Piše: Branko Veljković
Postoje ljudi koji postaju „orlovi“ samo kada se okruže kokoškama.
Postoje ljudi koji postaju „pametni“ samo kada se okruže budalama.
Ko vam prvi pada na pamet po oba kriterijuma?
I eto dela odgovora koji sam obećao za jednog dalekog računovođu koji ume da postavi vanredno dobro pitanje – „Hoće li nas ovaj put francuski kluč otključati ili opet zaključati?“, sve i da ne idemo dalje u „pobedićemo svakako“, jer bitka na nebu je već dobijena, samo to ovima poraženima, dole, još niko nije javio.
Kad smo već kod kokošaka, razmislite. Gde mogu da nas „odvedu“ takvi „orlovi“ i takvi „zato što sam pametan“ vrhovni komandanti sa takvom (ovakvom) „kadrovskom politikom“ prepunom pomno odabranih kokošaka, da se ne naljute kokoške?.
A „Francuski ključ“ je paradigma. Jedinstven i večiti lavirint, nerešiv za skupljače mrva, „duhovne“ nakaze ili jednostavno budale. Traži nešto što skupljači mrva i budale nemaju po definiciji. A „duhovne“ nakaze tek.
Taj „ključ“ savršeno razume poredak. Razume da je „učeni“ čovek haos nazvao haosom samo zato što ga ne razume. Kakva suluda ego - arogancija primitivnog čoveka. Čoveka koji je haos definisao kao nešto neuređeno iz puke potrebe da u nedostatku vere, sam sebi tragikomičnim definicijama saliva strah od nepoznatog a opet, tako divnog i sve - prisutnog.
„Ključ“ dozvoljava sve, trpi sve, ali „daje“ isključivo prema zasluzi, želji i kapacitetu tražioca. On čak dozvoljava da i ovi sa parama „kupe“ ili ovi sa „uticajem“ otmu svoje „mesto“ jer je svo to šibicarenje ustvari potpuno nebitno u svetu nedokučivog lavirinta koga ustvari nema. Baš kao ni hodnika vremena. Jer je takva rečena i zapisana - „vreme je večnost u kretanju a večnost je vreme u stajanju“. Dakle, lavirinta nema, a opet, u njemu su toliki zalutali, od lutanja poludeli i za navek nestali. Bliže njima - dela govore a pogled samo odaje.
Da nije tako, Mali Mare Pate i njegovi turbo znalci upodobljenih istorija na baterije i uznemirene nekada čak i trezne dr-loknice, što bez ujčevine ili partijske trtljevine ne bi bili nigde pa ni tamo, ustreptali bokan – kokan krvavi ideolozi šestih kolona i svi njima slični u javnoj sferi, nikome ne bi bili potrebni. Oni su izmišljeni i potrebni samo zato da bi za svoje tutore živeli laž, kad već, Bogu hvala, ne umeju da umore Istinu. I sve dok javni prostor budu popunjavali takvi, jasno je kakav je odabrani kurs i ko je „hrabri“ i „pametni“ kolovođa samozvanog tipa, koji to od njih bezuslovno traži. Jasno je kome takvi promoteri trebaju da ga brane, da mu se javno klanjaju, da sa divljenjem izgovaraju njegovo ime i zamišljene titule do imbecilnosti, od bahanalija do bahanalija i sve do omiljenog Osculum infame.
Svi oni su samo pajaci, tužne marionete zakačene tankim ali brojnim nitima za drveni ram u rukama papet majstora. Te niti su vremenom postale pupčane vrpce a papet majstor je za njih opredelio i za njih nacrtao večnu, krvavu, Lucidinu matericu iz koje se svi ti takvi eonima porađaju. NJihova sudbina, jer u sudbinu a ne u Boga oni veruju, rezultat je njihovog karaktera i izbora a iz tog blata izlaze i njihovi motivi. Kad sve to pogledate sa stepenica koje su njima nedostižne, svi oni su tako jednostavni, ili – prosti. Nekako - pali, kao i njihov gazda što je svojim izborom pao. Ono čega se patološki plaše je da se ljudi jednostavno jednog dana ne probude i tako budni uzdignu na te duhovne galerije iz kojih perspektiva su ti pajaci tako lako prepoznatljivi i prozaični,... Onda se sva njihova „bitnost“ završava u saglasju sa sudbinom peska na nekad Srbskim, nikada jugoslovenskim već samo hrvatskim plažama, koji pesak su masne švabice samo njima karakterističnim pokretima ruku i tela izbacivale iz donjih delova svojih šarenih kupaćih kostima. A ta „mesta“, te duhovne galerije nisu nikakav skriveni ekskluzivitet ili nedostižna destinacija pod patronatom nekog kao što je, recimo, onaj što se samoprozvao za Hristovog glasnika na zemlji - Vicarius Christi, poznatog kao Papa. A Papa je kod njih tata a tata je tepanje Ocu, a to „dobronamerno“ tepanje onda ode do ćale i matori. I onda onaj naš, Srbski, Otac u par lukavo tako osmišljenih jezičkih perverzija izgubi svoj smisao i u govoru i u životu. Jer Otac treba da je Otac a ne ćale. Oni koji to žele, razumeće i na ovom primeru da „jedna greška koju greškom ne smatramo obično povlači za sobom i drugu, tako i jedno zlo porađa drugo“, što je za naš nauk rekao sveti starac Optinski iz čijeg tihovanja je Dostojevski stvorio starca Zosima,...
Dakle, naprotiv, nema tog pomenutog ekskluziviteta za 50 eura ili nekakva organizovana indulgencija zarad punjenja deviznih rezervi država, partija i probranih građana. Božijom milošću dostupne su te duhovne galerije svima koji na njih hoće da se „popnu“. Između čoveka i duhovnih galerija stoji samo čovekov lični izbor. Taj izbor oni pokušavaju da učine teškim, nevidljivim, nedostižnim, elitističkim,... a nije tako. Naprotiv. Izbor je slobodan, a pokajanje je svima dostupno. Zadatak nepomjanika i njegovih robova je da ubede čoveka da mu nema spasa. Ako poveruje u to, čoveku onda stvarno nema spasa.
Izrevolitrani „iznenadnom“ istorijom i Istinom, probrani iz tranši svih tih Mali Mare anesteziologa i promotera baš one „istorije“ na kojoj su izgradili svoje tužne „karijere“ te tako osigurali sebi mesta u areni koju su tim lažima prizvali, sada panično „peglaju“ javni prostor. Naknadna pamet. Svesti i savesti naravno još uvek nema, samo strah i neverica šta se dešava. Nabacuju laž na laž, te kao što menjaju monarhiste za komuniste pa ove za demokrate i tako u krug, tako bi i deda mraza da zamene mraz dedom, računajući na iste anesteziologe mas medijskog tipa, ovih dana sa evidentnim napadima depresije izazvanim sada već očiglednim što neupitno dolazi a što oni ne razumeju.
Iz potrebe da traju u „poretku“, kako poredak oni zamišljaju, „brane“ one za koje su im rekli da su „istorijske figure“. Tako ustvari brane sami sebe i svoj „obraz“ i „odraz“ u vremenu ali i metod za „vladanje“, morbidni recept za eonsko tlačenje i uništavanje Čoveka. Čudno je kako i pored sve te „pameti“ i arhiva u kojima (nisu) bili nisu shvatili da uvek postoje oni koji znaju Istinu a da, sve pristutno, evidentno, oni nisu među njima. I sve to isključivo po samoizboru ali i više nego ispravnoj proceni – a to je druga falanga „francuskog ključa“. Ima ih još.
A istinita istorija je nepokolobljiva. Iz straha za sadašnjeg „mudrog“ samozvanog i njegovu politiku, od Malog Mareta Patea i njegovih odćutano, unapred amnestirani Arsenije Čarnojević, povlačio se zajedno sa austrijskom vojskom sa Kosova nakon još jednog dogovorenog rata koji nije izazvan za potrebe oslobođenja Srbskih zemalja već zarad „druge runde“ ubijanja srbskog korena na Kosovu i masovnog raseljavanja naroda. Nesretni Arsenije treći, izfabrikovani arhiepiskop a onda i patrijarh sa znamenjem ali ne u Peći već u njegovoj pravoj domovini, Habzburškoj monarhiji, kod Bečlije Leopolda Prvog, cara Svetog rimskog carstva. Tu gde je „stolovao“ tu je i obredno sahranjen, u tom njihovom Beču. Arsenije je bio samo ubačeni, infiltrirani, „agent od uticaja“ ponuđen pa „odabran“ u podrumima skrivenim u tom brlogu žuto-crnih šinjela, pravljen da fizički satre sopstveni narod baš kao što je i njegov sapodrumaš Vuk Stefanović Karadžić, pravljen da zatre Srbsko slovo, dakle srbsku misao i ono što Srbin Jeste. I vek i jedan život prosečnog srbskog regruta kasnije, delegacija SHS, odobrena od kralja muželožnika Aleksandra Karađorđevića, izdajnika sa istetoviranim pruskim orlom na grudima, onda neizbežni Nikola Pašić, cincar na zadatku, Srbin po naređenju, kao viralna preteča crne i crvene internacionale i njegovi satrapi, na mirovnoj konferenciji u Parizu, hrvatski „pravaš“ Ante Trumbić ugledni đak univerziteta u Beču, cionista Milenko Vesić kome prezime ne znači ništa i Ivan Žolger, janez po geografiji a austrougarski ministar po emociji,... Oni su po odobrenju jednog Karađorđevića branili i zastupali interese Srba oslobodilaca, Srba stradalnika, Srba nebeskih ratnika?!? A gde su Srbi na tim mirovnim pregovorima nakon rata koji rat su na svojim grobovima ti Srbi izneli? Ispod kog baldahina je dečko regent svom dečku umetniku što ga je vajao obećao da u delegaciji Srbije na mirovnim pregovorima neće biti Srba pobednika?
I drugi Maretov miljenik, Knez Pavle Karađorđević, apolitični namesnik koji je vrlo „politično“ na metak ispratio svog istetoviranog brata, što je u slobodno vreme brljao sa okultnim a „službeno“ se brinuo samo za par minuta slave i po koju prateću titulicu i možda po koji vindzorski „orden podvezice“ iz serijala „sram neka je onog ko loše o ovome pomisli“ ili čak i nešto viđeniji „Viktorijanski orden“. Tu se nekako, gle čuda, umetnuo i neki „Orden zlatne mamuze“ Svete Stolice. Te se taj Pavle, koji je kao i jedan potonji ljubitelj mačaka i mladih studenata što je u viteškoj borbi zarobljne šiptare iz zatvora puštao, isto tako „neobavešten“ kao i Pavle, u svoj toj „brizi“ za Srbski narod toliko napatio da mu je jedina muka bila kako da čitava železnička kompozicija natovarena vrednostima i Rerihovim slikama, koje nikada i nisu bile njegove, stigne u Niš pa onda i dalje, naravno preko istoka do na njegov zapad. Sudbina na milost i nemilost prepuštenih vojnih jedinica, žrtvovanih pod gusenicama Vermahta određena je potrebom ovih „rodoljuba“ pobegulja da u „nemilici“ izgnanstva imaju sa bar nekim pričama da „brane“ svoju izdaju i kukavičluk. Tuđe priče, tuđe pogibije i stradanja a „slava“ i vlast njihova.
Dokle tako, dokle?
A onda svi ti umni, „zato što sam pametan“ genijalci koji traju od tada do danas.
Dok sam vam govorio o crno-žutom Arseniju i njegovom „srbovanju“ koje je plaćeno organizovanim masovnim iseljavanjem Srba sa Kosova, dakle demografskom katastrofom užasnih posledica, setih se tako te jedne tekuće žute tranzicije o kojoj se vrlo pomno - ćuti. O tome kako je žuta zvezda bila sasvim logičan i vešto nametnuti nakot one prethodne, crvene, reći ću vam nešto drugi put a sada mi se „javlja“ sledeće - da nije možda „čuvaru tradicije“ sa bliskog nam severa, zajedno sa spomenicima hortijevcima u Srbskoj Vojvodini, nekako dat-predat i SSBB? Učinilo mi se da je neko koga nema rekao da će hungaro državni operater, 4 iG (vuče li vas ime nekako na neku poznatu ostrvsku melodiku) u akviziciji dogovorenoj još u oktobru godine prošle preuzeti SSBB ali samo telekomunikacioni deo. A to zato jer su u udruženom poduhvatu, kiklop – nakazu SSBB pravili kao mašinu za razmenu milijardi, promociju zapadnih vrednosti i finansiranje kojekakvih NGO i sličnih go... A onda su shvatili da je projekat Nikad 1 i pored „zvučnih“ imena i blesave programske politike zasluženo „preminuo“ ta da ga treba na vreme reinkarnirati u novi koncept. Jer je „luft“, po rečniku i platnom spisku uredno nalakiranog frau Čadeža, opasan presedan u ovim vremenima, koji se prazan prostor lako može popuniti za njih nekim neželjenim medijskim sadržajima. Nije li u te svrhe taj poslovno neodrživ monstrum dislociran na sva moguća poreskougodna ostrva univerzuma, te je nakon pompeznih širenja ipak, na kraju, morao biti rasparčan na četiri monstrum ića sa nacionalnim bojama po ex-yu kriterijumu? Zašto bi hungaro ring kupovao besmislene i mrtve televizije sa nafabrikovanim šerom kad ga interesuje samo obaveštajna moć i cash flow narastajućih telekomunikacija i zaokružena celina te vrste do plavog Jadrana? E sad što u tom paketu putuje i službeni tako osmišljeni anglo-ofanzivni koncept ali i pripadajući janez sa švajcarskog jezera i svi njegovi ćosavi jugoslavčići, što se sada tretira samo kao kolteral. A jeste li im rekli ko su im već obezbeđene zamene?
Pomenuti Janez je sada već ozbiljno nervozan. Navikao je da kao mečka putuje sa cirkusom a sada se od svog tog cirkusa smeši samo marifetlucima zasluženi kavez za omamljene međede. Kombinacije i umirovljeni ali ne i smireni US generali nepovratno odlaze ali krivične prijave ostaju. Gadan trip. Čuh da se silno trudi da promeni dilera teških metala - „loš trip brate, mnogo loš“.
Ono što verujem da po običaju ne žele da nam kažu su cifre i „delići“ u akcijama. Al dobro. Sumnjam da im je i ovo napisano milo ili da bi im bilo drago da neke stolice pomisle da su sve to uradili samo da bi reketirali reketaša Janeza, obrisali ćosave a onda napravili prostor za ostrvsku prvu ligu. Dolazi li možda BBC u Čačak, recimo, onako pitam?
I zarad „mirne“ vode u medijskoj sferi koliko puta i na koje sve načine treba RTS da umre i da se onda volšebno „preporodi“ da bi samozvani osigurao sve planirane novembarske „pobede“? Ako je u tom kotlu bolesnih ambicija i izdaje polupan i žrtvovan i jedan tako destruktivan a njima koristan projekat koji su nazvali SNS, zašto bi prepakivanje medijske sfere bio problem?
Bila je i jedna Olbrajtova, u prah vraćena, koja je u za medije insceniranom savršenom miru, mislila da je opravdala politiku SAD i smrt 500.000 dece u Iraku sa jednom rečenicom – „Mislim da je bilo vredno toga“. U glavama tih ljudi, opstanak na vlasti je vredan nestajanja čitavih naroda, nekada i njihovih sopstvenih naroda. Jer oni narod nemaju, oni narod ne vide.
Sve ovo govori i o nekim drugim već nacrtanim i dogovorenim granicama i sferama uticaja.
I tako, dok bate s kikirikijem kombinuju, neku noć iz grada tuče – „Nećemo mi ništa novo, samo Carstvo Dušanovo,..“. Hoće li posle ove njima jako nepoželjne muzike Mali Mare Pate, smeško sa nedosanjane pariske livade, opet da „pusti priču“ da na zapadu ne znaju kako da „smire“ samozvanog, „vuka“ iz 45. bloka. Što bi rekao jedan Ratibor – „kad ovca oboli od sindroma psa čuvara“.
