Piše: Milorad Vukašinović
O ličnosti i politici Josipa Broza Tita – nekadašnjeg doživotnog jugoslovenskog predsednika – prećutano je mnogo toga. Okolnost da su posle njegove smrti 1980. godine najvažnije svetske arhive od Vatikana, Londona, Vašingtona i Moskve, do Maršalata u Beogradu – i dalje zatvorene za istraživače – našoj zadatoj temi daje izrazito „konspirološko” značenje. Iz ove svojevrsne „zavere ćutanja o Titu” slobodan sam da, pre svega, zaključim da proces dekompozicije postjugoslovenskog prostora na štetu srpskog naroda još uvek nije okončan.
Upravo zbog toga je demistifikacija „titoizma” pitanje od prvorazrednog značaja za srpsko društvo. Jer nema nikakve sumnje da se tragedija Jugoslavije nije dogodila preko noći – već je dugo i temeljno pripremana – ne bez znanja i saglasnosti vrha države na čelu sa njenim doživotnim predsednikom. Razume se, i uz obilatu asistenciju nesrećnih srpskih komunista, koji su bili saučesnici u jednom zločinačkom planu razbijanja države za koju su živote dali milioni naših sunarodnika.
Potpuno svestan navedenih ograničenja, odlučio sam da u protekla dva meseca održim dve tribine u Kulturnom centru Novog Sada pod detektivskim naslovom Tajni dosije Broz (1945-1980). U prvom delu izlaganja obuhvatio sam razdoblje od 1945-1970. godine, dok sam se u nastavku bavio poslednjom decenijom Titove vladavine i života (1970-1980). Uprkos svojevrsnoj algoritamskoj cenzuri koja traje od početka rata u Ukrajini (koju gledaocima emisije Dijalog ne treba posebno pojašnjavati – prim. autora) gledanost i komentarisanost ovih tribina su prevazišle naša očekivanja. To je ujedno i najjači argument u prilog održavanja ove tribine i određenih zamerki da je reč o izboru teme koja nije aktuelna.
Čitaocima Novog standarda pokušaću da objasnim i zašto se o određenim pitanjima iz „dosijea Broz” nisam izjašnjavao. Razmišljajući o konceptu izlaganja odlučio sam da najpre preskočim kontroverzno pitanje Brozovog identiteta. Naime, o ovoj temi posle Titove smrti pisali su mnogi autori, od kojih sam neke – poput Momčila Jokića, poznatog disidenta, i dr Aleksandra Matunovića, Titovog kardiologa – svojevremeno intervjuisao. Mogu slobodno da kažem da sam s Jokićem bio lični prijatelj i iz razgovora sa njim saznao mnoge tajne iz istorije jugoslovenskog komunističkog pokreta.
Kao što je poznato, Jokić i Matunović su prilično ubedljivim argumentima osporavali ne samo Brozov porodični i hrvatski identitet, već su ukazivali na manire i način života, koji odaju aristokratsko poreklo njegove ličnosti. Ipak, smatrao sam da sa ove vremenske razdaljine ovo pitanje više golica maštu čitalaca popularne literature. Jer nema nikakve sumnje da se Tito više puta javno deklarisao kao Hrvat, a koliko je meni poznato poslednji put je to učinio u razgovoru sa Stevom Krajačićem, uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine. Tako da njegovu ličnu oporuku svakako ne treba dovoditi u pitanje.
Druga eventualna primedba, s kojom sam unapred računao, jeste ona o tome zašto sam obuhvatio samo period 1945-1980. godine. Odgovor proizilazi iz jednostavnog razloga što su sve Brozove odluke donete u tom razdoblju bile državničkog karaktera. Dakle, sve pre toga vremena bilo bi razmatranje odnosa snaga unutar jednog „sektaškog kulta”, što je u osnovi bila predratna KPJ. Otuda ovo pitanje i sve intrige i obračune unutar KPJ rado prepuštam zvaničnoj istoriografiji.
