforme i danas ne bi bilo cigli na kojima su sazidane granice koje sada imamo. Sve bi bilo jedno. Kao što i treba da bude.
I neka mi oprosti sada starina, iz brda je, ovo što sledi je njegova reč a sve i da hoću, ovde, ni jednu reč ne bih smeo da menjam. Starina reče: “Viđi sine, nijesam u običaju da komentarišem i šaljem poruke u ova doba, ali ovo djete što piše ove riječi govori teške stvari. Sjetio sam se kad je naša baba a tvoja prababa Milica govorila o našem đedu, tvom prađedu Marku, pričala je kako joj je plakao na grudima jer nije moga da ide u jednu od tuča sa Turcima jer je bio ranjen. Ona ga je tješila da će bitaka biti još i da će i slavno poginuti za tu srbsku kapu, srbsku kapu za koju se borio Kralj Nikola. Nije izdao Nikola i to niko iz Beograda nikad nije rekao. Grijeh ga je tako ostaviti, a dijete Branko je jedini koji je to izreka. Saborac moj mi je reka danas da je čitajući te riječi zaplaka jer je čuo jauke svojih stričeva koji su poklani od komunista i to novopečenih koji su bili te 1918. bjelaši. Hvala tom đetetu, veli saborac, koji je reka da ti ljudi koji su bili te 1918 uz Nikolu nijesu izdali srbstvo, neko drugi jest. Još nas je u riječi stavio, a jopet ćemo mi razgovarati u još širem broju. Pozdravi druga svog zdrav da nam je.“
Ako je i za jedan pasus ovaj, samo ovaj, sve rečeno i urađeno, od one moje uniforme do ove moje reči, dobro je. Ostalo će dobri Bog!
A što se tiče ovih satrapa bez duše koje mi gledamo od jutra do sutra, a koji toliko žele da opravdaju razlog svog besmislenog postojanja među nama, stvari ustvari stoje ovako.
U školicima za njih napravljenim uče ih da u politici uvek mora biti dva. Dualitet. To je, kažu njima, osnov svega. Rata I mira. Jer ako je jedan, onda nema svađa, a ako nema svađa, onda nema ni politike.
Zarad ilustracije, u srbskom političkom diskursu taj dualitet bi mogli da ilustrujemo na primeru buba švaba i buba rusa. Primetićete kako se, po potrebi, “najdoslednije” srbske političke bubašvabe pretvaraju u bubaruse a tek što su uspešno završili prethodnu transformaciju obrnutog tipa. Ćudno je i kako pomisao na Vagnerovu muziku koje u Srbiji inače nema utiče na političku svest i ljubav prema otadžbini. Zadrti komunisti su postali nacionalisti, neki čak i monarhisti, radikali evopejci, žuti su postali plavi, malograđani su postali građani,… Nema kraja. Zadivljuće zar ne?
U svetu ozbiljnih, to izgleda bitno drugačije.
Kada je došlo vreme da se, o čemu može, ovde bar nešto zna, govorio je onaj koji zna onima koji su (bar) znali da saslušaju. Ne svi, na žalost. Govorio je kao istoričar umetnosti, koji je učenik arhitekte a i kao onaj koji razume neophodnost pravnog okvira svake takve priče, jer “istorija je iluzija” a nesretne istoričare treba “pustiti da iluzije koje su oni naučili, koje su im date, nastave da iznose pred ljudima. Bez imalo podcenjivanja ovakva saznanja nemaju utočište u njihovim glavama. Ne bi mogli da izdrže”. Istina! Zato je u vremenu ovome za glavnog medijskog promotera tih i takvih “istoričara” izabran neko tako prozaičan kao što je jedan Mali Mare Pate, “u sve se mesa”. Primereno sadržaju i sadržanima.