Kako će se uz te stihove uklopiti i dogovorena igranka sa Republikom Srbskom a zarad skretanja pažnje sa Kosova? Jer njihov Kurti neće moći doveka da čuva „našeg“ kurtija. Potrebna je nova-stara frka, „mali prljavi rat“ da bi se samozvanci ovenčali „slavom“ a razvenčali od očigledne izdaje. Puc puc, ožeži ožeži po glavi Srba sa obe strane Ibra dolazi na naplatu. Kurtijeva prva dama Rita kontrolorka, po malo i Norvežanka, Kurtiju dodeljena u paketu sa kovrdžicama, isplaćena je zajedno sa Kurtijem te je mir u kući balkanskoj uplaćen avansno do daljnjeg. Nabacivaće još neko vreme Kruti kurtiju tekstove u prištinskim novinama o opakom samozvanom i njegovim „pobedama“ i po neko hapšenje obeleženih Srba, ali ne previše. Da se Srbi ne dosete. A što bi se Kurti i bunio. „Zato što sam pametan“ politika ovog „našeg“ kurtija obezbedila je da su novoizabrani gradonačelnici na severu KiM, Kosovska Mitrovica – Erden Atik, Leposavić -. LJuljzim Hetemi, Zvečan – Ilir Peci, Zubin Potok – Izmir Zećiri. Toliko o zajednici Srbskih opština za kojom je nevoljno počeo javno da plače i mali Dača „jel da da mi je mali“ sa istom Bečkom Juda-podrum „tajnom“ kao i samozvani.
I sad se setih jednog Lojda, Dejvida DŽordža. Bio je premijer one Britanije, viđen, u tom pozorištu bitan, koji je naprasno odlučio da samonestane. Nestao je jer je, u trenu nepažnje ili možda neke neprežaljene iskrenosti, rekao previše glasno na mestu koje takve „ispade“ ne trpi, dakle, van njemu dodeljenog podruma – „kad bi ljudi znali oko čega se ratovi vode, sve bi stalo za 15 minuta“. To ga je koštalo karijere. A to je bilo tačno. Tada, sada, oduvek. Razumevajući da je jedini rat koji se ustvari vodi rat između dobra i zla i onih koji svojim izborom žive za jedno ili drugo od ta dva, svaki drugi povod je samo nesretnim ljudima nametnuta tragedija.
Sa tim stihovima o Carstvu Dušanovom reći ću vam i da kada se srbska vojska u Velikom ratu povlačila iz Beograda na istureno komandno i zborno mesto, nije se povlačila ni Bulevarom JNA ni Bulevarom oslobođenja, već Šumadijskom ulicom jer se tako tada zvala ta ulica koja je vodila u Šumadiju, jedna od najvećih u Beogradu. I kako bi sadašnji gradski funkcioneri kao što su perspektivni junak modernih muželožničkih žurki i njegov zamenik, osuđeni ratni dezerter mogli uopšte i da pomisle da toj ulici treba vratiti njeno pravo ime. Šta to njima uopšte znači u tom njihovom polu-životu? Tom tada još uvek Šumadijskom ulicom se 22. jula 1945. godine general-lajtnant Vladimir Terzić u svetloj svečanoj uniformi, lični zastupnik Josipa Broza Tita, odvezao do Malog Požarevca. Tu je, u lokalanoj crkvi, sa svećom i malim kumčetom u rukama, general Terzić, Titov emisar, kumovao desetom detetu LJubomira Kosanovića, po zanimanju skretničar, po krvi Srbin, po duši pravoslavac. Svetu tajnu krštenja izvršio je protojerej Milenko Jeremić. Ovo idilično paktiranje SPC sa komunistima trajalo je dok se novonastala ateistička vlast nije ušančila u sve pore života ratom razorene Srbije. Onda su ateisti-komunisti dekretom izričito zabranili krštavanja dece i počeo je masovni progon i pogrom onih koji na to nisu pristali. Po nagovoru sveštenika, krštenja su se onda činila tajno, najčešće noću, a to, onda, nije bilo krštenje, to je bilo nešto drugo,... A počelo je tako što su od 1944. do 1946. u procesu konsolidacije nove vlasti, komunisti masovno pozivali sveštenike da vrše pomene na grobovima izginulih partizana i boljševika i da osvećuju spomenike sa zvezdom, srpom i čekićem, slave se slave u oslobođenoj Srbiji, krštavaju se deca, poštuju pravoslavni parznici... Komunisti i „prepakovani“ sveštenici uredno su popisivali sve kuće i domaćine koji su poštovali pravoslavne verske običaje. Detaljno i temeljno. Nekako kao onaj prošlogodišnji popis koji prođe a da još uvek ne znamo gde su svi ti podaci o Srbima završili a još manje čemu će da služe. Završilo se tako što su nakon zemljotresa u Skoplju 1963. godine revnosni narodni milicajci, bezdušnici večitog tipa „ja samo radim svoj posao“, svakog jutra skidali krstače sa grobova stradalih pravoslavaca a narod bi ih noću vraćao. Ti grobovi nazvani su „grobovi lopataši“. Taj zemljotres je pretio da preraste u ozbiljan politički problem. Narod je video a komunisti su izmerili. Narod ali i jedan deo sveštenstva video je u zemljotresu prst Božiji, jer su vrh SPC a i državni vrh i vladajuća ideologija zaboravili da Bog postoji. Jer je raskolničkim crkvenim i nakaradnim političkim odlukama stvorena nekakva do tada nepostojeća „makedonska“ pravoslavna Crkva (čija je konačna autokefalnost potvrđena Porfirijevim Tomosom 05.06.2022. g.), jer je zemljotres dana 26. jula 1963. godine u potpunosti srušio Sabornu crkvu Sv. Mučenika Mine u Skoplju a što je narod video kao kaznu jer su u toj bogomolji „ustoličeni“ raskolnik „mitropolit“ Dositej i hirotonisani „raskolnici“ Naum i Kliment a da je istovremeno u crkvi Sv. Spasa koja je takođe potpuno srušena, ostao neoštećen kompletan ikonostas. Jer je u zemljotresu poginuo inženjer Nebojša Kostić, rođeni brat zloglasnog, od naroda krštenog - „episkopa satane“, Visariona Kostića. Nestala je i stara mitropolija u kojoj je bilo sedište „mitropolita“ Dositeja a samo godinu dana ranije tu zgradu je dva puta u potpunosti plavio nabujali Vardar. U zemljotresu je uništena i zgrada komunističkog Omladinskog doma, koji je sagrađen na svetim temeljima hrama Sv. Bogorodice u Skoplju uz prethodni blagoslov raskolinka Dositeja. Komunistički režim je potpuno ispravno procenio da su stvari izmakle kontroli. Narod je masovno odbijao da sledi uputstva komunista i ultimativno je tražio prisustvo Bogu odanih sveštenika a ne raskolnika. Narodna vlast je pribegla masovnoj represiji ali je narod na silu odgovorio silom. Bilo je mrtvih i ranjenih. Glas o Božijem prstu proneo se vrlo brzo kroz celu Jugoslaviju. Teza o „prirodnoj geološkoj pojavi“ raspala se preko noći. Sam vrh KPJ odlučio je da se u pomoć pozove „pukovnik“ German, po zadatku Patrijarh. German je 01. avgusta 1963. godine u pratnji svog „bezbednjaka“ iz UDBE Krste Lekovića, nervoznog i uplašenog Miloja Dilparića, episkopa šabačko-valjevskog Jovana, episkopa slavonskog Emilijana i raspopa Milana Smiljanića došao u Skoplje. Germanu je uz službeni prvoz data i službena izjava koja je po sadržaju bliža nekom partijski ugodnom akademiku nego poglavaru Crkve. German je, u skladu sa zadatkom, medijski „prostor“ i rad sa uznemirenim narodom prepustio „mitropoilitu“ Dositeju koji je pismeno naredio sveštenstvu da se u propovedima nikako ne govori o Božijem prstu već isključivo o geološkoj pojavi. Od tada, pa sve do danas, kad god je režimu trebala kontrola velikih narodnih masa ili da se smiri opravdani bes i nemir u narodu, za to bi koristili episkope a ponaprije u tom momentu aktuelnog Patrijarha. Setih se septembra prošle godine, kada je zarad smirivanja naroda izašlog na beogradske ulice u ogromnom broju pozvan Porfirije. I tada i toliko puta pre toga. Otuda i danas u sred svih ovih izdaja i razaranja Srbskog nacionalnog bića i identiteta i ova tišina iz Patrijaršije. Čućete ih opet kad precizni mehanizmi masovne kontrole „izmere“ da se „civilnim“ sredstvima i metodama narod ne može smiriti. Tada dejstvuju ćutolozi iz generalskih sekti i „pukovnici“ u mantijama. Ubitačan tandem.
I sad pogledajte Porfirija, Patrijarha i pitajte ga a pitam ga i ja - jel ti je na čelu napisano „tajna, Vavilon Veliki, majka bludnicama i zemaljskim gadostima!?“. Reci Porfirije da je Vavilon Veliki – Vatikan, tamo gde ti ljubiš prsten? Objasni kakvu ti to i čiju tajnu čuvaš kad u Bogu nema tajni, samo ISTINA? Kome trebaju tajne da bi sakrio laž? Ko je ta bludnica koja nosi „čašu zemaljskih gadosti“, „žena obučena u purpur i skerlet, ukrašena zlatom, dragim kamenjem i biserima“, „pijana od krvi svetih i od krvi Isusovih svedoka“? Jeste li ti i tvoj samozvani sabrat toliko „visoko“ da ste zaboravili da vaše misli nisu i Božije misli, a onda, kojim se vi to mislima vodite, kad svoje nemate a Božije ne želite? Jel mislite mislima onog drugog koji je takvima kao što ste vi obećao a vi poverovali, jer drugačije ne može – „uništiću Bibliju a da je ne spalim?“
Zato je svaki zagrljaj, svaki poljubac sa nepomjanikovim slugama Blerom, Šrederom, Klintonom, Guzenbauerom, uvek samo Osculum infame. Tako je i samozvani princa Čarlsa ostrvskog odveo u Kovilj dok je Porfirije bio mitropolit zagrebačko-ljubljnaski. Dal je to „svetovni“ samozvani ili „duhovni“ Porfirije, nema veze. Isto je. A „duhovnog“ Porfirija, što je uhvaćen u bludu izmolio da se nepomjanikovog prstena za potrebe masovne obmane javno odrekne te dobio dozvolu da kaže da „nije poljubio ruku Papi kao Patrijarh srbski, nego kao Porfirije, iz ličnog poštovanja“, potsetiću na mučenika Kriskenta, plemića Mirlikijskog i njegovo podvižnižtvo. Kad je Kriskent izveden na sud „sudije ga dugo savetovaše da se pokloni idolima. Pa kad u tom ništa ne uspe, on najzad reče Kriskentu: „Pokloni se samo telom, a dušom klanjaj se tvome Bogu!“. Na to mu čestiti Krisknet odgovori: „Ne može telo činiti ništa nezavisno od duše, koja mu je pokretač i vođ“. I zato bi Kriskent ubijen. „Ćale“ Porfirije, „ne može hrišćanin biti dvoličan“ a učio si i da hrišćanin ima „dužnost i telom služiti svome Tvorcu“, a ne samo dušom. Bog je rekao i „vaše telo nije samo vaše, skupo ste plaćeni“. „Ne postoji duhovni svet u kome je održiv lažni stav nekih hrišćana koji kažu da „samo“ telesno žive kao neznabošci a hvale se da dušom veruju u Boga i ljube Boga. Oni dele sebe u dvoje i stavljaju se u službu dva gospodara, iako su najsvetija usta to oglasila kao nemogućnost“.
