Piše: Vladimir Dimitrijević

KUĆA U NAŠOJ KRVI

Pred čitaocima je nova knjiga potpisnika ovih redova, „Kuća u našoj krvi: Jasenovac i srpski logoraški zavet“. 

U prvom poglavlju ove knjige, „Srbocid ili Pojam kao sredstvo svesrpskog progledanja“ ponuđeno je izlaganje pojma srbocida, značajnog za razumevanje genocidnog zločina koji se  u NDH desio od 1941. do 1945. godinne. U tekstu „Sedamsto tisuća svedočiće žrtvi“, data je analiza Službe novomučenicima srpskim Svetog vladike Nikolaja, gde je, između ostalog, izloženo pravoslavno učenje o mučeništvu, čiji je Prvomučenik Hristos, kao i o smislu našeg stradalništva u doba NDH.

Zatim su u knjizi data dva, nama nova, svedočenja o srbocidu u NDH – francuskog novinara Žana Husara, koji je na teritoriji bivše Jugoslavije bio od 1939. do 1943,  provodeći ratne godine u Splitu, na od Italije okupiranoj teritoriji, gde je slušao svedočenja Srba o dejstvu ustaškog križa i samokresa; kao i zapise iz bugarskih ratnih arhiva o ustaškog srbocidnoj politici. 

U poglavlju „Kako čitati knjigu nadužasa“ raspravlja se o antropologiji ustaškog zla, stavovima srpskog Jevrejina Enrika Josifa o hrvatskoj nepokajivosti, kao i o smeštanju Jasenovca u demonsku ritualnost koja je jednog Andrića izvela iz prostora rimokatolicizma ( Andrić je otišao jer nije mogao da ima istu veru sa Stepincem ), o čemu je, između ostalih, pisala Slađana Ilić. 

„Dva jasenovačka života“ bave se kontroverzama vezanim za stradalništvo Vukašina Jasenovačkog ( od toga da li je postojao do toga da li je bio pravi hrišćanin), kao i pričom o jugoslovenski orijentisanom Hrvatu, dr Nikoli Nikoliću.

A onda se pitamo – zašto Zapad razume ustaše. Kako su ubijana indijanska i srpska deca? Kako se Hrvati mole Stepincu kao svecu? Zašto su Srbi slični Indijancima?

U poglavlju „Titoisti i drugosrbijanci“ jasno se vidi da je udbaški srbofobni pristup jugoslovenskom pitanju neraskidivo povezan sa drugosrbijanštinom. U tom svetu, Jasenovac je „Jasenovčić“, a Srebrenica „Srebreničetina“.

U poglavlju „Bespuća kroatofilne brojidbe ili Ko nam prekraja istoriju“ bavili smo se nastojanjem da se broj srpskih žrtava u Jasenovcu smanji.

U poglavlju „Srpska kultura sećanja i Jasenovac“, koje je nastalo na osnovu zbornika potpisnika ovih redova, „Jasenovac i mi“, objavljenog u novosadskom „Prometeju“ 2022. godine, dati su stavovi naših uglednih intelektualaca i javnih delatnika, a u poglavlju „Razgovori pred svetim humkama“ intervjui sa Nadeždom Vinaver, Vladimirom Umeljićem i Anjom Filimonovom koje je potpisnik ovih redova vodio u potrazi za punom istinom o jasenovačkoj Svetinji nad svetinjama. Tu je i anketa o pokušajima hrvatskog antifašiste i ekumeniste, Draga Pilsela, da podrži revizioniste iz redova Srpske Crkve.

Što sam stariji i svesniji probližavanja suda Gospodnjeg u času odlaska sa ovog sveta, sve se više trudim da sasvim kažem ono što mislim o ličnostima i temama o kojima pišem. Znam da ću Hristu dati odgovor za svaku praznu reč, a kamoli za klevetu.  Naravno da ne smatram da je moja reč Roma locuta, causa finita. Ona je moja, veoma lična ( ali, ne bez činjenične zasnovanosti ), nije institucionalna i nije konačna. I poziv je na dijalog, ako je on među nama danas uopšte moguć. 

