Piše: Igor Druz

Svetom odavno više ne upravljaju nacionalne vlade

Svrha represije je represija. Svrha mučenja je mučenje.Svrha moći je moć. Moć nije sredstvo; ona je cilj. Diktatura se ne uspostavlja radi očuvanja revolucije. Revolucija se sprovodi da bi  se uspostavila diktatura.DŽordž Orvel, "1984"

U naše vreme potpuno je apsurdno analizirati svetsku politiku sa stanovišta samo interesa nacionalnih država, jer globalisti sa svojim transnacionalnim korporacijama, totalitarnim sektama i obaveštajnim službama već igraju mnogo veću ulogu od vlada „suverenih država“. I skoro sve njihove politike, uz razne „humanitarne intervencije“, izgrađene su na manipulaciji, kada su stvarni ciljevi organizatora akcije suprotni navedenim deklaracijama. I to uopšte nije ozloglašena „teorija zavere – paranoja“, kako kažu liberali. Ne, mi živimo u vremenu kada se za najteže teorije zavere i najneverovatnije verzije zavera obično ispostavi da su istinite.

Tobožnja svetska „borba protiv pandemije“ dovela je do stradanja i propasti ogromnog broja ljudi, do smrti i pogoršanja zdravlja mnogih miliona njih od smrtonosnih „vakcina“, do jačanja totalne kontrole i ugnjetavanja čovečanstva što je išlo u korist nadnacionalnim strukturama, kojima su vlade gotovo svih zemalja podlegle, nanoseći štetu nacionalnim interesima. Konačno je postalo jasno da je era nacionalnih država prošla, kao što je ranije prošlo doba hrišćanskih monarhija.
Otkrilo se i pravo mesto navodno najperspektivnije, i navodno nacionalne države sa patriotskom elitom – kineskog „istočnog zmaja”, kome su mnogi „analitičari” uzalud predviđali svetsku dominaciju u 21. veku. Zapravo, njeni vladari, sa orijentalnom servilnošću, neprestano deluju suprotno nacionalnim interesima. Između ostalog, sproveli su plan globalista da podriju zdravlje Kineza. Neki publicisti su pisali da su sve ove antinacionalne mere uveli proamerički „komsomolci“, koje je, navodno, već uklonio patriotski Si. U stvari, i „komsomolci“ i on su delovi jedne kolonijalne administracije Kine. Da nije tako, onda se kriza sa koronavirusom tamo ne bi nastavila skoro do sada. Ali Si i družina upravo sada dodatno zlostavljaju zemlju raznim „antikorona“ merama ( nakon što su navodno pacifikovali „komsomolce“ ), blokirajući stanovništvo i rad preduzeća, nasilno vršeći sve više „vakcinacija“.

NR Kina takođe nije subjekt svetske politike, ona je kripto-kolonija, i mnogo zavisnija od Ruske Federacije. „Zahvaljujući” merama rukovodstva KP Kine za „borbu” protiv „invazije mikroba“, samo u aprilu 2021. obim industrijske proizvodnje u Kini smanjen je za 2,9 odsto, a promet u maloprodaji za 11,1 odsto. Stopa nezaposlenosti je skoro ponovila rekordni nivo sa početka „pandemije“. Tamo se aktivno primenjuje i sistem elektronskih koncentracionih logora, koji ubija svaku zdravu inicijativu masa i izuzetno je štetan čak i sa ekonomskog aspekta, a da ne govorimo o slobodama građana. Ranije je Deng Sjaoping, da bi ugodio Zapadu, u Kini naredio prisilni abortus, nezapamćen čak ni u boljševičkom SSSR-u, što je podrilo sve demografske izglede Kine. A još ranije, ogromne mase Kineza je iskoristio „veliki kormilar“ Mao Cedung, svojim „skokovima“, „kulturnim revolucijama“ i „lovom na vrapce“. Čak i Ruska Federacija, na pozadini revnosnog stogodišnjeg služenja Kine globalizmu, i dalje izgleda sasvim dobro.

Nadaleko je poznat „Kancelar akt“, koji potpisuje svaki novi kancelar Nemačke, obavezujući se da će voditi spoljnu i unutrašnju politiku u interesu globalista, a ne nemačkog naroda; i samo prisustvo ovog tajnog dokumenta može da objasni antinemačku politiku svih Merkelovih i Šolcova, koji Nemačku guraju u vojne avanture NATO-a, preplavljujući zemlju migrantima i smanjujući natalitet autohtonog stanovništva.

Stiče se snažan utisak da lideri Narodne Republike Kine, Ruske Federacije, Turske, Meksika, Brazila, a da ne govorimo o zemljama EU i svih ostalih, potpisuju svoje „Kancelar akte“ u ovom ili onom obliku. Politika njihovih lidera je previše antinacionalna. Naravno, s vremena na vreme nacionalne birokratije ovih zemalja preduzimaju korake usmerene pozitivno ka svom narodu, ali ti koraci ne prelaze određene crvene linije. Na primer, Erdogan je „blasfemično” zabranio sodomske „parade” u Istanbulu, koje su jedan od glavnih  hirova svetske elite, a koje su se u Turskoj održavale godinama. Ali uveo je i drakonske mere za „borbu protiv pandemije“, pomogao je Zapadu da uništi Siriju, podržao režim Zelenskog, kompenzujući svoju neposlušnost kad su u pitanju „parade“.

Čini se da je raspirivanje „pandemijske“ psihoze bukvalno preduslov za opstanak „nezavisnih“ političkih lidera. Uostalom, lideri koji su se uzdali u svoj „suverenitet“ i nisu ispunili ovu naredbu umrli su brzo, da tako kažem, „za primer“. Smrt predsednika Haitija, Tanzanije i Burundija tokom „pandemije“ objedinjuje jedna okolnost – svi su bili jasni protivnici „vakcinacije“. Ujedinjuje ih i činjenica da je ubrzo nakon njihove smrti u njihovim zemljama izvršena masovna „vakcinacija“…

I na kraju krajeva, davno su predstavnici svetskih elita ukazali na„potrebu“ za smanjenjem stanovništva Zemlje, „potrebu“ za deindustrijalizacijom, jačanjem elektronske kontrole i stvaranjem zvanične svetske vlade. I moramo razumeti da svaka globalna igra „spašavanja čovečanstva“, koju vodi oligarhijska elita  ( a njoj nikada nije stalo do života običnih ljudi ), sada vodi ovim ciljevima. Uključujući – „borbu protiv klimatskih promena“, ili „borbu protiv side“, ili bitku za slobodu govora: sve to vodi u ratove i veštački izazvanu glad. 

Istim ciljevima vodila je i ranija kampanja „borbe protiv globalnog terorizma“, tokom koje su ubijeni milioni ljudi, uništeni Irak, Avganistan, Libija i niz drugih zemalja, što su naivci kasnije pokušavali da objasne „pogrešnim procenama“ i „greškama“ Sjedinjenih Država i NATO-a, koji tamo „nisu pronašli oružje za masovno uništenje“ i nisu uspeli da „izgrade demokratiju“. Ne, naravno, sve je to išlo po planu: cilj pokolja stanovništva je pokolj stanovništva, cilj uspostavljanja diktature je diktatura, cilj podrivanja suvereniteta država je podrivanje suvereniteta i stvaranje planetarnog carstva antihrista. A potraga za „globalnim teroristima“, „oružjem za masovno uništenje“ i „izgradnjom demokratije“ bila je samo dimna zavesa, i ništa više. I skoro sve naizgled suverene vlade takođe su poslušno učestvovale u svim navedenim kampanjama. Oni su, naravno, suvereni samo po imenu…

Mnogi posmatrači su zbunjeni. Čini im se da su predsednici i premijeri potpune budale koje naivno tragaju za nepostojećim globalnim zlikovcima, ili se bore protiv lažne „pandemije“ ili „klimatskih promena“. Ali kardinalna greška je što se misli da su premijeri i predsednici nezavisni i da deluju po sopstvenoj volji i u interesu svojih zemalja. Nisu oni toliko glupi, samo mnogo više zavise od globalnih struktura nego od svojih država. Tako su, nekada davno pod Maom, svi zvaničnici podržavali apsurdni lov na vrapce, koji je zapravo imao za cilj jačanje Maove moći i istrebljenje opozicije, što u ono vreme odobravaju globalisti: ko je smeo da podrži gonjene ljude? 

To je vidljivo i iz toga kako lako i istovremeno dojučerašnji marginalci, vođeni globalistima koji nimalo ne dele njihove stavove, stiču ogroman uticaj u navodno nezavisnim državama. Kako lako svet postaje dehristijanizovan, drogiran i sodomizovan, čemu se suprotstavlja veoma mali broj takozvanih nacionalnih lidera. Dejvid Rokfeler, otac šestoro dece, vlasnik niza industrijskih kompleksa i medija, postao je osnivač radikalnog feminističkog pokreta i pionir kontrole rađanja, zagovarajući deindustrijalizaciju. Soroš, otac petoro dece, u potpuno tradicionalnom braku, finansira svakojake „slobodare“, izopačenike i feministkinje, zalažući se za potpuno ukidanje institucije braka.

