Piše: Vladimir Dimitrijević

NELAGODA OD IZDAJNIKA

Naš ugledni stručnjak za književnost, Dejan Ajdačić, nas podseća na fenomen izdaje kao bitan za razumevanje stvarnosti jednog naroda:“Kazivanja o izdajniku prate protivrečna osećanja prema bivšem članu zajednice koji je postao njen neprijatelj. Iznevereni pripadnici zajednice mrze izdajnika, plaše se nove izdaje, osećaju sramotu i žaljenje zbog izigrane bliskosti, ali i besnu nemoć jer nitkovu više ne mogu da učine ništa nažao. Te nelagodnosti izdanih doživljava i pisac, ali on ima mogućnost da kolektivnim osećanjima doda svoje lične poglede i raširi svoja uverenja o izdajniku. Kao tvorac fikcionalnih svetova, pisac može da piše i o izdajnicima minulih vremena, povezujući prošlost i sadašnjost sličnim životnim neprilikama. Pričama o izdaji autori preispituju lomne tačke u identitetu svoje zajednice, okolnosti koje prete društvenim raskolima, motivaciju odricanja od „svoga sveta”, a u slikanju posledica izdaje osvetljavaju potrese u sistemu moralnih vrednosti koje ona izaziva. Ovde će biti reči o osobenostima književnih prikaza izdaje u slovenskim literaturama i njihovim književnoistorijskim aspektima. /.../ Rečeno je da izdaja izaziva nelagodu i strah. Izdajom se ljudi ne hvale, pa se o izdaji ne govori mnogo izvan svoje zajednice. Odatle proizlazi i činjenica da književni likovi izdajnika retko izlaze van okvira svoje nacionalne kulture, pa Poljaci znaju za Sjenkjevičevog Rađivila, Mickjevičevog Konrada Valenroda, Srbi za Vuka Brankovića ili Maksima Crnojevića, Bugari za pop Krstju izdajnika Levskog u poemi Ivana Vazova. Van svojih kultura ove likove poznaju samo dobro upućeni čitaoci dela drugih slovenskih književnosti. Slično se zapaža i unutar istraživanja pojedinih slovenskih književnosti – proučavaoci književnosti pišu o „svojim” izdajnicima.“(1)

Dakle, izdajnik postoji, ali on nikome nije mio. O njemu se mora govoriti samo da bi se zajednica upozorila da ne krene njegovim putem. 

KAIN I JUDA

Ajdačić nas podseća na biblijske arhetipe izdaje:“U judeohrišćanskoj tradiciji najpoznatiji izdajnici su starozavetni bratoubica Kain i novozavetni Juda. Starozavetna legenda o Kainu i Avelju javlja se i u slovenskim književnostima u brojnim aluzijama uz korišćenje Kainovog imena. Još je raširenija legenda o Judi Iskariotskom kao izdajniku spasitelja Isusa Hrista. Pored povezivanja sa Judinim imenom, u književnim tekstovima se upotrebljavaju i frazeologizmi koji upućuju na izdaju – Judini srebrnjaci, Judin poljubac, szukanie Judasza (potraga za izdajnikom). Aluzivna upotreba naziva đavolskih bića ili biblijskih podlaca jasno pozicionira odnos književnih aktera ili samog autora prema nekom liku./.../ Aluzivna veza istorije sa sadašnjošću je različita u raznim književno-istorijskim delima o izdaji, što čitaoce u različitoj meri navodi da u naraciji o prošlosti prepoznaju delatnike svoga vremena. Vezivanje imena nekoga od književnih junaka za izdajnika čije ime svi znaju unutar neke zajednice, književni likovi koji osuđuju tog izdajnika ili sam autor pokreću lanac asocijacija na lik nazvan Judom.“(1)

Ko je, u stvari, bio Juda?

