Piše: Darko Tanasković
„Ako te je neko jednom bombardovao, taj to uvek može ponovo da uradi“, reči su mog kolege, ambasadora Jemena Ahmeda Sajada, iz vremena dok sam diplomatski službovao kao stalni predstavnik Srbije pri Unesku.
Sajad je dugo predstavljao svoju zemlju u specijalizovanoj agenciji UN za obrazovanje, nauku i kulturu, jedno vreme je bio i zamenik generalnog direktora, a skoro beše i zaboravio koja ga je jemenska vlada akreditovala i nije tačno znao od koga iz Sane dobija instrukcije.
Svestrano obrazovan čovek i autor nekolikih zapaženih knjiga o stvarnosti svoje pečalne zemlje, Srećne Arabije (Arabia Felix) antičkih putopisaca koji bi, da je kojim slučajem danas pohode, sigurno zapisali „Infelix“, raspolagao je bogatim životnim i diplomatskim iskustvom, tako da su se sudovi koje je iznosio pažljivo i s uvažavanjem slušali.
NJegova misao o recidivizmu onih kojima je bombardovanje postalo praksa prostrujala mi je kroz glavu na vest o tome da su američki ratni avioni nadletali Republiku Srpsku i Banju Luku, dan uoči održavanja svečanosti povodom praznika njenog nastanka, 9. januara, koji se u Sarajevu i u delu međunarodne zajednice smatra neustavnim, a javno obeležavanje kažnjivim.
Premda posvuda, uključujući i Republiku Srpsku i Srbiju, vlada uverenje da repriza bombardovanja iz 1995. ili 1999. godine u sadašnjim okolnostima nije moguća, a da je navodno vežbovni prelet američkih lovaca F16 samo standardna provokacija, pogrešno bi bilo potceniti ovu arogantnu demonstraciju sile.
Uostalom, u saopštenju Ambasade SAD u BiH kaže se, doduše, da je u pitanju „obuka u sklopu aktivnosti Američkih oružanih snaga na razmeni taktike, operativnih metoda i procedura sa Oružanim snagama BiH“, ali prilaže i nedvosmisleno politička, upozoravajuća poruka da „bilateralna obuka pokazuje posvećenost Sjedinjenih Država teritorijalnom integritetu BiH u jeku anti-dejtonskih i secesionističkih aktivnosti“, kao i da „Sjedinjene Države stalno naglašavaju da Ustav BiH ne predviđa pravo na otcepljenje, te da će delovati ukoliko neko pokuša da promeni ovaj osnovni element Dejtona“.
Delovati. Kako?
Dodaje se, prividno umirujući, a zapravo preteći, da „će se američke letelice vratiti u bazu odmah nakon završetka misije. Sposobnost brzog razmeštanja, lociranja mete i povratka u bazu pokazuju kapacitete SAD da projiciraju snagu bilo gde u najkraćem mogućem roku i da deluju zajedno sa saveznicima i partnerima“.
Ako se sadržina i ton ovog indikativnog saopštenja povežu sa ratobornim izjavama koje u poslednje vreme sve češće i samouverenije daje ministar odbrane BiH Zukan Helez, nužnost razumnog opreza samo dobija na snazi.
Taj sivi aparatčik, do komičnosti smrtno ozbiljnog izraza lica i bez sposobnosti za ljudski osmeh, nedavno je, recimo, poručio: „Mi i naši saveznici nećemo dozvoliti nikom da se komada Bosna i Hercegovina. Ove gluposti što priča Dodik, to je više zabava za javnost. Ne shvatamo mi to neozbiljno, mi imamo odgovor na to. Ukoliko krene u to, Milorad Dodik, to je kraj Republike Srpske, a ja ga pozivam da radimo, surađujemo, da idemo u EU, da građanima i FBiH i RS bude bolje”.
Tako zbori veliki Evropejac i demokrata Helez, dok u drugoj prilici naglašava da su branitelji celovite i građanske BiH spremni, ne propuštajući da dometne i faktor odlučnosti saveznika, što bi značilo da se „probosanske snage“ i dalje ne odriču presudne vojne pomoći stranih činilaca u priželjkivanom nasilnom uređivanju unutarbosanskih stvari, što se baš za njih u više navrata tokom starije i novije istorije pokazalo kao rezultativno pogubno. Pri tome, niko Bosni i Hercegovini uopšte i ni na koji način ne preti bilo kakvim agresivnim postupcima.
Helezova lična uticajnost je, naravno, ravna njegovom više nego skromnom ugledu u političkom životu BiH, kao i krajnje ograničenim instrumentima koji mu stoje na raspolaganju da bi ostvario svoje pretnje, ali Amerikanci jesu podigli avione, što bi za neke predostrožne analitičare mogao biti znak da su na putu reaktiviranja svoje matrice iz devedesetih, tj. kompenzativnog podržavanja tobože „umerenih muslimana“, dok se istovremeno surovo obračunavaju sa onima „neumerenim“.
Setimo se samo kako su svojevremeno posle 11. septembra i Bušovog proglašenja „rata protiv terora/terorizma“, američki avioni bombama zasipali Avganistan, dok je njegova administracija u Vašingtonu sa osmehom organizovala ramazanski iftar za lidere muslimanske zajednice u SAD. Setimo se Iraka, Libije, Sirije…
Gotovo bezrezervna podrška brutalnom izraelskom uništavanju Palestinaca u Gazi teško da se može iskupiti nadletanjem teritorije Republike Srpske, dok se ostaje pri nadletanju, a nije lako ni poverovati da bi Amerikancima, Britancima i njihovima savetnicima/satelitima u ovom uzburkanom globalnom trenutku odgovaralo rasplamsavanje još jednog žarišta na Balkanu.
Prilike su se i regionalno i globalno bitno promenile tokom poslednjih dvadesetak godina, ali đavo ne spava, pa nije zgorega prisetiti se i onog Čehovljevog rezona da će „puška koja se pojavi u prvom činu pozorišne drame, u trećem sigurno opaliti“. A u kojem smo činu svetske i regionalne drame, nije ni zahvalno ni lako pouzdano procenjivati.
U svakom slučaju, bolje bi bilo da su „borbeni sokolovi“ ostali prizemljeni…
Slučaj je hteo da samo nekoliko dana posle demonstrativnog nadletanja teritorije Republike Srpske, američki avioni, zajedno sa britanskim, počnu da bombarduju položaje Hutija u Jemenu, kao kaznu za sve učastalije napade ove radikalne šiitske organizacije pod iranskom egidom na brodove u Crvenom Moru i u Adenskom zalivu, u znak podrške Palestincima, a protiv izraelskog rata protiv Hamasa, koji se izrodio u sistematsko satiranje Gaze i njenih žitelja, zbog čega je jevrejska država prvi put zvanično optužena za genocid, što je obrt istorijskog značenja.
Reči mog jemenskog kolege time su dobile na sumornoj ubedljivosti. Nekako se spontano nametnulo pitanje ima li možda nekih Hutija u Banjoj Luci?
Uzgred, o strašnoj, ali skrajnutoj humanitarnoj katastrofi u Jemenu, izazvanoj produženim, višedecenijskim unutrašnjim sukobima i bezdušnim bombardovanjem ove zemlje od strane arapske koalicije predvođene Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, takođe radi obračuna sa vojno dominantnim Hutijima, do sada se malo govorilo i pisalo.
Čak se ni ime ove organizacije ne navodi u obliku koji bi na našem jeziku morao biti jedini pravilan – Hutiji, a ne Huti. Naime, ime Huti je na arapskom jednina, a izvedeno je od imena porodice Huti, odnosno po harizmatičnom vođi Huseinu Bedredinu al-Hutiju, koga je jemenska vojska ubila 2004. godine, na početku pobune ovog šiitskog revivalističkog pokreta protiv sunitske i republikanske vlasti.
Jedan od Huseinove braće, Abdulmelik al-Huti, njegov je sadašnji lider i jedan od najmoćnijih ljudi Jemena.
Pošto je, dakle, „Huti“ jednina, množina na srpskom jeziku može biti jedino „Hutiji“, jer bi Huti morao biti plural od nepostojećeg singulara „Hut“. Eventualno bi se adaptacijskim tvorbenim inženjeringom pojedinac Huti na srpskom mogao nazvati „Hutin“, analogno sa Srbin, pa bi onda u sistemskom duhu jezika množina bila „Huti“, ali to još niko nije predložio.
Nas, međutim, ovom prilikom ne zanimaju jezičke, već neke druge moguće i nimalo bezazlene analogije između Hutija i Srba… Elem, ispravna množina je Hutiji, mada je mala verovatnoća da će biti korigovano sadašnje komotno i već uvreženo korišćenje jedninom Huti kao množinom. Slično kao što se borac džihada u nas naziva „mudžahedin“, što je kosi padež arapske množine„mudžahidun“, dok je na arapskom jednina „mudžahid“, pa bi množina na našem jeziku morala biti „mudžahidi“. Ovako, plural „mudžahedini“ je, zapravo, množina množine. Ali, ko će to još ispravljati u sredini u kojoj se nastojavanje na jezičkoj pravilnosti pretežno doživljava kao jezikoslovna pedanterija i zamajavanje besmislenim začkoljicama?
Inače, ujedno programski i mobilizatorski slogan jemenskih Hutija maksimalno je sveden, lapidaran, ali i rečit: „Smrt Americi, smrt Izraelu, prokletstvo Jevrejima, pobeda islamu!“
Za razliku od jemenskih Hutija koji se bombama i raketama kažnjavaju zbog ometanja plovidbe trgovačkim i drugim brodovima koji plove ka Sredozemlju, odnosno Izraelu, jednim od najprometnijih pomorskih puteva na svetu (kažu 12 odsto ukupnog saobraćaja morima), banjalučki „Hutiji“ su upozoreni zbog toga što svečano obeležavaju jedan datum koji im mnogo znači, ali i zato što su prekinuli komunikaciju sa američkim i britanskim diplomatama izrazito neprijateljskog držanja prema Republici Srpskoj.
Sa svoje strane, jemenski Hutiji zahtevaju da američko i britansko osoblje iz sastava misije UN u roku od mesec dana napusti Jemen.
Podudaran refleks kod arabijskih i balkanskih Hutija.
Uopšte, Amerikanci su, kao prva sila sveta, tokom poslednjih nekoliko decenija ispoljili izvanredan talenat da proizvode „Hutije“ širem planete i da protiv sebe izazivaju animozitet koji navodi na ranije teško zamislive reakcije onih koji se osećaju ugroženi ili povređeni njihovim selektivnim i osionim „zavođenjem reda“ u međunarodnim odnosima, a morali bi im prirodno po mnogo čemu biti bliski.
Nisu li toliki i u nas svojevremeno aplaudirali somalijskim gerilcima koji su kroz pesak vukli tela ubijenih američkih marinaca, nije li se u nekim srpskim kafanama posle 11. septembra ushićeno nazdravljalo: „Bin Ladene, Miladine…“, a bilo je i apsurdno humornih ideja da bi vođa Al-Kaide mogao poneti Orden Karađorđeve zvezde!
Dočim su Srbi oduvek gajili izrazite simpatije prema Amerikacima i čeznutljivo divljenje za njihovu kulturu i način življenja… U ratu su spasavali pale američke pilote. Čak ni danas, uprkos svemu, na njih, ukupno uzevši, ne gledaju popreko, kao na neke druge istorijske dušmane, recimo Vatikan ili Nemce. Ali, šta se tu može. Velika sila koja se diči svojom izuzetnošću i istovremeno narcisoidno robuje toj dogmi ne shvata i ne oseća da ni najmoćnijima nije pametno da bez potrebe stvaraju toliku količinu netrpeljivosti i mržnje u svetu, kod mnogih koji im praktično ne mogu ozbiljnije, ako i uopšte mogu, nauditi. Ne veruju oni u metafizičku snagu kritične mase dobra i zla.
Jedino je Vašington mogao dozvoliti sebi da ga kao državni sekretar, odnosno ministar inostranih poslova, zastupa tako nesimpatična i odbojna osoba kao što je Medlin Olbrajt.
Mnogi se čude zašto se, recimo, najveći deo muslimanskog sveta pred novom realnosti rata u Ukrajini nije svrstao uz Ameriku i tzv. „kolektivni Zapad“ ili zašto su glasovi većine latinoameričkih zemalja 2015. godine bitno doprineli tome da „Kosovo“ ne bude primljeno u Unesko, što je bio i američki projekat.
Nema u tome ništa čudno, već samo logično, ali u koordinatama jedne više logike koja očigledno ne upravlja ideologizovanim pragmatizmom američke spoljne politike. Na primeru banjalučkih „Hutija“, logika tog dugoročno nepragmatičnog „pragmatizma“ ispoljava se na paradigmatičan način.
Bez obzira na to da li ju jeste ili nije napisao ili izgovorio, konstatacija koja se pripisuje Ivi Andriću, da tamo gde prestaje logika, počinje Bosna, ne bi se toliko često ponavljala, da ne odražava neki aspekt empirijske realnosti.
Samo prividno je paradoksalna logika da Amerikanci, njihovi saveznici i sateliti u Bosni i Hercegovini podržavaju one koji su po dubinskom sistemu vrednosti na kome im počiva pogled na svet najbliži jemenskim Hutijima, a koji istovremeno spadaju među retke muslimane rezervisane prema palestinskoj sudbini u tragediji Gaze, dok „Hutije“ traže pogledom iz borbenih aviona u Republici Srpskoj.
U tu izvrnutu logiku poslednjih sedmica nastoje da se što funkcionalnije uklope predstavnici i glasnogovornici „probosanskih snaga“, pri čemu svako radi svoj deo posla.
To se jasno očituje, ako se, recimo, analiziraju poruke koje paralelno odašilju, pored Heleza, zaduženog za tobože institucionalno i pravno delovanje usmereno na zaštitu ustavnog poretka, ministar unutrašnjih poslova Ramo Isak, kakvog bi fiziognomijski među jemenskim Hutijima bilo teško naći, a krajnje neprijatno sresti u pomrčini, nadležan za pretnje hapšenjem lidera banjalučkih „Hutija“, dok svog srpskog kolegu iz vlade „duhovito“ poziva na tečaj borilačkih veština, zatim reis-ul-ulema Husein ef. Kavazović, koji u intervjuu austrijskom listu „Standard“ prede kao maca, da ga kao melem na ranu previješ, lukavo krivotvoreći i „Kuran“ (što zaslužuje zasebno razmatranje) i istoriju, dokazuje da su muslimani i Jevreji oduvek živeli u najboljoj slozi, da sukob između Izraela i Palestinaca nije verski, već isključivo teritorijalni, da je Stara pravoslavna crkva Svetog Arhangela Mihaila u Baščaršiji podignuta za osmanskog vakta i da se vera danas politički zloupotrebljava (što su tvrdili i komunisti), da bi sve dosolio samozvani selefijski/vehabijski vaiz, profesor Midhat Ćeman („moje porijeklo vodi iz Južnog Sandžaka, sadašnje Crne Gore, rođen sam na Kosovu a živim u Bosni“), za koga nije pravo pitanje da li će u Bosni biti rata, već kada će izbiti, pa on živi u “pričeku“ kada će morati “sa četnicima i sa ustašama da se ganja“…
Da se nova tragedija spreči, valja, dakle, krivično goniti rušitelje ustavnog poretka u Republici Srpskoj, usput animirati leteće saveznike, uhapsiti Milorada Dodika, uspostaviti kavazovićevsku kuransku slogu svih sa svima i sprečiti novu četničku i ustašku agresiju na Bosnu, kako medinski đak Midhat Ćeman, koji živi sa čvrstim nijetom u svom ribatu (izrazi česti u diskursu jemenskih Hutija, ali i saudijskih vehabija), ne bi bio prinuđen da se ponovo sa njima ganja.
Naravoučenije: Ne treba preceniti, ali ni potceniti vežbovne aktivnosti američkih borbenih aviona na srpskom nebu, praćene usrdnim probošnjačkim dovama.
Izvor: Sve o Srpskoj
