Piše: Vladimir Dimitrijević
VEŠTAČKA INTELIGENCIJA KAO ČIČIKOV I KUSTURICA KAO DŽENTLMEN NAZADNJAČKE FIZIONOMIJE: NAD NOVIM IZDANJEM KNJIGE „KAD MRTVE DUŠE MARŠIRAJU“ EMIRA KUSTURICE
ŠTA ČET DŽI – PI – TI ZNA O MENI?
Poslao mi je prijatelj podatke o meni sa opštedostupne internet veštačke inteligencije:“Vladimir Dimitrijević is a Serbian writer and educator known for his contributions to literature and cultural criticism. He obtained his doctorate in 2016 with a thesis on Vladimir Vujić, focusing on Vujić's role as a writer, critic, and polemicist in the context of literary processes between the two World Wars. Dimitrijević has been recognized for his scholarly work, including awards for his seminar papers on traditional Serbian literature. He has been a regular contributor to various publications, including the weekly magazine "Pečat" and the monthly magazine "Geopolitika," where he has published literary criticism among other writings. Dimitrijević's contributions extend to his role as a jury member for various literary awards and his active participation in academic conferences, particularly those focusing on Serbian poets and writers. Dimitrijević has been involved in organizing lectures and other educational activities in the field of Orthodox Christian education. He has been influential in the Serbian Orthodox Church's educational efforts, contributing significantly to the dissemination of religious education and Orthodox Christian values in Serbia. His published works cover a range of topics and are often aligned with Serbian Orthodox thought and national cultural heritage. He has been a member of editorial teams for various publishing houses, contributing to the development of literature that resonates with Serbian Orthodox and national themes. His commitment to education is also evident in his role as a professor of Serbian language and literature and as a religious education teacher in various institutions, including schools and religious organizations in Serbia.“
To je to. Nikakva UDBA ni CIA to ne bi bolje opisala.
Veštačka inteligencija treba da bude novi Sveznajući.
Inteligencija bez ljubavi, gotov đavo, govorio je Sveti Justin Ćelijski.
Emir Kusturica na to ne pristaje. I ovaj tekst je o tome.
NA JEDNOM PREDSTAVLJANJU
U petak, 16. decembra 2023, Emir Kusturica je, u okviru programa Zajednice doma i škole Gimnazije u Čačku ( koju je, pre rata, osnovala Margita Radović, profesor književnosti i tetka Duška Radovića ), predstavio svoje knjige „Vidiš li da ne vidim“ ( Srpska književna zadruga ) i „Kad mrtve duše marširaju“ ( Katena Mundi ). Na tribini su, pored autora, govorili književnik Milan Ružić i urednik „Katene“ Nikola Marinković.
Kusturica je čovek koji se, u književnosti kao i na filmu, nikad nije ukalupio – ni žanrovski, ni životno, pa su njegova dela svagda izvan uobičajenih šema i šablona. Tako je nastala knjiga „Vidiš li da ne vidim“, u kojoj Peter Handke postaje apostol Petar nove, postnihilističke vere da je čoveštvo, na obzorju tehnološkog sloma, još uvek moguće, makar kao peludni prah sa grozdova obasjanih suncem, ono što ne staje čak ni u vino, ali bez čega grožđa ne može biti.
Milan Ružić je, govoreći o knjizi“Vidiš li da ne vidim“, istakao:“Čitajući knjigu, naići ćete u isto vreme na roman, esejistiku, putopis, dnevnik, ali ujedno i na nešto što je autobiografska i biografska knjiga, jer se u njoj prepliću sudbine dvojice umetnika koji su svojim delima, a ovenčani najvišim priznanjima, svako u svojoj umetnosti, definisali jednu epohu. Ovo delo je vrlo važno, jer nedvosmisleno Kusturicu prikazuje kao vrsnog pisca koji se bez najmanjih problema poigrava formom i koji u Handkeu kao piscu vidi svu težinu posla i tragove minulog rada nazivajući ga Petrom Apostolom Speleologom, što Handke sve i jeste, a to znaju svi oni koji su njegove knjige čitali. Po prvi put, a ovo je Kusturičina četvrta knjiga, u potpunosti Emira vidimo kao pisca. Najviše zadivljuje ono što je odsutno u većini današnjih književnih dela, a to je činjenica da je Kusturica uspeo da izbegne politiku kao cilj svoje knjige, a priznaćete da to u okvirima Nobelove nagrade, Petera Handkea, Bosne i Hercegovine, Srbije i protesta nakon imenovanja laureata i nije lako. Naime, Kusturica je politiku podredio književnosti, on ju je ovom knjigom, može se slobodno reći i omalovažio, jer mu je jasno da u knjizi o umetnosti i umetnicima nema mesta onome što umetnost i ubija. Politika je ostala samo bedni trag na ponekoj stranici, argument-alat za popravljanje pojedinih nepravdi. U knjizi „Vidiš li da ne vidim“ trijumfuju prijateljstvo, umetnost i hod po najtanjoj mogućoj žici između dve obale po kojoj svaki umetnik, ukoliko je veliki, hoda celog života.“
Prijateljstvo i umetnost, prijateljstvo kao umetnost – neće nestati. To jest, ako nestane, nestaće i čovečanstvo.