Tako treba razumeti Svetu Knjigu, žitija i predanja. Tim očima uvek, svuda i lako možemo prepoznati ekumeniste, „ja samo radim svoj posao“ budale i demone u ljudima i ljude sa demonima. PREDANJE ne podrazumeva ličnu interpretaciju, taj subjektivizam koji sazdan od ljudskog ega od čoveka pravi „tumača“ svega pa i Boga samoga. PREDANJE znači da „držiš veru onako kako ti je PREDATO“, nemenjajući ništa. Jer Bog nema „promene ni neke izmene“ pa čemu onda osavremenjavanje. Osavremeni ćale Porfirije matematiku? Kako matametici koja je samo čovekov alat dat čoveku da „razume“ Božiju beskonačnost ovog sveta, vreme ne može ništa a Crkvi Hristovoj može? Nije tako Porfirije! Nego ti i tvoji prstenaši pravite crkvu čovečiju, crkvu subjektivizma, gde svako može da ima svoju verzuju Istine. A to bi moglo samo kada bi Istina bila informacija a Istina to nije!
Zaboravili su Srbi – „kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom!“. To paktiranje sa crvenim, crnim i svim stranim i domaćim armijama nepomjanika skupo je koštalo Srbiju.
Da bi poštovani čitalac razumeo svu širinu zahvata koji razara i ovo malo što je ostalo od Srba i Srbije, na krajnje pojednostavljen način reći ću vam sledeće – za potrebe kreiranja političke „elite“ balkanskih latifundija (mada je isto i na ostatku planete) napravljena su brojna zborna mesta, „nastavno naučne“ institucije sa isključivim zadatkom da se edukuju kadrovi za sprovođenje politika stranih entiteta, država i službi a sve to preko armije domaćih „dobrovoljaca“. „Bečki podrumi“ starijih i novijih datuma su samo jedni od njih a „Juda“ je ime jednog od njih. Tu su se na vernost zakleli i neki naši živi i mrtvi samozvani ali i mnogi drugi koje poznajemo iz medija ili nafabrikovane istorije. Za potrebe „školovanja“ podobnih sveštenika, pored konspirativnih „univerziteta“ tajnih službi, za ozbiljno razaranje pravoslavnih Crkava u cilju stvaranja masovne „baze“ za implementaciju ekumenizma ali i izprojektovanih narednih „verskih“ rešenja, 1968. godine osnovan je Rimokatolički institut za Istočnu crkvu, koji je po latinskom modelu „odškolovao“ na stotine sveštenika pravoslavnih crkava od kojih su na desetine postali episkopi i patrijarsi. Za „školovanje“ kadra za potrebe sektora bezbednosti osnovan je College of International and Security Studies George C. Marshall, koji za potrebe ovog dela sveta ima svoju „nastavnu jedinicu“ u modenskom Garmisch-Partenkirchen-u, Nemačka. Kroz ovaj centar prošlo je na stotine naših političkih radnika projektovanih za pozicije u sistemu bezbednosti, oficira vojske, policije i službi bezbednosti. Ovo je samo deo tih „Institucija“ u kojima se organizuju kursevi za Jude. Ima ih još puno. Neki su vrlo zatvorenog i po broju „đaka“ ekskluzivnog tipa. U svemu tome, valja da vam kažem, postoji još puno „kohezionih“ faktora koji sve ove „odškolovane“ marionete spajaju i čine uvezanim i efikasnim. U pitanju su hiljade i hiljade vrlo uhodanih i koordiniranih „kadrova“ sa osmišljenim međunarodnim konekcijama istog zadatka. Na to dodajte po istom programu posebno školovane medijske radnike, umetnike, novinare, urednike, pravnike, sportiste, naučne radnike, lekare, itd, itd, itd i shvatićete kako izgleda i koliko je brojan taj nesrećni „Juda“ tim.
Srbska država je okupirana, srbska crkva je porobljena.
Znajte, zazvečao je „Petrov novčić“ u Srbiji mnogo pre nego što je ovaj samozvani brojao šrafove po Londonu. Poslednji Srbski vladar koji je kao slobodan i sveti odbio taj latinski „dar“ bio je despot Đurađ Branković, nehtevši da potpisuje nikakve unije sa latinima u Ferari i Firenci. Kada su mu latini ponudili pomoć u odbrani od Turaka (u čijoj organizaciji napada na Srbiju su i sami učestvovali) a da zauzvrat primi papsku veru, Đurađ im je odgvorio: „Narod me smatra nesrećnim ali mudrim čovekm, a kada bi prihvatio to što vi od mene tražite i primio tuđu veru, smatrali bi me nesrećnim ludakom“.