Misterija 1948. godine
Svetsku slavu Broz je stekao 1948. godine u vreme Rezolucije IB i sukoba sa Staljinom. Malo je poznato da je ovaj događaj imao izrazito geopolitička obeležja. Dakle, ovde nije bilo samo reč o raskolu unutar jednog do tada monolitnog komunističkog bloka, već se prvenstveno radilo o realizaciji Trumanove doktrine u okviru koje su posleratne SAD preuzele britanske obaveze u Turskoj i Grčkoj. Izvlačenje SFRJ iz komunističkog bloka bilo je deo tzv. „Rimland – strategije” američkog ovladavanja obodom Evroazije, a radi daljeg potiskivanja Sovjetskog Saveza ka unutrašnjosti ogromnog kontinenta.
Reč je o geopolitičkom modelu koji je osmislio čuveni Nikolas Spajkman. U praktičnom smislu njegove teorije doživele su punu verifikaciju u tzv. Strategiji obuzdavanja Sovjetskog Saveza koju je osmislio DŽordž Kenan. On je u svojstvu američkog ambasadora u Moskvi, 22. febuara 1946. godine, napisao čuveni Dugi telegram u okviru kojeg je objasnio da je „cela osnova američke politike prema Sovjetskom Savezu tokom i posle Drugog svetskog rata bila pogrešna”.
Povod za Dugi telegram bila je situacija u Grčkoj i Turskoj gde je pretila promena društvenog uređenja i spoljne politike, ali i priznanje britanske politike 1947. godine da nije u stanju da ovim državama pruži finansijsku i vojnu pomoć. Te godine predsednik Truman je izjavio da SAD preuzimaju dotadašnje britanske obaveze prema ovim državama, uz napomenu da je Amerika spremna da podrži sve snage u svetu koje se budu odupirale sovjetskom uticaju.
Malo je poznat podatak da se surov obračun Broza sa staljinističkom opozicijom u zemlji odvijao po direktnom nalogu britanske obaveštajne službe, koja je još tada procenila da „pobeda nad komunizmom nije moguća bez totalne likvidacije staljinističkih kadrova u svim državama iza gvozdene zavese”.
Na osnovu deklasifikovanih dokumenata saznalo se za perfidnu logiku Albiona koji je, preko svoje obaveštajne strukture, odmah posle rata u zemljama iza gvozdene zavese, organizovao suđenja pod izgovorom progona antistaljinista, a u okviru kojih su na meti bili zapravo staljinistički kadrovi. Ovakva cinična logika primenjena je i na tlu SFRJ, iako je Broz, čak i tih godina, pored sovjetskog imperijalizma, javno osuđivao i američki imperijalizam, svestan da je jedini izvor legitimiteta njegove vladavine u tekovinama revolucije koja je tekla uporedo s dešavanjima na našem tlu od 1941. do 1945. godine.
Već smo naveli da je Amerika 1948. godinu iskoristila za realizaciju svojih strateških planova u Evropi koji potiču još iz perioda Drugog svetskog rata. Naime, reč je o ideji uspostavljanje jedne „istočnoevropske federacije” država od Baltika do Jadrana koja je u to vreme tretirana kao ekskluzivna zona atlantskih interesa na Starom kontinentu. Tako su u Vašingtonu, 24. jula 1942. godine, predsednik Ruzvelt i kralj Petar II potpisali Preliminarni ugovor koji je bio na fonu realizacije ovog koncepta, a kojim je područje dolina Vardara i Morave definisano „kao pitanje od najvećeg američkog bezbednosnog interesa u Evropi”.
Nakon pobedonosne misije Crvene armije 1945. godine privremeno se odustalo od ove ideje, ali su dešavanja 1948. godine podstakla Ameriku da od Broza zahteva obnovu ovog ugovora, što je on šaljući ličnog izaslanika Lea Matesa u Vašington bespogovorno i prihvatio. Tako je SFRJ od tog momenta postala deo zapadne interesne sfere. Kasniji Bledski dogovori 1954-1955. godine sa Grčkom i Turskom bili su samo dodatna formalizacija ovih ideja, koje su dograđivane i 1960. godine, kada se SFRJ obavezala na punu logističku podršku Zapadu u slučaju nekog „velikog rata u Evropi”. Posle Titove smrti 1980. godine – u ime Predsedništva SFRJ – pravnu valjanost pomenutog ugovora potvrdio je Lazar Koliševski.
Tito i Vatikan
Početkom 1960-ih godina 20. veka postepeno se menjao američki odnos prema SFRJ. U Vašingtonu se nije blagonaklono gledalo na pomirenje Tito-Hruščov, ali i na formiranje Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Pod uticajem snažnog katoličkog lobija, SFRJ je 1962. godine odlukom Kongresa izgubila status najpovlašćenije nacije u trgovini sa Amerikom. Ova odluka – koja je sledeće godine stavljena van snage – ipak je veoma pogodila jugoslovensku privredu koja je bila „čvorno vezana za SAD”.
Iz tog vremena potiče i jedna analiza koja govori o tome da je ondašnja Jugoslavija imala čak 179 ugovora sa SAD, u raznim oblastima saradnje, posebno u naučno-tehnološkoj sferi. Titova ambivalentna politika bila je u to vreme i povod za polemike između Stejt departmenta (u kojem je postojao tradicinalno snažan prokatolički lobi) i ambasadora DŽordža Kenana, koji je početkom 1960-ih godina prošlog veka bio akreditovan u Beogradu, i koji je iskazivao otvorene simpatije prema ondašnjoj Titovoj spoljnopolitičkoj orijentaciji.
Upravo u to vreme, početkom 1960-ih godina, Broz je sa zadovoljstvom prihvatio inicijativu o normalizaciji diplomatskih odnosa sa Vatikanom. Ovu inicijativu Sveta stolica pokrenula je veoma oprezno 1963. godine, prilikom Titove posete Latinskoj Americi. Tada je Vatikan tajnim diplomatskim kanalima uspešno sprečio planirane proteste proustaške emigracije u tom delu sveta i na taj način pomogao Brozu da izbegne svojevrsnu diplomatsku izolaciju na Zapadu.
Na ovom mestu vredi naglasiti da je za Vatikan pitanje obnove odnosa sa SFRJ bilo višestruko značajno. Naime, u odnosima sa našom tadašnjom državom Sveta stolica je testirala svoju novu istočnu politiku koja se zasnivala na odlukama Drugog vatikanskog koncila (1962-1965) u okviru kojeg je zauzet „mekši stav” prema komunističkim državama. Pitanje SFRJ je za rimsku crkvu bilo posebno važno zbog izvršenog genocida u NDH i direktne umešanosti katoličkih sveštenika u ovim zločinima. Tito je u svemu tome odigrao prvorazrednu ulogu – jer je baš u to vreme sprečio terenska istraživanja jama širom bivše NDH – a postoje i ozbiljne indicije da je Vatikanu tada predata osetljiva državna arhiva iz vremena Drugog svetskog rata.
Osnovu za uspostavljanje međusobnih diplomatskih odnosa predstavljao je Protokol o razgovorima između predstavnika SFRJ i predstavnika Svete stolice, koji je potpisan u Beogradu 25. juna 1966. godine. Ovaj dokument su, u ime dve strane, potpisali Milutin Morača i Augusto Kazaroli. Iako se radilo o aktu manje formalnog karaktera u odnosu na konkordat, ovaj dokument je imao ogroman uticaj na buduće odnose, i kao takav je predstavljao pravni osnov za uspostavu punih diplomatskih odnosa koji će uslediti početkom 1970-ih godina. Veoma je indikativno da je odmah po potpisivanju ovog protokola održan Brionski plenum na kojem je smenjen Aleksandar Ranković. Nema sumnje da su u smeni Aleksandra Rankovića učestvovale zapadne obaveštajne službe – posebno britanska obaveštajna služba – koja je na području Jugoslavije delovala sinhronizovano s Vatikanom.
Nema sumnje da je Protokol iz 1966. godine podrazumevao i posebne tajne dogovore Josipa Broza s vrhom Rimokatoličke crkve. Jedino u tom kontekstu je moguće tumačiti povratak jednog od lidera ustaške emigracije Krunoslava Draganovića u Jugoslaviju 1967. godine. Naočigled jugoslovenske javnosti u zemlju se vratio jedan od organizatora „pacovskih kanala” koji je u svojim memoarskim sećanjima podrobno zabeležio i svoj poslednji susret s Pavelićem u Italiji.
Razgovor koji Draganović opisuje tekao je u prijateljskom tonu uz zahvalnost „dragom Bogu” koji je omogućio vođi zloglasne NDH da od svih nacističkih zločinaca jedini preživi rat, kao i da pod novim identitetom ostatak života provede mirno u Argentini. Prilikom poslednjeg susreta Draganović jedino moli Pavelića da se u emigraciji politički pasivizira, kao i da svoje ustaše pozove da se pridruže zapadnim saveznicima, pod izgovorom borbe protiv komunizma. Takav Draganović preminuo je prirodnom smrću u Sarajevu 1983. godine, a da jugoslovenska štampa nikada ništa nije napisala o njegovim zločinima za vreme Drugog svetskog rata.
Antikomunistički konzorcijum
Zbog protivrečnosti unutar američkog establišmenta i Brozove ambivalentne politike, američki SIO je 1967. godine razmatrao iscrpan izveštaj o Jugoslavini. NJegov pisac bio je ugledni član Saveta za inostrane poslove DŽon Kembel. Ovaj autor precizno je opisao stanje u zemlji (nacionalizam u vrhovima partije – prim. autora), za koju nije video jasne perspektive i čija je budućnost, još u to vreme, bila sumnjiva.
Svestan hipokrizije Brozovog režima u njegovoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, Kembel je savetovao da se odnosi s Jugoslavijom i nadalje neguju „kao primer i uzor Istoku”, odnosno da se posmatraju u jednom širem hladnoratovskom kontekstu. Uprkos ovom kritički intoniranom izveštaju, Bžežinski je javno naglašavao da SFRJ predvodi sve komunističke države u ekonomskoj reformi, otvorenosti društva i ideološkoj umerenosti u odnosu na ostale komunističke države. Zanimljivo je da se tih godina Zbignjev Bžežinski privatno sastajao s Matom Meštrovićem i Bogdanom Radicom – predvodnicima hrvatske emigracije u SAD – što je na neki način nagoveštavalo promenu američkog kursa u odnosu na Jugoslaviju.
Uticajni katolički pokret tih godina počeo je da pokazuje interesovanje i za događaje na Kosovu i Metohiji. Tako je 1968. godine Karl Kosel, referent u Kongregaciji za širenje vere, u razgovoru sa Stjepkom Humelom – tadašnjim savetnikom jugoslovenskog izaslanstva pri Svetoj stolici – izrazio očekivanje da će Albanci dobiti republiku u Jugoslaviji, definišući ovu mogućnost kao „akt plemenitosti, političke mudrosti i dalekovidosti”.
Podsetimo, odmah po završetku Brionskog plenuma i unutarpartijskog trijumfa antisrpskih snaga, predsednik Tito je održao govor u Prištini. Reč je o događaju koji je presudno uticao na dalji razvoj situacije u južnoj pokrajini. Tito je tada prvi put javno rekao da su Albanci većina na Kosovu, kao i da svi (misleći na Srbe) moraju da nauče albanski jezik. Takođe je istakao da Albanci imaju pravo na zastavu, koje niko ne može da im oduzme. Svega mesec dana nakon ovog obraćanja počeo je progon srpskih i crnogorskih kadrova.
Bila je to najava dramatičnih događaja koji će pogoditi Jugoslaviju u narednih dvadesetak godina, a što će dovesti do njene totalne destrukcije početkom 1990-ih godina prošlog veka. U ovim procesima nemoguće je isključiti ličnu odgovornost Josipa Broza – koji je bio obavešten o svim operativnim planovima za razbijanje države – koju je formalno predvodio do kraja svog života 1980. godine. O svemu tome pisaću opširnije u drugom delu ovog teksta.
DRUGI DEO TEKSTA:
Početkom 1970-ih godina prošlog veka Jugoslaviju je potresala duboka politička i ekonomska kriza. Ova kriza bila je prvenstveno posledica neuspešno sprovedene „privredne reforme” i procesa dezintegracije države posle održanog Brionskog plenuma, ali je u sebi sadržala i odjek opštesvetskih kretanja 1968. godine. Demonstracije iz 1968. godine bile su događaj koji je ozbiljno doveo u pitanje legitimitet režima i Brozovu neograničenu vlast.
U fokusu pobunjene univerzitetske omladine bili su slogani koji su ukazivali na pojavu „crvene buržoazije”, socijalnih nejednakosti u društvu, problema nezaposlenosti, ali i pitanja o saradnji SFRJ sa Amerikom, koja je istovremeno vodila surovi rat u Vijetnamu. Iako tokom protesta nije dovođen u pitanje Titov autoritet, nema sumnje da su pomenute kritike bile adresirane na njegovo ime i raskalašni, faraonski način njegove vladavine.
Zbog toga su prve reakcije režima bile veoma nervozne, a upotreba sile protiv studenata u Beogradu još više je potkopala Brozovu diktaturu i pretila da se pretvori u dešavanja s nesagledivim posledicama. Otuda je Tito, juna 1968. godine, u jednom konfuznom obraćanju javnosti prihvatio studentske zahteve i tako dobio na vremenu da aktivira mehanizme očuvanja neograničene vlasti.
Kisindžer o Titu
Svestan krize legitimiteta na unutrašnjem planu, Broz je ovaj problem pokušao da nadomesti svojevrsnom spoljnopolitičkom ofanzivom u okviru Pokreta Nesvrstanih. U tom trenutku dragocenu pomoć su mu pružili SAD i Vatikan, između ostalog, i organizacijom susreta na najvišem novou. Tako je SFRJ u jesen 1970. godine posetio američki predsednik Ričard Nikson. Da je ova poseta temeljno pripremana svedoči i jedan zanimljiv dokument. Reč je o pismu koje je predsedniku SAD uputio Henri Kisindžer, a koje sadrži niz preciznih instrukcija o tome na koji način bi Nikson trebalo da razgovara sa Titom.
Iz sadržaja ovog dokumenta koji je deklasifikovan (sajt Fondacije Ričard Nikson) uočljivo je da je Vašington već tada razmatrao moguću tragičnu sudbinu SFRJ posle Titove smrti. Kisindžerove instrukcije sadržale su i dozu ironije prema Pokretu Nesvrstanih i ulozi Jugoslavije u njemu.
Na nekoliko mesta ove instrukcije Kisindžer napominje: „U preovlađujućem jugoslovenskom životu i politici tokom 25 godina on (Tito) je često težio da svojoj zemlji dodeli ulogu sasvim nesrazmernu njenoj veličini, položaju i mogućnostima”, ili da je „u nekim aspektima uspeo da sebe učini uzorom za druge komuniste (mada manje nego što je želeo i manje no što se Moskva bojala)”, kao i da su „njegov nesvrstani svet i njegove konferencije izgleda dostigle nešto koherentnosti i snage”. Budući američki državni sekretar ipak nije propustio ni da naglasi „vajnu nesvrstanu ulogu Jugoslavije, kao i da je to deo luksuza koji zavisi od američke moći”. Kisindžer je kao moguću osetljivu temu u razgovorima pomenuo Niksonovu prethodnu posetu Šestoj floti, iako „Tito zna koja je njena važnost za njegovu sopstvenu bezbednost”.
Inače, Niksonova poseta Jugoslaviji okončana je u Zagrebu uz njegov skandalozni usklik „živela Hrvatska”, što se tumačilo kao direktna podrška hrvatskom nacionalističkom pokretu. Ovaj neprijatan detalj tokom Niksonovog boravka je cenzurisan u jugoslovenskim medijima, ali je nagoveštavao postepenu promenu američke politike prema SFRJ, koja će uslediti posle nekoliko godina.
Već u martu 1971. godine Tito se susreo s papom Pavlom VI. Za razliku od Niksonove posete, koja je odražavala izvesne američke dileme u vezi s budućnošću Jugoslavije, poseta poglavaru Katoličke crkve bila je deo znatno ozbiljnijih dogovora, koji su kulminirali uspostavom punih diplomatskih odnosa. Susret je bio namenjen hrvatskoj javnosti i očigledno u funkciji stišavanja euforije izazvane Maspokom, čiji su predvodnici bili vodeći komunisti Savka Dabčević Kučar i Mika Tripalo. Nema sumnje da je reč o događajima koji su presudno uticali na budućnost SFRJ u pravcu njene totalne dezintegracije.
Crveni Hrvati
U prvom delu ovog teksta ukazali smo da je uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa SFRJ bilo deo jedne šire strategije vatikanske diplomatije, čiji su osnovni pravci utvrđeni odlukama Drugog vatikanskog koncila (1962-1965). Naime, tada je usvojen niz dekreta na čijim osnovama je zauzet „mekši odnos” prema komunističkim režimima iza gvozdene zaveze.
Kada je reč o Brozu, vatikanska diplomatija je „kucala na otvorena vrata” – o čemu svedoči niz događaja – od kojih je svakako najvažniji bila tajna predaja jugoslovenske arhive o zločinima u NDH. O ovom nezapamćenom skandalu u režiji Broza, šef jugoslovenske obaveštajne službe Aleksandar Ranković je slučajno obavešten, i to od strane našeg ambasadora u Italiji, koji mu je preneo ovo saznanje misleći da je reč o akciji koja je usklađena uz saglasnost naše obaveštajne službe. To je, ujedno, bio i osnovni razlog za Rankovićevu smenu, koja je ubrzo usledila na Brionskom plenumu. Vredi ukazati da je ova obaveštajna intriga bila i deo šire aktivnosti britanske obaveštajne službe, čiji su agenti prisustvovali ovom događaju.
Početkom 1970-tih godina ideje Maspoka podstakle su i pojačano delovanje ustaške emigracije u zemlji i inostranstvu. Najpre je aprila 1971. godine u Švedskoj ubijen ambasador Vladimir Rolović, a sledeće godine je velika teroristička grupacija ubačena u SFRJ gde se u okolini Bugojna sukobila s jedinicama JNA, koje su tada pretrpele znatne gubitke. Time je zadat ozbiljan udarac našim bezbednosnim strukturama.
Nacionalistička histerija se – pod uticajem ideja Maspoka – ispoljila i u Crnoj Gori, u kojoj je 1972. godine srušena NJegoševa kapela, a zabeleženo je zajedničko propagandno delovanje Vatikana i Brozovih komunista protiv mitropolita Danila Dajkovića, od kojeg se zahtevalo da prihvati ovaj varvarski čin. Pod uticajem ideja Maspoka u Crnoj Gori, tada se obnavljaju ustaške ideje o Crnogorcima kao „crvenim Hrvatima” – zasnovane na ideološko-istorijskim fantazmagorijama Savića Markovića Štedimlije – ratnog zločinca i štićenika Miroslava Leopolda Krleže. Time je postepeno stvaran ambijent za usvajanje Ustava iz 1974. godine, kojim je SFRJ prestala da postoji kao država, dok je Srbija svedena na teritoriju bez pravnog naslova.
Protokol o razbijanju SFRJ
Mada su zdušno pomagali održavanje Brozove diktature, tzv. zapadni saveznici uveliko su razrađivali i planove za totalnu destrukciju SFRJ na štetu srpskog naroda. Tako su Amerika, Nemačka i Vatikan u februaru 1976. godine potpisali Protokol u 11 tačaka kojim je bilo predviđeno razbijanje Jugoslavije. O ovom dokumentu Broz je odmah bio lično obavešten, ali tim povodom ništa nije uradio. Naredne 1977. godine – na jednoj od sednica Trilateralne komisije, razgovaralo se o budućnosti SFRJ – za koju je ocenjeno da je „potencijalno najeksplozivnija tačka u Evropi”, oko koje nema trajne saglasnosti između Istoka i Zapada. Posle ove sednice Volter Mondejl, visoki činovnik Trilaterale i američki potpredsednik, u Beogradu se susreo s Titom, ali sadržaj razgovora koji je obavljen „u četiri oka” ostao je nepoznat.
Posle izbora pape Jovana Pavla II, oktobra 1978. godine, spoljnopolitička pozicija SFRJ se dodatno pogoršala – što je bilo u skladu sa radikalnom promenom hladnoratovske paradigme Zapada i izmenjenom istočnom politikom Vatikana – u čijem je središtu bilo rušenje komunizma. U duhu nove osovine Vašington-Vatikan bio je i govor Zbignjeva Bžežinskog o Jugoslaviji, uoči Svetskog kongresa sociologa u Upsali (avgust 1978. godine). Izlaganje Bžežinskog u potpunosti je odisalo retoričkim pitanjem: Šta će biti s Jugoslavijom kada Tito umre? Reč je o temi koja je veoma opterećivala Amerikance koji su strahovali da bi Jugoslavija, posle Brozove smrti, mogla postati član Istočnog bloka.
Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u američke ocene Titove ličnosti i njegove uloge u svetskoj politici (koje su veoma pohvalne, prim. autora), s današnje distance veoma su zanimljive preporuke u vezi s američkim delovanjem u SFRJ, a koje se i sada čine veoma aktuelnim. Tako iz ovog izlaganja saznajemo za američku podršku „praksisovcima”, kao i za taktiku istovremenog pomaganja onim snagama u vrhu države koje su spremne da se suprotstave uticajima Sovjeta (Rusa), ali i za podršku nacionalnim separatistima koji su „prirodni neprijatelji ideologije komunizma”. Tu su i preporuke o zaduživanju SFRJ – koje su u američkom dugoročnom interesu – zatim ideje o širenju potrošačkog mentaliteta kao najbolje protivteže svakom komunističkom egalitarizmu, potom koncepcija medijsko-kulturološke infiltracije kao vida nametanja zapadnog sistema vrednosti i, što je veoma naglašeno, oslanjanja Amerike na imućnije delove društva – pripadnike tzv. liberalne inteligencije i one koji se zalažu za neograničene medijske i umetničke slobode.
Sa stanovišta geopolitike, posebno je važna direktiva o razbijanju Pokreta Nesvrstanih, čiji je SFRJ bila osnivač – i to preko delovanja latinoameričkih država – odnosno američkih saveznika u tom pokretu. Izgleda da nije slučajno to što se poslednji Brozov javni nastup desio na konferenciji Nesvrstanih u Havani septembra 1979. godine, kada je sprečio Kastrovu ideju o bližem povezivanju ovog pokreta sa Sovjetima. Naredne 1980. godine Broz je preminuo, a već 1981. godine šiptarski separatisti su organizovali demonstracije pod parolom „Kosovo – republika”. Time je otpočeo proces razbijanja SFRJ, koji je kulminirao desetak godina posle Brozove smrti. Već sama ta činjenica otvara pitanje istorijske odgovornosti Josipa Broza Tita.
Civilizovana sahrana
Podsetio bih čitaoce Novog standarda da su ovaj i prošlomesečni tekst zasnovani na neumoljivim činjenicama koje sam nastojao da složim u skraćeno izlaganje o jednom od najkontroverznijih perioda naše istorije. Sada kada su više nego očigledne pogubne posledice Brozove vladavine, postavlja se suštinsko pitanje šta – kao narod i država – moramo da uradimo? Jer dugačak je spisak Brozovih teških zločina prema Srbima.
Bez namere da na bilo koji način dovodim u pitanje antifašističku prirodu partizanskog pokreta, valja se podsetiti na svojevremenu rečenicu Dobrice Ćosića o porazima tog pokreta u miru. To neminovno otvara poglavlje o Brozovoj istorijskoj odgovornosti, uz napomenu da su njegove određene aktivnosti – poput predaje državne arhive o zločinima u vreme NDH sredinom 1960-ih godina Vatikanu i usvajanja Ustava 1974. – predstavljali klasičan akt veleizdaje države. Nema nikakve sumnje da je usvajanje najvišeg pravnog akta ondašnje države bio čin koji je brižljivo i perfidno pripreman.
Ceo postupak usvajanja Ustava bio je formalno prepušten saveznoj komisiji s Mijalkom Todorovićem na čelu. Suštinski rad na ovom aktu bio je nedelo tzv. Kardeljeve radne grupe koja je delovala sa izrazito antidržavnih pozicija. Borisav Jović je u knjizi Kako su Srbi izgubili vek. Tragična sudbina Srba u zajedničkoj državi (2016) objavio i sadržaj tajno snimljenog razgovora Tita i Steva Krajačića, čiji su obaveštajni pedigre i podrška hrvatskom nacionalizmu bili poznati i njegovim savremenicima. U najkraćem, do susreta je došlo uoči usvajanja Ustava iz 1974. godine.
Osnovna Titova namera bila je da se posle njegove smrti Hrvatskoj omogući državna samostalnost, a tom prilikom i prisvajanje teritorija s većinskim srpskim življem. Pored toga – Tito je naložio Kardelju da se univerzalno pravo naroda na samoopredeljenje ustavnopravnom alhemijom transformiše u pravo republika na samoopredeljenje – što će, kako je istaknuto, podržati i novostvorene nacije: Muslimani, Makedonci i Albanci.
Prema Titovom planu, Srbiju treba lišiti Vojvodine i Kosova i Metohije i svesti na teritoriju koju je imala pre Prvog svetskog rata. Na Krajačićevo pitanje kako će na sve to reagovati Srbi, Broz je odgovorio da će „oni (Srbi) prihvatiti sve ono što je dobro za Jugoslaviju”. I tako je zaista i bilo. Mijalko Todorović je pozvao poslanike Savezne skupštine da prihvate Ustav, uz obrazloženje za koje je kasnije rekao da ga čak nije ni pisao. Na njegovu – ali i sramotu svih tadašnjih srpskih komunista – koji su pristali na ulogu bednih statista u jednoj velikoj šahovskoj igri.
Završetkom Hladnog rata bivša SFRJ postala je nepotrebna zemlja. Pobedom Zapada u tom ratu narušena je ravnoteža snaga, pa se pristupilo demontaži jugoslovenske države. U procesima razbijanja Jugoslavije – SAD, Nemačka i Vatikan su iskazali najviši stepen neprijateljstva prema srpskom narodu – što je kulminiralo zločinačkim bombardovanjem Republike Srpske 1995. godine i SR Jugoslavije 1999. godine.
U izvesnim segmentima odnos delova zapadnog društvenog i političkog establišmenta prema dešavanjima u bivšoj SFRJ poprimao je elemente psihopatologije. Nemački profesor Rudolf Henzel je NATO agresiju na SR Jugoslaviju 1999. godine kvalifikovao kao zločin genocida, za koji, nažalost, do danas niko još nije odgovarao. Međutim, ono u šta ne sme da bude sumnje jeste činjenica da su destrukcija Jugoslavije i rat protiv srpskog naroda dugo planirani – kao i da je Brozov režim bio deo tog projekta – zbog kojeg i danas pate naši sunarodnici.
Da se razumemo. Ovde nije reč ni o kakvoj težnji da se revidira jedna tragična istorija, već se radi o našem svojevrsnom moralnom dugu prema žrtvama Brozovog režima – čije se grobno mesto, još uvek, i nezasluženo nalazi na ekskluzivnoj lokaciji u glavnom gradu Srbije. Umesto kritičkog preispitivanja ovog dela prošlosti, našim političkim i društvenim elitama izgleda je mnogo lakše da govore o drugim popularnijim temama.
Poznati francuski mislilac Burdije pronicljivo je opazio da je u eri globalizacije opstala samo jedna moć političara – a to je ona moć u domenu simboličkog. Otuda bi izmeštanje Brozovog grobnog mesta na neku primereniju lokaciju predstavljao važan simbolički čin našeg unutrašnjeg nacionalnog i duhovnog sazrevanja. Španci su sličan poduhvat izmeštanja Frankovog groba iz „Doline palih” nazvali civilizovanom sahranom.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021).
Izvor: Standard.rs