KAD MRTVE DUŠE MARŠIRAJU, PO MILU LOMPARU
Po Milu Lomparu, ključna tema u novoj Kusturičinoj knjizi je četvrta tehnološka revolucija. Pod budnim okom Klausa Švaba i njegovih gospodara, u Davosu se putuje ka kiborgu i konačnom ukidanju čoveka.
U Manovom „Čarobnom bregu“ suprotstavljeni su likovi jezuite Nafte i masona – humaniste Setembrinija, koji se bore ili za čoveka u senci Velikog Inkvizitora, ili za čoveka, univerzalnog u svojim moćima, Leonardovu Vitruvijansku figuru. I Davos, u kome svi plamsaju od tuberkuloznih vizija, izgleda kao mesto odakle će krenuti neko novo čovečanstvo, koje će nadići sebe u velikom, kosmičkom prevazilaženju protivrečnosti koje su razdirale zapadnoevropsku kulturu. Danas je Švab najplići Nafta i jednodimenzionalni Setembrini, a Vatikan se pomirio sa masonerijom u nastojanju da se, „leva, leva, leva“ maršira ka nestanku svega ljudskog.
Po Lomparu, u pitanju je „priroda prelaska organskog stanja čoveka u neko sasvim drukčije životno stanje“. Niče i Dostojevski su obeležili naše doba, kaže Lompar, koje nas je suočilo sa trovanjem onim otrovom koji je filosof „Zaratustre“ zvao nihilinom:“Bila je to dramatika saznanja o tome, kako je Niče formulisao u fragmentu Vesele nauke iz 1882. godine, da je „Bog je mrtav”. Ili: kako je – tih godina – Dostojevski formulisao u Braći Karamazovima kroz reči Ivana Karamazova: „Ako Boga nema, sve je dozvoljeno.” Svet je, dakle, izgubio svoje metafizičko uporište i otvorila se rupa, ponor unutar kog je čovek po prvi put bio zagledan u to da ideja o čoveku biva napadnuta sa neočekivane strane u času kada je iz njegove svesti iščezla ideja o Bogu.“
Veliki slom je nastupio ( to je znao i Špengler ) u Prvom svetskom ratu. Između dva rata, Evropa se našla u procepu između komunizma i liberalizma. Sve se nastavilo posle užasa 1939-1945:“Stari svet, sa svojim uređenim platformama, delovao je sve više kao muzejski eksponat u kretanjima koja su bivala sve brža i brža, da bi doživela svoju erupciju u Drugom svetskom ratu. Tada su i mislioci poput Sartra, već 1947. godine u eseju Šta je književnost, sa nelagodom prepoznali podelu na sovjetizam i amerikanizam. To znači da je evropski čovek bio lišen sposobnosti i mogućnosti da pruži neku vrstu duhovno-istorijskog odgovora. Kako se ta situacija ponavlja u našim životima, to znači da se ova kriza i ovo nihilističko talasanje odvijaju u nekom Ničeovom ritmu, jer traju već preko sto godina.“
To je ritam srednjovekovnog plesa smrti.
I u tom ritmu plešemo.
TRAJNA KRIZA HUMANIZMA
Posle smrti Boga, koju je najavio Niče, i smrti čoveka, koju je objavio Fuko, humanizam je, veli Lompar, ušao u trajnu krizu:“Nastao je epohalni interregnum u kojem mi živimo u komešanju značenja, nekih koja dolaze iz prošlog sveta i nekih koje se tek pojavljuju pred našim očima. Kusturica posvećuje dosta pažnje mogućnostima tehnološkog upravljanja ljudskim životima, u smislu brisanja pamćenja, strukturiranja svesti i, čak, u smislu da se određenim neurolingvističkim postupcima to sve smesti pod našu kožu.“
U doba redefinisanja čoveka tehnologijom, veli Lompar, „Kusturica naglašava da i oni koji su protiv Švaba kao simbola, poput Ilona Maska, često pripadaju istom sistemu, što vidi kao prividni nesporazum unutar vladajuće paradigme. Svet koji nas strukturira jeste, dakle, svet u kojem sukobi mogu biti samo unutar paradigme, a ne o značenju paradigme. Da bi čovek ušao u takav svet i raspravu o njemu, on mora pristati na paradigmu i, kada pristane, unutar paradigme može se na ovaj ili onaj način odnositi prema njoj.“
Svet se fragmentarizuje i svest se zamagljuje, ali Kusturica ne odustaje od svog stava. Umetnost je sredstvo za borbu za očuvanje čoveštva.Iako su se filmovi učaurili u tehno – hipnozu, ipak i dalje ima dobrih filmova, i borba se vodi. Pa ipak, Lompar uočava da se slavni režiser opredeljuje za književnost „smatrajući da ona bolje čuva autentični dah čovekovog bića i svesti“. Kusturica je čovek čije je „uverenje da je nužno da biće čoveka bude sačuvano, da biće hrišćanstva bude sačuvano i da biće umetnosti bude sačuvano.“
Kusturica ne posustaje. Lompar veli:“Iz iskustva kraja humanizma treba iznova osmisliti i oblikovati humanističko iskustvo, da bi se ono moglo uspostaviti kao neka vrsta odgovora na izazov nihilizma. Bilo je, već u pedesetim godinama XX veka, mislilaca religijske orijentacije koji su smatrali da Ničeova reč o smrti Boga ne može biti poslednja reč ljudske kulture. Oni su smatrali da je moguć religiozni odgovor na iskustvo smrti Boga.“
Ta nada nas još nije napustila.
