Piše: Slobodan Reljić
Početkom ovog meseca (3. i 4. maj) u dva stravična događaja, u Osnovnoj školi „Braća Ribnikar“ u centru Beograda i dan kasnije u okolini Mladenovca, dva pomahnitala momka ubila su – sedamnaest osoba!
Srbija je zanemela. Čitav Zapadni Balkan je konsterniran.
Za prva četiri meseca ove godine, u Sjedinjenim Američkim Državama, statistički izraženo, dnevno se odigralo 1,5 „masovnih pucanja“ (Mass Shootings). Majkl Mur je stavio rutinsku najavu: „U vreme snimanja ovog priloga, SAD su imale 199 masovnih pucnjava u prvih 128 dana 2023. Pre nego što završite ovu epizodu brojka će biti 200.“
Dok stojimo zaprepašćeni pred onim što se odigravalo ovih dana na svim nivoima našeg društva, pored nas je prošla vest o 9 smrtno postradalih u „masovnoj pucnjavi“ u Teksasu. Da li je to bilo 200. ili možda 203. nije ni važno.
To je u Americi – nova normalnost!
Kad jednom, iako se mi nadamo da neće, ponovo stignu vesti o „masovnoj pucnjavi“ u Srbiji, ili nekoj drugoj zemalji na Zapadnom Balkanu, manje ćemo se zaprepastiti nego ovog maja. To je logika života. Iz treći put ćemo samo slegnuti ramenima. Bićemo duhovno, tj. antiduhovno 51. američka država, zajedno sa desetinama takvih po svetu.
Od toga se možete braniti samo tako što ćete se okrenuti od Amerike, tj. mirno i bez mrve sumnje odstupiti od – „evropskog puta“, kako se ta samoubilačka traka auto-puta za zapadni antihumanistički svet ovde zove.
Svaki pokušaj rešavanja te drame banalnim dosetkama kao „treba da razgovaramo sa svojom decom“, „obratite se psihologu da vam pomogne da uspostavite kontakt sa svojim detetom“ i sl. neće rešiti ništa. To je samo dnevno uzimanje opijata da se ublaži strah od susreta s realnošću.
A opijati ne donose rešenja. Samo odlaganja sudnjeg časa.
Može biti utešno u domišljanju: kako bi tek bilo da nismo preduzeli te mere, na šta se svodi javno oglašavanje savremene države i njoj pridodatih sluga u obliku NVO. Koliko god da mediji budu imali razumevanja za tu ispraznost, to ne može zaustaviti sumorni tok.
Ovde se razgovori o rešenju moraju vratiti na – suštinu. Nikakva krpljenja neće rešiti ništa. Svoju decu ćemo gurati sve dublje. Našoj savesti će biti sve nepodnošljivije. I koliko god instrumenti političke korektnosti bivali žustriji toliko će biti više pojedinaca koji će pucati – sebi u glavu ili u glave ljudima oko sebe.
Statistika će ovo drugo hladnokrvno podvoditi pod odrednicu Mass Shootings – kod nas će se prevesti kao „masovno pucanje“. Onda će se u podrubriku upisivati broj mrtvih, pa ranjenih i – odrednica šta bi sa pucačem: da li je policija već izvežbana, kao u Americi, da ga upuca na licu mesta i pojednostavi procese koji slede, ili je – on bio vešt i preživeo što opterećuje pravni sistem, ali ima i dobrih strana – tabloidi mogu računati na „siguran tip“.
I, važno je, ovo su problemi koji nadilaze sve naše balkanske razlike. Svet iz davosovske galaksije na to gleda kao na najjeftiniji način kontrole ljudskih resursa (Human Resources), što za njih znači brigu kao kad vlasnik stada preko čobana i vernih pastirskih pasa održava potrebni red.
Pošto se, u ovom trenu, svakako mi na Zapadnom Balkanu ne možemo okupiti skoro niokočega – strah od dobronamernosti dobrotvora koje predvodi Klaus Švab i dubinski strah od posledica njihovih činjenja – mogu biti zavetrine gde su naši kontakti mogući.
Ovce retko pokazuju sposobnost da se zaštite od vukova, ali postoje priče kao „Aska“ Ive Andrića. Svi mi smo nekad voleli tu ljupku pripovest našeg Nobelovca.
Povodom beogradske krvave drame u hrvatskom Saboru govorio je Marin Miletić, iz Rijeke, „otac dvoje djece, kršćanin“, završio Katolički bogoslovski fakultet. Nisam čuo da je iko smislenije govorio o problemu pred kojim smo svi mi, a govorile su hiljade ljudi.
Pustićemo te reči in extenso. Svi možemo sve da razumemo. I svako može da doda deo svog narativa.
U njegov nepretenciozan govor stalo je sve, od izraza saučešća: „Žao mi je kao čovjeku, kao ocu dvoje djece, kao Hrvatu i kao zastupniku u hrvatskom Saboru“ do konstatacije, u poslednjem petom minutu – šta da se radi.
„Ono što se dogodilo u Srbiji mora i nas potaknuti da se i mi u Hrvatskoj zapitamo: kakvo društvo stvaramo? Koja i kolika je odgovornost roditelja? Medija? Javnih osoba? Koja je odgovornost vjerskih zajednica?“
Onda logično suočavanje: „Kakvo smo to društvo stvorili?“, jer određene stvari se događaju u određenom društvu. Druga društva drugačije rade i imaju drugačija rešenja i drugačije probleme. Svako društvo, ako je zdravo, meri da li je to što ono radi najbolje što ono može da smisli i čini, preuzima od drugih ili iz svog iskustva ono što je lek plus. Bolesna društva vode beskrajne rasprave posle kojih su sve dalje od ozdravljenja.
Marinov odgovor na retorsko pitanje je da mi živimo u „društvu u kome se negiraju temeljne vrednote. One naravne na kojima počiva cijeli svijet.“
Konkretno: „Napadnuta je obitelj, zajednica muškarca i žene na kojima je ovo društvo stoljećima, stoljećima opstalo. Negira se fundament našeg bića, spolnost kao temeljna odrednica.“
Da, LGBT ideologija je danas stožer zapadnog društva i omča koja se na nas nabacuje kao laso na goveda. To je tako, iako nema značajnog evropskog mislioca koji nije društvo video kao niz veza slobodnog pojedinca koji se podiže i živi u porodici a onda porodice uspostavljaju temelje države koja opslužuje društvo. Glavni napor je uspostavljanje harmonije u tom kolopletu.
Kad uopštimo misao o današnjem stanju vidimo: „Zlo se prikazuje kao poželjno, a Dobro se predstavlja kao odbojno.“
Osobe koje odrastaju u tako poremećnom društvu su „mlitavci, koji ne znaju reći da, da – ne, ne. I to tamo gdje treba reći ne i tamo gdje treba reći da. Radi lažne političke korektnosti imamo ljude koji se plaše istaknuti da bez zdravih i snažnih naših obitelji nema zdrave i snažne djece. Bez zdravih i snažnih obitelji koje odgajaju zdravu i snažnu djecu Hrvatska neće imati budućnost.“
Treba li podsećati da se ovo isto može reći i za Srbiju? I za bilo koju zajednicu ili državu u našoj okolini.
Važi i sledeće na šta je Miletić podsetio kako su „naši preci robijali za istinu, ginuli za istinu“ a „nas mnoge danas strah je ostati bez pola nokta radi istine“.
Dalje, svima nama „nedostaju vertikalni uzori“, te se „razne farme, zadruge, šarlatani i lopovi, mafijaši i laki ljudi predstavljaju kao uzori našoj djeci. A onda kad se djeca pogube, onda se filozofira i upire prstom, valjda na Mjesec.“
Da, tako narod naziva beskrajne poplave tzv. ekspertskih znanja koja se izlivaju iz ekrana, sa radio talasa, iz društvenih mreža i beskrajnih polemika anonimnih slobodnih sveznalaca.
Narod je to nekad zvao mlaćenje prazne slame. Jer, iz tog nikakvog rešenja biti neće. U praznoj slami nema zrna ni za pogaču, ni za seme za sledeću setvu. A takve rasprave se i vode da rešenja ne bi bilo, jer bi rešenje udarilo na „našu stvar“ (tj. njihovu), a to je i nepotrebno i nedopustivo.
Ali vratimo se govornikovoj dijagnozi: „Onog trena kad je otac prestao biti otac, onog trena kad je majka zaboravila biti hraniteljica i braniteljica života, onog trena kad su otac i majka u jurnjavama za karijerama prestali brinuti za svoju djecu, kad su dali djeci tablete i mobitele, neograničeni internet i dopustili da im djecu odgajaju tik-tok i društvene mreže, onoga trena kad su naši učitelji izgubili autoritet, poštovanje i postali meta isfrustriranih roditelja, neostvarenih vlastitih ambicija, tog trena mi smo krenuli prema propadanju.“
Propadanje traje. S tim, što se do juče krajnje uverljivo predstavljalo kao progres, uspon, dostignuće.
U taj rad je uključeno sve što je društvo podiglo da bi se zaštitilo: škole, univerziteti, akademije, eksperti, nauka, kultura… Sve uokvireno političkom korektnoćšu i ograničeno ljudskim pravima. Okvir je to u kome nikakve korektnosti nema, a ni prava za kojima ljudi vapiju. Iz hrišćanskog reda stvari prešlo se u satanska nagovaranja – od božjih zaposvesti orijentiri su postali smrtni gresi.
Terapija, po našem govorniku, polazi od toga što kad se dodirne dno „onda nema više nigdje drugdje, nego jedino krenuti gore. Narod mora progledati i vratiti se temeljnim vrednotama. Čuvati obitelj i našu djecu. Vratiti se dragom Bogu, da bi napokon došao onaj pravi mir i istinski blagoslov na ovu zemlju.“
Na svojoj službenoj stranici Marin Miletić drži moto: „Dobro će na kraju pobijediti.“
Ima nešto u ovim prvim danima maja leta Gospodnjeg 2023. što nas izvodi na čistac i jasno predočava alternative. Ovde, kao što je jasno i iz govora ovog mislećeg čoveka, ne mogu rešti dramu policajci, KV vrata, kamere i dojavljivači iz sfere veštačke inteligencije, kampanje protiv oružja, proglašavanje prestupnika sledbenicima Hitlera…
Ovo je posao za ljude i ljudsko. I ako nema toga, samo „filozofiramo“. Ovde ne treba mnogo reči, a dela su tako jednostavna. Da biramo između naših predaka i naših američkih uzora.
Može biti da jeste bilo teško 1989. (kad pada Berlinski zid) ne uhvatiti se „američkog sna“, zato što je on obećavao – život u rajskom šarenilu. Ne raj, nego rajsko šarenilo, ali opet se i to činilo izuzetnošću. Danas više tamo nema ni šarenila. Sive i potrošene priče, odsustvo smisla i – Mass Shootings.
Svakodnevni Mass Shootings, koji sve više puni dane i povećava broj medijskih izveštaje iz besprizornosti. Bira se, dakle, između normalne normalnosti i nove normalnosti. U kojoj nema ničega vezanog sa našom normlanošću.
Više nema tajni. Postoje samo lokalni kapoi koji imaju ulogu i dobijaju naknadu da se ne dopusti – izbor. Da se izabere smrt kao budućnost. A mi se nadamo da Satanina moć nije neograničena.
To je kraj priče.
Izvor: Sve o Srpskoj