Dok je u ovom genomu i bez paradoksa c-vrednosti koji nas u Božijoj milosti čini manjim od ameba, bilo onih koji bar nešto znaju, za novo doba odabrana su trojica. Trijumvirat Srpski. Desančić, Veljković, Poletanović. Saul, Antonije i Josip došli su u zemlju Srbiju. Sam početak 19. veka. U to vreme već je bio određen vremenski okvir za “redefinisanje” Osmanskog carstva, a dogovoreno uništenje još tri monarhije. Ceo 19. vek je, iz te perspektive, bio vek priprema za uništenje Osmanskog I Ruskog carstva. Za Srbiju, određeno je da se nastavi sa “stvaranjem” srbskog nacionalnog identiteta i formiranje temelja za novouspostavljenu državnost (jer Srbija je bila država pre svih tih njihovih marifetluka). Za to su, prema tadašnjim političkim aršinima bile potrebne dinastije. Bilo je rano za zavodljivi francuski model “slobode” i ono latinsko – “Res-publica”. “Res” je imenica, nominativ jednine za materijalne stvari a “publica” je pridev, nešto što se odnosi na državu ili nešto javno. Otuda, “opšta stvar”, materijalna, nikako nešto “spes”, nematerijalno, eterično ili možda, tim putem i duhovno. “Res-publica” ili Republika, kao materijalna, je legalizovani novovremenski ubica onog starog – duhovne ljudske zajednice. Za Republiku je bila predviđena druga polovina 20. veka i likovi kao što bi voleo da je Mali Mare Pate u svojim vlažnim snovima. Srbi, tada nisu imali dinastije. Sve su bile fizički zatrte vekovima ranije. Zato su nam “stvorili” nove.
Tako su sa odabranim Đorđem Petrovićem dogovorili njegov angažman u Prvom srbskom ustanku. Posavetovali su ga kako da podigne vekovima anestezirani narod i ogranizuje pobunjenike. Kad god bi pobunjenici ubili nekog turčina, leš bi bacilli u dvorište nekog domaćina koji nije bio za rat. Domaćin je znao da kada se pročuje da je turski mrc dočekao jutro u njegovom dvorištu, turci će osvetu početi od tog dvorišta. Tako je stvorena “kritična masa” pobunjenika a ne sečom knezova kako to vole da horski podučavaju istoriografi anglosaksonskog tipa. Seča je bila inicijalna kapisla mas-medijskog tipa ali neophodni regrutni potencijal ostvaren je opisanom “regrutnom politikom”. Primitivnom i brutalnom ali neverovatno efikasnom. Ustanak je propao jer je tako dogovoreno u paketu sa isplaniranim Napoleonovim eksperimentom u Rusiji – “da nije bilo poraza kod Moskve, nebi bilo Vaterloa”. A Vaterlo je bio bitan iz puno vrlo praktičnih razloga koji nisu imali nikakve veze sa izvozom srbskih svinja u crno-žutu monarhiju već trasiranu da nestane. Rećićemo da je, između svega ostalog, taj “događaj” iskoristio klan Rotšilda, tako što je Rotšildov glasnik preneo lažnu vest o porazu i pogibiji Artura Velslija, vojvode od Velingtona, nakon čega su dramatično obezvređene neke vrlo praktične i materijalne ekonomske vrednosti, da bi, gle čuda, naprasno sve, po bagatelnim cenama, bile kupljene od strane klana Rotšild. I eto imperije novog vremena. U daljem, stvarana je teritorija, stanovništvo i “pravni” okvir za njihovu ekspanziju i globalnu dominaciju.
U ovoj, još uvek našoj Srbiji, Desančić, Veljković i Poletanović su, po slomu ustanka, Đorđa Petrovića “posavetovali” da se povuče preko granice. Uveden je u Heteriju čiji smisao nikada nije do kraja shvatio. Dok su Đorđa inicirali i ponovo “porodili” kao Karađorđa Petrovića – Karađorđevića, uporedo su dizali i Obrenoviće, drugu dinastiju. Miloš Obrenović je stvaran skoro pa deceniju pre početka drugog srbskog ustanka. Narodu je, logično, trebao novi vođa jer je prethodni vođa “ničim izazvan” napustio Srbiju i otišao u “emigraciju”. I eto kako je došlo do 1815. godine i zapisa maštovitog, iskompleksiranog bečkog špijuna Vuka Karadžića, tadašnjeg “svedoka saradnika” o rečima kneza rudničkog Miloša na cveti – “evo mene, eto vas, rat Turcima”. Današnjim rečnikom rečeno, nepogrešiva kadrovska politika, napravila je ešalon narodnih “vođa” za potrebe oba “klana” (svaka sličnost sa sudbinama nekih drugih, savremenih, “klanova” je naravno, slučajna) a stvorena je još jedna dinastija – Obrenovića. Dve dinastije stvorene u samo par godina za jedan sluđeni, osiromašeni, vekovima porobljeni narod. Koren za podele, sukobe, ubistva, atentate i građanske ratove za narednih 200 godina. Nekoliko godina kasnije, za potrebe vraćanja u Srbiju prvog Vožda, sada Karađorđa, sluđenog tuđim idejama da se Srbija priključi grčkom heterskom ustanku planiranom za 1821. godinu, novi vođa dobio je precizna uputstva koja su podrazumevala dekapitaciju onog prethodnog. Karađorđe je doveden u poziciju da o sebi i Srbiji razmišlja kao o kolovođi svebalkanske pobune protiv Turaka a Milošu je objašnjeno da Srbija nema snage da izdrži još jedno takvo stradanje. I eto glave na panju. U međuvremenu, mudro kao što to malobrojni sa znanjem čine i danas, trijumvirat je pustio život da teče. Fluidno, neometano. Sa lako upravljivim društvenim, socijalnim, kulturnim i svim drugim strukturama. Sve naravno oročeno tadašnjim globalnim planovima, baš kao i kraljevina Srbija ili Jugoslavija, potonja SFRJ ili onoliko samozvanih od tada do danas. Baš kao i ovaj samozvani danas. I svi su redom samo prihvatali svoje uloge. Ni jedan se nije stvarno zauzeo za narod koji je preuzeo da “vodi”, jer, “prihvatanje” uloge podrazumeva odricajne od svega, pa i od tako shvaćenog “svog naroda”. A to vam je, poštovani čitaoci, ključ za razumevanje globalne kadrovske politike na nivou careva, kraljeva, premijera i predsednika odvajkada. Zato odrođeni politički “lideri” i satrapi koje oni po tom ključu generišu, mogu u savrešnom miru da pošalju u sigurnu propast i smrt svoj sopstveni narod. I svi su isti, geografija je tu potpuno nebitna. Tužno je što tako lako za svoje potrebe regrutuju mase “korisnih idiota” koji im omađijano služe do svog kraja.
Kad smo već kod omađijanog služenja setih se, ono kada je u septembru prošle godine u Narodnoj Skupštini u kojoj naroda nema, samozvani histerisao da ga “neki” prozivaju da je Juda i kad reče da “kada je reč o KiM opet ulazimo u krizu za koju ne znamo kako će biti rešena”, te da je “zamolio predstavnike Kvinte i sve druge da povedu računa o tome da strpljenje ima 10 stepenika i da jednom dođe do kraja”.
Malo se samozvani, “dečko koji obećava”, tu razigrao. Obratio se predstavnicima Kvinte i “svim drugima” a te “druge” ne zna ni u dvorištu za koje misli da je njegovo.
Rekao je da je spreman za igre strpljenja.
Jesi li?
Kad sa sve tih 10 stepenika koje pominješ i te tvoje 42 knjige, do kraja trećeg dana budeš obnevideo od mraka u kome možda i progledaš i kada te tišina dovede do toga da savrešeno čuješ onoga u sebi koga tražiš, videćeš i vatru. Ali, reci, jesi li siguran da će to biti stvarno ta vatra koju tražiš ili samo još jedna piščeva štafeta? Možda će to biti samo tvoja uobrazilja i konačno ludilo a oni koji te budu položili odlično će znati razliku. Oni bar znaju da birkaju a samoponuđenih, umobolnih, dušopoložajnika onoliko. Šta ako su te samo doveli pred ta vrata, kao i onolike savršeno procenjene egomanijake pre tebe, kao što su i jednog tvog imenjaka pre 120 godina tako i tu doveli? A maj je tu. Doveli pa odveli. Šta ako je i za tebe, kao i za njega, samo spremljena jedna terasa i strani poslanici da uz šampanj i morske plodove, u savršenom miru koji ti tako očigledno nemaš, odgledaju još jednu užasnu predstavu. Da nisi prerano na taj oltar svojih bolesnih ambicija stavio sudbinu celog jednog naroda? Da već nije kasno?