POSTOJANJE NA STRAŠNOM MESTU
Ali, treba postojati na strašnom mestu. Milo Lompar nas podseća:“Premda naš autor ne psuje, skoro bi se moglo reći da povremeno stisne zube da ne kaže ono što misli o akterima u Davosu ili o liderima koje je Klaus Švab odabrao i po svetu rasporedio. Naš autor zapravo naglašava veoma ozbiljnu problematiku: ona pogađa u srce, ne na apstraktan način. To je jedna od primarnih vrednosti njegove knjige, jer nije apstraktna, nije ni teorijska, već podrazumeva umetničku osetljivost koja prožima svačiji život i svakodnevnu situaciju. Ona onespokojava i iskazuje borbeni stav. To je u prirodi svakog angažovanja: i u suštini umetnički stav.
Tako je Kusturica otkrio ono što je u srcu umetnika: da se umetnik ne može odreći ideje o čoveku. To je najveći optimizam koji se nalazi u knjizi Kad mrtve duše marširaju. Umetnik svojim stavom ispisuje angažman u duhu humanističkih vrednosti: paradoksalno tražeći put kojim se iz posthumanizma stiže u ponovno osmišljavanje humanizma.“
Kusturica se sa transhumanističkom budućnošću ne miri. O tome je, kao i o svojoj ljubavi prema supruzi Maji i porodičnim vrednostima bez kojih nema budućnosti, govorio i u Gimnaziji u Čačku.
BORBA CELOŽIVOTNA
I tako se Kusturica našao u položaju velikih ruskih reakcionara, poput Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Jer, biti reakcionar znači reagovati na svet i ono što se u njemu zbiva. I prepoznavati ono demonsko što se nameće kao mera i provera stvarnosti.
Gogolj je, u svojim „Izabranim mestima iz prepiske sa prijateljima“, istakao ( još onda, još onda! ):“Đavo je bez maske izašao u svet“. Čitav njegov život bio je pokušaj borbe protiv širenja demonskog uticaja u svetu – on se Bogu molio, na poklonička putovanja išao, Svetu Liturgiju tumačio, prijateljima pisao samo da bi porekao trijumf đavola, da bi dokazao da on nije svemoćan, i da se još može živeti na ovom svetu. Borba se vodila uporna i strašna: „Mrtve duše“ su roman koji pokazuje kakve su razmere te borbe bile, i da je Čičikov, koji je od spahija kupovao spiskove sa imenima pokojnih kmetova da bi sebe učinio virtuelnim spahijom, praslika mnogih i mnogih koji su se među nama pojavili.
KAKO SU SE SUČELILI
Pokojni pisac i sjajni tumač književnosti, Dejan Vukićević, o Gogolju i đavolu kaže:“Đavo je u Gogoljevim ranim pripovetkama junak, aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje: krade mesec pa se pijanci ne snalaze u mraku, skriva se od ljubavnika-konkurenta u džak, kocka se u paklu sa glavnim junakom, poigrava se sa blagom i starcem, vodi u propast nesrećno zaljubljenog mladića i uzornu ženu uzornog kozaka.
I u svim ostalim delima Gogolj neće propustiti priliku da oslovi đavola u psovkama, uzrečicama, poštapalicama: „Uh, đavolji sotono, trulom se dinjom zadavio, dabogda!“, „Đavo bi znao šta je!“, „Gle ti sina đavoljeg!“, „Đavo da te nosi“, „Usnila sam ga tako gadna“ (đavola – prim. autora), „Nije ju mogao razumeti sam đavo“, „Žena je zaljubljena u đavola!“, „Đavo će znati kako da to uradim!“, „Samo đavo bi to mogao razumeti!“, „Vrag me odneo zajedno sa tobom“ itd., tako da mirne duše možemo kazati Gogolju kao što govori Ivan Ivanovič u pripoveci Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič: „Eto, ne može on da ne spomene đavola“. Neće, zato, iznenaditi naziv nezgrapne krilate bube iz pripovetke Rim „što leti uspravno kao čovek“, kao ni ime konja Tarasa Buljbe – Đavo. Čak i u jednoj od kasnijih pripovedaka, Nevskom prospektu, đavo je taj koji „lično pali fenjere samo zato da bi sve prikazao u lažnoj boji“. A major Kovaljov za nestanak nosa optužuje – koga drugog – nego samog đavola.“
Nabokov, bez podrobnijeg objašnjavanja, kaže da je Gogolju strah od pakla usadila njegova majka – Marija Gogolj, dok za Čičikova kaže da je „plaćeni zastupnik Đavolov, trgovački putnik iz Hada“. Kao da predviđa svoju budućnost, u jednom pismu Gogolj piše: „Divi se, sine moj, užasnoj moći đavola. On traži da u sve pronikne: u naša dela, u naše misli, pa čak i u samo nadahnuće umetnika. Bezbrojne će biti žrtve tog paklenog duha koji živi nevidljivo, bez lika, na zemlji“, a u pismu Aksakovu od 16. maja 1844: „No ne gubite iz vida da je on (đavo – prim. autora) piskaralo i da se sav sastoji od naduvenosti… No čim pođeš na njega on će podviti rep. Mi sami od njega stvaramo veličinu. A u samoj stvari on je đavo će ga znati šta.“
Đavo će ga znati šta!