Da li je američki advokat sa „čisto indijanskim“ prezimenom Abramof, koji je u američkim plemenskim rezervatima napravio kockarska legla, burdelje i kafane, idejni borac za prava Indijanaca? Ili pomenuti Soroš: da li je on Ukrajinac, ili katalonski nacionalista, ili beloruski rusofob, kad finansira ukronacizam, katalonski separatizam, belorusku rusofobiju? I zašto su toliki nacionalisti i separatisti svih boja i fela na tako čudan način povezani sa Sorošem, koji ima svoje projekte u raznim delovima sveta? 

Naravno, ovo su retorička pitanja. U današnje vreme skoro sve glavne društvene i političke pokrete i vlade koordinira i usmerava mala grupa super-uticajnih globalista koji takođe kontrolišu svetske ekonomske procese.

Švajcarski naučnici su 2011. godine sproveli studiju koja je otkrila da otprilike sto pedeset kompanija kontroliše oko polovine globalne ekonomije i finansijskog sistema. Većina članova ove grupe, pod kodnim nazivom „Komitet 147“, su banke i finansijske korporacije, na primer, Berklejs banka, JP Morgan Čejs, UBS AG, Meril Linč, Goldman Saks, itd. Članovi „Komiteta 147“, prema Švajcarcima, kontrolišu 40% globalne imovine, uključujući 90% sredstava u bankarskom sektoru.

Otprilike ista stroga centralizacija odavno je uspostavljena u sferi ideologije. Sada svi misleći ljudi znaju da svi glavni „nacionalnooslobodilački”, levičarski, moralnom koruptivni, antihrišćanski i rusofobični pokreti loču pomije iz istog korita i imaju jedan centar za usmeravanje. Svi se ukrštaju, a uslovna svetska vlada može lako da prebaci nekog Sakašvilija sa visokog mesta u pokorenoj Gruziji na slabu poziciju u okupiranoj Ukrajini. I lako može da imenuje američkog državljanina ruskih korena, Tomasa Ilvesa, na mesto predsednika „nezavisne“ Estonije. Srpski revolucionari pritekli su u pomoć gruzijskom „Majdanu“, gruzijski – ukrajinskom, a svi zajedno – beloruskom. Razni klipovi na istoj stabljici globalističkog kukuruza.  Tako je bilo u Sovjetskom Savezu: partijski kadar, član nomenklature, čas je bio direktor fabrike na Bajkalu, a čas direktor bioskopa u Tblisiju. 

Ali ova situacija na globalnom nivou postoji već duže vreme. Suverenitet država je narušen početkom 20. veka, a već tada, a i ranije, postojala je globalna zajednica prevratnika – revolucionara i jedinstven centar za kontrolu njihovog kretanja.

Zato je ministar vojni mladoturske vlade Enver paša mogao lako da pređe u Sovjetski Savez, pa čak i da tamo zauzme visoke položaje. Na pozadini ovakvih tumbanja, nije iznenađujuće da je isti lik, pod imenom Bela Kun, čas pokretao revoluciju u Mađarskoj, čas gradio komunizam u SSSR-u, a njegov kolega Rakovski dizao pobune u Bugarskoj i Rumuniji, pa bio na visokim položajima u SSSR. Čovek se pita – kakve veze imaju boljševici sa mladoturcima? Ali svi su bili delovi jednog revolucionarnog anti-sistema, ili anti-crkve, kako to neki teolozi nazivaju, i bili su nadgledani iz jednog centra.

Početkom 20. veka globalisti su odlučili da potčine poslednje zemlje koje nisu bile pod njihovom kontrolom. Najviše su mrzeli, naravno, pravoslavnu Rusiju, ali su se u njihove planove za svetsku dominaciju u izvesnoj meri mešali i kajzerova Nemačka, i Austrougarska, i otomanska Turska, i Kinesko carstvo. 

Međutim, bilo bi veoma teško preuzeti kontrolu nad ovim državama direktnom vojnom intervencijom. Zato su se protiv njih borili raznim „nacionalno- oslobodilačkim“ i socijalističkim revolucijama, koristeći unutrašnje protivrečnosti ovih država. Sve kriptokolonije karakteriše ispunjavanje volje nadnacionalnih struktura: od izvoza resursa na Zapad do podrške revolucionara u tuđim državama; od dehristijanizacije i erozije porodičnih temelja do mržnje prema starosedelačkim narodima  sopstvene zemlje. Da bi postigli svoje ciljeve, „vukovi sa Volstrita“ su aktivno koristili kosmopolite bez korena postavljene u ulogu menadžera kriptokolonija.

Glavni nacionalisti Kine, na primer, bile su žene iz porodice Sun, koje su poticale iz „liberalne nacije“ nekineskog porekla, koja se od davnina gnezdila u Kineskom carstvu, pri čemu su bile blisko povezane sa Sjedinjenim Državama. Jedna od evrosestara slavne porodice udala se za člana masonske sekte Sun Jat-sena, koji je uz pomoć novca i političke podrške sa Volstrita srušio kinesku monarhiju, postavši prvi predsednik republike. Druga sestra se udala za generalisimusa Čang Kaj Šeka, predsednika Kuomintanga. Udovica Sun Jat-sena je kasnije postala glavna ličnost u maoističkoj Kini, „počasni predsednik Narodne Republike Kine“. Sve tri sestre su studirale u SAD, kako i priliči revolucionarkama. Takođe, moderni majdanski revolucionar Juščenko je dobio ženu Amerikanku, a Sakašvili Holanđanku. Sam Mao potiče iz istog legla, u početku je bio povezan sa Kuomintangom, a prilikom preuzimanja vlasti uživao je podršku ne samo SSSR-a, već i SAD. I sada se mnogi naivno pitaju zašto „suverena i jaka“ Kina tako revnosno ispunjava sve hirove globalista?

U istom periodu, mladoturski masoni, koji su studirali na evropskim univerzitetima, zbacili su vlast Osmanlija u Turskoj. Inače, i pored svih ugnjetavanja hrišćana, sultani su i dalje bili garanti prava Crkve, a carigradski patrijarsi su imali čak i veća prava pod Osmanlijama nego pod rimskim carevima, budući da su bili poglavari „hrišćanskog mileta“ (zajednica). Nakon svrgavanja Osmanlija, Turska je bila apsolutno i potpuno dehristijanizovana, a skrhanu Konstantinopoljsku crkvu zauzela je sekta masona, koja je postavila otpadničkog patrijarha Meletija Metaksakisa (1926-1935) da njome upravlja.

Sv. Nikolaj Žički i Ohridski je svojevremeno žalio što je u Srbiji,  u toku pola veka njenog naizgled samostalnog postojanja, međutim podložnog snažnim evropskim uticajima, više pravoslavnih Srba postalo otpadnicima od vere nego pod osmanskom vlašću.

Kao rezultat niza revolucionarnih preokreta, na vlast u Carigradu došli su predstavnici jevrejske sekte „denme“, sledbenika Šabataja Cvija, koji su formalo prešli na islam, na čelu sa Kemalom Ataturkom. „Turski nacionalista“ Ataturk je, da bi udovoljio Zapadu, sa izuzetnom lakoćom pristao da smanji Tursku na 15% teritorije Otomanskog carstva. Revolucionarne prozapadne vlasti Turske izvršile su i genocid nad hrišćanskim narodima: Grcima, Jermenima, Asircima, a kasnije i Kurdima, koji je bio ne samo zločinački, već je naneo i ogromnu ekonomsku i političku štetu zemlji(https://www.strategic-culture.org/news/2011/10/25/the-doenmeh-the-middle-easts-most-whispered-secret-part-i/ https://www.strategic-culture.org/news/2011/10/26/the-doenmeh-the-middle-easts-most-whispered-secret-part-ii/)

Kemal Ataturk je bio otprilike isti takav Turčin i turski patriota kao što su Lenjin - Uljanov-Blank i Trocki-Bronštajn bili ruski proleteri...
Bestseler na temu „denme“ objavio je novinar i pravi turski patriota Soner Jalčin, koji je 2004. godine objavio knjigu „Efendija: najveća tajna „Belih Turaka””, koja je za prve dve godneprodata u tiražu od 140 hiljada primeraka. Jalčin deli stanovništvo Turske na dve „klase“: „bele Turke“, vladajuću klasu, i „crnce“, običan narod. „Beli Turci“ su „denme“, ili su u srodstvu sa njima; imaju kosmopolitsko obrazovanje, pristalice su sekularizma i Zapada, obožavaju Ataturka i državu koju je on stvorio i preziru konzervativizam „crnih Turaka“. „Beli Turci” su zauzeli komandne pozicije u kulturi i javnom životu zemlje i ne dozvoljavaju „crncima” da se popnu na društvenoj lestvici.

Kao i u drugim kriptokolonijama, u Turskoj je izvršeno svojevrsno brisanje prošlosti: kroz iskrivljavanje istorijske istine i kroz reformu pravopisa. Arapsko pismo je zamenjeno latiničnim pismom, usled čega savremeni Turci ne mogu da čitaju tekstove svojih predaka. Približno isto je urađeno u Kini i Rusiji, ali ne u tako radikalnoj verziji. Savremeni Kinezi takođe imaju velikih poteškoća da čitaju čak i novine od pre jednog veka, „zahvaljujući“ Maovim reformama pravopisa. A u Rusiji većina ljudi još uvek misli da je Lav Tolstoj napisao svoj čuveni roman „Rat i mir“ o stanju rata i mira, a ne o ratu i društvu.

Istina, spremale su se i neke „utešne nagrade“ za novu Tursku – naravno, ne na račun „civilizovanog sveta“, već na račun Rusije. Prevratnici u Rusiji i poslušnici antisistema, koji su zauzeli Rusko carstvo, pružili su svojim kolegama i saplemenicima svu moguću pomoć. Boljševički RSFSR je 1921. godine Ataturku isporučio 10 miliona zlatnih rubalja, 45.000 pušaka i 300 mitraljeza sa municijom. A 1921. godine u Moskvi je potpisan sporazum o „prijateljstvu i bratstvu“, prema kojem je Turskoj dat niz teritorija bivšeg Ruskog carstva, zalivenog krvlju ruskih vojnika. Između ostalog, sovjetska vlast je režimu dala ogromne oblasti Kars, Ardahan, Artvin i druge.

Istovremeno, mladoturci su zapravo rasturili svaki subjektivitet ne samo Turske, već čitavog muslimanskog sveta. Na kraju krajeva, zbačen je i poslednji sultan, koji je istovremeno bio kalif čitavog islamskog sveta. Nakon ovoga, muslimani su ostali bez ijednog vođe, rascepkani na masu pravaca i sekti, uz gomilu slabih i zavisnih država. Mnogi neznalice veruju da će muslimani uspeti da osvoje svet uz pomoć visokog nataliteta, ali to je veoma naivno. Sada globalisti vrtoglavom brzinom iskorenjuju muslimansku instituciju porodice, a njihov natalitet postaje izuzetno nizak. Na primer, marionetski režimi u Zalivu su, po njihovom naređenju, u velikoj meri korumpirali svoje stanovništvo raznim porocima i ideologijom hedonizma, obarajući natalitet na istorijski najniži nivo. Stopa nataliteta u UAE je 2019. bila 1,39 po ženi, što je pad sa 1,82 u 2010, što je ogroman pad sa 2,4 u 2000. i 4,45 u 1990. godini. Drugim rečima, ako je pre manje od 30 godina prosečna emiratska porodica imala najmanje četvoro dece, danas je čak dvoje dece „previše“, iako je životni standard tamo veoma visok. I među Turcima je natalitet postao zanemarljiv, mnogi ljudi se tamo rađaju samo u udaljenim krajevima Kurdistana. Osim toga, globalisti masovno izvoze muslimane iz njihovih domova u Evropu. Vlast Evropske unije ih uvozi da bi rastočila domorodce – hrišćane i bele Evropljane, uništila im hramove, a takođe i podigla obeskorenjeu rasu „mešanaca“. ren.tv/blog/igor-druz/631018-protivnikam-migratsii-predpisana-evtanaziia
https://riss.ru/article/7456/

Kontrola globalista nad kriptokolonijama, kao i sada, odvijala se kroz nekoliko vrsta subordinacije, uglavnom skrivene. U njima je, naravno, nemoguća direktna vlast pojedinih namesnika postavljenih iz kriptometropole. Ovde je sve izgrađeno na lažima i manipulacijama, postoji privid izbora, imitacija nacionalne politike. Svaki novi masakr se prikazuje kao pokušaj izgradnje svetle budućnosti, ili interesa nacije, i maskiran je u progresivni društveni eksperiment, ili uništavanje „neprijatelja nacije“. Međutim, u ovom slučaju na pamet padaju samo Orvelove reči: „Svrha represije je represija. Svrha mučenja je mučenje.”

PRIREDIO: V.D. / IZVOR: rossiyaplyus.info/26304-25/