O JUDI U NOVOM ZAVETU 

Juda nije mogao biti izdajnik da pre toga nije bio učenik Hristov i pripadnik zavetnog naroda koji je Hrista čekao. NJegova izdaja bila je maskirana različitim obrazinama. Juda je, vele Evanđelja, pričao „socijalnu“ priču. Kod njega je stajala kesa za dobrovoljne priloge, koji su deljeni sirotinji. U početku, Judi se činilo da će milostinju deliti bolje od Hrista; zavlačio je ruku u kesu i davao po svom nahođenju. Malo pomalo, „usladilo“ mu se, i počeo je da uzima novac za sebe. Na kraju, od socijalno osetljivog i „urbanog momka“ (Juda je, jedini od apostola, bio gradsko dete), postao je kradljivac. Kada je Marija, sestra Lazareva, skupocenim mirom pomazala Hrista (čime je nagovestila NJegovu skoru smrt i pogrebenje), Juda se usprotivio takvoj rastrošnosti, rekavši da se miro moglo prodati za trista dinara i dati sirotinji (Jn. 12, 4-5). A Jovan Bogoslov, najverniji učenik Hristov, kaže: „A ovo ne reče što mu bijaše stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju“ (Jn. 12, 6). Takav „humanista“ je rešio da proda Učitelja za trideset srebrnjaka, verujući da će Hristos, na čudesan način (kao nekoliko puta do tada) izbeći hapšenje. Učitelja je izdao poljupcem. Shvativši šta je uradio, nije imao snage da se pokaje; mučen savešću, a lišen pokajničkog pregnuća, obesio se.

Otac Serafim Rouz je zato govorio da svako od nas mora da ispituje sebe i da vidi kakve osobine ga vuku ka izdaji Boga, nastojeći da se očisti od judinskih greha i strasti.

JUDA U JEDNOM NARODU 

Kosovski zavet je Hristov zavet našeg naroda. Ko taj zavet izda, predajući Kosovo i Metohiju NATO okupatoru i njegovim arbanaškim slugama, taj je Juda. Kao i svaki Juda, on svoju, krajnje materijalističku, izdaju maskira pričom o dobru naše dece i svih  sadašnjih i budućih pokolenja. 

Pre današnjeg Jude, srpski komunisti su bili Jude koje su izdale Kosovski zavet u ime, kako reče Engels, „skoka iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Kao pripadnici Kominterne, oni su bili protiv Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i protiv svog naroda i njegovih istorijskih teritorija, oslobođenih srpskim krstom i krvlju. Evo malog podsećanja ( u izboru Dimitrija Markovića ). (2)

Peti kongres Kominterne ( jul 1924): ”Jugoslavija je multinacionalna država. Srpska buržoazija, koja čini hegemoniju, to čini u ime svega 39% stanovništva Jugoslavije. Ostali narodi, ogromna većina stanovništva, izloženi su nacionalnom porobljavanju i denacionalizaciji. Pravo naroda na samoopredeljenje koje priznaje KPJ ima da se ostvari u odvajanju Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz Jugoslavije i stvaranju (od njih) nezavisnih republika.”

Drezdenski kongres „naših“ komunista 1928. godine:”Borba mora početi u samoj Srbiji jer je ona baza hegemonističkog režima. Zatim treba stvoriti posebne države: Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju a mađarskoj i arnautskoj manjini priznati pravo na samoopredeljenje i otcepljenje koje bi im omogućilo pripajanje matičnim državama”.

Godine 1938. komunisti donose naziv Kosmet za područje Kosova i Metohije, a na 5. zemaljskoj konferenciji KPJ 1940. u Zagrebu stvara se stav prema autonomnosti Kosmeta.

Novi ustav je donet 31. januara 1946. godine, kada država menja ime u Demokratska Federativna Jugoslavija. Ustav je imenovao pet nacija, šest republika i dve autonomne pokrajine. Republike: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija i Srbija sa Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Autonomnom Pokrajinom Kosovom.

Odluka NKOJ-a (Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije), doneta 6. marta 1945 godine, o ”privremenoj” zabrani vraćanja ”kolonista” (Srba) na njihova pređašnja mesta življenja, poznata i kao Odluka br.153, bila je odluka posleratnih komunističkih vlasti kojom se ”kolonistima” (Srbima) ”privremeno” zabranjuje povratak na Kosovo i Metohiju i u Makedoniju.

O tome dr Smilja Avramov u svojoj knjizi ”Genocid u Jugoslaviji 1941-45, 1991 …” kaže:”Na udaru su se najpre našli oni koji su stekli domicil na Kosovu posle 1918. godine. U našoj literaturi uvrežena je pojmovna i terminološka konfuzija u pogledu reči ”došljak”. U jednoj ustavnoj, parlamentarnoj zemlji, u kojoj je bila zagarantovana sloboda kretanja, ne može se govoriti o ”došljacima” ma gde se oni našli, osim ako su u pitanju stranci. Ovo naročito važi za Kosovo, odakle su Srbi progonjeni unazad tri veka. Oni se mogu tretirati samo kao POVRATNICI, a ne kao došljaci.”

Dr Avramov na drugom mestu (Dr Smilja Avramov, Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije) kaže:”Iako u izuzetno teškoj situaciji posle ratnih razaranja, osiromašena, sa strogo racionalizovanom ishranom, Jugoslavija je tokom 1944-1945, odnosno sve do 1948, isporučivala Albaniji u vidu poklona ogromne količine žitarica i druge hrane, materijala potrebnog za privrednu obnovu zemlje itd.; demontirala je fabriku šećera u Sivcu i druge objekte u Vojvodini i Sremu, radio-stanicu, automatsku telefonsku centralu u Beogradu, štampariju itd., u vrednosti koja dostiže milijarde dolara, i sve to poklonila Tirani. Ugovorom iz 1946 ustanovljena je zajednička odbrana i najtešnja vojna saradnja; u toku 1946-1947 putem 26 zaključenih ugovora uspostavljena je carinska i monetarna unija, a granice dveju zemalja bile su otvorene za nesmetano naseljavanje albanskog življa na Kosovo i Metohiju i u Makedoniju. Zatvarajući oči pred katastrofalnim posledicama ove politike, krajnjim siromaštvom u zemlji, vlada FNRJ je tu poliziku ocenila kao ‘veliki uspeh’.“

Autonomna Kosovsko-Metohijska Oblast (AKMO) zvanično je proglašena 10 jula 1945. godine. Današnje granice oblast je dobila 1959. godine proširenjem na severu, kada su delovi opštine Raška, naseljeni isključivo srpskim življem izuzeti iz sastava centralne Srbije i dodati oblasti kao delovi opštine Leposavić.

Aprila 1963. godine AKMO je uzdignuta na nivo pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija.

Novembra 1968 godine ime pokrajine je promenjeno u u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, a Metohija je uklonjeno iz naziva. Metohija je geografska regija koja obuhvata južni i zapadni deo Kosova i Metohije a Metohija znači “zemlja pod upravom manastira”. Naziv dolazi od grčke reči μετοχή (zajednica), koja je prvobitno označavala naseobinu monaha koji obrađuju manastirsku zemlju.

Prema Ustavu Srbije iz 1974 godine Kosovo je imalo de facto status federalne jedinice SFRJ iako je formalno i dalje bilo deo Republike Srbije.

Posledice komunističke politike, najbolje se vide ukoliko se uporedi etnička slika Kosova i Metohije pre i posle uspostavljanja komunističke vlasti, a ovo nam istovremeno daje i potvrdu da zabrana povratka Srba na Kosovo i Metohiju na osnovu Odluke br.153 nije bila privremenog karaktera.

Godine 1939. 60% stanovništva Kosova i Metohije činili su Albanci a Srbi 34%, dok 1948 godine imamo već bitno drugačiju sliku: 68% stanovništva čine Albanci, Srbi 28% i ostali 5%.Tendencija porasta procenta albanskog stanovništva i opadanja srpskog se nastavlja, pa tako 1971. godine albanci čine 74% stanovništva Kosova i Metohije, Srbi 21% a ostali 5%. Godine 1981 Albanci čine 77% a Srbi svega 15%.(2)

Jasno je, kako piše Dimitrije Marković, kako je Kosovo postalo „albansko“. Naravno, posle NATO bombi 1999, koje i danas truju našu decu. 

JUDA I DANAŠNJICA

Pre no što je prihvatio NATO plan odricanja od Svete Zemlje, maskiran u „francusko – nemački predlog“, današnji Iskariotski, koji se pretvara da je Nazarećenin, i nosi orden Svetog Save za odbrau Kosova ( tako su mu ga dali – za odbranu Kosova u sastavu Srbije ), prihvatio je Briselski sporazum, o kome naš pravnik Dejan Mirović kaže:“Briselskim sporazumom i dopunskim sporazumima o pravosuđu potpisivanim u periodu 2013–2017. godine ugašeno je srpsko pravosuđe koje je funkcionisalo na teritoriji KiM nakon 1999. Briselski sporazum ukinuo je Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. koji je regulisao mrežu srpskih sudova i tužilaštva na KiM od Kosovske Mitrovice pa sve do Štrpca, Gračanice i Raniluga do Goraždevca, uključujući i Viši sud i Više javno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici. To nije uspeo čak ni UNMIK da uradi iako je 2008. na silu pokušao da preuzme srpski sud u Kosovskoj Mitrovici (tada je bilo i ljudskih žrtava u velikim sukobima).

Zakonom o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine srpsko pravosuđe na Kosovu i Metohiji je na brutalan način izbačeno iz srpskog pravnog poretka. Istovremeno, tadašnji srpski ministar pravde je, tokom svojih poseta, otvoreno ubeđivao zaposlene u srpskom pravosuđu na teritoriji KiM da pristupe secesionističkom albanskom pravosuđu.

Uredbom o ostvarivanju posebnih prava pravosudnih funkcionera iz 2017. godine Srbija je stimulisala zapošljavanje srpskih sudija i tužilaca u secesionističkom albanskom sistemu. Tačnije, uveden je poseban kosovski dodatak (posebna penzija) za zaposlene koji prihvate albanski secesionistički sistem.

Druga Srbija, koja je godinama napadala kosovski dodatak koji je država Srbija kosmetskim Srbima svojevremeno davala da ostanu unutar srpskih institucija, sada je licemerno ćutala: toliko o njihovoj doslednosti i intelektualnom poštenju! Konačno, 17. oktobra 2017, srpske sudije i tužioci su, uz javni blagoslov najviših vlasti u Beogradu, položile zakletvu pred takozvanim predsednikom takozvanog Kosova Tačijem.

Ako primenimo teoriju velikog nemačkog pravnika Karla Šmita o suverenitetu i pravosuđu na ove pravne činjenice, dolazimo do zaključka da je Republika Srbija 17. oktobra 2017. defakto i simbolički priznala takozvano nezavisno Kosovo. Da bi u praksi sramota za našu državu bila još veća, to nije poboljšalo položaj Srba na KiM. Naprotiv, primena Briselskog sporazuma u pravosuđu je izazvala haos na severu KiM. Albanske sudije i tužioci ne znaju srpski, postoji manjak prevodilaca, albansko zakonodavstvo je veoma loše prevedeno, albanske sudije ne priznaju srpske presude, namereno se otežu postupci dok su Srbi u pritvoru…/.../Civilna zaštita je formirana u maju 2006. na osnovu Zakona o odbrani i Zakona o lokalnoj samoupravi. Nikada nisam bio član DSS, ali moram da ponovo pomenem da je ona formirana u vreme prve vlade Vojislava Koštunice. Brojala je oko 500 ljudi, uglavnom bivših vojnika s prebivalištem na severu KiM. Na taj način je u praksi ispunjen član 4 Rezolucije 1244 SB koji daje pravo povratka srpskoj vojsci na KiM. Zapad je to znao, ali nije mogao javno da kritikuje nešto što je predviđeno Rezolucijom 1244 SB. Toliko o nevažnosti međunarodnog prava i Rezolucije 1244. Civilna zaštita je zvanično ukinuta sporazumom Vučić–Mustafa iz 2015. godine. U trenutku ukidanja imala je oko 1.000 ljudi, 800 na severu KiM, a ostale južno od Ibra. Sporazumom je predviđeno da se po hitnom postupku preda i oprema Civilne zaštite secesionistima u Prištini.

Do ukidanja Civilne zaštite ROSU snage nisu ni pomišljale da upadnu na sever KiM. Nakon ukidanja Civilne zaštite ROSU i secesionistička albanska policija počele su da upadaju na sever KiM i da prebijaju i hapse Srbe. Setite se hapšenja i prebijanja u Kosovskoj Mitrovici ili u Zubinom Potoku 2017–2019. kada su čak prebijani i invalidi i starci. Posebno poniženje bila je otmica, hapšenje i vođenje kroz Prištinu direktora Kancelarije za KiM Marka Đurića. On je, šta god ja mislio o politici koju zastupa, po svojoj funkciji u rangu srpskog ministra. Takvo mučno poniženje za našu državu bilo je nezamislivo u vreme dok je postojala Civilna zaštita./.../

Nakon Briselskog sporazuma tadašnji srpski premijer je s takozvanim premijerom Tačijem zaključio dva sporazuma o energetici i telekomunikacijama, i to je bilo 2013. godine. Nakon tih sporazuma srpske telekomunikacije i energetski sistem počele su da rade prema albanskim secesionističkim zakonima i u okviru njihovog tzv. pravnog sistema. Na osnovu tih sporazuma Međunarodna telekomunikaciona agencija ITU dodelila je pozivni broj 383 takozvanom Kosovu uz asistenciju Srbije i Austrije 2016. godine. „Telenor“ i VIP su prekinuli s radom na KiM. Građani koji se nisu preregistrovali iz ovih firmi u neku drugu gubili su broj. Svi zaposleni Srbi u MTS-u morali su da uzmu takozvano državljanstvo Kosova.“(3)

O Vašingtonskom sporazumu Mirović kaže:“Priznanjem jurisdikcije Ustavnog suda Kosova u članu 11 Vašingtonskog sporazuma, srpski predsednik je stavio van snage preko 30 članova Ustava, tj. čitav jedan deo Ustava koji reguliše oblast pravosuđa, od člana 142 do 175. Priznanje nadležnosti kosovskog pravosuđa u slučaju imovine SPC u praksi znači i predavanje crkvenih objekata u nadležnost vlastima koje su uništavale tu imovinu. Na ovakav zaključak upućuju i podaci koje iznosi protojerej-stavrofor i doktor pravnih nauka Velibor DŽomić: „Na prostoru Kosova i Metohije, Albanci su od 1999. godine srušili i spalili više stotina pravoslavnih crkava, manastira, grobalja i konaka od kojih najveći broj do danas nije obnovljen. Pravoslavni verski objekti nisu adekvatno zaštićeni samo na Kosovu i Metohiji i još uvek predstavljaju glavnu metu albanskog stanovništva.“ Samo 2004. godine je srušeno ili spaljeno 30 crkava SPC, oštećeno je još 11 crkava i manastira. DŽomić, u tom kontekstu, pita zašto srpska strana nije članom 11 obavezu zaštite crkvenih objekata proširila na sve manastire SPC, a ne samo na Visoke Dečane: „Srpska strana je imala obavezu da precizira ovu obavezu u skladu sa činjenicama, ali to nije učinjeno“, piše DŽomić povodom člana 11. Srpski predsednik se nije potrudio da u član 11 unese odredbe o Bogorodici LJeviškoj – manastiru koji je zapaljen 2004. u Prizrenu. Bogorodica LJeviška je na listi Uneska. Ona je starija od Notr Dama.“(4)

Sve je jasno, da jasnije ne može biti.

UMESTO ZAKLJUČKA

Danas je Velika sreda, dan kad se spominje Judina izdaja Hrista.  Kad god se pričešćuje, Srbin izgovara ovu molitvu: „Primi me danas, Sine Božiji, za pričasnika Tajne Večere Tvoje, jer neću kazati Tajnu neprijateljima Tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao pokajani razbojnik ispovedam Te: seti me se Gospode, u Carstvu Tvome. Da mi pričešćivanje Tvojim Svetim Tajnama, Gospode, ne bude na sud ili osudu, nego na isceljenje duše i tela. Amin.“
Vredi se setiti ovoga – uvek se molimo da ne budemo Jude. A biti Juda u ovom času znači odreći se kosovsko – metohijskog Hrista, Kome su služili naši sveti preci, na čelu sa kraljem Dečanskim i carem Lazom, čestitim koljenom. Neka nas Bog održi na njihovoj strani, da ne postanemo naslednici Judinog prokletstva.

A svima koji su stali na Judin put želimo pokajanje i preumljenje. Amin, Bože daj! 

UPUTNICE ( 12. 4. 2023. GODINE ): 
1.https://www.academia.edu/44792245/Izdajnik_u_slovenskim_knji%C5%BEevnostima
2.https://teodulija.net/2015/01/18/%D0%BA%D0%BF%D1%98-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0/
3. www.pecat.co.rs/2019/11/prof-dr-dejan-mirovic-cas-anatomije-za-briselski-sporazum/
4. www.pecat.co.rs/2021/04/dr-dejan-mirovic-izazovi-vasingtonskog-sporazuma-1-deo/��

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda