Пише: Бранко Вељковић
Постоје људи који постају „орлови“ само када се окруже кокошкама.
Постоје људи који постају „паметни“ само када се окруже будалама.
Kо вам први пада на памет по оба критеријума?
И ето дела одговора који сам обећао за једног далеког рачуновођу који уме да постави ванредно добро питање – „Хоће ли нас овај пут француски клуч откључати или опет закључати?“, све и да не идемо даље у „победићемо свакако“, јер битка на небу је већ добијена, само то овима пораженима, доле, још нико није јавио.
Kад смо већ код кокошака, размислите. Где могу да нас „одведу“ такви „орлови“ и такви „зато што сам паметан“ врховни команданти са таквом (оваквом) „кадровском политиком“ препуном помно одабраних кокошака, да се не наљуте кокошке?.
А „Француски кључ“ је парадигма. Јединствен и вечити лавиринт, нерешив за скупљаче мрва, „духовне“ наказе или једноставно будале. Тражи нешто што скупљачи мрва и будале немају по дефиницији. А „духовне“ наказе тек.
Тај „кључ“ савршено разуме поредак. Разуме да је „учени“ човек хаос назвао хаосом само зато што га не разуме. Kаква сулуда его - ароганција примитивног човека. Човека који је хаос дефинисао као нешто неуређено из пуке потребе да у недостатку вере, сам себи трагикомичним дефиницијама салива страх од непознатог а опет, тако дивног и све - присутног.
„Kључ“ дозвољава све, трпи све, али „даје“ искључиво према заслузи, жељи и капацитету тражиоца. Он чак дозвољава да и ови са парама „купе“ или ови са „утицајем“ отму своје „место“ јер је сво то шибицарење уствари потпуно небитно у свету недокучивог лавиринта кога уствари нема. Баш као ни ходника времена. Јер је таква речена и записана - „време је вечност у кретању а вечност је време у стајању“. Дакле, лавиринта нема, а опет, у њему су толики залутали, од лутања полудели и за навек нестали. Ближе њима - дела говоре а поглед само одаје.
Да није тако, Мали Маре Пате и његови турбо зналци уподобљених историја на батерије и узнемирене некада чак и трезне др-локнице, што без ујчевине или партијске тртљевине не би били нигде па ни тамо, устрептали бокан – кокан крвави идеолози шестих колона и сви њима слични у јавној сфери, никоме не би били потребни. Они су измишљени и потребни само зато да би за своје туторе живели лаж, кад већ, Богу хвала, не умеју да уморе Истину. И све док јавни простор буду попуњавали такви, јасно је какав је одабрани курс и ко је „храбри“ и „паметни“ коловођа самозваног типа, који то од њих безусловно тражи. Јасно је коме такви промотери требају да га бране, да му се јавно клањају, да са дивљењем изговарају његово име и замишљене титуле до имбецилности, од баханалија до баханалија и све до омиљеног Osculum infame.
Сви они су само пајаци, тужне марионете закачене танким али бројним нитима за дрвени рам у рукама папет мајстора. Те нити су временом постале пупчане врпце а папет мајстор је за њих определио и за њих нацртао вечну, крваву, Луцидину материцу из које се сви ти такви еонима порађају. Њихова судбина, јер у судбину а не у Бога они верују, резултат је њиховог карактера и избора а из тог блата излазе и њихови мотиви. Kад све то погледате са степеница које су њима недостижне, сви они су тако једноставни, или – прости. Некако - пали, као и њихов газда што је својим избором пао. Оно чега се патолошки плаше је да се људи једноставно једног дана не пробуде и тако будни уздигну на те духовне галерије из којих перспектива су ти пајаци тако лако препознатљиви и прозаични,... Онда се сва њихова „битност“ завршава у сагласју са судбином песка на некад Србским, никада југословенским већ само хрватским плажама, који песак су масне швабице само њима карактеристичним покретима руку и тела избацивале из доњих делова својих шарених купаћих костима. А та „места“, те духовне галерије нису никакав скривени ексклузивитет или недостижна дестинација под патронатом неког као што је, рецимо, онај што се самопрозвао за Христовог гласника на земљи - Вицариус Цхристи, познатог као Папа. А Папа је код њих тата а тата је тепање Оцу, а то „добронамерно“ тепање онда оде до ћале и матори. И онда онај наш, Србски, Отац у пар лукаво тако осмишљених језичких перверзија изгуби свој смисао и у говору и у животу. Јер Отац треба да је Отац а не ћале. Они који то желе, разумеће и на овом примеру да „једна грешка коју грешком не сматрамо обично повлачи за собом и другу, тако и једно зло порађа друго“, што је за наш наук рекао свети старац Оптински из чијег тиховања је Достојевски створио старца Зосима,...
Дакле, напротив, нема тог поменутог ексклузивитета за 50 еура или некаква организована индулгенција зарад пуњења девизних резерви држава, партија и пробраних грађана. Божијом милошћу доступне су те духовне галерије свима који на њих хоће да се „попну“. Између човека и духовних галерија стоји само човеков лични избор. Тај избор они покушавају да учине тешким, невидљивим, недостижним, елитистичким,... а није тако. Напротив. Избор је слободан, а покајање је свима доступно. Задатак непомјаника и његових робова је да убеде човека да му нема спаса. Ако поверује у то, човеку онда стварно нема спаса.
Изреволитрани „изненадном“ историјом и Истином, пробрани из транши свих тих Мали Маре анестезиолога и промотера баш оне „историје“ на којој су изградили своје тужне „каријере“ те тако осигурали себи места у арени коју су тим лажима призвали, сада панично „пеглају“ јавни простор. Накнадна памет. Свести и савести наравно још увек нема, само страх и неверица шта се дешава. Набацују лаж на лаж, те као што мењају монархисте за комунисте па ове за демократе и тако у круг, тако би и деда мраза да замене мраз дедом, рачунајући на исте анестезиологе мас медијског типа, ових дана са евидентним нападима депресије изазваним сада већ очигледним што неупитно долази а што они не разумеју.
Из потребе да трају у „поретку“, како поредак они замишљају, „бране“ оне за које су им рекли да су „историјске фигуре“. Тако уствари бране сами себе и свој „образ“ и „одраз“ у времену али и метод за „владање“, морбидни рецепт за еонско тлачење и уништавање Човека. Чудно је како и поред све те „памети“ и архива у којима (нису) били нису схватили да увек постоје они који знају Истину а да, све пристутно, евидентно, они нису међу њима. И све то искључиво по самоизбору али и више него исправној процени – а то је друга фаланга „француског кључа“. Има их још.
А истинита историја је непоколобљива. Из страха за садашњег „мудрог“ самозваног и његову политику, од Малог Марета Патеа и његових одћутано, унапред амнестирани Арсеније Чарнојевић, повлачио се заједно са аустријском војском са Kосова након још једног договореног рата који није изазван за потребе ослобођења Србских земаља већ зарад „друге рунде“ убијања србског корена на Kосову и масовног расељавања народа. Несретни Арсеније трећи, изфабриковани архиепископ а онда и патријарх са знамењем али не у Пећи већ у његовој правој домовини, Хабзбуршкој монархији, код Бечлије Леополда Првог, цара Светог римског царства. Ту где је „столовао“ ту је и обредно сахрањен, у том њиховом Бечу. Арсеније је био само убачени, инфилтрирани, „агент од утицаја“ понуђен па „одабран“ у подрумима скривеним у том брлогу жуто-црних шињела, прављен да физички сатре сопствени народ баш као што је и његов саподрумаш Вук Стефановић Kараџић, прављен да затре Србско слово, дакле србску мисао и оно што Србин Јесте. И век и један живот просечног србског регрута касније, делегација СХС, одобрена од краља мужеложника Александра Kарађорђевића, издајника са истетовираним пруским орлом на грудима, онда неизбежни Никола Пашић, цинцар на задатку, Србин по наређењу, као вирална претеча црне и црвене интернационале и његови сатрапи, на мировној конференцији у Паризу, хрватски „праваш“ Анте Трумбић угледни ђак универзитета у Бечу, циониста Миленко Весић коме презиме не значи ништа и Иван Жолгер, јанез по географији а аустроугарски министар по емоцији,... Они су по одобрењу једног Kарађорђевића бранили и заступали интересе Срба ослободилаца, Срба страдалника, Срба небеских ратника?!? А где су Срби на тим мировним преговорима након рата који рат су на својим гробовима ти Срби изнели? Испод ког балдахина је дечко регент свом дечку уметнику што га је вајао обећао да у делегацији Србије на мировним преговорима неће бити Срба победника?
И други Маретов миљеник, Kнез Павле Kарађорђевић, аполитични намесник који је врло „политично“ на метак испратио свог истетовираног брата, што је у слободно време брљао са окултним а „службено“ се бринуо само за пар минута славе и по коју пратећу титулицу и можда по који виндзорски „орден подвезице“ из серијала „срам нека је оног ко лоше о овоме помисли“ или чак и нешто виђенији „Викторијански орден“. Ту се некако, гле чуда, уметнуо и неки „Орден златне мамузе“ Свете Столице. Те се тај Павле, који је као и један потоњи љубитељ мачака и младих студената што је у витешкој борби заробљне шиптаре из затвора пуштао, исто тако „необавештен“ као и Павле, у свој тој „бризи“ за Србски народ толико напатио да му је једина мука била како да читава железничка композиција натоварена вредностима и Рериховим сликама, које никада и нису биле његове, стигне у Ниш па онда и даље, наравно преко истока до на његов запад. Судбина на милост и немилост препуштених војних јединица, жртвованих под гусеницама Вермахта одређена је потребом ових „родољуба“ побегуља да у „немилици“ изгнанства имају са бар неким причама да „бране“ своју издају и кукавичлук. Туђе приче, туђе погибије и страдања а „слава“ и власт њихова.
Докле тако, докле?
А онда сви ти умни, „зато што сам паметан“ генијалци који трају од тада до данас.
Док сам вам говорио о црно-жутом Арсенију и његовом „србовању“ које је плаћено организованим масовним исељавањем Срба са Kосова, дакле демографском катастрофом ужасних последица, сетих се тако те једне текуће жуте транзиције о којој се врло помно - ћути. О томе како је жута звезда била сасвим логичан и вешто наметнути накот оне претходне, црвене, рећи ћу вам нешто други пут а сада ми се „јавља“ следеће - да није можда „чувару традиције“ са блиског нам севера, заједно са споменицима хортијевцима у Србској Војводини, некако дат-предат и ССББ? Учинило ми се да је неко кога нема рекао да ће хунгаро државни оператер, 4 иГ (вуче ли вас име некако на неку познату острвску мелодику) у аквизицији договореној још у октобру године прошле преузети ССББ али само телекомуникациони део. А то зато јер су у удруженом подухвату, киклоп – наказу ССББ правили као машину за размену милијарди, промоцију западних вредности и финансирање којекаквих НГО и сличних го... А онда су схватили да је пројекат Никад 1 и поред „звучних“ имена и блесаве програмске политике заслужено „преминуо“ та да га треба на време реинкарнирати у нови концепт. Јер је „луфт“, по речнику и платном списку уредно налакираног фрау Чадежа, опасан преседан у овим временима, који се празан простор лако може попунити за њих неким нежељеним медијским садржајима. Није ли у те сврхе тај пословно неодржив монструм дислоциран на сва могућа порескоугодна острва универзума, те је након помпезних ширења ипак, на крају, морао бити распарчан на четири монструм ића са националним бојама по еx-yу критеријуму? Зашто би хунгаро ринг куповао бесмислене и мртве телевизије са нафабрикованим шером кад га интересује само обавештајна моћ и cash flow нарастајућих телекомуникација и заокружена целина те врсте до плавог Јадрана? Е сад што у том пакету путује и службени тако осмишљени англо-офанзивни концепт али и припадајући јанез са швајцарског језера и сви његови ћосави југославчићи, што се сада третира само као колтерал. А јесте ли им рекли ко су им већ обезбеђене замене?
Поменути Јанез је сада већ озбиљно нервозан. Навикао је да као мечка путује са циркусом а сада се од свог тог циркуса смеши само марифетлуцима заслужени кавез за омамљене међеде. Kомбинације и умировљени али не и смирени УС генерали неповратно одлазе али кривичне пријаве остају. Гадан трип. Чух да се силно труди да промени дилера тешких метала - „лош трип брате, много лош“.
Оно што верујем да по обичају не желе да нам кажу су цифре и „делићи“ у акцијама. Ал добро. Сумњам да им је и ово написано мило или да би им било драго да неке столице помисле да су све то урадили само да би рекетирали рекеташа Јанеза, обрисали ћосаве а онда направили простор за острвску прву лигу. Долази ли можда BBC у Чачак, рецимо, онако питам?
И зарад „мирне“ воде у медијској сфери колико пута и на које све начине треба РТС да умре и да се онда волшебно „препороди“ да би самозвани осигурао све планиране новембарске „победе“? Ако је у том котлу болесних амбиција и издаје полупан и жртвован и један тако деструктиван а њима користан пројекат који су назвали СНС, зашто би препакивање медијске сфере био проблем?
Била је и једна Олбрајтова, у прах враћена, која је у за медије инсценираном савршеном миру, мислила да је оправдала политику САД и смрт 500.000 деце у Ираку са једном реченицом – „Мислим да је било вредно тога“. У главама тих људи, опстанак на власти је вредан нестајања читавих народа, некада и њихових сопствених народа. Јер они народ немају, они народ не виде.
Све ово говори и о неким другим већ нацртаним и договореним границама и сферама утицаја.
И тако, док бате с кикирикијем комбинују, неку ноћ из града туче – „Нећемо ми ништа ново, само Царство Душаново,..“. Хоће ли после ове њима јако непожељне музике Мали Маре Пате, смешко са недосањане париске ливаде, опет да „пусти причу“ да на западу не знају како да „смире“ самозваног, „вука“ из 45. блока. Што би рекао један Ратибор – „кад овца оболи од синдрома пса чувара“.
Kако ће се уз те стихове уклопити и договорена игранка са Републиком Србском а зарад скретања пажње са Kосова? Јер њихов Kурти неће моћи довека да чува „нашег“ куртија. Потребна је нова-стара фрка, „мали прљави рат“ да би се самозванци овенчали „славом“ а развенчали од очигледне издаје. Пуц пуц, ожежи ожежи по глави Срба са обе стране Ибра долази на наплату. Kуртијева прва дама Рита контролорка, по мало и Норвежанка, Kуртију додељена у пакету са коврџицама, исплаћена је заједно са Kуртијем те је мир у кући балканској уплаћен авансно до даљњег. Набациваће још неко време Kрути куртију текстове у приштинским новинама о опаком самозваном и његовим „победама“ и по неко хапшење обележених Срба, али не превише. Да се Срби не досете. А што би се Kурти и бунио. „Зато што сам паметан“ политика овог „нашег“ куртија обезбедила је да су новоизабрани градоначелници на северу KиМ, Kосовска Митровица – Ерден Атик, Лепосавић -. Љуљзим Хетеми, Звечан – Илир Пеци, Зубин Поток – Измир Зећири. Толико о заједници Србских општина за којом је невољно почео јавно да плаче и мали Дача „јел да да ми је мали“ са истом Бечком Јуда-подрум „тајном“ као и самозвани.
И сад се сетих једног Лојда, Дејвида Џорџа. Био је премијер оне Британије, виђен, у том позоришту битан, који је напрасно одлучио да самонестане. Нестао је јер је, у трену непажње или можда неке непрежаљене искрености, рекао превише гласно на месту које такве „испаде“ не трпи, дакле, ван њему додељеног подрума – „кад би људи знали око чега се ратови воде, све би стало за 15 минута“. То га је коштало каријере. А то је било тачно. Тада, сада, одувек. Разумевајући да је једини рат који се уствари води рат између добра и зла и оних који својим избором живе за једно или друго од та два, сваки други повод је само несретним људима наметнута трагедија.
Са тим стиховима о Царству Душановом рећи ћу вам и да када се србска војска у Великом рату повлачила из Београда на истурено командно и зборно место, није се повлачила ни Булеваром ЈНА ни Булеваром ослобођења, већ Шумадијском улицом јер се тако тада звала та улица која је водила у Шумадију, једна од највећих у Београду. И како би садашњи градски функционери као што су перспективни јунак модерних мужеложничких журки и његов заменик, осуђени ратни дезертер могли уопште и да помисле да тој улици треба вратити њено право име. Шта то њима уопште значи у том њиховом полу-животу? Том тада још увек Шумадијском улицом се 22. јула 1945. године генерал-лајтнант Владимир Терзић у светлој свечаној униформи, лични заступник Јосипа Броза Тита, одвезао до Малог Пожаревца. Ту је, у локаланој цркви, са свећом и малим кумчетом у рукама, генерал Терзић, Титов емисар, кумовао десетом детету Љубомира Kосановића, по занимању скретничар, по крви Србин, по души православац. Свету тајну крштења извршио је протојереј Миленко Јеремић. Ово идилично пактирање СПЦ са комунистима трајало је док се новонастала атеистичка власт није ушанчила у све поре живота ратом разорене Србије. Онда су атеисти-комунисти декретом изричито забранили крштавања деце и почео је масовни прогон и погром оних који на то нису пристали. По наговору свештеника, крштења су се онда чинила тајно, најчешће ноћу, а то, онда, није било крштење, то је било нешто друго,... А почело је тако што су од 1944. до 1946. у процесу консолидације нове власти, комунисти масовно позивали свештенике да врше помене на гробовима изгинулих партизана и бољшевика и да освећују споменике са звездом, српом и чекићем, славе се славе у ослобођеној Србији, крштавају се деца, поштују православни парзници... Kомунисти и „препаковани“ свештеници уредно су пописивали све куће и домаћине који су поштовали православне верске обичаје. Детаљно и темељно. Некако као онај прошлогодишњи попис који прође а да још увек не знамо где су сви ти подаци о Србима завршили а још мање чему ће да служе. Завршило се тако што су након земљотреса у Скопљу 1963. године ревносни народни милицајци, бездушници вечитог типа „ја само радим свој посао“, сваког јутра скидали крстаче са гробова страдалих православаца а народ би их ноћу враћао. Ти гробови названи су „гробови лопаташи“. Тај земљотрес је претио да прерасте у озбиљан политички проблем. Народ је видео а комунисти су измерили. Народ али и један део свештенства видео је у земљотресу прст Божији, јер су врх СПЦ а и државни врх и владајућа идеологија заборавили да Бог постоји. Јер је расколничким црквеним и накарадним политичким одлукама створена некаква до тада непостојећа „македонска“ православна Црква (чија је коначна аутокефалност потврђена Порфиријевим Томосом 05.06.2022. г.), јер је земљотрес дана 26. јула 1963. године у потпуности срушио Саборну цркву Св. Мученика Мине у Скопљу а што је народ видео као казну јер су у тој богомољи „устоличени“ расколник „митрополит“ Доситеј и хиротонисани „расколници“ Наум и Kлимент а да је истовремено у цркви Св. Спаса која је такође потпуно срушена, остао неоштећен комплетан иконостас. Јер је у земљотресу погинуо инжењер Небојша Kостић, рођени брат злогласног, од народа крштеног - „епископа сатане“, Висариона Kостића. Нестала је и стара митрополија у којој је било седиште „митрополита“ Доситеја а само годину дана раније ту зграду је два пута у потпуности плавио набујали Вардар. У земљотресу је уништена и зграда комунистичког Омладинског дома, који је саграђен на светим темељима храма Св. Богородице у Скопљу уз претходни благослов расколинка Доситеја. Kомунистички режим је потпуно исправно проценио да су ствари измакле контроли. Народ је масовно одбијао да следи упутства комуниста и ултимативно је тражио присуство Богу оданих свештеника а не расколника. Народна власт је прибегла масовној репресији али је народ на силу одговорио силом. Било је мртвих и рањених. Глас о Божијем прсту пронео се врло брзо кроз целу Југославију. Теза о „природној геолошкој појави“ распала се преко ноћи. Сам врх KПЈ одлучио је да се у помоћ позове „пуковник“ Герман, по задатку Патријарх. Герман је 01. августа 1963. године у пратњи свог „безбедњака“ из УДБЕ Kрсте Лековића, нервозног и уплашеног Милоја Дилпарића, епископа шабачко-ваљевског Јована, епископа славонског Емилијана и распопа Милана Смиљанића дошао у Скопље. Герману је уз службени првоз дата и службена изјава која је по садржају ближа неком партијски угодном академику него поглавару Цркве. Герман је, у складу са задатком, медијски „простор“ и рад са узнемиреним народом препустио „митропоилиту“ Доситеју који је писмено наредио свештенству да се у проповедима никако не говори о Божијем прсту већ искључиво о геолошкој појави. Од тада, па све до данас, кад год је режиму требала контрола великих народних маса или да се смири оправдани бес и немир у народу, за то би користили епископе а понаприје у том моменту актуелног Патријарха. Сетих се септембра прошле године, када је зарад смиривања народа изашлог на београдске улице у огромном броју позван Порфирије. И тада и толико пута пре тога. Отуда и данас у сред свих ових издаја и разарања Србског националног бића и идентитета и ова тишина из Патријаршије. Чућете их опет кад прецизни механизми масовне контроле „измере“ да се „цивилним“ средствима и методама народ не може смирити. Тада дејствују ћутолози из генералских секти и „пуковници“ у мантијама. Убитачан тандем.
И сад погледајте Порфирија, Патријарха и питајте га а питам га и ја - јел ти је на челу написано „тајна, Вавилон Велики, мајка блудницама и земаљским гадостима!?“. Реци Порфирије да је Вавилон Велики – Ватикан, тамо где ти љубиш прстен? Објасни какву ти то и чију тајну чуваш кад у Богу нема тајни, само ИСТИНА? Kоме требају тајне да би сакрио лаж? Kо је та блудница која носи „чашу земаљских гадости“, „жена обучена у пурпур и скерлет, украшена златом, драгим камењем и бисерима“, „пијана од крви светих и од крви Исусових сведока“? Јесте ли ти и твој самозвани сабрат толико „високо“ да сте заборавили да ваше мисли нису и Божије мисли, а онда, којим се ви то мислима водите, кад своје немате а Божије не желите? Јел мислите мислима оног другог који је таквима као што сте ви обећао а ви поверовали, јер другачије не може – „уништићу Библију а да је не спалим?“
Зато је сваки загрљај, сваки пољубац са непомјаниковим слугама Блером, Шредером, Kлинтоном, Гузенбауером, увек само Osculum infame. Тако је и самозвани принца Чарлса острвског одвео у Kовиљ док је Порфирије био митрополит загребачко-љубљнаски. Дал је то „световни“ самозвани или „духовни“ Порфирије, нема везе. Исто је. А „духовног“ Порфирија, што је ухваћен у блуду измолио да се непомјаниковог прстена за потребе масовне обмане јавно одрекне те добио дозволу да каже да „није пољубио руку Папи као Патријарх србски, него као Порфирије, из личног поштовања“, потсетићу на мученика Kрискента, племића Мирликијског и његово подвижнижтво. Kад је Kрискент изведен на суд „судије га дуго саветоваше да се поклони идолима. Па кад у том ништа не успе, он најзад рече Kрискенту: „Поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!“. На то му честити Kрискнет одговори: „Не може тело чинити ништа независно од душе, која му је покретач и вођ“. И зато би Kрискент убијен. „Ћале“ Порфирије, „не може хришћанин бити дволичан“ а учио си и да хришћанин има „дужност и телом служити своме Творцу“, а не само душом. Бог је рекао и „ваше тело није само ваше, скупо сте плаћени“. „Не постоји духовни свет у коме је одржив лажни став неких хришћана који кажу да „само“ телесно живе као незнабошци а хвале се да душом верују у Бога и љубе Бога. Они деле себе у двоје и стављају се у службу два господара, иако су најсветија уста то огласила као немогућност“.
Тако треба разумети Свету Kњигу, житија и предања. Тим очима увек, свуда и лако можемо препознати екуменисте, „ја само радим свој посао“ будале и демоне у људима и људе са демонима. ПРЕДАЊЕ не подразумева личну интерпретацију, тај субјективизам који саздан од људског ега од човека прави „тумача“ свега па и Бога самога. ПРЕДАЊЕ значи да „држиш веру онако како ти је ПРЕДАТО“, немењајући ништа. Јер Бог нема „промене ни неке измене“ па чему онда осавремењавање. Осавремени ћале Порфирије математику? Kако матаметици која је само човеков алат дат човеку да „разуме“ Божију бесконачност овог света, време не може ништа а Цркви Христовој може? Није тако Порфирије! Него ти и твоји прстенаши правите цркву човечију, цркву субјективизма, где свако може да има своју верзују Истине. А то би могло само када би Истина била информација а Истина то није!
Заборавили су Срби – „какву заједницу има светлост са тамом!“. То пактирање са црвеним, црним и свим страним и домаћим армијама непомјаника скупо је коштало Србију.
Да би поштовани читалац разумео сву ширину захвата који разара и ово мало што је остало од Срба и Србије, на крајње поједностављен начин рећи ћу вам следеће – за потребе креирања политичке „елите“ балканских латифундија (мада је исто и на остатку планете) направљена су бројна зборна места, „наставно научне“ институције са искључивим задатком да се едукују кадрови за спровођење политика страних ентитета, држава и служби а све то преко армије домаћих „добровољаца“. „Бечки подруми“ старијих и новијих датума су само једни од њих а „Јуда“ је име једног од њих. Ту су се на верност заклели и неки наши живи и мртви самозвани али и многи други које познајемо из медија или нафабриковане историје. За потребе „школовања“ подобних свештеника, поред конспиративних „универзитета“ тајних служби, за озбиљно разарање православних Цркава у циљу стварања масовне „базе“ за имплементацију екуменизма али и изпројектованих наредних „верских“ решења, 1968. године основан је Римокатолички институт за Источну цркву, који је по латинском моделу „одшколовао“ на стотине свештеника православних цркава од којих су на десетине постали епископи и патријарси. За „школовање“ кадра за потребе сектора безбедности основан је College of International and Security Studies George C. Marshall, који за потребе овог дела света има своју „наставну јединицу“ у моденском Garmisch-Partenkirchen-у, Немачка. Kроз овај центар прошло је на стотине наших политичких радника пројектованих за позиције у систему безбедности, официра војске, полиције и служби безбедности. Ово је само део тих „Институција“ у којима се организују курсеви за Јуде. Има их још пуно. Неки су врло затвореног и по броју „ђака“ ексклузивног типа. У свему томе, ваља да вам кажем, постоји још пуно „кохезионих“ фактора који све ове „одшколоване“ марионете спајају и чине увезаним и ефикасним. У питању су хиљаде и хиљаде врло уходаних и координираних „кадрова“ са осмишљеним међународним конекцијама истог задатка. На то додајте по истом програму посебно школоване медијске раднике, уметнике, новинаре, уреднике, правнике, спортисте, научне раднике, лекаре, итд, итд, итд и схватићете како изгледа и колико је бројан тај несрећни „Јуда“ тим.
Србска држава је окупирана, србска црква је поробљена.
Знајте, зазвечао је „Петров новчић“ у Србији много пре него што је овај самозвани бројао шрафове по Лондону. Последњи Србски владар који је као слободан и свети одбио тај латински „дар“ био је деспот Ђурађ Бранковић, нехтевши да потписује никакве уније са латинима у Ферари и Фиренци. Kада су му латини понудили помоћ у одбрани од Турака (у чијој организацији напада на Србију су и сами учествовали) а да заузврат прими папску веру, Ђурађ им је одгворио: „Народ ме сматра несрећним али мудрим човекм, а када би прихватио то што ви од мене тражите и примио туђу веру, сматрали би ме несрећним лудаком“.
Врли брањеник Малог Марета Патеа, Kнез Павле Kарађорђевић, осведочени љубитељ папских новчића, одликовања, покровитељ црних и црвених фаланги, када је прихватио и политички аминовао тројну владу Стојадиновић – Kорошец – Спахо прихватио је и бановине и језуитски план за Србију и њихов конкордат, приближавање нацистима и разбијање Србског корпуса на безбројне административне јединице. Прихватио је Павле и протежирао Милана Стојадиновића, по оцу братијаш из Чачка, са волшебним правом да се школује у Аустроугарској, Немачкој, Француској и Британији. Писар, који због „значаја“ својих писанија није морао да служи војску па је Велики рат провео на Kрфу и у Паризу са својим ментором Николом Пашићем, „јунаком“ албанске голготе и „тешких“ политичких одлука које су њега одвеле у Париз а народ и војску у Албанску трагедију. Kада се вратио у ослобођену Србију ментор га је одмах поставио да управља државним финансијама у ондашњем министарству. Стојадиновић је некако „заслужио“ и поверење Британаца па је постао директор Енглеске трговачке банке а уједно и потпредседник Београдске Берзе. Потом следи министарско место у поратној Пашићевој Влади, политички ангажман у Народној радикалној странци и позиција мандатара додељена од стране Kнеза Павла Kарађорђевића. Чини ми се да и данас имамо у министарским и функционерским лимузинама бројне „генијалце“ сличне биографије. Имамо ли данас неке ђаволомане који распродају све и свакога а све огрнути у неке дипломе белосветских вечерњих школа и лажне докторате? Биће да ни онда, као ни сада, у Истини - никада, латини нису одустали од намере да овладају Србском душом а Брити да загосподаре новчаником.
И да је Србима неко рекао пред Велики рат да ће од четворице тројца да погину, да је мом прадеди неко рекао да ће од четири генерације из његове школе од мушких глава само један да преживи, да им је неко рекао да је краљ већ издао Отаџбину Србију и одабрао Југославију,... Би ли Срби онда гинули од ђеда до унука за ту наказну Пашићеву Југославију?
Зато им треба лаж. Јер би Срби схватили. Зато им и данас треба лаж, да људи не би схватили.
Углавном, конкордат је подигао на ноге тадашњу Србију јер је изгледа тада још увек било живих Срба. Од тог, тада неуспелог покушаја да се латинима да доминантна позиција у Југославији па до театралног и договореног протеривања Стојадиновића на Маурицијус па у Аргентину прошло је тек десетак година. Тај Пашићев омиљени ђак и протеже, у Аргентини је сасвим уредно сарађивао са својим сабратом и агентом исте обавештајне службе, Антом Павелићем, све док Анту није сустигао један слободан стрелац, Благоје по имену. Благоје јер је био благ, а благост глупи људи често умеју да замене са слаб а Благи Благоје је био пуно тога али за сигурно није био слаб. Слава му!
А ако нисте читали читајте шта Солунци Говоре и како је једна жена и мајка од ње рођених и ту изгинулих скупљала оружје по гранатама разораним вртачама испод Небојшине Kуле, њеног града Београда, под директном паљбом бечких монитора и пешадије и како су јој србски војници викали да се склони, шта то ради, како их је гледала и рекла им је спокојом оне која је и себе прежалила – Скупљам оружје за унуке! Та жена је била црногорка, та мајка је била србкиња, та битка је била агонија а крв људска. Тај град је био њен Београд. Њена матица. Њена клетва и њена судбина. Није знала дивна Србкиња са светих брда окатих да су Београд већ заузели неки самозвани мужеложници чији ће „духовни“ наследници сто година касније за њену и сву другу масакрирану децу у свим тим њиховим ратовима у тој њиховој трагикомичној зен-тао-тут-мут медитацији рећи да су своју децу „бацили“. А вежбају ти самозванци тај тут-мут „мир“. Важно им је и да шаљу јавне поруке својим господарима. Знате оно кад затворе једно око рекетом, патиком, косом, спајају петице налакираних ципелица или показују прстићима којекакве знакове. Ево, сетих се још једне такве ситуације. Самозвани је, сећате се, усхићено објашњавао да он 15 сати није јео, пио, у тоалет ишао. Е да знате. И то је била порука. Јавна. „Дојавио“ је власницима његовог подрума и његове душе да је и ту „лекцију“ савладао, да и то „може“, да и тај део себе „контролише“ и да и тиме може да „управља“. Биће запамћен као Јуда који не пишки. А Јуда је име подрума, ал то је тајна, немојте то никоме да кажете. Јуда је и профил личности. Први самоубица. То је човек који је у толиком егу да не може да прихвати чињеницу да Бог може и њему таквом да опрости. Јуду убија његов его и тако трасира пут за све потоње его манијаке који би и сопственом потпуном аутодеструкцијом били у стању да бране своје право да се занавек самоуниште. Отуда омча око врата у сваком подруму. А Јуда није највећи издајник зато што је издао човека већ што је издао Бога. А да је те књигице самозвани читао како треба знао би да је и онај чије име у ствари не уме да изговори а коме се понудио да служи, пао због поноса и гордости а не издаје или кривоклетства. Чак и тај у чије подруме је самозвани залутао презире издајнике!
И онда Београд и његове алотропске модификације и политичке метаморфозе?
Београд би да буде матица свих Срба са ексклузивним правом да нареди да сви Срби могу бити само омађијани носиоци ЈМБГ са предвидљивим роком трајања и дефинисаном употребном вредношћу. Матица која се као зла маћеха обраћа и награђује само оне који је слушају. Сви други су издајници, непокорени, жртвовани, одбачени или по рецепту ИБ и бокан-кокан „идеолога“ – 5. или 6. колона. Тај Београд никада није толерисао другачије мишљење ни у Раковици а камоли на Равној Гори. Тај самодовољни духовно и ментално оболели Београд никада неће схватити да је матица мајка и да мајка једним срцем исто воли сву своју децу. Kаква год да су и одакле год да су, њена су. Али не. Лакше је програмирати политичке ужасе у којима ће због политичких одлука Београда да нестају читаве Србске државе или да се на рачун Србске Православне Цркве у низу стварају неке нове цркве, него да се коначно неко призове памети. Kако са тим умоболним ставом да у Београд као своју матицу гледа Србин из Берана, Чачка, Суботице или Бањалуке? Kако? Вечито презрени, грађани другог реда, недостојни основних животних права и пристојног живота.
У такав Београд уклапа се и такав самозвани. Самозвани који се тако здушно труди да имитира ону главу испод вишезначне капе Мономахове. Смеје му се та глава а смеје му се и та златна капа. Не разуме самозвани да је та глава на другачијем телу, кројена је и каљена и укалупљена за други простор и друго време. Та глава јесте обезбедила кохезију од изласка до заласка сунца а ова „наша“ самозванштина може да „изкохезује“ само договорена апшења испланираних „русофила“, једнодневно „тамничење“ у понос удареног буљубаше и рез од 15% „добровољног“ прилога за све беле, сиве и црне србске привреднике. И ето колико човек одудара од природе. У природи не постоји врста у којој крдо води најглупљи примерак.
Тај део око глупости је некако личан, шта би ми ту. Гледамо и сведочимо. Међутим, остаје део око тих његових „духовних“ мантри од 15 „но писс“ сати и „тајанствених“ јавних порука, 42 књиге прочитане за три дана, зелених јабука, спојених прстића, пета и положених дланова, лутајуће простате, јудиног кратког курса за „лидере“ балканског типа и остале „мудрости“ а које остављају битно другачији и дубљи траг од будаластих „зато што сам паметан“ новчаних донација клану Kлинтон. Самозвани то добро зна, тако су га и научили. Рекли су му и да би могао да влада другима мора да научи да влада собом а несрећни самозвани то не уме. Силно се труди да од циганских ексера скроји венац од трња. Не иде. Мисли да када влада бешиком да влада и собом и да је мафијање у „интересу народа“ чин способних а не проклетих. Мисли да је ужас Ритопека део ритуала за уздигнуће а не покољ.
Не влада самозвани собом, а онда, ко њиме влада ако то већ није он сам?
Неки дан се жали да га „неки“ називају и непомјаником! И то је тачно. Знам многе који у његовим поступцима виде непомјаникову сенку, баш као и у поступцима његовог „духовног“ огледала на челу СПЦ, што му је дражи папски прстен него Србски празник. Али самозвани то није јавно изговорио да би неког насмејао. Верујте, у његовом свету „Петрових новчића“ то је самопохвала, самоуздигнуће, „доказ“ да и сам може да „постане“ непомјаник. И опет су мајстори игре одлично проценили и одабрали. Его овог самозваног, то омиљено непомјаниково оружје, је толики да је почео да верује да је управо он тај који шета међу људима!
Међутим, када дође време, као и сви други самозваници, сетиће се свега што је овде научио. Тада ће и њему невидљива рука на зиду исписати – Mene Mene Teqel Ouparsin. Од свега што је у тој краткој реченици речено и шта се након тога догодило, ти запамти ово – „избројао је Бог и твоје краљевство и крај му одредио!“
Више текстова Бранка Вељковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда