Најновије

ЦЕО СВЕТ ЈЕ КОСОВО ПОЉЕ: Шта је схватила Ребека Вест

Владимир Димитријевић (Фото: УНС)

Пише: Владимир Димитријевић

Ко је она била

Једна од најзначајнијих путописних књига двадесетог века је „Црно јагње и сиви соко“ Ребеке Вест. О овој драгоценој списатељици наш историчар Бранислав Станковић каже:“Сисили Изабел Ферфилд, позната под псеудонимом Ребека Вест, рођена је у Лондону 1892. године. Британска је књижевница, новинарка и путописац. Мајка јој је била Шкотланђанка а отац Ирац који ју је напустио када је имала осам година. Након пресељења у Единбург, школовала се у Женском колеџу Џорџа Вотсона. По повратку у Лондон похађа школу за глумице и почиње да ради као новинарка у феминистичком недељнику „Фри вумен“. Између два рата пуно путује и објављује своје радове највише у „Њујрок хералд трибјуну“, „Њујоркеру“ и „Тајмсу“. Њено најзначајније дело је путопис о Југославији „Црно јагње сиви соко“. Књига је, након објављивања 1941. године, доживела огрома успех, а она је проглашена  за србофила. Поред великих похвала у „Њујоркеру“ и „Њујорк хералд трибјуну“, неки листови су писали да је изнела лажне чињенице због чега их је Вестова тужила за клевету, а сав новац који је добила као одштету након судског процеса, даривала је Српској правослвној цркви у Лондону. Због Трумановог подржавања Броза, са њим је прекинула све контакте. Књига је у Југославији и Србији била забрањена све до почетка осамдесетих година прошлог века када је објављена максимално цензурисана и скраћена јер је, због своје србофилности, по мишљењу комунистичких власти ударала на светињу „братства и јединства“. Књига се данас може читати у интегралној верзији на српском језику.“
И ми јој прилазимо, опет и опет, у страшном часу наше историје, када, пре свега англосаксонски Запад, хоће да нам, уз помоћ домаћег зла мекушаца и издајника, отму Свету Земљу, Косово и Метохију. 

Ребека Вест и Кнез Лазар 

Док је путовала кроз Југославију, Ребека Вест је стало разговарала са својим водичем, песником и генијалним тумачем српске културе, Станиславом Винаером, који, иако Јеврејин по крви, беше већи Србин од многих – премногих Срба некад и данас.  Јер, Српство је мање крв, а више завет. Косовски завет, наравно. 

Када ју је Винавер упознао са песмом „Пропаст Царства српскога“, у којој се кнез Лазар опредељује за Царство небеско, она, уочи Другог светског рата, и великог сукоба Хитлерове Немачке са остатком света, почиње да размишља по дубини историјског тренутка у коме се нашла:„Значи, то је било посреди, Лазар је био припадник Лиге за мир, рекох. Ветар заталаса житно поље на врху брега преда мном, а ја осетих како дрхтај пролази мојом кожом и мојим крвотоком… Схватила сам да се песма на неки начин односи на мене, на нешто истинито и непријатно у мом животу… Лазар није био у праву, рекох себи, спасао је своју душу, а потом читавих пет векова ниједан човек на овој равници, а ни другде у Европи, на стотине миља у свим правцима, није могао да заштити своју душу. Требало је да одабере проклетство да би спасао друге људе… У ствари хтела сам да кажем да не верујем у тезу ове песме”. 

И заиста – идеја жртвовања живота да би живот опстао и наставио да траје, живота који се даје да би смрт била побеђена, тешка је за разумевање чак и нама Србима, којима је дато да се с њом носимо од када постојимо на овим просторима.

Зло света и Косовски завет 

Погођена песмом, схвативпши да разуме, иако не одобрава, тај начин доживљаја стварности, јер тако, попут Лазара, мисле они који воле „част, слободу и склад“, Ребека Вест упућује питање ( коме – Богу или себи? ) зашто је устројство света крајње неправедно:„Али, иако су се такви људи рађали у свим временима, уз оне – попут мене – који су их следили, зашто онда таква срећа досад није остварена? Зашто још постоји сиромаштво када тврдимо да смо спремни на великодушност? Зашто се тако немарно односимо према будућности наше деце? Зашто мушкарци тлаче жене? Зашто постоји непријатељство између народа? Сада знам одговор. Знала сам га већ дуго, али је била потребна ова песма да бих признала себи да га знам”. 

Присуство зла сталан је изазов пред нама. Свет је, како рече Његош, „состав паклене неслоге“. Он тиранише и тиране, а камоли племените душе. 

И Ребека Вест, баш на Косову и Метохији, схвата најдубљу тајну:„Ако је тако, рекох себи, ако је некакав природни закон да су они који на овај свет дођу волећи више пријатно од непријатног предодређени за пораз, онда је читав свет огромно Косово, равница натопљена крвљу, где људи који воле воде бој са људима који мрзе, и издају себе својим непријатељима, тако да љубав бива прогањана у неизмерно дугим историјским периодима, много дужим од кратких периода победа”.

Било је то време кад је демократска Европа пуштала Хитлера да припоји Аустрију и растури Чехословачку. И Ребека Вест је заплакала, јер су „њени“ левичари, зато што нису били спремни на борбу против зла, дозвољавали да се ствари одвијају тако како су се одвијале. Свет је клизио у крв много брже но што је било ко могао да поверује.

Она је знала, и плакала је од немоћи.

Питање смрти  

Највећа трагедија човечанства је смрт. Умирање је пораз свега што је људско. Све религије се баве питањем смрти, и ту су њихове основне разлике: решење будизма је ( да се човек не би изнова и изнова инкарнирао ) метафизичко самоубиство – нирвана, угаснуће, бекство у заветрину пред олујама патње. Решење Христово је смрт која води у непролазни и вечни живот, обожење, узлазак из блата у богочовечност. Зато православно хришћанство, како каже руски философ Владимир Варава, не прихвата смрт – она је, за Богочовков Исток, морално неусвојива.  

Али, од смрти се не бежи – суочење с њом је неопходно ако се хоће остати веран човештву. Иако је Ребека Вест изгубила веру у Христа као Васкрситеља – Исус из Назарета је за њу само добар човек кога су зликовци, да би наставили да трају у мрачној себичности, растргли - она, у Југославији, у друштву Станислава Винавера, ипак схвата:„Југославија ми стално прича о смрти, рекох себи, о смрти Франца Фердинанда, о смрти Александра Обреновића и Драге, о смрти кнеза Михаила, о смрти кнеза Лазара, о смрти Стефана Душана. А истовремено је пуна живота. Мислим да бисмо ми западњаци морали доћи овамо да бисмо научили да живимо. Можда ми на Западу не знамо ништа о животу зато што избегавамо да мислимо о смрти. Човек не може научити географију ако се усредсреди само на копно а занемари море”.

У таквом свету, препуном патње, могућа је и лепота која све надилази, а чије су оличење људи, људи, људи. И деца, деца, деца. 

Лепота једног детета 

Док, на Скадарском језеру, „луди“ Винавер забавља чобанчад, која уживају у његовим каламбурима, једна девојчица, по имену Горда, не желећи да Ребека Вест и њен муж буду занемарени, бере цвеће које ће им даровати. И она је уживала у Винаверовим измотавањима, али је ипак осетила позив дужности, неопходност да се буде учтив према путнику, јер је то особина племенитих: гостољубље аристократско, још из Хомеровог доба, као кад се Наусикаја смилује Одисеју, и поведе га Алкиноју, краљу Феачана, свом моћном оцу - гостопримцу.  

И Ребека Вест слика детињу љупкост са дивљењем западног човека који има срца, али живи у свету што је одавно престао да постоји срцем, претворен у машину навијену на прогрес, све док не наступи прогресивна парализа.  

Да поновимо: све почиње од чињенице да Горда престаје да слуша Винавера да би спремила дар за Ребеку и њеног супруга:“Но мала, плавокоса принцеза која се прва попела уз брдо није му посвећивала потпуну пажњу, мада је испочетка била једна од најпажљивијих слушалаца. Погледавала је у мог мужа и мене, осећајући се све нелагодније. Као гости, ми бесмо запостављени. Покушала је то да исправи упутивши нам личан, љубак осмех; но савест јој је рекла да то није довољно, те није могла да седне и настави да слуша. Стога се спустила мало низ брдо до места где је расло нешто цвећа и почела да за нас прави одговарајући, свечани букет, прописане величине и разноврсности. Била је то велика жртва, и повремено је једва издржавала. До ње би допро смех који би се проломио у групици од које се беше одвојила, и она би јој се на кратко опет прикључила. Но поглед би јој још једном пао на нас, па би се сабрала и вратила свом задатку. Када је букет по њеном схватању постао довољно добар, лаким кораком нам је пришла, дала ми га, наклонила се и пољубила ме у руку. За тренутак нисам могла да поднесем да оде од мене; загрлих је, и додир тог изузетног бића које је припадало удаљеној и супериорној раси осетих као слетање лептира на прст.“

Дете из племићке сиротиње, лептир са Балкана.

