ZAŠTO RODOLJUBLJE?
Hrišćani su rodoljubi. Kako kaže Simona Vej o patriotizmu koji je utemeljen u hrišćanskom pogledu na svet: „ To je samilost prema Otadžbini. Postoji jedan slavan jemac. Jovanka Orleanka je govorila da oseća sažaljenje prema kraljevini Francuskoj. Ali možemo navesti beskrajno viši autoritet. U Jevanđelju, ne možemo pronaći znak da je Hristos osetio prema Jerusalimu i Judeji bilo šta što bi ličilo na ljubav, osim jedino ljubavi sadržane u sažaljenju. On nikada nije pokazao prema svojoj zemlji nekakvu privrženost neke druge vrste. Ali samilost je pokazao više nego jednom. Oplakivao je grad, predviđajući kao što je to bilo lako u to vreme, razaranje koje će se uskoro srušiti na njega. Govorio mu je, kao nekom živom biću: ‘Jerusalime, Jerusalime, koliko puta sam želeo…’ Čak i dok je nosio svoj krst, on je prema njemu još ispoljavao samilost“. Samilost prema otadžbini – to je rodoljublje.
1.
SVEŠTENIK ARTEMIJE VLADIMIROV: ZAVIČAJ I GROBOVI PREDAKA
Domovina je nezamisliva i bez one kuće u kojoj se rodio čitalac ovih redova, bez skromnog dvorišta ili bašte gde neprimetno protiče ili je već proteklo tvoje detinjstvo. I kada odjednom ponovo ugledaš ovu kuću posle dugog rastanka i nežno dodirneš stablo drveta čija te je prijatna hladovina čuvala od podnevne žege kad si bio dete, tada ti se
srce slatko stegne i na oči ti navru suze od neprolaznog osećanja ljubavi prema zemlji koja te je rodila.
Aleksandar Sergejevič Puškin ima pesmu u kojoj pronalazimo za nas izuzetno važne misli. Pesnik piše da se sva samostalnost čovekova, zalog njegove veličine, sastoji u ljubavi prema otačkim grobovima… i prema predačkom zemnom.
Da, groblje je uistinu sveto mesto. Nigde kao na groblju duša ne nalazi smirenje. Sve lažno, površno, sujetno, odjednom nekud odlazi. Čovek staje pred lice večnosti… Na jednom nadgrobnom spomeniku beše usečen natpis: „…blaženi mrtvi koji umiru u Gospodu… oni će se odmoriti od trudova svojih, a dela njihova će ih pratiti“. Ovde, pored grobne ploče, ne samo da spoznajemo smisao života, već se ovde vaspostavlja naše istorijsko sećanje koje povezuje niti vekova. Prošlost i budućnost postaju sadašnjost kada ih gleda Gospod Isus Hristos; a On je „juče i danas i zanavek Onaj isti“.
Groblje – to je zrnce Otadžbine, i ako ti, čitaoče, nekad budeš u prilici da položiš sveže cveće na grobove svetih Osljabe i Peresveta, tada ćeš, gledajući na neugasivo kandilo koje svetli pored nadgrobne ploče, shvatiti da su za Boga svi živi, jer onaj koji volju Gospodnju tvori, ne može umreti. Zaloga veličine i samostalnosti pravoslavnog čoveka jeste vera u sveopšte vaskrsenje mrtvih. Svima nama, malim i velikim, predstoji da se sretnemo jedni s drugima pored strašnog prestola Sudije Hrista.
2.
PROTOJEREJ ARTEMIJE VLADIMIROV: ŠTA JE RODNA ZEMLJA?
Pažljivo oslušnite reč Otadžbina. Šta će vam ona reći? Domovina mati – to je zemlja koja nas je rodila i odgojila; Domovina – to je zemlja od koje bliže nema i ne može je biti; Domovina – to je zemlja moje porodice, mojih najbližih, mojih predaka koji su iz generacije u generaciju s ljubavlju i samopregorom, a što je najvažnije, s verom, davali sve od sebe i molili se za nju. Domovina… Voleti je – znači znati njenu prošlost, živeti njenu sadašnjost, brinuti se i moliti se za njenu budućnost. Voli svoju Domovinu i ona će ti dati snage, makar bio i slab; usamljenika će okružiti prijateljima i saborcima, onome koji oseća nestašicu darovaće izobilje, beznačajnog i malog čoveka učiniće plemenitim i znamenitim. Dok smo s njom, s njenim boljkama i teškoćama – mi smo srećni, jer delimo njenu sudbinu i sjedinjeni smo sa svojim narodom. A ako ostanemo bez nje i izvan nje – onda će i život, čak i ako je prepun izobilja i lagodnosti, postati bezličan i iluzoran, jer drugu Domovinu na zemlji nije moguće steći ako se prva zvala Sveta Rusija. Nesebična ljubav prema Domovini, umeće da cenimo Otadžbinu i da je prihvatamo svim srcem, želja da joj služimo, ne zbog straha, već zbog savesti – jesu ona duševna svojstva bez kojih čovek nema pravo da sebe smatra ličnošću.
3.
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI: POJEDINAC I NAROD
Svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu svoje lične već i narodne duše. Svaki je odgovoran za sve. U telu naroda našeg, duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja zagnojila čirom egoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu narodne duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u organizmu narodne duše, gangrena koju treba odmah odseći? Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta osećao – tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svima svojim porocimai vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji i najviđeniji i i najponiženiji.
4.
ZADUŽBINARSTVO: POUKA OCA MITROFANA HILANDARCA
Po svoj zemlji srpskoj traju spomeni onih koji ne tekoše samo sebi blago, već se bogatiše Bogom. To su zadužbinari, a zadužbina je sve ono dobro koje se iz ljubavi prema Gospodu uradi za narod i bližnje. Prvi i najveći zadužbinari su vladari i potonji svetitelji svetorodne loze Nemanjića. Kad bi nekim čudom prestale da postoje Nemanjića
zadužbine, mi bismo ostali bez sebe. Kako bi se prepoznali bez Studenice, Mileševe, Hilandara, Žiče, Gračanice, Dečana, Pećke Patrijaršije, Ravanice, Manasije, Kalenića i svih inih, razasutih po celoj zemlji srpskoj. Dela koja se rade, ne iz gordosti i moći, već Gospodu u slavu, i narodu na korist stvaraju blagost, koja pada na dušu narodnu, a
mila je Bogu. Svi potonji ugledali su se na najbolje, na Nemanjiće. U vremena mirna i ratna, u godine gladne i godine rodne, zidali su Srbi vekovima i to pretraja i osta. Nisu zadužbine samo crkve i manastiri, već i bolnice, domovi za siročad, škole, putevi, česme. Zadužbina je i lepa reč, uteha, pomoć bližnjem. Svako dobro koje se uradi za Druge, iz ljubavi prema Bogu. Zadužbinu nije lako graditi, velika je to žrtva, a na žrtvu se prinosi ono što se najviše voli,
najdragocenije, jer žrtva je izraz ljubavi.
I tako do dana današnjeg. Svetleći nam kroz tminu, zadužbine, kao krajputaši, obeležavaju epohe, govore i uče nas i upućuju na dobra dela. Za vreme komunizma bilo je malo zadužbina. Ktitora nije bilo, i nije smelo da ih bude, a onda je opet prosijala na nas blagost naših predaka i Srpstvo traži i nalazi svoju dušu. Svedoci tome su zadužbine koje se grade i koje će se graditi. Hram svetog Save na Vračaru, zadužbina je celog srpskog naroda. I mnoga velika i mala, podjednako Bogu mila dela, nastaju trudom, darom ili prilogom verujućih, dobrih ljudi. Vladika Nikolaj je govorio da Srbi ne čitaju Jevanđelje redovno u svojim domovima, kao što to rade neki drugi narodi, ali je reč Jevanđelja utkana i
ispričana kroz zadužbine, ikone, bolnice, škole, crkve, česme, knjige, pesme i priče, i kroz svako dobro delo.
Svaki je dar, od srca dat, dragocen. Dve udovičine lepte, ta dva mala novčića, pred Gospodom behu veće od velikih priloga, jer oni davahu od suviška, a ona dade sve što je imala.
Danas je rod srpski kao ta udovica iz Jevanđelske priče. Veliki i moćni imaju i od suviška daju, razmećući se pokazanim dobročinstvom, a Srpstvo prilaže svoje dve lepte, daje sve što ima i gradi ko može, drugi rezbare, klešu, pišu, slikaju ili prilog za stradalnu braću daju i otvaraju im domove i srca. I kao što starac Varlaam kaže: „Jedini pratioci duše na onaj svet jesu dela čovekova, bilo dobra, bilo zla. Sve ono što je čoveku bilo milo i drago ostavlja ga i okreće se od njega, samo dela njegova, sva do jednoga, idu sa njim”. Jer rečeno je: „Po delima našim će nas poznati”.
5.
ČIJA JE SMRT LEPŠA?
U ona već davna vremena, kad su se Srbi odgajali na slavnim primerima svojih junaka, bila je čuvena pogibija vojvode Janka Katića iz sela Rogače, u nahiji beogradskoj. Po svome čojstvu i junaštvu, a i kao pojava, vojvoda Janko je bio jedan od najlepših likova iz Prvog srpskog ustanka. Svi su mu priznavali hrabrost, čestitost i razboritost. Vuk Karadžić, u „Prvoj godini srpskoga vojevanja na dahije”, pominje da je vojvoda Janko bio srpski buljubaša još za vreme Hadži-Mustajpaše, zvanog „Srpska majka”, i da je, pre ustanka u Topoli, sa Karađorđem i Vasom Čarapićem potukao sve Turke u
selu Sibnici.
Milan Đ. Milićević, u svome „Pomeniku znamenitih ljudi srpskog naroda”, priča da je 1804. Janko javno pozivao na megdan Kučuk-Aliju, a da je 1805. stvarno podelio megdan sa Gušančevim sestrićem, kabadahijom Demom, na mestu Majdanima, kod Belih Voda, iza sela Žarkova. Iduće, 1806. godine, potukao je bosanske Turke pokraj Drine, a u drugoj polovini meseca jula, razbio je vojsku Hasan-Paše na Dugim njivama, kod Petkovca, u selu Krnjijnu. Srbi onda
poteraju Turke prema Šapcu. U gonjenju opkole nekog starog Turčina koji je zaostao za ostalim beguncima
i poviču da se preda.
– Kome da se predam? upita Turčin.
– Predaj se vojvodi Janku Katiću, njegova smo mi vojska, reknu mu Srbi. Kad ih je vojvoda Janko opazio, on se poboja da njegovi vojnici ne ubiju starca, pa hoteći da ga spase, odmah dojaha do njih s povikom:
– Ne gini, Turčine! Tvrda je vera; slobodno se predaj.
– Kome da se predam? upita Turčin nanovo.
– Meni, Katiću Janku, odgovori vojvoda motreći na svoje ljude. Turčinu zasijaše oči kad ču ime: Janko
Katić“, beleži M. Milićević. „Predajem se“, progovori krvnik, i u taj isti mah, opali i pogodi Katića posred srca živa. Kakva im je bila vera, takva im beše i smrt: Turčin ubija bi uhvatio duši mesta u raju svoga Alaha, a vojvoda Janko štiti neprijatelja od svojih vojnika, po cenu sopstvenog života, iz bojazni da Srbi ne počine nečasno delo. Čija je smrt lepša?
Izvor: Pravda.rs