Kad je u pitanju ta unapred odabrana pozornica, terasa, “na koju se pruža odličan pogled”, Desančić, Veljković i Poletanović su 1826. godine, na jednom “radnom” druženju odabranih u Vestminsteru, nepogrešivo objasnili da je ciklus dinastije Obrenovića oročen na 80 godina, negde do početka 20. veka a da će u međuvremenu biti očuvana i za dalje spremljena druga dinastija, Karađorđevića.
NJih trojica su živeli po skoro 100 godina. A kada su počeli da odlaze sa ovog sveta, umirali su u pravilnim razmacima od po 13 dana, jedan za drugim.
Dakle, podrška tadašnjih velikih sila “stvaranju” samostalnih držva poput Srbije i Crne Gore nije nekakva altruistička podrška slobodarskim idejama i težnjama Srba već isključivo “pravljenje” međunarodne pozornice uz vrlo specifičan “mikro menadžment” kako bi to danas rekli, za postimperijalno vreme i novu raspodelu kapitala, ekonomske i političke moći. Ovo što se dešavalo dalje, tokom 20. i počekom 21. veka su aktivnosti koje se sprovode zarad stvaranja post-vremena koje nas čeka. Vremena bez duše. Vremena bez ljudi. U toj paradigmi se krije i ambicija ovog “našeg” samozvanog, negov mentalni “filter” koji propušta samo one informacije koje se uklapaju u njegovu sliku sveta. Sve ostalo, što bi možda moglo da postoji, on vidi kao grešku njegovih autoriteta i nudi sebe da tu grešku “reši”. Odatle, kod njega i kod svih takvih kroz vreme, ide ta vanvremenska autodestrukcija ka sopstvenom korenu.
Za drugu polovinu 19. veka prvi trijumvirat je uspešno podučio drugi trijumvirat. Odabrani su, Maruan Mažuranić, Pjer Malinić I Sergej Glas. Iako su došli na utabanu stazu, njihov zadatak je bio drugačiji od zadatka njihovih predhodnika. Trebalo je učvrstiti stvorenu državnu tvorevinu, stvoriti dovoljno širok zahvat za školovanje kadrova za potrebe ključnih pozicija u državi, pripremiti teren za predstojeću smenu dinastija i društveni, ekonomski, politički rolerkoster 20. veka. Ako volite geografiju, rećićemo da su se Britanija, Francuska, Rusija pa čak i neki krugovi bliski ovom konceptu iz same Turske, složili da je Srbija jedina država u ovom delu Evrope koja može da ponese i podnese teret pripremljenih geopolitičkih promena. Organizovali su školovanje odabranih u prestonicama najjačih Evropskih država i postavili kadrovsku bazu za drugu polovinu 19. i početak 20. veka. Trebalo je “ojačati mirise iluzije koja će se osećati vekovima”. Mažuranić, Malinić I Glas su stvarni, tihi i nevidljivi, “oci” Nikole Pašića, Jovana Ristića, Đorđa Genčića, Jovana Avakumovića, Đorđa Vajferta, Lazara Pačua ali i Živojina Mišića, Stepe Stepanoviča, Vojvode Vuka Bojovića, Miodraga Petrovića – Mike Alasa, Jovana Cvijića, Jovana Dučića, Laze Kostića, Polita Desančića i mnogih, mnogih drugih. Zapamćenih ili samo zapisanih.
I nisu slučajno mnogi od njih radili i živeli naokolo i brojali svaki dan svaki stepenik od tih 108 stepenica Velikog stepeništa beogradskog, između istoka i zapada, Štajnlehnerovih, ili možda Skerlićevo “prozorče u svet”, od Savskog pristaništa do Kosančićevog venca, od teatra u Đumrukani i čuvene samo jednom odigrane drame “Smrt Stefana Dečanskog” i potonjih predstava baš četvrtkom i baš nedeljom, pa do hotela Nacional, od luke do Patrijaršije, gde je u podnožju bila “vodena” kapija Beograda sa toliko vreve i života a u vrhu samo jedan venac. Vidiš, samozvani, i knez Mihajlo je mislio da se to spenište kupuje za 300 dukata, nebi li to bilo stepenište Kneza Mihajla,… A nekako, osta ipak samo Veliko stepenište… jer što je veliko, ono je stvarno veliko a kneževa, kraljeva, predsednika i njihovih satrapa i nagomilanih dukata bilo i biće onoliko,…
Dakle, “drugi trijumvirat” je napravio kadrovsku osnovu koja je uspešno pokrila apsolutno sve sfere života novostvorene Srbske države. Naravno i politike. Napravljen je prostor iz koga je po principu upotrebne vrednosti i savršeno procenjenog karaktera odabran i usmeren jedan Dragutin Dimitrijević Apis ili recimo Laza Kostić, kao izdanak srbske omladine u Austrougarskoj. Lazareve mecene su bili doktor medicine iz Novog Sada Milan Savić i tada vrlo uticajni Polit Desančić. Laza je posle decenija organizovanih političkih aktivnosti na relaciji Novi Sad – Beograd – Cetinje – Pešta, preminuo nekako baš u tom Beču 1910. godine. Kostić će ostati zapamćen i po tome što je kao “pratnja” bio dodeljen Jovanu Ristiću koji je bio zvanični delegat Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. Kongres na kome je predsedavao Oto fon Bizmark, zapamćen i po “Balkan nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira”. Tako je Bizmark “objašnjavao” neutralnu poziciju Nemačke u pregovorima po pitanju Balkana. Tu je zapečaćena nova “arhitektura” Balkana sa sve isprogramiranim žarištima za sukobe koji su neminovno usledili. Zvanična istorija kaže da se Laza Kostić u toj “funkciji” našao zato jer je na tome insistirala kraljica Natalija Obrenović ali to nije tačno. Tačno je da to bila “sugestija koja se ne odbija” kralju Milanu Obrenoviću od strane triumvirata. Berlinski kongres je bio suviše važan događaj da bi se bilo šta prepustilo slučaju. Jovan Ristić, Hajlderberški đak Leopolda fon Rankea, a nakon toga i student na Sorboni, bio je vođa puta i šef delegacije ali je Laza Kostić bio “kontrolor” iz senke sa vrlo specifičnim ovlašćenjima. U naredne dve decenije stvorena je politička klima da se sa scene bukvalno obriše dinastija Obrenovića a da se vrate Karađorđevići. Srbija je spremljena i uvedena u poziciju da bude udarna pesnica na Balkanu za obračun i isplanirano potiskivanje turaka sa Balkana. Koliko je to užasno i krvavo bilo za Srbe, danas je svima poznato, kao uostalom i sva druga “iskustva” tog tipa tokom 20. veka. Proaustrijska dinastija Obrenovića i njen nesuvisli pokušaj da se naglo zaokrene ka Rusiji je zakasneo jer su Ruska vrata za njih već bila zatvorena i samo je napravljen prostor da se olakša “dovođenje” zvanično proruske dinastije Karađorđevića koju su od biološkog nestanka, u drugom svetskom ratu, sačuvali, volšebno, Britanci. Pamtićemo Karađorđeviće i po njihovoj “milostivosti”. Odlukom mladoga kralja, muželožnika, Aleksandra Karađorđevića, ratnim vojnim invalidima bilo je dozvoljeno da prose “čak” i u centru grada Beograda, ali samo u precizno određenim terminima i na tačno određenim lokacijama, da bi ih novostvorena gradska, poratna, “elita” mogla “darivati” a da se pri tome preterano ne sablažnjava. Humano, zar ne?
Trijumvirati su dolazili i odlazili i svi su se “šalili” na isti način – “mali čoveče, igra je odavno počela a ti još uvek dremaš”.
O tome i o svemu što je bilo i što jeste, po nešto i o onome što će da bude, ima još toliko toga. A sve je potpuno drugačije od onoga što oni žele da “znate”.
U svakom slučaju, ako vam je potreban nekakav zaključak za sve rečeno do sada, u svetu koji stvaraju “biće dozvoljeno sve, sem da mislite svojom glavom” i da osećate svojom dušom, ali ako se odlučite da ipak mislite svojom glavom i da sačuvate svoju dušu, onda tog njihovog sveta neće ni biti.
I što reče Jesenjin, čijeg stiha su se plašili i oni koji kažu da sve stihove znaju – “književno veče je bilo izvanredno, umalo me nisu rastrgli”.
Više tekstova Branka Veljkovića pročitajte OVDE.
Izvor. Pravda
