Piše: Vladimir Dimitrijević

Ko je ona bila

Jedna od najznačajnijih putopisnih knjiga dvadesetog veka je „Crno jagnje i sivi soko“ Rebeke Vest. O ovoj dragocenoj spisateljici naš istoričar Branislav Stanković kaže:“Sisili Izabel Ferfild, poznata pod pseudonimom Rebeka Vest, rođena je u Londonu 1892. godine. Britanska je književnica, novinarka i putopisac. Majka joj je bila Škotlanđanka a otac Irac koji ju je napustio kada je imala osam godina. Nakon preseljenja u Edinburg, školovala se u Ženskom koledžu DŽordža Votsona. Po povratku u London pohađa školu za glumice i počinje da radi kao novinarka u feminističkom nedeljniku „Fri vumen“. Između dva rata puno putuje i objavljuje svoje radove najviše u „NJujrok herald tribjunu“, „NJujorkeru“ i „Tajmsu“. NJeno najznačajnije delo je putopis o Jugoslaviji „Crno jagnje sivi soko“. Knjiga je, nakon objavljivanja 1941. godine, doživela ogroma uspeh, a ona je proglašena  za srbofila. Pored velikih pohvala u „NJujorkeru“ i „NJujork herald tribjunu“, neki listovi su pisali da je iznela lažne činjenice zbog čega ih je Vestova tužila za klevetu, a sav novac koji je dobila kao odštetu nakon sudskog procesa, darivala je Srpskoj pravoslvnoj crkvi u Londonu. Zbog Trumanovog podržavanja Broza, sa njim je prekinula sve kontakte. Knjiga je u Jugoslaviji i Srbiji bila zabranjena sve do početka osamdesetih godina prošlog veka kada je objavljena maksimalno cenzurisana i skraćena jer je, zbog svoje srbofilnosti, po mišljenju komunističkih vlasti udarala na svetinju „bratstva i jedinstva“. Knjiga se danas može čitati u integralnoj verziji na srpskom jeziku.“
I mi joj prilazimo, opet i opet, u strašnom času naše istorije, kada, pre svega anglosaksonski Zapad, hoće da nam, uz pomoć domaćeg zla mekušaca i izdajnika, otmu Svetu Zemlju, Kosovo i Metohiju. 

Rebeka Vest i Knez Lazar 

Dok je putovala kroz Jugoslaviju, Rebeka Vest je stalo razgovarala sa svojim vodičem, pesnikom i genijalnim tumačem srpske kulture, Stanislavom Vinaerom, koji, iako Jevrejin po krvi, beše veći Srbin od mnogih – premnogih Srba nekad i danas.  Jer, Srpstvo je manje krv, a više zavet. Kosovski zavet, naravno. 

Kada ju je Vinaver upoznao sa pesmom „Propast Carstva srpskoga“, u kojoj se knez Lazar opredeljuje za Carstvo nebesko, ona, uoči Drugog svetskog rata, i velikog sukoba Hitlerove Nemačke sa ostatkom sveta, počinje da razmišlja po dubini istorijskog trenutka u kome se našla:„Znači, to je bilo posredi, Lazar je bio pripadnik Lige za mir, rekoh. Vetar zatalasa žitno polje na vrhu brega preda mnom, a ja osetih kako drhtaj prolazi mojom kožom i mojim krvotokom… Shvatila sam da se pesma na neki način odnosi na mene, na nešto istinito i neprijatno u mom životu… Lazar nije bio u pravu, rekoh sebi, spasao je svoju dušu, a potom čitavih pet vekova nijedan čovek na ovoj ravnici, a ni drugde u Evropi, na stotine milja u svim pravcima, nije mogao da zaštiti svoju dušu. Trebalo je da odabere prokletstvo da bi spasao druge ljude… U stvari htela sam da kažem da ne verujem u tezu ove pesme”. 

I zaista – ideja žrtvovanja života da bi život opstao i nastavio da traje, života koji se daje da bi smrt bila pobeđena, teška je za razumevanje čak i nama Srbima, kojima je dato da se s njom nosimo od kada postojimo na ovim prostorima.

Zlo sveta i Kosovski zavet 

Pogođena pesmom, shvativpši da razume, iako ne odobrava, taj način doživljaja stvarnosti, jer tako, poput Lazara, misle oni koji vole „čast, slobodu i sklad“, Rebeka Vest upućuje pitanje ( kome – Bogu ili sebi? ) zašto je ustrojstvo sveta krajnje nepravedno:„Ali, iako su se takvi ljudi rađali u svim vremenima, uz one – poput mene – koji su ih sledili, zašto onda takva sreća dosad nije ostvarena? Zašto još postoji siromaštvo kada tvrdimo da smo spremni na velikodušnost? Zašto se tako nemarno odnosimo prema budućnosti naše dece? Zašto muškarci tlače žene? Zašto postoji neprijateljstvo između naroda? Sada znam odgovor. Znala sam ga već dugo, ali je bila potrebna ova pesma da bih priznala sebi da ga znam”. 

Prisustvo zla stalan je izazov pred nama. Svet je, kako reče NJegoš, „sostav paklene nesloge“. On tiraniše i tirane, a kamoli plemenite duše. 

I Rebeka Vest, baš na Kosovu i Metohiji, shvata najdublju tajnu:„Ako je tako, rekoh sebi, ako je nekakav prirodni zakon da su oni koji na ovaj svet dođu voleći više prijatno od neprijatnog predodređeni za poraz, onda je čitav svet ogromno Kosovo, ravnica natopljena krvlju, gde ljudi koji vole vode boj sa ljudima koji mrze, i izdaju sebe svojim neprijateljima, tako da ljubav biva proganjana u neizmerno dugim istorijskim periodima, mnogo dužim od kratkih perioda pobeda”.

Bilo je to vreme kad je demokratska Evropa puštala Hitlera da pripoji Austriju i rasturi Čehoslovačku. I Rebeka Vest je zaplakala, jer su „njeni“ levičari, zato što nisu bili spremni na borbu protiv zla, dozvoljavali da se stvari odvijaju tako kako su se odvijale. Svet je klizio u krv mnogo brže no što je bilo ko mogao da poveruje.

Ona je znala, i plakala je od nemoći.

Pitanje smrti  

Najveća tragedija čovečanstva je smrt. Umiranje je poraz svega što je ljudsko. Sve religije se bave pitanjem smrti, i tu su njihove osnovne razlike: rešenje budizma je ( da se čovek ne bi iznova i iznova inkarnirao ) metafizičko samoubistvo – nirvana, ugasnuće, bekstvo u zavetrinu pred olujama patnje. Rešenje Hristovo je smrt koja vodi u neprolazni i večni život, oboženje, uzlazak iz blata u bogočovečnost. Zato pravoslavno hrišćanstvo, kako kaže ruski filosof Vladimir Varava, ne prihvata smrt – ona je, za Bogočovkov Istok, moralno neusvojiva.  

Ali, od smrti se ne beži – suočenje s njom je neophodno ako se hoće ostati veran čoveštvu. Iako je Rebeka Vest izgubila veru u Hrista kao Vaskrsitelja – Isus iz Nazareta je za nju samo dobar čovek koga su zlikovci, da bi nastavili da traju u mračnoj sebičnosti, rastrgli - ona, u Jugoslaviji, u društvu Stanislava Vinavera, ipak shvata:„Jugoslavija mi stalno priča o smrti, rekoh sebi, o smrti Franca Ferdinanda, o smrti Aleksandra Obrenovića i Drage, o smrti kneza Mihaila, o smrti kneza Lazara, o smrti Stefana Dušana. A istovremeno je puna života. Mislim da bismo mi zapadnjaci morali doći ovamo da bismo naučili da živimo. Možda mi na Zapadu ne znamo ništa o životu zato što izbegavamo da mislimo o smrti. Čovek ne može naučiti geografiju ako se usredsredi samo na kopno a zanemari more”.

U takvom svetu, prepunom patnje, moguća je i lepota koja sve nadilazi, a čije su oličenje ljudi, ljudi, ljudi. I deca, deca, deca. 

Lepota jednog deteta 

Dok, na Skadarskom jezeru, „ludi“ Vinaver zabavlja čobančad, koja uživaju u njegovim kalamburima, jedna devojčica, po imenu Gorda, ne želeći da Rebeka Vest i njen muž budu zanemareni, bere cveće koje će im darovati. I ona je uživala u Vinaverovim izmotavanjima, ali je ipak osetila poziv dužnosti, neophodnost da se bude učtiv prema putniku, jer je to osobina plemenitih: gostoljublje aristokratsko, još iz Homerovog doba, kao kad se Nausikaja smiluje Odiseju, i povede ga Alkinoju, kralju Feačana, svom moćnom ocu - gostoprimcu.  

I Rebeka Vest slika detinju ljupkost sa divljenjem zapadnog čoveka koji ima srca, ali živi u svetu što je odavno prestao da postoji srcem, pretvoren u mašinu navijenu na progres, sve dok ne nastupi progresivna paraliza.  

Da ponovimo: sve počinje od činjenice da Gorda prestaje da sluša Vinavera da bi spremila dar za Rebeku i njenog supruga:“No mala, plavokosa princeza koja se prva popela uz brdo nije mu posvećivala potpunu pažnju, mada je ispočetka bila jedna od najpažljivijih slušalaca. Pogledavala je u mog muža i mene, osećajući se sve nelagodnije. Kao gosti, mi besmo zapostavljeni. Pokušala je to da ispravi uputivši nam ličan, ljubak osmeh; no savest joj je rekla da to nije dovoljno, te nije mogla da sedne i nastavi da sluša. Stoga se spustila malo niz brdo do mesta gde je raslo nešto cveća i počela da za nas pravi odgovarajući, svečani buket, propisane veličine i raznovrsnosti. Bila je to velika žrtva, i povremeno je jedva izdržavala. Do nje bi dopro smeh koji bi se prolomio u grupici od koje se beše odvojila, i ona bi joj se na kratko opet priključila. No pogled bi joj još jednom pao na nas, pa bi se sabrala i vratila svom zadatku. Kada je buket po njenom shvatanju postao dovoljno dobar, lakim korakom nam je prišla, dala mi ga, naklonila se i poljubila me u ruku. Za trenutak nisam mogla da podnesem da ode od mene; zagrlih je, i dodir tog izuzetnog bića koje je pripadalo udaljenoj i superiornoj rasi osetih kao sletanje leptira na prst.“

Dete iz plemićke sirotinje, leptir sa Balkana.

Vladika Nikolaj i njegov narod          

Samo u tom svetu, svetu patnje koja postaje Lepota, bio je moguć i susret sa Vladikom Nikolajem Velimirovićem. Sakralnim iracionalizmom presazdana Rebeka Vest, koja piše putopis - svetlopis ( Balkan se za nju, od tla terora i haosa, kako ga vidi Engleska, pretvara u zemlju svetih čudesa ), kaže o Nikolaju da je „imao vlast činjenja magije, u svojoj uzvišenoj ličnoj lepoti, koja je bila od lavovske vrste, kao i u gromoglasnosti njegovog glasa, koji je svojim dvostrukim kvalitetom, jačinom i grlenošću, otkrivao da on može da govori bogovima i ljudima i zverima“.

Nikolajeva tajna je u Svetoj liturgiji oko koje se narod Ohrida okuplja da bi sa svojim Deda Vladikom proslavio Vaskrs. Smrt je pobeđena, život traje, i nema nikoga ko bi ga mogao zaustaviti u trijumfalnom pohodu protiv senki. 

Makedonija je, za Rebeku Vest, živi život, ono što je Zapad trajno izgubio. Ana Selić ističe:“Ona je mesto gde je očuvano prvobitno, prekrasno stanje sveta koji je u skladu sa sopstvenom prirodom i prirodom oko sebe, koje je očuvalo znanje o prethodnom vremenu, kome je jasno kako nastaje život, u čemu se sastoji ljubav i kakva je cena herojstva. Na tom mestu gde su se ljudi smejali smrti u lice – ''svakom metku, osim onom koji prođe kroz srce'' – gde su se žene radovale Uskrsu kao prazniku stalne pobede života, ''živog nad raspetim Hristom'', gde je očuvana ona dragocena, prava tradicija Evrope na svom vrhuncu, zarobljena, ''kao muva u ćilibaru'', turskom okupacijom, leži jedina nada za ljudski rod. Umetnost Makedonije, njenih žena koje, kako se late igle, instinktivno vezu vizantijski, persijski bod slaveći veličanstvenost i lepotu onako kako njihova crkva slavi Boga, stvarno je blago istinitog življenja. NJen život je prožet i bolom i radošću – baš kako tvrdi Vilijam Blejk, omiljeni pesnik i slikar Rebeke Vest – radošću tim većom što je još jedan dan prošao u miru, i uz puno znanje da je tek dragoceni predah.“

Takve su žene sa Balkana.

One nisu robinje

Rebeka Vest je bila feministkinja, ali je shvatila da žene sa Balkana nisu bedne robinje, nego, na čudan način, plemkinje - patnice:“Žene izgledaju kao junaci… One su lepe i žilave kao i njihovi muškarci… Najpre, izgledaju srećno i kada izgube mladost… Sve izgledaju kao da su iskusile podosta bola i teškoća, ali ono što su proživele nije njih navelo da posumnjaju u vrednost življenja”. I dodaje:„Te žene nisu umele da čitaju.(...) Zbog toga nisu osećale neki veliki gubitak. Svaki pisac koji iole vredi dobro zna da veoma mali deo književnosti uspeva da ljudima nadoknadi štetu koju su pretrpeli time što su naučili da čitaju. Ove žene bile su umetnice i stvorile su nešto od svog domaćeg materijala. Narodne pesme, po mom uverenju, pokazuju rafinirano i poetsko gledanje na život i ako čovek dovoljno pažljivo posmatra neku od ovih grupa, svakako će to uočiti. Čini mi se da ovakve žene nikada nisu stvarno robovi, jer su pronašle neki lukav način da ubede svoje muškarce da ih štite i istovremeno ostave duhovnu slobodu”. 

Takav svet je trebalo uništiti.

I Zapad, nemački i anglosaksonski, učinio je sve što je mogao da zavetni svet balkanskog hrišćanstva uništi.

Moramo odoleti, moramo!

Sada su se, sluge đavolje, ustremili na Kosovo i Metohiju. Nas mrze, a za Šiptare ih baš briga – mada  su, makar u nameri, ti isti kosovski Šiptari, dok NATO nije kročio među njih, bili „sinovi orla“, Orlovići ( jer, „Šiptar“ to znači – Orlović ), poslednje tradicionalno društvo na Balkanu, zasnovano na besi i plemenskoj časti. Sad su samo hedonistička gomila koja, glavom bez obzira, beži na Zapad, u Zemlju Dembeliju. 

Napad je ovo antihristov: udarili su na Svetu Zemlju Jerusalimsku, udarili su na Kijevo – Pečersku Lavru, udarili su na Kosovo. 

Ratuju, dakle, protiv Boga.

I zato, koliko god da je teško, ne smemo odustajati, moramo opstati u nepokleku, u nepristajanju na zlo, u nemirenju sa NATO „činjenicama“ koje, kako reče Harold Pinter, naređuju da ih, jer su navodno fakta, moramo ljubiti u zadnjicu pošto će nam, u suprotnom, razbiti glavu. Neka znaju zlotvori: svi koji ratuju protiv svetinje će propasti, po zakonu životvorne smrti, koga se Rebeka Vest plašila, ali za koji je znala da je jedino rešenje za Zapad što truli u dvodimenzionalnosti tehnokratskog sebičluka. 

Da bi naši muškarci ponovo bili časne stegonoše na tragu Boška Jugovića, da bi naše žene opet bile lepotice koje majčinstvo ne doživljavaju kao zlostavljanje nego kao privilegiju ( jer, kako naš narod kaže, i Bog ima Majku ). 

Budemo li izdržali, biće nas.

A onoj drugoj mogućnosti sada, kada zlotvori misle da su pobedili, ne treba ni misliti. 

Čitajmo Rebeku Vest! 

Izvor: Pravda