Vrli branjenik Malog Mareta Patea, Knez Pavle Karađorđević, osvedočeni ljubitelj papskih novčića, odlikovanja, pokrovitelj crnih i crvenih falangi, kada je prihvatio i politički aminovao trojnu vladu Stojadinović – Korošec – Spaho prihvatio je i banovine i jezuitski plan za Srbiju i njihov konkordat, približavanje nacistima i razbijanje Srbskog korpusa na bezbrojne administrativne jedinice. Prihvatio je Pavle i protežirao Milana Stojadinovića, po ocu bratijaš iz Čačka, sa volšebnim pravom da se školuje u Austrougarskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Britaniji. Pisar, koji zbog „značaja“ svojih pisanija nije morao da služi vojsku pa je Veliki rat proveo na Krfu i u Parizu sa svojim mentorom Nikolom Pašićem, „junakom“ albanske golgote i „teških“ političkih odluka koje su njega odvele u Pariz a narod i vojsku u Albansku tragediju. Kada se vratio u oslobođenu Srbiju mentor ga je odmah postavio da upravlja državnim finansijama u ondašnjem ministarstvu. Stojadinović je nekako „zaslužio“ i poverenje Britanaca pa je postao direktor Engleske trgovačke banke a ujedno i potpredsednik Beogradske Berze. Potom sledi ministarsko mesto u poratnoj Pašićevoj Vladi, politički angažman u Narodnoj radikalnoj stranci i pozicija mandatara dodeljena od strane Kneza Pavla Karađorđevića. Čini mi se da i danas imamo u ministarskim i funkcionerskim limuzinama brojne „genijalce“ slične biografije. Imamo li danas neke đavolomane koji rasprodaju sve i svakoga a sve ogrnuti u neke diplome belosvetskih večernjih škola i lažne doktorate? Biće da ni onda, kao ni sada, u Istini - nikada, latini nisu odustali od namere da ovladaju Srbskom dušom a Briti da zagospodare novčanikom.
I da je Srbima neko rekao pred Veliki rat da će od četvorice trojca da poginu, da je mom pradedi neko rekao da će od četiri generacije iz njegove škole od muških glava samo jedan da preživi, da im je neko rekao da je kralj već izdao Otadžbinu Srbiju i odabrao Jugoslaviju,... Bi li Srbi onda ginuli od đeda do unuka za tu nakaznu Pašićevu Jugoslaviju?
Zato im treba laž. Jer bi Srbi shvatili. Zato im i danas treba laž, da ljudi ne bi shvatili.
Uglavnom, konkordat je podigao na noge tadašnju Srbiju jer je izgleda tada još uvek bilo živih Srba. Od tog, tada neuspelog pokušaja da se latinima da dominantna pozicija u Jugoslaviji pa do teatralnog i dogovorenog proterivanja Stojadinovića na Mauricijus pa u Argentinu prošlo je tek desetak godina. Taj Pašićev omiljeni đak i proteže, u Argentini je sasvim uredno sarađivao sa svojim sabratom i agentom iste obaveštajne službe, Antom Pavelićem, sve dok Antu nije sustigao jedan slobodan strelac, Blagoje po imenu. Blagoje jer je bio blag, a blagost glupi ljudi često umeju da zamene sa slab a Blagi Blagoje je bio puno toga ali za sigurno nije bio slab. Slava mu!
A ako niste čitali čitajte šta Solunci Govore i kako je jedna žena i majka od nje rođenih i tu izginulih skupljala oružje po granatama razoranim vrtačama ispod Nebojšine Kule, njenog grada Beograda, pod direktnom paljbom bečkih monitora i pešadije i kako su joj srbski vojnici vikali da se skloni, šta to radi, kako ih je gledala i rekla im je spokojom one koja je i sebe prežalila – Skupljam oružje za unuke! Ta žena je bila crnogorka, ta majka je bila srbkinja, ta bitka je bila agonija a krv ljudska. Taj grad je bio njen Beograd. NJena matica. NJena kletva i njena sudbina. Nije znala divna Srbkinja sa svetih brda okatih da su Beograd već zauzeli neki samozvani muželožnici čiji će „duhovni“ naslednici sto godina kasnije za njenu i svu drugu masakriranu decu u svim tim njihovim ratovima u toj njihovoj tragikomičnoj zen-tao-tut-mut meditaciji reći da su svoju decu „bacili“. A vežbaju ti samozvanci taj tut-mut „mir“. Važno im je i da šalju javne poruke svojim gospodarima. Znate ono kad zatvore jedno oko reketom, patikom, kosom, spajaju petice nalakiranih cipelica ili pokazuju prstićima kojekakve znakove. Evo, setih se još jedne takve situacije. Samozvani je, sećate se, ushićeno objašnjavao da on 15 sati nije jeo, pio, u toalet išao. E da znate. I to je bila poruka. Javna. „Dojavio“ je vlasnicima njegovog podruma i njegove duše da je i tu „lekciju“ savladao, da i to „može“, da i taj deo sebe „kontroliše“ i da i time može da „upravlja“. Biće zapamćen kao Juda koji ne piški. A Juda je ime podruma, al to je tajna, nemojte to nikome da kažete. Juda je i profil ličnosti. Prvi samoubica. To je čovek koji je u tolikom egu da ne može da prihvati činjenicu da Bog može i njemu takvom da oprosti. Judu ubija njegov ego i tako trasira put za sve potonje ego manijake koji bi i sopstvenom potpunom autodestrukcijom bili u stanju da brane svoje pravo da se zanavek samounište. Otuda omča oko vrata u svakom podrumu. A Juda nije najveći izdajnik zato što je izdao čoveka već što je izdao Boga. A da je te knjigice samozvani čitao kako treba znao bi da je i onaj čije ime u stvari ne ume da izgovori a kome se ponudio da služi, pao zbog ponosa i gordosti a ne izdaje ili krivokletstva. Čak i taj u čije podrume je samozvani zalutao prezire izdajnike!
I onda Beograd i njegove alotropske modifikacije i političke metamorfoze?
Beograd bi da bude matica svih Srba sa ekskluzivnim pravom da naredi da svi Srbi mogu biti samo omađijani nosioci JMBG sa predvidljivim rokom trajanja i definisanom upotrebnom vrednošću. Matica koja se kao zla maćeha obraća i nagrađuje samo one koji je slušaju. Svi drugi su izdajnici, nepokoreni, žrtvovani, odbačeni ili po receptu IB i bokan-kokan „ideologa“ – 5. ili 6. kolona. Taj Beograd nikada nije tolerisao drugačije mišljenje ni u Rakovici a kamoli na Ravnoj Gori. Taj samodovoljni duhovno i mentalno oboleli Beograd nikada neće shvatiti da je matica majka i da majka jednim srcem isto voli svu svoju decu. Kakva god da su i odakle god da su, njena su. Ali ne. Lakše je programirati političke užase u kojima će zbog političkih odluka Beograda da nestaju čitave Srbske države ili da se na račun Srbske Pravoslavne Crkve u nizu stvaraju neke nove crkve, nego da se konačno neko prizove pameti. Kako sa tim umobolnim stavom da u Beograd kao svoju maticu gleda Srbin iz Berana, Čačka, Subotice ili Banjaluke? Kako? Večito prezreni, građani drugog reda, nedostojni osnovnih životnih prava i pristojnog života.
U takav Beograd uklapa se i takav samozvani. Samozvani koji se tako zdušno trudi da imitira onu glavu ispod višeznačne kape Monomahove. Smeje mu se ta glava a smeje mu se i ta zlatna kapa. Ne razume samozvani da je ta glava na drugačijem telu, krojena je i kaljena i ukalupljena za drugi prostor i drugo vreme. Ta glava jeste obezbedila koheziju od izlaska do zalaska sunca a ova „naša“ samozvanština može da „izkohezuje“ samo dogovorena apšenja isplaniranih „rusofila“, jednodnevno „tamničenje“ u ponos udarenog buljubaše i rez od 15% „dobrovoljnog“ priloga za sve bele, sive i crne srbske privrednike. I eto koliko čovek odudara od prirode. U prirodi ne postoji vrsta u kojoj krdo vodi najgluplji primerak.
Taj deo oko gluposti je nekako ličan, šta bi mi tu. Gledamo i svedočimo. Međutim, ostaje deo oko tih njegovih „duhovnih“ mantri od 15 „no piss“ sati i „tajanstvenih“ javnih poruka, 42 knjige pročitane za tri dana, zelenih jabuka, spojenih prstića, peta i položenih dlanova, lutajuće prostate, judinog kratkog kursa za „lidere“ balkanskog tipa i ostale „mudrosti“ a koje ostavljaju bitno drugačiji i dublji trag od budalastih „zato što sam pametan“ novčanih donacija klanu Klinton. Samozvani to dobro zna, tako su ga i naučili. Rekli su mu i da bi mogao da vlada drugima mora da nauči da vlada sobom a nesrećni samozvani to ne ume. Silno se trudi da od ciganskih eksera skroji venac od trnja. Ne ide. Misli da kada vlada bešikom da vlada i sobom i da je mafijanje u „interesu naroda“ čin sposobnih a ne prokletih. Misli da je užas Ritopeka deo rituala za uzdignuće a ne pokolj.
Ne vlada samozvani sobom, a onda, ko njime vlada ako to već nije on sam?
Neki dan se žali da ga „neki“ nazivaju i nepomjanikom! I to je tačno. Znam mnoge koji u njegovim postupcima vide nepomjanikovu senku, baš kao i u postupcima njegovog „duhovnog“ ogledala na čelu SPC, što mu je draži papski prsten nego Srbski praznik. Ali samozvani to nije javno izgovorio da bi nekog nasmejao. Verujte, u njegovom svetu „Petrovih novčića“ to je samopohvala, samouzdignuće, „dokaz“ da i sam može da „postane“ nepomjanik. I opet su majstori igre odlično procenili i odabrali. Ego ovog samozvanog, to omiljeno nepomjanikovo oružje, je toliki da je počeo da veruje da je upravo on taj koji šeta među ljudima!
Međutim, kada dođe vreme, kao i svi drugi samozvanici, setiće se svega što je ovde naučio. Tada će i njemu nevidljiva ruka na zidu ispisati – Mene Mene Teqel Ouparsin. Od svega što je u toj kratkoj rečenici rečeno i šta se nakon toga dogodilo, ti zapamti ovo – „izbrojao je Bog i tvoje kraljevstvo i kraj mu odredio!“
Više tekstova Branka Veljkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