U tom smislu, ono što u knjizi kritički pišem o episkopu slavonskom Jovanu ( Ćulibrku ), Dejanu Ristiću i Dragu Pilselu ( između ostalog ), ne znači poricanje njihovih bogolikih ličnosti i darova koje imaju, kao ni njihovog rada i stvaralaštva. Episkopa Jovana sam upoznao još pre monašenja, smatrao sam ga odličnim esejistom i tumačem Crnjanskog, s njim sam sarađivao dok je bio urednik „Svetigore“ ( između ostalog, on me je, sa pokojnim pesnikom i novinarom Slavkom Živkovićem, slao kod Igora Šafareviča u Moskvu da uradim intervju ), cenio sam njegove napore da popularnu kulturu hristijanizuje u meri u kojoj je to moguće, ne zaboravljam njegove junačke dane na mučeničkom Kosovu i Metohiji 1999. godine i sve što je činio za dobro našeg naroda. Imam razumevanja za nastojanje Dejana Ristića da demistifikuje ono što se u popularnim predstavama o našoj istoriji može demistifikovati, a na zaboravljam ni da se bavio nacističkim rušenjem Narodne biblioteke Srbije 1941, o čemu je objavio knjigu „Kuća nesagorivih reči“. Iskreno uvažavam stanovište Draga Pilsela da ustaška mržnja ne može biti osnova bilo kakve hrvatske budućnosti i njegovu spremnost da nadiđe prošlost da bi se sa Srbima opet moglo živeti.

Ali, ako je Aristotelu istina bila draža od Platona, onda je i potpisniku ovih redova istina Novomučenika ključna za svako razumevanje među nama. 

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

Predugo je istina bila zataškavana, da bi se taj proces nastavio i dalje.   

ZATAŠKAVANJE ISTINE O JASENOVCU 

Godine 1961, septembra meseca, državna komisija koja se bavila utvrđivanjem činjenica o Jasenovcu, u svom izveštaju je istakla:“Iako je Jasenovački logor bio jedinstven po svojim svirepostima u pogledu uništavanja nevinog stanovištva i logoraša nerazumljivo je da se do danas ne može naći nijedan cjelovit dokumenat – knjiga u kome bi bio opisan Jasenovački logor u svim svojim zlodjelima i podacima hronološki kako su događaji tekli od 1941. do 1945. godine“. 

To, naravno, nije bila posledica slučajnosti. Sistematizacija istine o Jasenovcu sprečavana je, između ostalog, i zato što bi se, da je istina utvrđena, ideološka konstrukcija titoizma, zvana „bratstvo – jedinstvo“ ( koje, kako reče Broz, moramo „čuvati kao zenicu oka svoga“) srušila u prah i pepeo. Tragovi zla su zatirani, a ključni ustaški dželati obreli su se na slobodi na Zapadu, i mirno su umirali, nekažnjeni za zlodela. Dovoljno je setiti se da je tvorac jasenovačkog krematorijuma, Hinko Pićili, izbegao pravedno suđenje i nestao, prvo u Italiji, pa ko zna gde.

PRIMER UNIŠTAVANJA TRAGOVA SRBOCIDA

U knjizi „Ustaški zločin genocida“, koju je, kao doprinos suđenju Andriji Artukoviću, u četiri toma objavio osnivač Muzeja žrtava genocida u Beogradu, Milan Bulajić, nalazi se, između ostalog, i svedočenje koje pokazuje svu monstruoznost zatiranja tragova jasenovačkog nadužasa.

Miloš Miladinović, službenik Hidrotehničkog odsjeka u Slavonskom Brodu, obreo se 1947, po službenoj dužnosti, u Jasenovcu, i dobio zadatak da iz reke Save izvadi, na samom Graniku, mestu masovnih klanja, potopljenu lađu. Kad je podizanje obavljeno, svedočio je Miladinović, „vidjeli smo da je bila puna leševa povezanih žicom, kao u kutiji sardina“. Tu se nalazilo, po njegovoj proceni, najmanje šesto mrtvih. 

Začula se kuknjava i vrisak mnogih koji su ovom strašnom trenutku prisustvovali. Ali, čuvari bratstva i jedinstva bili su brži. Predsednik opštine Slavonski Brod naredio je Miladinoviću da lađu opet potopi:“U momentu vađenja lađe, pod utiskom raspoloženja naroda i naređenja predsednika opštine, imajući u vidu upozorenje moga direktora Joza Picara, vratio sam leševe nazad u vodu. Cijelog života sam se pitao zašto je to učinjeno“. 

