Piše: Nebojša Jevrić
Umčari, selo u BiH Federaciji koje se nalazi između Bjelašnice, Trebevića i Jahorine. Spalili su ga muslimani tokom rata. Sada je dosta kuća obnovljeno i Srbi raštrkani po belom svetu napravili su vikendice. Biva po pet-šest staračkih domaćinstava zimi. Ostali dolaze leti.
U selo je ujahao na konju lovac, asli-balija, silan Turčin, vukući za sobom mrtvog divljeg vepra. Vepra sa tri noge. Ubio ga je lako. Zaostao je iza krda. Divlja svinja je aktivirala nagaznu minu. Odnela joj je nogu. Došao je da je proda u srpsko selo. To nije bilo prvi put. Dovlačio ih je i ranije. Spremala se u Umčarima slava. Biće to dobar gulaš od svinjetine.
Trideset godina posle rata, još ima nagaznih mina po planinama. De-mining Pale, godinama čisti šume od nagaznih mina. Moj pobratim Jovica Goreta, junak, preživeo je Žepu sa dve rane, preživeo rat i zaposlio se u De-miningu. Kao većina ratnika. Drugog posla na Palama nije bilo. Deset godina posle rata, mina mu je odnela nogu. Sad je prvak u skijanju za paraolimpijce. Sa plastičnom nogom i još deset amputiraca stigao je peške do Svete Gore. Popeli su se na Atos.
Dešavalo se da neko ode porad sebe iz rova i aktivira minu. Bojao sam se nagaznih mina više nego metka. Užasavala me pomisao da ću postati bogalj. A sejali su ih svi. Niko mape minskog polja nije crtao. Bio je na Palama neki Vojvodić, profesor biologije, rezervni oficir koji je organizovao Paljanke da postavljaju mine oko Pala. Niko ne zna koliko su te žena posejala mina bojeći se napada Balija.
Devedeset treće, pune bešike, nadomak Beograda, zamolio sam vozača da stane jer moram da otočim. Svuda oko nas je bio sneg. Odmaknuo sam se od kola da se olakšam. Kada je trebalo da se vratim, išao sam polako unazad, gazeći u nogostupe koje sam po snegu napravio. Iz kola su mi se smejali. Posle sam se smejao i ja. I u Srbiji sam se plašio nagaznih mina.
Ko zna koliko su ih već Ukrajinci po stepi postavili.
Odavno se niko ne obazira na zabranu upotrebe nagaznih mina po Ženevskoj konvenciji.
"Sve će to..." (htede da kaže izrasti, ali se seti da odsečena noga ne može izrasti) "narod pozlatiti", kaže otac sinu bez noge koji se vraća iz rata.
Zaturila se negde stara knjiga Laze Lazarevića.
Knjiga pripovedaka bez korica. Uzaludno sam je celo popodne među knjigama tražio.
Možda je onako raskupusana završila u kontejneru. Iz tame sećanja prizivam reči oca sinu invalidu, koji se vraća iz rata. "Sve će to narod pozlatiti."
U Institutu „Rudo" invalidi iz ovoga rata čekaju plastične, drvene, metalne proteze. Čekaju i po šest meseci. Tu je i ratnik iz Benkovca. Koji se sa plastičnom kljakarom vratio na front i nagazio na „paštetu“ kljakarom, plastičnom nogom.
Žalio da ne zna ko će ovo drugo stradanje da mu plati.
"Rudo" je blizu redakcije "Duge" i volim da im sa novinama svratim. I flašom pića, onako, zavijenom u novine. Svratim među njih da se odmorim.
U trolejbusu slušam kako kukaju na gužvu, cene, plate. U kući kukaju. Na poslu kukaju. Uhvatim sebe kako kukam i obuzme me najstrašniji samoprezir. Odakle se skupilo toliko kuknjave nad sudbinom? Pred tim junacima koji se raduju povratku na prvu liniju. Stidim se pred momkom iz Nedžarića koji traži od mene da omogućim da se u "Rudom" napravi streljana, da bi mogli da treniraju.
"Čuj, bolan, ko će bolje čuvat' Nedžariće od mene? Uzmeš mi kolica i onda si miran. Nisam ti ja sposoban za povlačenje. Za bežaniju."
Pijemo rakiju i učini nam se (svima zajedno) da smo nekakva strašna vojska osvetnička, da su sve te štake delo lošeg režisera, i da će sve opet biti kao nekad. Na kraju oni, Miša i Mile, mene zdrava teše, umesto ja njih.
Zasmejavaju me pričom o taksisti koji je Mišu udario dok je prelazio ulicu, a Miši plastična noga otpala. O tome kako je taksista počeo da kuka, a Miša ga polomljenom plastičnom nogom udario.
Pričaju mi, a ja ćutim.
Sećam se priče o čoveku koji je prodavao čizme sa kartonskim đonom vojnicima, liferantu, o pesku pomešanim sa brašnom.
Setio sam se priče o naduvanim cenama, o vilama koje su preko noći nikle.
Vilama čije su cigle lepljene krvlju vojnika iz instituta „Rudo". Da li će se ikada
saznati koliko su ti samoupravni mutanti zaradili para naduvavajući račune, koliko su zaradili izvođači radova za vojsku? Koliko je ovih ljudi koji ne dopuštaju sažaljenje moglo biti zbrinuto za vile u Cvećari? Divio sam se njihovoj hrabrosti dok su me tešili.
Divio sam se, sećajući se reči Šalamovljevog junaka:
"A ja bih hteo da budem patrljak. LJudski patrljak bez ruku i nogu. Čini mi se da bih tek tada skupio dovoljno hrabrosti da im pljunem u lice za sve ono što su nam učinili!"
Ko je ovu krvavu svadbu zakazao? Debelguzi bankari koji se goje ljudskom krvlju. Onaj ko je odavno odlučio da se istrebe Sloveni.
I dok pišem, vidim nekog Vanjku kako leti u vazduh jer je na minu nagazio.
Stigle su nagazne mine iz Amerike, ali ih niko ne spominje.
Izvor: RT
