- Da, nekada sam bio restaurator , ali sam kasnije prekinuo taj projekat. Sada se bavim drugim stvarima, upravo sada: trudim se da iskoristim svoje iskustvo i da ga usmerim u pravcu zamene uvoza inostranih supstanci domaćim, o tome se mnogo govori i to je danas neophodno Rusiji. Godine 2014. kada je zemlja, prvi put u novijoj istoriji, suočena sa potrebom da stekne nezavisnost od isporuke proizvoda iz drugih država, ranije nazvanim „partnerima“, ja sam shvatio da postoji nešto važnije od otvaranja restorana. Mnogi su govorili da to nije moguće, da Rusija ne može da živi bez novih „Bušovih pilećih nogu“, ali je moj eksperiment dokazao obrnuto: ovde je u potpunosti moguće, ne obazirući se na teškoće, imati vlastitu proizvodnju. Na primer-kobasice: mi smo izgradili sopstvenu liniju kobasičarske proizvodnje. Zatim, rešili smo pitanje sireva i konzervirane hrane. A, sada se bavimo razradom konditorske linije. Primetićete, to nije neki mega projekat, sve ovo isključivo radi na teritoriji nevelike Vologde i okoline.
Šta je potrebno, po vašem mišljenju, za rešavanje tako složenog zadatka?
-Ja mislim da je odlučnost najbitnija. Odlučnost i zadovoljstvo u radu. Uskoro će biti pola veka kako radim u ovoj sferi i ni jednom nisam zažalio što sam napravio ovaj izbor. Moju profesiju nisam preuzeo po nasledstvu: moj otac se bavio finansijama, bio je je direktor banke u Milanu. Ja sam rešio da krenem drugim putem. Za sada se ostvarjuje.
A, kuvarski studio u Vologdi je bio otvoren u vreme epidemije. Ovde dolaze posetioci koji su moji klijenti i mi ih obučavamo tako što zajedno spremamo najrazličitija jela. Na početku je bilo malo gostiju, zatim, je počeo da radi „sarafanski radio“ (od usta do usta), ljudi su saznali i počeli da dolaze sve češće i sve više. No, ja ne želim da „Kuvarski studio Antonio Ricci“ postane komercijalni projekat: ne želim da jurim za reklamom, za brojem posetilaca, za novcem-u što bi se sigurno pretvorilo ako projekat postane komercijalistički. Shvatate, meni je važno da ja imam radost, a ne novac. Novac je isplativa stvar, ali kako pronaći radost? I, ja ne želim da imam „klijente“, ja želim da oni budu gosti. U toku dana ja primam samo jednu grupu gostiju, oko osmoro ljudi, i ja im posvećujem ceo dan u potpunosti, i oni se stvarno osećaju kao da su u svom domu. Ne treba mi kontejner gostiju već su mi potrebni radosni gosti! Meni se čini da se to ne tiče samo kuvarske sfere već, uopšte, bilo kog posla. Postoje vrdnosti koje su važnije od novca. Ako, ne daj Bože, postaviš bogatstvo na prvom mestu u tvom životu, meni te je žao, ti ćeš opusteti svoju dušu.
U kulinarstvu je važan ukus. Šta je pravi ukus, Antonio?
-Ukus ka životu, ka radosti, ka činjenju blagih dela. Evo, ustaneš izjutra: kroz prozor se vidi zima, vazduh svež, nebo je plavo. Zar nema povoda za radost? Meni su već dosadna pitanja: da li žudim za toplom i mekom klimom italije: ne, ne žudim. Jednostavno zbog toga što radost ne možeš tražiti premeštajući se po globusu, već je tražiš u svom srcu. Tužnim ja mogu biti i u Milanu, i u Rimu, ili bilo gde, ali da sam radostan, da radujem druge i da blagodarim Bogu-ja mogu i na Severnom polu, a i u staroj, dobroj Vologdi. Pored toga, ja imam decu i unuku, pitaju se-kako ja ne mogu da budem srećan?
Šta je to pravi ukus? Šta znači, po sadašnjem, imati ukus? Možda mislite da ću ja upoređivati razne nacionalne kuhinje i jela? Ne, neću. Evo u čemu je stvar: u svom životu, koji nije loš-kako kažu, kao glavni kuvar, uverio sam se u to da nekad (mada-vrlo često) običan hleb i so su ukusniji i korisniji nego sve moguće vrste kulinarskih užitaka sa jastozima, ostrigama i drugim morskim stvorenjima. Najkorisnija i najglavnija je dobrota. Zato što je: sa ljubavlju, sa radošću, sa saosećanjem.
Da li ove vrline treba da budu prisutne u vaspitavanju?
-Sigurno. NJih je potrebno negovati. Dete, biće, možda je najegoističnije, ali pri pravilnom vaspitavanju stiču se vrline koje ga učine čovekom. Kroz vreme on počinje da shvata, da je nemoguće sedeti u skupom restoranu i „naslađivati se životom“ kada su oko vas samo bedni, gladni ljudi, gadiće mu se. On će osećati stradanje drugog i trudiće se da mu pomogne. I, zadatak odraslog čoveka je da postane mudar pedagog koji će privesti malog čoveka takvom jednostavnom, istovremeno i teškom, zaključku: možeš biti srećan tek kada žrtvuješ nešto za bližnjega. U principu, to i jeste ljubav, odnosno, sposobnost da se odrekneš od svojih „želja“ kako bi pomogao drugome. Zbog toga ja ne propuštam priliku kada sa ćerkom idem, na primer, u prodavnice, da stavim nešto novca u kutiju za donacije, i ovo nije hvalisanje već je to pedagogija: mlađe generacije treba da vide dobra dela starijih. Ja računam, da će moje glavno nasledstvo, koje će dobiti deca od mene, biti-ne novac već to stremljenje ka radovanju i pomaganju drugima.
Mi živimo u čudnom, a može biti, i strašnom svetu. Ovde je važnije imati :kredit - a ne novac, mišljenje o vama - a ne svoje pravo lice. Nekakav svet duhova, a ovakvi duhovi me uopšte ne čine srećnim.
Da li se ovo tiče samo Zapadnog sveta ili, takođe, i Rusije?
-Na žalost, tiče se, takođe, i Rusije. Mi svi stradamo, ja bih kazao od „nestvarnosti“. Kažite, gde su stare, dobre porodične večeri za jednim ogromnim stolom, gde su rođačke i drugarske sedeljke kada se čuju šale, liju suze, svira prava muzika? Da li stvarno mislite da se samo u Italiji ljudi radije sastaju u u restoranu ili u kafiću, a zatim se vraćaju u svoj bunker kupljen uz hipoteku? Isto to mi vidimo i u Rusiji. Dakle, moj zadatak je da vratim nas za starim, dobrim, ogromnim stolom u kuhinji. A, kakva ćemo jela već spremati, da bi stol napunili kako treba, to je drugorazredno pitanje: pasta karbonera ili palačinke sa ćevapčićima-nema bitne razlike! Najglavnije je da, spremajući ova jela, mi budemo bliži jedni drugima. Uzgred, pokušajte da kuvate najednostavnije knedele kod vas u kuhinji, ali sa celom porodicom, da deca razvlače testo, da stavljaju meso unjega, da ga spuštaju u vrelu vodu, da cikću od radosti kada gotove knedle plutaju u kipućoj čorbi, recite-kakav će restoran zameniti ovo? Mogu vam dati hiljade recepata italijanske ili bilo koje druge kuhinje, ali bez dobre međusobne komunikacije sve ovo neće vredeti ništa. „Ustao sam, otišao sam na posao, ispunio sam svoju radnu funkciju, zatim-sam sedeo u kafiću pola sata sa prijateljima- ako ih imaš, i otišao sam u krevet“-izvinite, šta je ovo? Da li je to život?! A, dobra reč, stroga primedba od babe i dede, drugarski humor, ironija-gde je sve ovo?“ Neka vrsta antisveta, ako mogu da se tako izrazim.
Ispada da pokušavate da vratite Ruse za starim , dobrim ruskim stolom.
-Ruse, Italijane, bilo koga. I ne samo za ruskim stolom: već za bilo kojim stolom! Samo da bi se ljudi osećali kao ljudi, da razgovaraju ljudski jedni sa drugima.
Znamo da vi odlazite u Donbas, pomažete našim ratnicima i stanovnicima tih krajeva. Recite, zbog čega?
-Ponavljam. Ja ne mogu da pravim gozbe po restoranima ako vidim da drugi ljudi stradaju, a mojoj zemlji (Rusija je moja zemlja) je nužna pomoć. Zato je bolje da idem u Donbas i pomognem koliko god mogu, održaću časove kuvanja za vojne kuvare nego da negde, na plaži, odmaram i sunčam stomak. Sve je prosto: ako možeš-pomozi. To je i čovečanski i božanski.
Ti si katolik, zar ne?
-Da, jesam.
U Vologdi nema katoličke crkve, u koju vi crkvu idete?
- U pravoslavnu. Ne vidim problem. Mi smo hrišćani, zar ne? Dajte da se odnosimo jedni ka drugima kao hrišćani. Evo vam recepta, dobrog recepta od glavnog kuvara.
Izvor: Pravda/Razgovarao Petr Davыdov/Prevod Dragan Nikolić