I dodao je:“Toga dana ujutru bila je rušena – minirana kapija logora Jasenovac. Na upozorenje prije eksplozije, svi smo polegali. Poslije eksplozije čitav prostor oko nas je pobijelio od papira. Sakupljao sam papire i vidio da se radi o zakletvama ustaša iz logora Jasenovac. U zidovima stubova kapije bilo je uzidano oko dvije hiljade ustaških zakletvi, pismenih pristupnica. Lično sam ih pregledao i sakupio. Predao sam ih odašnjem komandiru milicije, koji se zvao Martin. Dalja sudbina tih papira mi nije poznata“.

Ni nama, naravno. I nikad neće ni biti. Trebalo je, „kao zenicu oka“, čuvati bratstvo i jedinstvo. Sve dok Franjo Tuđman, sa NATO befelom, ne dođe na vlast u Hrvatskoj. 

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

USTAŠKI DŽELATI O BROJU ŽRTAVA

LJubo Miloš, jedan od komandanata logora u Jasenovcu, izjavio je prilikom saslušanja, aprila 1948. godine: „Cilj formiranja logora bio je likvidacija Srpstva kao cjeline u NDH, te Židova, Cigana i svih onih koji su se protivili postojanju ustaške države!“

Ako je cilj totalno uništenje, tu nije bilo nikakve racionalne „brojidbe“.  Opet Miloš, onaj što je na cevku pio krv zaklanih Srba i Jevreja, i što je Vlatku Mačeku, zatvorenom u „počasnom delu“ Jasenovca, rekao da će on, LJubo, goreti u paklu, ali za Hrvatsku:„Za to svo vrijeme postojanja ovog logora upute za postupak prema zatvorenicima je davao isključivo Luburić, i to Matkoviću i Brkljačiću i meni. Poznato mi je da su mnogi transporti stizali u Jasenovac, i to većina vezani, odlazili odmah za Gradinu na likvidaciju, te nisu provedeni u logoru kroz knjige. Pri osnivanju logora III, od pridošlih zatočenika iz logora I i II odvojena je jedna grupa radno sposobnih, koja je ostala u logoru III, dok preostali, veći dio zarobljenika, su predani Adžiji, Sudaru, Stankoviću i Jusić Mujici, koji su ih likvidirali.“

A, kako je rekao, pisana evidencija je sistematski uništena 1945. godine. 

Miroslav Filipović Majstorović je na saslušanju rekao:“Po pričanju Maksa Luburića, koji je vjerojatno vodio evidenciju o ubijenim Srbima, ubijeno je u NDH kroz ove četiri godine oko pola milijuna Srba“. 

HITLEROVI LJUDI O JASENOVCU 

Nemački kapetan Artur Hefner, oficir za transport, o logoru Jasenovac u novembru 1942. Godine rekao je: „Pod pojmom ‘koncentracioni logor Jasenovac’ stvarno treba podrazumevati kompleks više logora, koji su jedan od drugog udaljeni više kilometara, grupisani oko Jasenovca. Bez obzira na propagandu, tu se radi o logoru najgore vrste, koji se može porediti sa Danteovim ‘Paklom’!“

Nemački diplomata, Hitlerov čovek za Balkan, Herman Nojbaher u memoarima Specijalni zadatak Jugoistok 1940- 1945 piše da zločin NDH prema Srbima„spada u najužasnija masovna ubijanja svetske istorije”. On dodaje:„Kada ustaške vođe pričaju da su zaklali jedan milion pravoslavnih Srba – uključujući i bebe, decu, žene i starce – to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: ‘I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda’!“

Ali, ko sluša Hitlera? Pavelić je znao da će njegovi Hrvati dovršiti započeto. Kad – tad. Recimo, „Bljeskom“ i „Olujom“.

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

REVIZIONIZAM  I VIKTOR NOVAK 

Hrvatski revizionizam je uvek išao u nekoliko pravaca: trebalo je „dokazati“ da ne postoji nit između Ante Starčevića i Ante Pavelića, poreći NDH kao nacističku tvorevinu, smanjiti, što je više moguće, broj Srba kao primarnih žrtava ustašluka i, naravno, ukloniti svaku vezu između NDH i Vatikana, bez čije se mržnje „na terenu“, mržnje fratara i župnika, koja je plamsala prema „nesjedinjenim grkoistočnjačicima“, ustaški pokret nikad ne bi ni  pojavio.

Među prvima se na udaru našao Viktor Novak, hrvatski istoričar jugoslovenskog opredeljenja. On je smatrao da je zajednički život najbolje rešenje za sve Južne Slovene, i u svojoj knjizi „Magnum Tempus“ nastojao da pokaže kako se progresivno rimokatoličko sveštenstvo svojevremeno borilo za nastanak južnoslovenske države. Ipak, baš kao Hrvat koji se zalagao za zemlju nastalu 1918, a obnovljenu 1945, Novak nije mogao da prećuti kleroustaška nedela sledbenika vatikanske srbofobije.   

„MAGNUM KRIMEN“ NA UDARU 

Tek godine 1985, beogradska „Nova knjiga“ objavila je, i to zalaganjem akademika Vasilija Krestića, po drugi put, „Magnum Krimen“ Viktora Novaka, čije je prvo objavljivanje 1948. bilo zataškano, a knjige uklonjene sa obzorja javnosti. Desetak godina pre drugog izdanja, Novak je rekao da u svojoj knjizi nije ulazio u polemike, nego je pustio da vreme kaže svoje. Uostalom, istakao je, veličina istoričara nije u tome da samo opisuje prošlost, nego u moći da predvidi budućnost. Tvrdio je da njegova studija nije ni protiv kakve vere, pa ni protiv rimokatoličke:“Jer, ne postoje dogme da se politička djelovanja crkvenih ljudi, pa i onih na najvišim položajima, ne bi smjela analizirati i ocjenjivati, pa tako niko ne može odreći pravo da istražuje i prikazuje ovakva historijska zbivanja, koja su vezana sa političkim djelovanjem crkvenih ljudi. Klerikalizam je u Hrvatskoj odbacio Štrosmajerovu misao da je „služenje narodu, služenje Bogu“ i mjesto nje postavio tezu da je služenje Rimskoj kuriji, to jest vladi Rimskog pontifikata kao svjetovnog poglavara služenje Bogu“. 

Vasilije Krestić, kome je Novak bio mentor doktorske disertacije, uložio je napor da knjiga ugleda svetlost dana baš u trenucima kada je revizionizam tuđmanovskog tipa opet podizao glavu i motrio nove žrtve. 

Čuveni hrvatski partizan i komunista, Jakov Blažević, u predgovoru za drugo izdanje Novakovog voluminoznog istraživanja, istakao je da se iz braka nacionalista i kontrarevolucionara može roditi nakaza novog „velikog zločina“. Zato se, veli Blažević, opet štampa Novakova knjiga – „kao istorijsko pamćenje i odlučna opomena koja glasi:-Nikad više nećete proći! Nikad!“

U Hrvatskoj su odmah krenuli napadi na „Magnum Krimen“, pa je Nenad Ivanković istakao da je knjiga politički pamfletistička:“Koliko je takvu pristupu pak kumovala okolnost da je Novak bio mason, a po političkom profilu jugonacionalist, teško je izmjeriti“. Naglašeno je da je preko četrdeset rimokatoličkih sveštenika Hrvata stradalo od četnika, ustaša, Nemaca i Italijana, dok su neki bili u partizanima. 

Župnik Đakovačke biskupije, Luka Vincetić, tešio je javnost:“Iako i danas postoje razne struje, Crkva se odrekla hrvatovanja“. 

Što, naravno, nije bilo tačno. I što će se videti u doba raspada SFRJ. 

SLUČAJ VASILIJA KRESTIĆA 

A onda je u „Književnim novinama“, koje je uređivao Milorad Vučelić, izašao tekst istoričara Vasilija Krestića, koji je bio osnovna potka njegove, više puta preštampavane, knjige „Genocidom do Velike Hrvatske“. 

Krestić je, u novinama Udruženja književnika Srbije, analizirao genocidne ideje u Hrvata od samih početaka. Još 1608. Sabor hrvatskih staleža tražio je javna prava samo za pripadnike rimokatoličke vere, po načelu „čija zemlja, onoga i vera“. Upravnik imanja zagrebačkog biskupa, izvesni Ambroz Kuzmić je 13. novembra 1700. rekao da je Vlahe bolje poklati nego ih nastanjivati. Oni, smatrao je dotični, ne samo da nisu rimokatolici, nego i odbijaju da budu kmetovi. 

Po Krestiću, Hrvati su usvojili mađarsku ideju o „hrvatskom političkom narodu“:“Hrvatsko građansko društvo držalo se principa da su svi građani Hrvatske, rođeni na njenom tlu, bez obzira na nacionalnu, pa i versku, pripadnost, bili pripadnici hrvatskog političkog naroda“. 

Srbi su smatrani Hrvatima grčkoistočne vere, a 1874. ukinuta im je ćirilica, zatvorene su srpske konfesionalne škole, zabranjeno je isticanje srpske zastave. Dok su Srbi vodili borbe protiv vlasti Beča, Hrvati su se, po Krestiću, okupljali oko Habzburga, tražeći za sebe Bosnu i Hercegovinu. 

A onda je došlo ono što je Stjepan Radić nazvao „svinjskim poslom“ – antisrpski pogrom u Zagrebu od 1. do 3. septembra 1902, za koji je Josip Frank, naslednik Ante Starčevića, imao samo reči hvale, tvrdeći da su pogromaši počinili „zaslužno delo za Hrvatsku“. 

NEOSPORNE KRESTIĆEVE TEZE

Krestić je u svom članku istakao da je stvaranje Hrvatsko – srpske koalicije uoči Prvog svetskog rata navelo Beč da razmišlja o istrebljenju Srba u KundK monarhiji, jer je savez Srba i Hrvata u borbi za nezavisnost značio nestanak države Habzburga. Svetski rat je, upravo zbog toga, bio početak Srbocida, koji su ustaše 1941. samo nastavile.
Pišući o Krestićevim osnovnim tezama, istoričar Kosta Nikolić u knjizi „Prošlost bez istorije“, u kojoj se bavi polemikama u jugosloveskoj istoriografiji od 1961. do 1991, ističe da se ne moramo u svemu složiti sa Krestićem, ali da je sasvim zasnovana njegova teza da Srbocid nije puki plod trenutka, nego dugo pripreman proces. Taj proces nije naišao na ozbiljnu osudu širokih hrvatskih slojeva, zbog čega je „mržnja prema Srbima bila istovetna sa ravnodušnošću zbog njihovog stradanja“, što je, posle Drugog svetskog rata, dovelo do prikrivanja, relativizacije, pa čak i osporavanja srbocidnog nedela. 

OD PREDRAGA VITASA DO ZLATKA ČEPA 

Čim se Krestićev tekst pojavio u „Književnim novinama“, čuveni partijski glasnogovornik, Predrag Vitas, u Drugom dnevniku TV Beograd, kreće u hajku:“Jednostranim  izborom podataka i događaja iz istorije hrvatskog naroda, akademik Vasilije Krestić pokušava da dokaže kako je ideja genocida postala deo genocidne svesti mnogih generacija hrvatskog naroda i da takvi fenomeni po pravilu sporo nestaju i uporno istrajavaju. Krestić izjednačava određene političke grupe i interese sa interesom naroda“.

Zlatko Čepo, direktor Instituta za historiju Radničkog pokreta Hrvatske, digao je, bar na prvi pogled, glas u ime čistote partijske ideologije:“Svjesno se oprijedelivši za strogo individualan rad, pojedinci dolaze mimo svojih kolega do zaključaka koji se ne uklapaju u dodatašnju sliku nekog problema“. Cilj je, po Čepu, da „izazivač eskcesa tada uživa u općoj gužvi jer tada postaje medijska zvijezda“. Selektivnim pristupom činjenicama, Krestić je zanemario „klasni pristup problemu“:“Uvršatavanje hrvatskog naroda u genocidne trendove prema narodu s kojim stoljećima zajednički živi, ne samo da je povijesni falsifikat, nego ima za cilj izazivanje novih konfrontacija“. 

Krestić je, kao pravi naučnik, sasvim mirno odgovorio da se njegov tekst u „Književnim novinama“ nije bavio osudom celog hrvatskog naroda, nego, naučno uočenim i analiziranim, idejama izvesnih građansko – političkih stranaka u Hrvata koje su imale neporecive srbocidne namere. On je svoje kritičare podsetio na banalizaciju problema koji Srbocid svodi samo na delovanje ustaša, pri čemu dotični osporavatelji Krestićevih stanovišta odbijaju da se suoče sa onim što je ustaštvu prethodilo.  