BORBA DO KRAJA
Pred smrt, Gogolj se borio i sa demonima i sa strahom od smrti:„Osećao je da boluje od iste bolesti od koje je umro njegov otac – preplavio ga je strah od smrti“.
Vukićević nas podseća:“Na samrti je povikao: „Lestvice, dajte brže lestvice“. Ž. de Proajar je ovako shvatila te poslednje reči: „Čudan i neuhvatljiv čovek, obuzet lepotom i videvši samo ružnoću, genijalan pisac mučen đavolom, Gogolj se kune da je ’svoga neprijatelja učinio smešnim’, ali, po njegovom nagovoru spaljuje drugi deo Mrtvih duša i umire od iscrpljenosti preklinjući da mu se pruže lestvice. Koje? Đavolske ili anđeoske?“
Odgovor Vukićeviću je – anđeoske lestvice, naravno. Jer je Gogolj bio Hristov, i želeo je da Hristu prinese ono najbolje od sebe.
Zato je spalio drugi deo „Mrtvih duša“, u kome je pokušao da pokaže trijumf dobra. Nije uspeo, pa je spalio. Ni Dostojevski nije uspeo da prikaže Hrista kao Lava Nikolajeviča Miškina. Miškin je ispao Don Kihot. Ali, Dostojevski nije spalio „Idiota“. Ostao je kao genijalni torzo.
KAKO JE OTIŠAO?
I evo kako je izgledao Gogoljev odlazak: „U noći 11. februara 1852, dugo se molio sam u svojoj sobi. U 3 sata pozvao je svog mladog slugu i upitao ga da li su sobe na drugom kraju kuće zagrejane (boravio je u moskovskoj kući grofa A. P. Tolstoja). Sluga je odgovorio da nisu, pa je zatražio ogrtač. Pošao je sa svećom u ruci i u svakoj sobi kroz koju su prolazili pravio rukom znak krsta. U jednoj od njih naredio je momku da otvori peć i da mu donese jednu fasciklu iz komode. Izvadio je iz nje svežanj rukopisa povezanih trakom, gurnuo ih u peć i potpalio svećom. Momak je pao na kolena i počeo da ga moli da to ne čini. „Šta se to tebe tiče”, rekao je Gogolj, „bolje bi ti bilo da se pomoliš.” […] Seo je na stolicu ispred vatre i sačekao da sav papir izgori. Kad je sve bilo gotovo, prekrstio se, vratio se u svoju sobu, poljubio momka, legao na postelju i briznuo u plač. Umro je 4. marta 1852. godine.”
Kao pokajnik. Kao nosilac svetskog bola, koji nastaje kad se ideal suoči sa stvarnošću.
U testamentu je zapisao: „Pri punoj svesti i zdravom razumu iznosim ovde svoju poslednju volju. Prvo: Zaveštavam da se moje telo ne sahranjuje sve dok se ne pokažu jasni znaci raspadanja. Napominjem to zato što su me još u toku same bolesti obuzimali trenuci onemoćalosti, a srce i puls mi prestajali da biju; zato što sam u svom životu bio svedok mnogih tužnih događaja zbog naše brzopletosti u svim poslovima, pa čak i u takvima kao što je sahranjivanje; izjavljujem to ovde u samom početku svog zaveštanja, u nadi da će možda moj posmrtni glas podsetiti na obazrivost. Neka se moje telo preda zemlji ne birajući mesta gde će ležati i neka se ništa ne dovodi u vezu s njegovim prahom; neka se… Zaveštavam da se nada mnom ne postavlja nikakav spomenik i da se i ne pomišlja na tu glupost, nedostojnu hrišćanina. Onaj, pak, od bliskih prijatelja, kome sam stvarno bio drag, neka mi podigne drugačiji spomenik –spomenik u sebi samome, svojom nepokolebljivom postojanošću u življenju i bodrenjem i razvedravanjem svih oko sebe.“
A nama je ostavio opomene. Ozbiljne opomene.
Kusturica je te opomene shvatio. U času kada izgleda da se više ništa ne može učiniti, on kaže – može se. Idemo dalje.
ĐAVO JE LIK OBIČAN
Mereškovski u studiji „Gogolj i đavo” kaže da je pisac „Mrtvih duša“„prvi video da večno zlo nije u tragediji, već u odsustvu svake tragike, ni u sili već u nemoći, nije u bezumnim krajnostima, već u isuviše razboritoj sredini, ne u oštrini i dubini, već u tuposti i plićaku, u banalnosti svih ljudskih osećanja i misli, da zlo nije u maksimalnom već u najsitničavijem”. Tako je on, po Mereškovskom, „u merenju moralnih vrednosti učinio ono što i Lajbnic u matematici – otkrio je diferencijalni račun, beskrajno veliki značaj beskrajno malih veličina dobra i zla. Prvi je video demona bez maske, njegovo pravo lice, koje nije strašno svojom izuzetnošću, već svojom običnošću, banalnošću. Prvi je shvatio da lice zlog duha nije nešto daleko i tuđe, čudno i fantastično, već nešto veoma poznato, realno, ljudsko, isuviše ljudsko lice, lice iz mase.”
To je danas lice Gustava Švaba, metafizičke bubašvabe iz Davosa.
POŠLOST ( NE PROŠLOST ) KAO BUDUĆNOST
Gogolj je opsednut „pošlošću“, koju, u najvećoj mogućoj meri, vaploti Dostojevskov Smerdjakov, što, uz gitaru, debeloj devojci peva „Nevidljivom silom povezan sam s milom, Gospode, spasi mene i nju“, i govori:“Kamo sreće da je pobedio Napoleon. Pametna nacija pobedila bi glupu!“ Po Nabokovu, „pošljost“ je mnogoznačna:“Opaka je i posebno snažna kad lažnost nije očigledna i kad se smatra da vrednosti koje ona oponaša pripadaju najvišoj razini misli i osećanja. Neke reči koje izražavaju aspekte pošlosti su banalan, vulgaran, trivijalan, patvoren, prost, neukusan, nedostojan.“
Ivan Iljin, u svojim „Aksiomima religioznog iskustva“, objašnjava metafizički smisao prostaštva:“ Prostački akt životni sadržaj prima i prema životnim predmetima se odnosi tako kao da u njema ne živi SVEŠTENA TAJNA BITIJA - NE PO GLAVNOM i ne iz glavnog; on uzima NEGLAVNO u njima, tako kao da tog glavnog u njima uopšte ni nema. PROSTAČKI SADRŽAJ lišen je onog glavnog, zajedničarenje sa kojim svemu daje najviši i apsolutni duhovni značaj. Prostačko je, da tako kažemo, "obezglavljeno", i zato je ono RELIGIOZNO - MRTVO, slično OBEZGLAVLJENOM ČOVEKU".
Rušenju svega svetog prethodila je razorna borba protiv Boga. Opet Iljin: "Savremeno agresivno bezbožništvo u svojoj državno-ekonomskoj formi i u svojoj totalitarnoj kulturi nije ništa drugo do BORBENO PROSTAŠTVO, koje je rešilo da se putem sablazni i terora nametne čitavom čovečanstvu. U svetu se podigao AGRESIVNI PROSTAK, koji se ne samo naslađuje svojim prostaštvom, nego u njemu vidi novo, više "oslobađajuće otkrivenje", i nastoji da ga nametne svim narodima u heteronomnom poretku. On ne podnosi svešteno, jer ono razobličava njegovo prostaštvo. I gle, slep za Božansko, on je spreman da oslepi i sve ostale ljude, i dok god ima nekog ko vidi Boga na nebesima i oseća NJegovo prisustvo u zemaljskim poslovima i predmetima - on ne može da se umiri; on će se umiriti tek onda kad se u ljudskim dušama ugasi poslednja luča Tvorca".
I tako se pojavio PROSTAČKI SVET: "U tom svetu sve se meri NOVČANOM CENOM; i ljubav (prostitucija), i pokajanje (indulgencije), i pravna svest (najmljeni sofisti, advokati i političari), i umetnost (tržište estrade i izložbi), i slobodna reč (štampa koja se prodaje). Ovde se sve rešava mišljenjem rulje, odobravanjem ulice: predrasudom, ogovaranjem, efemernom reputacijom, modom, masovnom psihozom, reklamom, propagandom, feljtonom, većinom glasova. Ovde se sve USMERAVA RAČUNDŽIJSKI I TAŠTINOM, koja čoveka ne povezuje sa predmetnom supstancom života, nego sa svojim bespredmetnim odrazom u tuđim dušama. Takav život, uzet ne iz glavnoga, RAĐA SVETSKU TAŠTINU I MALOGRAĐANSKO PROSTAŠTVO, - uske poglede, sitne razmere, ništavne pobude, more laži i falširanja, naviknuto licemerje, potkupivost i razvrat. SMRT, uzeta ne iz glavnog, izaziva SITAN STRAH ZA SEBE (podozrivost, kolebljivost, dezerterstvo, demoralizaciju, izdaju) i šićardžijstvo u odnosu prema drugima (puzavaštvo pred naslednikom, krivotvorenje testamenta, maroderstvo na bojnom polju, ubistvo). SREĆA, uzeta ne iz glavnog, vodi prostačkoj samodovoljnosti, prostačkom naslađivanju, prostačkom egoizmu. NESREĆA, uzeta ne iz glavnog, izaziva prostačku malodušnost, prostačku ozlojeđenost, ogorčenost, roptanje. BOGATSTVO - vodi glupavoj gordosti, prostačkoj neodgovornosti i još vulgarnijoj raskoši... SIROMAŠTVO - zastrašenosti, puzavaštvu i zavisti"
Suđeno nam je da živimo u tom vulgarnom svetu, u kome je sve uzvišeno pogaženo i bačeno u blato. Neprestani naš zadatak je, veli Iljin, da se sa tim ne mirimo, da tražimo ono UZVIŠENO, SVEŠTENO I BESKRAJNO DOBRO, zbog čega jedino i vredi živeti na ovom svetu.
Kusturica je rešio da se obračuna sa prostaštvom, koje se, ovoga puta, maskira u čičikovljevsku veštašku inteligenciju.
CRNJANSKI I MEFISTOFEL
Đavolji upliv će, na neobičnom tragu kojim se sreću veliki pisci, kasnije tumačiti Crnjanski u svom „Romanu o Londonu“. Milo Lompar nas podseća na Rjepninovo suočavanje sa prvobitnim džender prevratom na Zapadu:“Dok sa jezom susreće đavola, ne susrevši ga, šta knez gleda? On lista "modne žurnale" kao činioce u epohalnoj pornografiji totalnog viđenja, ali i kao nevidljive markere đavolove mreže, jer i fotografije, isečci i simulakrumi stvarnosti, pripadaju Mefistofelu koji zna da "lažna slika i reč zasenjuju", jer "smisao i mesto zamenjuju": otkrivajući svet mode, nesumnjivo moderan svet, žurnali vode onome koji je, da li zato što je đavo, "moderan". Rjepnin, tako, stupa u jedan svet priviđenja koji otvara ponore perverznosti i deformisanosti, što je sasvim skladno sa izaslanikom ništavila koji nije samo moderan, nego je istovremeno i "pokvaren" i, kao brat Sardanapalu, razvratan i rasipan, pa – na imaginativnom mostu preobraženja – oblikuje susret žurnala i kneževog duha: jedna "tipična lepotica, engleska" ima mušku ruku, ona je "dečački lepih vilica", pa u poluprofilu očituje "lepotu engleskih dečaka", što je uvod u čudesno, misterijsko ili opsenarsko, preplitanje muškog i ženskog, koje nasleđuje ubrzana spirala preobraženja u Rjepninovom doživljaju. Venčanje mlade učiteljice sa "krupnim tamnim očima i vanrednim poprsjem" (...) sa ostarelim mladoženjom koji je "ćelav... i ima ogromne uši", koji "nosi velike naočari na nosu, a na suhom, bednom, licu, vidi se da nema u ustima svojih zuba" stvoriće u kneževoj mašti sliku koitalne izobličenosti njihovog kontakta, jer "kakav li će biti taj, 'koren svega', u bračnoj postelji, tog para" .
Rjepnin je sablažnjen onim što je na fotografijama nevidljivo, jer on vidi seksualnu pozadinu oličenih suprotnosti. Zato što ih prazni od svakog emotivno-socijalnog naboja, on unosi ove elemente u fotografije koje posmatra, pa kreativnost njegove mašte, pokazujući slike koje ovaj opsednuti duh stvara, otkriva đavola u njemu koji odgovara đavolu u žurnalima, sasvim dosledno saznanju da se kod najfinijih i najgordijih, u paklu Doktora Faustusa, deo njihove patnje i sramotne slasti sastoji u tome što razmišljaju o onome krajnje prljavom . Ovaj đavo se ne ostvaruje, dakle, na osnovu tajanstvenosti, već na osnovu informisanja (žurnali), povratnog odgovora (ushićenje ili gađenje) i sveopšteg striptiza (predstavljačkog ili posmatračkog). Perverzno stapanje lepog i ružnog, snažnog i ocvalog, istinska opscenost ovog puritanca, kao bizarni fenomen duše koja sebi sugeriše razbludne vizije bez telesnih želja, vrhuni u sablazni anatomskog preobraženja: "ta lepa žena, koja Rjepnina gleda sa slika, bila je, do nedavna, – kaže se, – muškarac. Ona je nedavno otišla u Kazablanku, gde je operisana, i pretvorena u ženu. Dan venčanja se približava." U čemu je đavolova sablazan? On pokazuje da je nemoguće zaustaviti preobraženja, iako ona ukidaju razliku između polova, prirode i alhemije, privida i stvarnosti, pa đavo otkriva koliko je njegovo opsenarstvo stvarno, koliko je ono, i neprimećeno, stopljeno sa modernošću sveta, kojem je neophodna ova istrajnost seksa unutar sveobuhvatnih preobraženja, ova perverznost između metamorfoza i seksa, koja je, što je povratna veza, prožela svako čulo Rjepninove uznemirenosti, jer je đavo uračunao i knežev otpor, te ga, otud, pretvara u kikot: vrlina ne može zadovoljiti kneževu dušu, ali je može namučiti, a pokorena vrlina, kao i zadovoljena, stvara nesreću samog Ja koje se objavljuje kao čedo perverznosti.“
Zar ne osećamo jezivost džender revolucije, u kojoj, rušeći Božji svet, đavo banalizuje zlo, kroz razgradnju pola i pretvaranje svega u biomasu? LJubav više ne postoji – ona je nemoguća.
I to je slutio Gogolj, u „Viju“, u kome se mladi učenik bogoslovije Homa Brut suočava sa mračnom privlačnošću mrtve devojke, koja vuče ka ponoru.
Žene – roboti koje znaju dvadeset hiljada reči i koje seksualno zamenjuju biološke žene – zar to nisu kćeri mrtve devojke iz „Vija“? Zar nije Gogolj video šta dolazi?
EMIR KUSTURICA U TOM SVETU
O tome govori knjiga Emira Kusturice.
Posle tribine u Gimnaziji u Čačku, Kusturica, Nikola Marinković i ja smo se obreli u Užicu, gde je, povodom svoje nove knjige, Kusturica izneo svoj „manifest nove usmenosti“.
Nekada su sveti tekstovi ( Vede, Upanišade ) učeni i prenošeni napamet, kao i epska poezija ( Ilijada, Odiseja, Mahabharata ). Zapisivanje se smatralo nekom vrstom desakralizacije. Onda je, veli Kusturica, pismenost postala opštedostupna i posle postmodernizma Veštačka inteligencija je počela da piše romane. Zato je vreme za resakralizciju usmenosti u Megalopolisu: neka pamćenje ponovo, kao u doba Ilijade i u renesansi, postane umetnost, i neka priča i pesma opet budu pamćene i izgovarane, ali ne i pisane.
U svetu Kusturičine vizije, biće mogući gradovu u kojima će svi postati pesnici i pripovedači. Postaće nove mnemotehnike, koje će zanemariti postojanje Veštačke inteligencije. Biće tehnologije u službi čoveku, spremne da se povuče pred umetnošću života. Atmosfera „Farenhajta 451“ Reja Bredberija ne terba da potiče iz tehnotronog ropstva, nego iz slobode društva koje se tehnikom služi, ali koje služi Čoveku. Možda će se javiti humanizam u kome će, kako reče srpski pesnik Branko Miljković, „poeziju svi pisati“. Gradovi treba da budu staništa ljudi koji su poezija i ljudi koji su proza, živih pozorišta i trgova svete usmenosti – neka vrsta globalnog „Kustendorfa“. Neka svi pamte, pričaju i pevaju kao u doba pre no što tekstovi zapisani.
Kusturica ne odustaje. Sve na Mećavniku i sve u Andrićgradu svedoči o tome. I to je to. Ko sme, taj može.
ŠTA NAS ČEKA?
U svom tekstu „Da li je moguć svetski poredak?“, prof. dr Aleksandar Petrović kaže:“Reč je o događaju iz 2019, poslednje slobodne godine pre nego što je demokratija nužno, prema Platonovom uzornom uvidu u ciklus poredaka polisa, počela da prelazi u tiraniju. Te godine 10. marta avion Boing 737 MAX 8 koje pripadao Ethiopian Airlines na letu 302 srušio se šest minuta po uzletanju s aerodroma u Adis Abebi kada je poginulo svih 157 putnika. To se dogodilo osam meseci po rušenju istog tipa aviona u Indoneziji. Nešto očito nije bilo u redu jer dva uzastopna ista slučaja više nisu slučajni. Analize su pokazale da je avion počeo iznenada da gubi visinu tri minuta posle poletanja. Sistem nadgledanja leta MCAS koji je trebalo da prati propinjanje nosa aviona, da bi se izbegao zastoj u uzletanju, bio je glavni činilac nesreće. Nesreće počinju sa mesta gde ih niko ne očekuje, ali tome uvek prethodi niz odluka. Odluke oko ovog aviona bile su od početka pogubne jer su u konstrukciji davale prednost tehnologiji spram prirode stvari. Menadžeri koji su brinuli o ekonomiji zahtevali su da se motori aviona pomere malo nazad od mesta koje bi trebalo da imaju po geometriji prirodne aerodinamike. Na taj način bi se nos aviona lakše dizao i pri tome se trošilo manje goriva. Poremećena aero- dinamika bi se nadomestila stalnim diferencijalnim delovanjem ugrađene veštačke inteligencije koja bi svakog trenutka ispravljala putanju ne dopuštajući nosu da se previše podigne. Ali pogrešno očitavanje ulaznih podataka jednog od dva senzora aviona, glasilo je objašnjenje, navelo je veštačku inteligenciju da proračuna da se nos aviona mnogo propinje. Senzor je, kaže se, stalno davao neispravnu informaciju o kritičnom nagibu aviona što je navelo kompjuter aviona da logično reaguje i da počne da gura nos na dole da avion ne bi ušao u kovit. Ugrađeni sistem veštačke inteligencije je procenjivao svaku situaciju i bio je programiran da, kada računar dođe u sukob s pilotom, prednost da prvom. Pilot je, otuda, uzalud pokušavao da podigne avion, ali je bio praktično isključen i nadmoćna veštačka inteligencija je bez priziva usmerila avion ka zemlji gde se i razbio. Ona je, naravno, i posle udesa i dalje nastavila da radi, ali s ljudima je bilo gotovo. Nije imala više za koga da radi, osim za sebe.
To je zvanična analiza koja je svu krivicu prebacila na senzor, a da u javno dostupnim dokumentima nije objašnjeno u čemu je njegov kvar. Osim toga, drugi senzor je prema navodima davao tačne podatke koje je veštačka inteligencija preuzimala. Pitanje je zašto se ona između impulsa dva senzora opredelila za onaj s pogrešnim podacima. Zašto pogrešna očitavanja nije uporedila s tačnim i izvukla ispravan zaključak da sa jednim senzorom nešto nije u redu? Takav softver je to izvesno mogao da uradi i da trenutno nađe rešenje protivrečnosti. Zato je uostalom i napravljen.“
Na prvi pogled. Kao što je sve u istoriji progresa pravljeno za naše dobro, a služilo našem uništenju.
KIJUKOVO PODSEĆANJE
Ovo je put samouništenja, koji smo mnogo puta prelazili, da bismo došli u srce lavirinta, gde nas čeka Minotaur, da bi nas progutao. U svojim „Ogledima iz omilitike“, pokojni Kijuk je zapisao:“Ničeov svet "smrti Boga" učinio je i korak dalje: poništio ograničenje dopuštenosti na štetu korisnosti (v. 1Kor. 10,23). Privlačnost destrukcije glavna je odlika civilizacije u kojoj čovek sme da učini šta je naumio. I zaista, bombarder sa smrtonosnim tovarom ("čiji rezultat prevazilazi sva očekivanja", kako je glasila šifrovana poruka Trumanu na konferenciji u Potsdamu) bio je spreman da potvrdi čovekobožnu moć. Šestog avgusta 1945. prva američka atomska bomba (nosila je naziv "Mališan") bačena je na Hirošimu, grad i luku u Japanu. Temperatura u epicentru iznosila je 6.000 stepeni. U ovoj demonstraciji svemoći 85.000 stanovnika je sprženo, 14.000 nestalo, naknadno pomrlo 20.000 od radioaktivnog zračenja. Tri dana kasnije zločin se ponovio: 9. avgusta 1945. druga atomska bomba (nosila je naziv "Debeljko") sručila se na Nagasaki, trgovačku i ratnu japansku luku: poginulo je 36.000 stanovnika, a ranjeno 40.000, porušeno u trenutku eksplozije 1.326, a u požaru posle eksplozije izgorelo 18.408 zgrada.“
Što je počela atomska bomba, dovršava veštačka inteligencija.
ZAMENA TEZA
Profesor Petrović pokazuje kakav se metod primenjuje da bi se veštačka inteligencija opravdala pred čovečanstvom:“Međutim, ceo problem igre čoveka i veštačke inteligencije ideološki je sveden na krivicu jednog senzora slično okrivljavanju nekog izvršioca za slom celog sistema. To se, recimo, dogodilo prilikom bombardovanja Beograda 1999. kada je za uništenje ambasade Kine bio okrivljen operater u centru agencije CIA. Ipak, nasuprot takvim objašnjenjima sva je prilika da ovde nije zakazao senzor, već je njegova krivica predstavljala jedinu izlaznu strategiju za racionalno skidanje odgovornosti sa celog koncepta. Senzor, pion, žrtvovan je da bi se spasla dama, veštačka inteligencija. Pretpostavimo li da je senzor bio ispravan, što je verovatno, onda se neposredno suočavamo sa pravim problemom, odnosno skrivenim demonom veštačke inteligencije. Ona ima logiku sličnu ljudskoj, ali je ta sličnost prividna jer njoj nedostaje odnos prema celini koji se ne može programirati ni posle ma koliko dugog učenja i učitavanja podataka. Razlog je jednostavan: može se napraviti veštačka inteligencija, ali ne i veštačka inteligibilnost. Beskonačni niz podataka ne daje celinu, jer ona je više od zbira svojih delova. Celina je uvek apriorna i kao takva izvan programskog dosega, ona pripada ravni simbola i slučaja.“
Valjda nam je ovo jasno. I valjda nam je jasno zašto se Emir Kusturica ne miri sa veštačkom inteligencijom, I zato nam je ostalo da idemo putem nemiranja sa novim „Sveznajućim“.
Jer naš Sveznajući je Istina Koja LJubav. A veštačka inteligencija je inteligencija bez ljubavi. I zato je stigao Kusturica, džentlmen nazadnjačke fizionomije, i kaže da je sve ovo sjajno, ali da je vreme da baš to uništimo, i ponovo živimo po svojoj glupoj volji.
Izvor: Pravda.rs
