Piše: Vladimir Dimitrijević

KOME JE BILO JASNO

Mnogima ni sada nije jasno šta su multinacionalne kompanije, a neki tek sad čuju za „Blekrok“. Ali, Dragoš Kalajić, od čijeg rođenja se navršilo osam decenija, u svojoj knjizi „Smak sveta“, objavljenoj 1979, dok je Tito još živ i samouprvaljanje cveta, piše sledeće:“Zagovornici interesa multinacionalnih kompanija objašnjavaju njihovu genezu kao izraz tehnološkog progresa, što podrazumeva stav da je svaka borba protiv tih dinosaurusa uperena protiv napretka. U principu, takvoj demagogiji treba suprotstaviti kao argument prostu činjenicu da tehnološki progres ne mora da podrazumeva i napredak uslova ljudskog života. Stvarnost ekološke krize ili katastrofe svedoči upravo o suprotnoj ideji: da tehnološki progres izaziva degradaciju i involuciju uslova života. Potom, izložena demagogija počiva na velikoj laži: nije tehnološki progres doveo do multinacionalnih kompanija, već je ogromni kapital tih kompanija monopolisao i iskoristio avangardnu tehnologiju kao sredstvo svoje kolonizacije. Konačno, unošenje avangardnih tehnologija u zemlje u razvoju, posredstvom multinacionalnih kompanija, nije izazvalo tehnološki razvoj tih zemalja. Ta avangardna tehnologija pojavljuje se i ostaje kao neka enklava, bez pozitivnih posledica. U tom pogledu, sve činjenice pokazuju upravo negativne posledice prisustva enklave avangardne tehnologije, od ugrožavanja ekološke ravnoteže do degradacije postojećih i tradicionalnih oblika tehnologije, i sistema života, koji ostaju bez vredne zamene. Osim toga, u zemljama svojih ekspozitura multinacionalne kompanije privlače visokim nadnicama najbolje intelektualne energije, stvarajući iskorenjene elite plaćenika koji svoje interese identifikuju sa interesima poslodavaca. Te elite, umesto da deluju u pravcu nacionalnih interesa, deluju protiv tih interesa, ne nailazeći na ozbiljniji otpor, jer je korupcija oduzeli nacijama njihove prirodne branioce i vođe. U stvari, multinacionalne kompanije počivaju na ogromnoj koncentraciji kapitala i pseudokapitala, kao izraz te kon- centracije. Drugim rečima, multinacionalne kompanije su tehnološke i ideološke, političke i kulturne metastaze ekspanzije lihvarskog bankarskog kapitala.“

Da ponovimo: ovo je pisano 1979. 

I OVO 

Kad gledamo trijumf dženderizma, setimo se još jedne analize iz „Smaka sveta“:“Sa stanovišta razmatranja simptoma i znakova »smaka sveta«, u fenomenu travestije ili »trećeg seksa« treba videti i izraze svesti modernog čoveka o univerzumu opasnosti u kome živi. U tom pogledu delimo mišljenje Malapartea koji je u fenomenu masovnih izraza travestije i homoseksualizacije života video puteve bekstva modernog čoveka od odgovornosti svog realnog položaja i oblika, izloženog pretnjama totalitarnih sistema. Ali putevi tog bekstva spasavaju čoveka i od kriza savesti, koju izaziva svest o slomu etičkih energija, o kapitulaciji moći ostvarenja načela humanitas. Ipak, i ti putevi bekstva čine deo iluzija modernog čoveka, jer vode novim opasnostima, novim tiranijama koje se već danas sprovode upravo u ime ideja »trećeg seksa«.“

I ovo je pisano 1979. 

Ko je bio Dragoš Kalajić? 

BIOGRAFSKA BELEŠKA

Rođen je 22. februara 1943. godine u Beogradu, a preminuo 22. jula 2005. u istom gradu. Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti  u Rimu.    
Pored slikarstva, bavio se novinarstvom, književnošću, izdavaštvom (aktivan oko izdavačke delatnosti „Književnih novina“, krajem osamdsetih godina prošlog veka). Bio je i jedan od urednika u renomiranom časopisu „Duga“ i dopisnik Tanjuga iz Rima u doba bombardovanja Srbije 1999. Napisao je niz značajnih knjiga, među kojima se ističu „Mapa (anti)utopija“, „Smak sveta“, „Rusija ustaje“, „Američko zlo“, „Evropska ideologija“, kao i romani „Srpska deca Carstva“ i „Poslednji Evropljanin“. 

NJegov drug iz ranih beogradskih dana, Momo Kapor, sećao se da Dragoš Kalajić nije preterano držao do svog slikarstva ( što ne znači da je slikao nemarno; naprotiv, slike su mu bile jedna od ključnih poruka svetu, ali, očito, nije precenjivao taj medij za slanje poruka).  U Rimu je, govorio je Kaporu, slikao samo zbog novca. Ako nije mogao da za sliku dobije „rimsku“ cenu, delo je uglavnom poklanjao.    

Kapor je ukazivao i na na Kalajićevu potrebu za verbalnim iskazivanjem: „Ali, slika mu nije bila dovoljna da saopšti svoja iskustva. Mogla je to samo reč. Zbog toga se manijakalno bacio na pisanje, osećajući da mu vreme ističe. Iz njega je naprosto kuljala nezaustavljiva bujica priča, eseja, romana i studija… Boreći se sa bolešću govorio je da može da je pobedi samo čovek koji poseduje dve stvari: osećanje misije i saznanje da je nekome potreban“.

Misija je bila služenje Srpstvu, a potreban je bio svojoj porodici i onima koji su od njega učili.    

REKAO NA VREME 

U svoje vreme napadan kao „salonski fašista“, Dragoš Kalajić  (koji je, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u beogradskom časopisu „Delo“ najavio propast evropskih integracija koje su počele od ekonomije, a ne od duhovne oblasti),  sada je čovek o kome imaju šta da kažu i ozbiljni naučnici. Tako je 2012. godine, na jednoj tribini posvećenoj autoru „Američkog zla“, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Slobodan Antonić, rekao:“Bio je jedinstven i po tome što je pisao o nekim stvarima onda kada i većina publike nije razumela šta on to hoće da poruči. Ako danas čitate njegove knjige iz sedamdesetih godina (poput „Uporišta“, „Mape (anti)utopija“ ili „Smaka sveta“) bićete zaprepašćeni, jer je on još tada pisao o svetu koji mi danas vidimo potpuno jasno i u kojem živimo. Mi tu vidimo koliko je on zapravo bio ispred svog vremena“.

Te iste, 2012, na istoj tribini, pesnik Rajko Petrov Nogo, koji je pisca „Evropske ideologije“ pobliže upoznao na ratištima u doba raspada SFRJ, s puno prekora prema drugosrbijanskoj vulgarnosti, koja Kalajiću nije mogla da oprosti superiornost, istakao je, upravo posle Antonića:“Dragoš Kalajić /…/ govorio je pre 30-40 godina ono u čemu mi danas živimo. A to je nazivano ludilom, paranojom, manijom gonjenja, svakojakim apologijama koje se i danas pripisuju srpskom fašizmu, nacizmu i ostalim rečima kojima su krštavani oni za koje se ispostavilo da su govorili golu istinu. Kakva je to manija gonjenja kad je neko zaista gonjen?“

A Srbi, Kalajićev narod, bili su, i još uvek su gonjeni u ime trijumfa Četrvtog Rajha Vašinterne nad Trećim Rimom Rusije, o čijem podizanju iz pepela je Dragoš pisao kad u to podizanje, za vreme Jeljcina, niko nije verovao.

U RATU

Paganin i vernik „primordijalne tradicije“, Dragoš Kalajić je, u doba kad su Srbi morali da, u srpskim Krajinama, Bosni i Hercegovini,  brane svoje ime i slobodu, krenuo novim putem – putem rodoljubive solidarnosti sa svojim narodom, na kome se približio i pravoslavnom hrišćanstvu, nikad ga ne usvojivši u crkvenoj punoti, ali shvatajući  značaj istog i za Srbe i za čovečanstvo. Stari poznanik s beogradskog asfalta, Momo Kapor, kao i pesnik Rajko Petrov Nogo, išli su s Kalajićem na ratišta, i zapažali promene u njemu. 

Tako Momo Kapor veli:„DŽentlmen, bonvivan i dendi, polemičar i svađalica, slikar i pisac, poliglota, erudita, kosmopolita i nacionalista, televizijski voditelj i ratni reporter, dobrovoljni izgnanik, hrišćanin ili paganin, arbiter elegantorum – ko je, u stvari, bio Dragoš?/…/Dve nespojive ličnosti; ratnik u maskirnoj unoformi koji umače hleb u ulje i dendi koji ima primedbe na „bef stroganov” u Klubu književnika./…/Priznaje mi da se stidi ispraznosti svog prethodnog života u kome mu je bilo stalo do dobrih ili loših kritika, nagrada, otvaranja i javnog života, mesta na kojima se dobro jede i na kojima treba biti viđen… Ovaj rat je sve izmenio i on je, kaže, potpuno drugi čovek“.

Pisac „Poslednjeg leta za Sarajevo“ svedoči da nije video hrabrijeg čoveka. Gledao ga je kako mirno čita Tacita dok se  olupanim vojnim vozilom kreću smrtnosnim putem na dometu neprijateljskih minobacača. Gledao ga je kako mirno zapisuje reči jednog srpskog borca dok oko njega fijuču meci snajpera. Gledao ga je na Velebitu kako mirno pretrčava brisane prostore kao da je reč o dečjoj igri jer, po Kaporu, „on zna da igra u nekom filmu i da u njemu glavni junak nikada ne pogine pre završetka“. 

A obojica su, i Kapor i Kalajić, umrli od tumora, podlegavši posledicama NATO bombardovanja Republike Srpske 1995, kada je prvi put u Evropi upotrebljena municija sa osiromašenim uranom.

VOCATUS ATQUE NON VOCATUS, DEUS ADERIT 

Godine 1998, Kalajić je, u jednom televizijskom razgovoru, opisao ono u čemu danas živimo:“Iza razaranja Jugoslavije, potom Srbije, stoji strategija Vašingtona ka Istoku, a glavni cilj je da se Rusija razdeli na niz uslovljivihdržavica prema jugoslovensko-srpskom modelu.Vašingtonska strategija islamizacije Balkana i stvaranja Velike Albanije ima za cilj da, s jedne strane, spreči konsolidovanje kontinentalnih snaga na Balkanu, s druge strane da islamizira i potčini Evropu diktatu iz Vašingtona, s treće strane da uništi hrišćansku crkvu prema planu za Treći svetski rat koji je izložio Albert Pajk.U tom smislu treba gledati i na sadašnju krizu u Grčkoj. Vašington na svaki način želi da spreči meridijansku integraciju pravoslavnih naroda na Balkanu, jer ne želi da, poput Hitlera, ratuje na dva fronta kad bude pokrenuo agresiju na Rusiju/…/Mi već sad znamo ko će pobediti.  U toj dimenziji gde Bog vlada, u Carstvu Nebeskom, oni su već izgubili, oni su ne samo izgubili, već su u potpunosti uništeni. Samo treba pričekati da se to objavi ili ispolji u našem prostor-vremenskom planu. Amerikanci su u toj meri zla naneli drugim narodima, a njihova elita je u toj meri ogrezla u satanizam i krvne žrtve da je postojala opasnost da cela planeta postane rob Sjedinjenih država. Ali, to se neće desiti. A znate zašto? Zato što, POZVAN ILI NE, BOG JE UVEK PRISUTAN“.

To nam je poručio Dragoš Kalajić. Ostaje da čekamo pobedu pravde Božje, nimalo u nju ne sumnjajući. Jer, kako kaže srpska izreka, Bog nikom dužan ne ostaje.

Pročitajte OVDE tekst Vladimira Dimitrijevića “Kad se Dostojevski na Kosovo vrati”

Izvor: Pravda