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

KRESTIĆU SE NE PRAŠTA 

Krstiću u Hrvatskoj nikad neće bitio oprošteno: tako je Ivo Goldštajn, omiljeni povijesničar srbijanskih revizionista, o njegovom članku iz osamdesetih govorio kao o maltene glavnom uzroku za buđenje hrvatskog šovinizma:“Bilo je to u vreme kada u Hrvatskoj još nije bilo ekstremizma u pravom smislu – emigranti se još nisu vratili, a Tuđman nije bio u ofanzivi. Haranga koja je potom nastala direktno je podgrejavala hrvatski ekstremizam. Krestićev tekst datira začetke tobožnje etničke netrpeljivosti već krajem 17. veka, citirajući navode katoličkog sveštenika uperene protiv vlaškog stanovništva, koje se u to vreme masovno doseljavalo na depopulizovano područje Krajine. Krestić propušta da naglasi kako je u pozadini ovog sukoba stajao spor oko pravnog vlasništva nad zemljom, kao i to da ’Vlasi’ u to vreme predstavljaju socijalnu, a ne etničku kategoriju, te da je reč bila o verski mešovitom – pravoslavnom i katoličkom stanovništvu.“

Krestić je i danas „opasan“. Nedavno je, u „Pečatu“, objavio šta stoji iza najnovijeg revizionizma:“Osnovni zadatak Muzeja žrtava genocida i njegovih rukovodilaca, vladike Jovana i direktora Ristića, jeste da rade na ostvarivanju političkog programa države, na smanjivanju broja žrtava postradalih u genocidu počinjenom u Pavelićevoj NDH. U ostvarivanju ovog političkog programa oni se svim silama trude da ga predstave kao da je reč o naučnom zadatku i naučnom programu. Dakle, ljudi bez naučnog dela, bez naučnih rezultata, u čitavoj ovoj delatnosti nastupaju kao ugledni i priznati naučnici. One koji se s njima i njihovim ocenama o broju žrtava ne slažu časte različitim epitetima, da su amateri, diletanti, da su niko i podrugljivo ih nazivaju korifejima. Crkva im se u tom pogledu pridružila nazvavši ih licemerima.(...) Jedan broj naučnika različitog tematskog profila je tokom 2022. godine bio angažovan da sredstvima Fondacije „Za srpski narod i državu”, koju je osnovala Napredna stranka na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, organizuje međunarodni naučni skup o Jasenovcu. Ta grupa kolega zamolila me je da na tom skupu učestvujem jednim izlaganjem. S idejom o skupu sam se saglasio i prihvatio sam da budem jedan od referenata. Predviđeno je da skup bude održan septembra 2022. godine. Organizatori skupa su s uspehom priveli kraju čitavu organizaciju. Pozivi inostranim učesnicima bili su već poslati, ali, uveče uoči dana kada je skup trebalo da započne rad, pojavio se na prvom kanalu televizije Efraim Zurof, izraelsko-američki istoričar, direktor Centra Simon Vizental, u Jerusalimu, poznat kao „Poslednji lovac na naciste”, i s ekrana poručio da skup o Jasenovcu ne treba održati zato što će poremetiti odnose između Srbije i Hrvatske. Iste večeri javljeno mi je da je skup otkazan i on do danas nije održan.

Ovaj događaj mnogo govori ne samo o tome šta se sve krije iza državnog projekta o smanjivanju broja srpskih žrtava nastradalih u hrvatskom genocidu, nego i o tome ko stoji iza tog projekta i šta se njime želi postići. Jasno razobličava nečasnu i nemoralnu rabotu oko političke trgovine srpskim žrtvama. Govori nam zbog čega naša Narodna skupština nije bila spremna da prihvati tzv. Smiljinu rezoluciju o danu genocida. On svedoči i o našoj državi, o njenoj samostalnosti i nezavisnosti, ali i o aktuelnim političarima, koji, na zahtev jednog Zurofa, žele da brisanjem srpskih žrtava kupe ljubav onih koji su nad srpskim narodom počinili genocid.“

Kratko i jasno, dostojno istinoljubivog Svetozara Miletića. 

To se,  naravno, ne prašta. Ali neka...Istina je važnija od svih počasnih titula i serdarsko – vojvodskih laskanja. A Krestić je za istinu, krvavu, ali našu.

„BROJIDBA“ JASENOVAČKIH ŽRTAVA

Kada se, u burnim osamdesetim godinama prošlog veka, pojavila knjiga Vladimira Dedijera, „Vatikan i Jasenovac“, poznati hrvatski „povijesničar“, LJubo Boban, krenuo je u svoj pohod za novu „brojidbu“ jasenovačkih stradalnika. Inače, Boban je bio gorljivi branilac hrvatskih nacionalnih interesa, i smatrao da je plan da se Dalmaciji podari autonomija, po uzoru na Vojvodinu i Kosovo u Republici Srbiji, u SFRJ zauvek onemogućen, jer se pokret dalmatinskih autonomaša, koji se temeljio na starom romanskom identitetu, nestao pred činjenicom posleratne kroatizacije. 

Kad je Jasenovac u pitanju, Boban je ustao protiv svih „sentimentalnih tendencija“. U pitanju je, tvrdio je, „statistički problem“, koji je srpska strana pretvorila u „igru brojki“. Mnoge stvari, veli hrvatski istoričar, utiču na hiperbolizaciju broja jasenovačkih žrtava – tu su i nepostojanje ustaške dokumentacije, i premeštanje zatočenika iz logora u logor, i pojava iste osobe u spiskovima više puta, i mehaničko pribrajanje žrtvama onih koji nisu ni došli do logora:“Primjer je toga dio izgnanih sa Kozare u njemačko – ustaškoj ofenzivi 1942, koji nisu svi ni dostigli u logor, a mahom su pribrajani jasenovačkim žrtvama“. 

LJUBO BOBAN NE ODUSTAJE 

Kada se u listu Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, „Mladost“, pojavio tekst potpisan imenom Pera Kvesića ( on je tvrdio da nije njegov), u kome je Boban izjednačen sa revizionistima Tuđmanom i Supekom, dotični je krenuo još odlučnije:“Neka demografska računjanja pokazuju da bi ukupan broj stvarnih gubitaka srpskog stanovništva na području šire Jugoslavije bio upola manji od nekih visokih cifara koje pojedinci navode samo za Jasenovački logor i samo za srpske živote u njemu“.

Napao je i Gorana Babića, koji je stao iza dokazanih cifara o broju ubijenih, pa je rekao:“Dok su Babić i njegovi istmišljenici smatrali da treba brojati, i dok su nabrajali koliko su željeli, smjelo se je brojiti ( tj, oni su smjeli brojiti ). Sad im brojenje više nije potrebno, jer to, eto, vrijeđa žrtve“. 

Boban je žestoko kritikovao generala Terzića koji je tvrdio da je Jasenovac odneo milion života, a kada je Slobodan Kljakić doveo u pitanje Bobanovu revizionističku metodologiju, postao je krajnje nepristojan:“Ima biti da mu te cifre nisu teško padale, da su mu se lako dizale. (...) Skoro da su partizanske jedinice „čuvale stražu“ da „fabrika smrti“ može nesmetano raditi! Ovakvim umnožavanjem „stotina hiljada“ samo u jednoj godini samo što se ne dođe do zaključka da je pola Jugoslavije stradalo u Jasenovcu. Možda bi Kljakić i pola Evrope ovdje ubrojio?“

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

SLOBODAN KLJAKIĆ U POLEMICI 

Kada je Kljakić uočio da Bobanu očito nije ni do kakvog dijaloga o broju ubijenih, hrvatski istoričar je naglasio da se Kljakić zalaže za to da sve cifre, „pa i one koje su same po sebi apsurdne“, imaju jednak tretman u polemici. Dok su mu se pred nosom „kotrljale brojke koje su van svake normalne pameti“, on nije ni kinuo, a čim je spomenuto da bi te brojke trebalo pažljivo proveriti, Kljakić se, po Bobanu, zacenuo od kašlja. 

Kljakić nije ostajao dužan. Uočio je, između ostalog, da je Boban svoju knjigu, objavljenu u Zagrebu 1985, nazvao „Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941 – 1943“:“Jedan uvaženi istoričar dozvolio je sebi da taj naziv ( NDH, nap. V.D. ) zameni nazivom Hrvatska. Budimo benevolentni – kao da je reč o sinonimima“. 

Boban se nije dao:“Ako se se sugovorniku ne može na drugi način izaći na kraj, samo mu treba prišiti NDH, Pavelića, ustaše. I s njim po hitnom postupku u rezervat“.

BOBAN NE PRIZNAJE NEMAČKE IZVORE 

U polemiku se uključio i istoričar Rastislav Petrović, koji je ukazao na izveštaj crnogorskog kroatofilnog fašiste, Savića Markovića Štedimlije, Andriji Artukoviću ( kasnije će ugledni hrvatski stručnjak za istoriju ustaškog pokreta, Bogdan Krizman, precizirati da je u pitanju Štedimlijin izveštaj Pavelićevom ministru Muhamedu Alajbegoviću). U tom izveštaju iz 1944. se navodi da nemački oficiri otvoreno pričaju o 760 hiljada ustaških žrtava. 

Boban se opet nije dao: taj razgovor, koji Štedimlija prenosi, možda je bio kafanski, a Nemac je možda mislio na ukupan broj žrtava u Jugoslaviji. U razgovoru, eto, nije ni pomenut Jasenovac, a možda se govorilo o žrtvama pre ustanka; uostalom, broj ubijenih Srba ispao je veći od ukupnog broja Srba u NDH. Boban je sve Štedimlijine navode bagatelisao, jer su Nemci, po njegovom mišljenju, nepouzdani svedoci. Među njima su, istakao je hrvatski „prarevizionista“, postojale dve struje kad su ustaše u pitanju:“Prva je struja bila sklona da brutalnosti ustašog režima umanjuje. Druga ih je pak realno procjenjivala ili uvećavala.“

Rastislav Petrović je naglasio da Štedimlija s nemačkim oficirom nije pričao u kafani, nego u stanu Teodora Virera, Nojbaherovog saradnika, i da je Virer čvrsto stajao iza svojih dokaza.  

Boban se nije predavao: nemačke procene su bile da je od ustaša stradalo od dve hiljade do 750 hiljada žrtava,  a sam Tito je 1942. rekao da je ubijeno oko 500 hiljada Srba i deset hiljada najboljih sinova Hrvatske. Predložio je suočenje sa Petrovićem pred auditorijumom, pa, ko izgubi, da se odrekne naučnih titula. Pošto se dotični nije složio, Boban je počeo da mu se ruga. 

Da ponovimo ( ponavljanje je majka učenja ): uoči raspada Titove Jugoslavije, hrvatski revizionisti među komunistima su počeli da umanjuju broj žrtva Jasenovca. Ono čemu danas prisustvujemo samo je nastavak priče. 

ŠTA PRIZNAJE ZVANIČNA HRVATSKA? 

Državna komisija nove Jugoslavije, kao i kasnija istraživanja, jasno su ukazala na ogroman, nadužasan broj žrtava ne jednog sporednog „logorčića“, nego KOMPLEKSA logora Jasenovac.
Savremena hrvatska istoriografija (oni tvrde - antifašistička) govori glasom Iva Goldštajna, koji smatra da je 750 hiljada žrtava Jasenovca, brojka prihvaćena u doba komunizma, višestruko preuveličana. 

Takve hiperbolizovane brojke su, smatra dotični, uoči raspada SFRJ preuzeli upravo „srpski nacionalisti“ ( a ko bi drugi? ):„Razvijale su se sveobuhvatne teorije o zavjeri svih protiv Srba“, a cilj je bio „razvijanje teze o genocidnosti Hrvata“. Po njemu, glavni nacionalista je bio dr Milan Bulajić, osnivač Muzeja žrtava genocida u Beogradu. 
Taj je, očito, Srbin koga treba, i posmrtno, optužiti za sva zla nepouzdane „srpske brojidbe“ jasenovačkih žrtava.

ZAHVALNOST

Jedini način da ostanemo ono što nam je Bog dao da budemo ovde gde smo je služenje Istini, Koja je Hristos. I, ponavljam: naše stradanje u NDH nema nikakvog smisla ako nije stradanje za Hrista. A ko sa Hristom strada, sa Hristom ćei vaskrsnuti.

Zato, kad ovu knjigu šaljem u javnost, na korist svoga otačastva, blagodaran sam Bogu srpskih novomučenika, Koji me još, iako nedostojnog, drži na svetoj i stradalnoj zemlji našoj, ocima i bratiji iz Republike Srpske koji su podržali objavljivanje knjige i njenu dostupnost na Internetu, PI PRESU iz Pirota, koji se trudio oko štampe, kao i bratu Željku Peroviću, koji je knjigu pažljivo čitao, o njoj mislio i savete mi davao, „utegao“ na pravi način i u štampu poslao, ali, a to nije na poslednjem mestu, napisao uputan pogovor. Neka im svima Gospod uzvrati po ljubavi Svojoj.

Čitaoče, ne zaboravljaj Jasenovac. On je kuća u našoj krvi, i jedan od najvećih srpskih zaveta Bogu.

Preuzmite knjigu „Kuća u našoj krvi“ PDF

Izvor: Pravda