Владика Николај и његов народ          

Само у том свету, свету патње која постаје Лепота, био је могућ и сусрет са Владиком Николајем Велимировићем. Сакралним ирационализмом пресаздана Ребека Вест, која пише путопис - светлопис ( Балкан се за њу, од тла терора и хаоса, како га види Енглеска, претвара у земљу светих чудеса ), каже о Николају да је „имао власт чињења магије, у својој узвишеној личној лепоти, која је била од лавовске врсте, као и у громогласности његовог гласа, који је својим двоструким квалитетом, јачином и грленошћу, откривао да он може да говори боговима и људима и зверима“.

Николајева тајна је у Светој литургији око које се народ Охрида окупља да би са својим Деда Владиком прославио Васкрс. Смрт је побеђена, живот траје, и нема никога ко би га могао зауставити у тријумфалном походу против сенки. 

Македонија је, за Ребеку Вест, живи живот, оно што је Запад трајно изгубио. Ана Селић истиче:“Она је место где је очувано првобитно, прекрасно стање света који је у складу са сопственом природом и природом око себе, које је очувало знање о претходном времену, коме је јасно како настаје живот, у чему се састоји љубав и каква је цена херојства. На том месту где су се људи смејали смрти у лице – ''сваком метку, осим оном који прође кроз срце'' – где су се жене радовале Ускрсу као празнику сталне победе живота, ''живог над распетим Христом'', где је очувана она драгоцена, права традиција Европе на свом врхунцу, заробљена, ''као мува у ћилибару'', турском окупацијом, лежи једина нада за људски род. Уметност Македоније, њених жена које, како се лате игле, инстинктивно везу византијски, персијски бод славећи величанственост и лепоту онако како њихова црква слави Бога, стварно је благо истинитог живљења. Њен живот је прожет и болом и радошћу – баш како тврди Вилијам Блејк, омиљени песник и сликар Ребеке Вест – радошћу тим већом што је још један дан прошао у миру, и уз пуно знање да је тек драгоцени предах.“

Такве су жене са Балкана.

Оне нису робиње

Ребека Вест је била феминисткиња, али је схватила да жене са Балкана нису бедне робиње, него, на чудан начин, племкиње - патнице:“Жене изгледају као јунаци… Оне су лепе и жилаве као и њихови мушкарци… Најпре, изгледају срећно и када изгубе младост… Све изгледају као да су искусиле подоста бола и тешкоћа, али оно што су проживеле није њих навело да посумњају у вредност живљења”. И додаје:„Те жене нису умеле да читају.(...) Због тога нису осећале неки велики губитак. Сваки писац који иоле вреди добро зна да веома мали део књижевности успева да људима надокнади штету коју су претрпели тиме што су научили да читају. Ове жене биле су уметнице и створиле су нешто од свог домаћег материјала. Народне песме, по мом уверењу, показују рафинирано и поетско гледање на живот и ако човек довољно пажљиво посматра неку од ових група, свакако ће то уочити. Чини ми се да овакве жене никада нису стварно робови, јер су пронашле неки лукав начин да убеде своје мушкарце да их штите и истовремено оставе духовну слободу”. 

Такав свет је требало уништити.

И Запад, немачки и англосаксонски, учинио је све што је могао да заветни свет балканског хришћанства уништи.

Морамо одолети, морамо!

Сада су се, слуге ђавоље, устремили на Косово и Метохију. Нас мрзе, а за Шиптаре их баш брига – мада  су, макар у намери, ти исти косовски Шиптари, док НАТО није крочио међу њих, били „синови орла“, Орловићи ( јер, „Шиптар“ то значи – Орловић ), последње традиционално друштво на Балкану, засновано на беси и племенској части. Сад су само хедонистичка гомила која, главом без обзира, бежи на Запад, у Земљу Дембелију. 

Напад је ово антихристов: ударили су на Свету Земљу Јерусалимску, ударили су на Кијево – Печерску Лавру, ударили су на Косово. 

Ратују, дакле, против Бога.

И зато, колико год да је тешко, не смемо одустајати, морамо опстати у непоклеку, у непристајању на зло, у немирењу са НАТО „чињеницама“ које, како рече Харолд Пинтер, наређују да их, јер су наводно факта, морамо љубити у задњицу пошто ће нам, у супротном, разбити главу. Нека знају злотвори: сви који ратују против светиње ће пропасти, по закону животворне смрти, кога се Ребека Вест плашила, али за који је знала да је једино решење за Запад што трули у дводимензионалности технократског себичлука. 

Да би наши мушкарци поново били часне стегоноше на трагу Бошка Југовића, да би наше жене опет биле лепотице које мајчинство не доживљавају као злостављање него као привилегију ( јер, како наш народ каже, и Бог има Мајку ). 

Будемо ли издржали, биће нас.

А оној другој могућности сада, када злотвори мисле да су победили, не треба ни мислити. 

Читајмо Ребеку Вест! 

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА