UVOD 

U izdanju IK „Prometej“ iz Novog Sada, koja je duboko posvećenja čuvanju srpskog istorijskog sećanja, uskoro će se pojaviti knjiga „ Jasenovačka Golgota / Istorija i smisao Srbocida“ ( izraz „Srbocid“ skovao je srpski genocidolog Vladimir Umeljić ), u kojoj će biti dati istorijski i istoriosofski ogledi naših uglednih intelektualaca koji otkrivaju smisao srpskog logoraškog iskustva u NDH. Iz ove knjige donosimo odlomke koji, u trenutku kada se Srbi proglašavaju, od strane NATO Zapada i njegovih balkanskih i svetskih satelita, genocidnim narodom, ukazuju na punu istinu o našim stradanjima, koja, ni do danas, nisu prestala. Knjiga je, između ostalog, posvećena i pokušajima revizije broja ustaških žrtava u paklenom logoru na obali Save. Istina o Srbocidu je  neporeciva, a svaki revizionizam je put kojim se ne sme ići ako hoćemo da sačuvamo svoju duhovnu i moralnu samoistovetnost. Jer, kako kaće Slobodan Reljić:“S druge strane, ide se do poništavanja pojma „Jasenovac“. Zato je raspravljati o hrvatskim prigovorima imalo smisla dok smo bili u zajedničkoj državi. Posle toga smisao se gubi, a „hrvatski stav“ evoluira do aktuelne knjige Ideologija i propaganda velikog srpskog genocida nad Hrvatima: projekat„Homogena Srbija“ 1941. povjesničara Stjepana Loze, koji nađe da su „u NDH Srbi bili zločinci a Hrvati žrtve“.

To se nije drugačije ni moglo razvijati.“

Čitaocima „Pravde“ poklanjamo knjigu potisnika ovih redova, „Jauk i groblje je narod moj/ Čitanje Jasenovca i poricanje Srbocida“, koja je svjevrsni uvod u temu revizionizma, jer se bavi poricanjem istine o NDH, ustaškoj državi smrti i pakla. ( Vladimir Dimitrijević )

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

JOVAN JANJIĆ: INOSTRANI IZVORI O ZLOČINIMA NAD SRBIMA U NDH

Nemački diplomata, visoko rangirani činovnik Trećeg rajha, koordinator vojne i civilne vlasti za Balkan Herman Nojbaher, u svom delu Specijalni zadatak Balkan (u originalu Specijalni zadatak Jugoistok 1940–1945; Hermann Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940–1945) piše da hrvatski pohod uništavanja pravoslavnih Srba „spada u najužasnija masovna ubijanja svetske istorije“. 

On ovako svedoči o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu na području NDH: „Recept za pravoslavne, koje je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik države Hrvatske Ante Pavelić podseća na verske ratove najkrvavijih primera: ’Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!’ Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju da su zaklali jedan milion pravoslavnih Srba – uključujući i bebe, decu, žene i starce – to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000.“

Nojbaher promišlja o posledicama koje mogu proisteći iz takvih zločina, predočavajući slike stradanja, pa u svojim memoarima zapisuje: „Za široke slojeve srpskog društva ideja budućeg zajedničkog življenja sa ’hrvatskom braćom’ – posle užasnih, okrutnih zločina, koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba – nije više izgledala ostvarljiva i moguća. U pravcu Srbije kretala se nepregledna reka srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH. Ti ljudi ili su uspeli da se spasu u hrvatskoj akciji masovnih ubijanja ili nisu hteli da više čekaju da i na njih dođe red za klanje.“

Dakle, Nojbaher i ovom prilikom napominje da su zločini učinjeni „nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba“, i da je to bila hrvatska akcija „masovnih ubijanja“.
Zapovednik Glavnog bezbednosnog ureda Trećeg rajha u Berlinu Rajnhard Hajdrih (Reinhard Heydrich), u svom referatu upućenom rajhsfireru SS i šefu Gestapoa Hajnrihu Himleru (Heinrich Himmler), početkom februara 1942. godine, ističe da je glavni uzrok rasplamsavanja delovanja pobunjenika na teritoriji NDH u zverstvima i grozotama ustaških jedinica ne samo nad odraslim Srbima nego i nad starcima, ženama i decom. Pritom on piše: „Broj pravoslavaca koje su Hrvati poklali i sadističkim metodama mučili do smrti mora do sada biti procenjen na 300.000 ljudi.“ 

Tako, zapovednik Službe bezbednosti u Berlinu iznosi čvrstu procenu da je samo za prvih deset meseci rata na području NDH mučenički postradalo najmanje 300.000 pravoslavnih ljudi (Srba). 

Dok general-major SS Ernest Fika, dve godine kasnije, 16. marta 1944. izveštava Hajnriha Himlera da su ustaše u koncentracione logore odveli 600.000–700.000 (politički) drukčije nastrojenih i zaklali „na balkanski način“.

Specijalni opunomoćenik nemačkog Rajha u NDH general Edmund Glez fon Horstenau (Edmund Glaise von Horstenau) ne iznosi podatke ili procene o broju žrtava, ali ipak ostavlja izvesna svedočenja o zločinima koje su nad Srbima činile hrvatske ustaše. Dok je po završetku rata (maj 1945), zarobljen, čekao suđenje, a pre nego što će izvršiti samoubistvo (20. jula 1946), Horstenau piše neku vrstu memoara. Između ostalog, podseća na zločin počinjen 13. oktobra 1942. godine u srpskim selima Crkveni Bok, Strmen i Ivanjski Bok, pošto je već sutradan bio tamo, video izmasakrirane meštane i bio svedok deportovanja preživelih u Jasenovac. Osam dana kasnije (22. oktobra) on odlazi u Jasenovac radi oslobađanja zarobljenih žitelja tri pomenuta sela. Tim povodom zapisuje: „Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: ’Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune… samo da pljune, da, moja gospodo!’ I najstrašnije: u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje ’inspekcije’, ležalo je oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri.“

Kasnije, on piše da je Jasenovac „najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj“. I na to dodaje: „U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države.“ Za njega, nacističkog generala, uspostavljena klerofašistička NDH je „oslobođena hrvatska država“! Ipak, on priznaje da je u takvoj državi ubijeno „mnogo hiljada građana“. 

U nastavku Glez fon Horstenau zapisuje: „Već u novembru 1941. ja sam zahtevao da u koncentracioni logor dođe jedna nemačka komisija. Eugen Kvaternik (čelnik Ustaške nadzorne službe, prim. aut.) tome se opirao. Više nedelja se borio protiv mog plana kako bi dobio na vremenu. Ovo vreme je upotrebio da pored stvarnog logora smrti izgradi Potemkinovo selo. Iz susednih sela doveo je ljude koji su dobili zadatak da glume zatvorenike. Oni su izgledali veoma zadovoljno, a logor je bio lepo izgrađen, ali je u njemu bilo mesta za samo 1.400 ljudi. Čak i naivnom Kašeu (Siegfried Kasche, poslanik i opunomoćeni ministar Trećeg rajha u Zagrebu, prim. aut.) ceo izveštaj izgledao je neobično i sumnjivo. Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića (Vjekoslav Maks Luburić, hrvatski ustaški oficir koji se nalazio na čelu sistema koncentracionih logora u NDH, prim. aut.). On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko hiljadu ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni. Vršili su teror nad celim krajem. Kretali su u svoje nečuvene krvoločne ’akcije’, i to kad god im se prohtelo.“

Nemački general nastoji da svoju zemlju distancira od zločina koje su činile hrvatske ustaše, pa kaže da „stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac“, što zvuči nestvarno. I sam je, kako je zapisao, u Jasenovcu bio u oktobru 1942. godine. Osim toga, bilo je i situacija da su nemački oficiri dolazili da bi među zarobljenicima odabirali fizički sposobnije muškarce, koje su deportovali u Koncentracioni logor Zemun (Sajmište), a odatle na prinudni rad u Nemačku ili u Norvešku. 

O ustaškim zločinima u Jasenovcu svedočenja ima i u italijanskoj istoriografiji. U istorijskoj knjizi, pisanoj na osnovu arhivske građe iz Italije i sa prostora bivše Jugoslavije, kao i uz korišćenje literature na više jezika, Put samostana: Ante Pavelić i ustaški terorizam od fašizma do hladnog rata, nalazi se svedočenje LJube Miloša, jednog od komandanata u Jasenovcu, da su u logor dovođeni ljudi sa odlukom o slanju u logor i ljudi bez ikakve pisane odluke. „Oni sa pisanom odlukom su odmah zavođeni u kartoteku logora, oni bez odluke nisu ni zabeleženi. Ovih drugih je bilo daleko više i oni su odmah ubijani. Među onima koji su dolazili sa dokumentom (presuda o upućivanju u logor) bilo je osuđenih na različite vremenske kazne, od šest meseci do tri godine (to su bili mahom Hrvati). Oni koji bi dolazili sa kaznom na tri godine u većini slučajeva su takođe ubijeni.“

Tu je i svedočenje Egona Bergera (Egon Berger), jedno vreme, od decembra 1941. zatvorenog u ovom logoru: „Radio sam u Jasenovcu kao saradnik (saradnik je logoraš koji sarađuje sa ustašama i obično organizuje druge logoraše za rad, prim. aut.), otpočeo sam u decembru 1941. i u to vreme, zajedno sa drugim saradnicima, dnevno sam spaljivao leševe 200 do 300 žrtava...“ Berger navodi da su žrtve, povezane metalnom žicom, ubijane udarcem u teme. Ustaše su nekada terale rođake i članove porodice da se međusobno ubiju pred jamom u koju bi odmah upadali…

Ustaške vlasti nisu skrivale svoje genocidne namere prema Srbima. O tome svedoče i bugarski izvori iz Drugog svetskog rata. Nekoliko bugarskih svedočenja o takvim ustaškim namerama preveo je na srpski jezik istoričar dr Petar Dragišić, naučni savetnik Instituta za noviju istoriju u Beogradu.

U Dnevniku bugarskog ratnog premijera Bogdana Filova zapisano je priznanje ustaškog poglavnika Ante Pavelića o ubistvu 400.000 Srba u NDH do proleća 1942. godine i plan ustaških vlasti da se pobije još toliko preostalih Srba.

Bogdan Filov 22. aprila 1942. godine zapisuje: „Po podne sam primio Doču Hristova, koji je takođe bio sa našim deputatima u Zagrebu [...] Prema Hristovu, gospodar situacije u Hrvatskoj je suštinski bio maršal Kvaternik. Dovoljno bi bilo da udari šakom o sto i da svi krenu za njim. Inače je bio veoma veran Paveliću i podržavao je njegov autoritet. Poredak u državi se održavao neuobičajenim ustaškim terorom [...] Poglavnik je priznao da je, da bi se obračunalo sa Srbima u Hrvatskoj, moralo biti ubijeno 400.000 ljudi. Ostalo je još toliko, sa kojima će se verovatno obračunati na isti način.“

Takvo, masovno ubijanje Srba unapred je planirano. Stoga ustaški poglavnik već posle samo nešto više od godinu dana rata izlazi s izjavom da je do tada ubijeno 400.000 Srba. O genocidnim namerama ustaškog režima u Zagrebu svedoče i diplomatska dokumenta štampana u knjizi Bugarska i nezavisna hrvatska država (1941–1944) [Bъlgariя i nezavisimata hъrvatska dъržava (1941–1944). Diplomatičeski dokumenti, Sofiя 2004]. Među ovde štampanim dokumentima je i Izveštaj bugarskog ambasadora u Zagrebu Jordana Mečkarova ministru spoljnih poslova Bugarske Ivanu Popovu o osnivanju i idejama ustaškog pokreta i unutrašnjoj i spoljnoj politici tadašnje hrvatske vlade.

Bugarski ambasador 23. jula 1941. iz Zagreba izveštava: 

„Jedan od prvih zadataka novog režima je uspostavljanje reda i konsolidovanje države. Međutim, spoljnopolitički zadaci države su prilično ometali uspostavu reda. U zemlji se još uvek oseća nesigurnost i izgradnja nove države, koliko god išla brzim tempom, sputana je različitim i velikim preprekama.

Za najveću opasnost smatra se postojanje Srba i Jevreja u državi i prema njima se preduzimaju radikalne mere. ’Uništavanje srpstva’, rekao mi je ministar unutrašnjih poslova doktor Artuković u jednom razgovoru, ’sada je naš prvi zadatak. Nećemo ostaviti nikakvo srpsko jezgro u granicama naše države.’ Na moje pitanje, kako će postupati sa tom opasnošću, doktor Artuković je odgovorio: ’Vrlo lako: polovinu Srba ćemo prebaciti u katoličanstvo (Srbi već masovno podnose molbe za prelaz u katoličanstvo, samo mi nećemo dozvoliti da se tu provuče nijedan sveštenik ili učitelj). Jedan veliki deo ćemo iseliti, odnosno poslati u staru Srbiju, a ostatak, najaktivniji deo, biće fizički likvidiran.’“

    Sutradan, 24. jula 1941. godine, u novom izveštaju Mačkarov piše Popovu: 

„Posle predaje akreditiva imao sam nekoliko razgovora sa ministrima takozvane četvorke (Ante Pavelić, poglavnik, Mile Budak, ministar prosvete, Slavko Kvaternik, ministar vojske, Artuković, ministar unutrašnjih poslova), koja upravlja Nezavisnom državom Hrvatskom. U svim susretima i razgovorima ova četvorica su pokazala vanrednu ljubaznost i prijateljska osećanja prema našoj državi i bugarskom narodu [...] 

Kao lajtmotiv razgovora uvek se provlačila fraza: ’Bugari i Hrvati imaju zajedničkog neprijatelja – Srbe i ka tome treba da bude usmerena naša politika. Bez Hrvata i Bugara nije moguće uspostaviti red u ovom delu Evrope.’

Kod nas će srpstvo, direktno mi je rekao doktor Artuković, ministar unutrašnjih poslova [...] biti najradikalnije likvidirano. U Zagrebu neće ostati nijedan Srbin, a u celoj državi Srbi će biti svedeni na neznatnu manjinu. Svaki srpski pokušaj sabotaže ili otpora će biti nemilosrdno ugušen.

U nekoliko navrata već su vršeni pokolji Srba u Hrvatskoj. Po ulicama Zagreba često se pojavljuju zvanična saopštenja u kojima se navode imena osuđenih i streljanih ’sabotera’, najčešće Srba.

U borbama protiv Srba Hrvati posebno računaju na Bošnjake – muslimane, kojima su date velike privilegije i koji se smatraju prvim građanima države. Oni s ponosom nose tradicionalni fes, a u vojsci imaju posebne jedinice i igraju ulogu poglavnikovog obezbeđenja.“

O nastojanjima Hrvata da koriste i muslimane protiv Srba kazuje se i u izveštaju bugarskog novinara V. Seizova, dopisnika Hrvatskog dojavnog ureda „Kroacija“, o stanju u NDH i partizanskom pokretu, poslatog iz Beograda 14. aprila 1944. godine. U njemu se, između ostalog, kaže: „U NDH su muslimani dobili ista prava kao i katolici. U nekim stvarima su imali i više privilegija. Hrvatski zamenik predsednika vlade je musliman, bivši šef muslimanske partije DŽafer Kulenović. Ima i drugih ministara muslimana, kao i mnogo visokih činovnika. [...] Muslimani su stali na stranu hrvatske države i učestvovali u gušenju srpskog ustanka. Raspalio se stari religiozni fanatizam između muslimana i Srba i nastupio je nečuveni međusobni pokolj, u kojem su, prema hrvatskom ministru unutrašnjih poslova Mladenu Lorkoviću, muslimani imali oko 100.000, a Srbi oko 300.000 žrtava. Tako se između Srba i muslimana stvorila duboka i nepremostiva provalija.“

Masovno stradanje Srba nije moglo da ostane neprimećeno, pogotovo kod moćnih obaveštajnih službi u svetu. Tako, američka obaveštajna služba (OSS) došla je do podataka da je od aprila 1941. do avgusta 1942. godine ubijeno više od 744.000 Srba. Izračunato je da su Nemci ubili 78.000 Srba, Italijani oko 20.000, Mađari 30.000, Albanci 10.000, Bugari 6.000, a Hrvati ostatak od 600.000.

Upravo zbog takvog necivilizovanog (nečovečnog) postupanja u Hrvatskoj, američki predsednik Frenklin Ruzvelt, u razgovoru sa britanskim ministrom inostranih poslova Antonijem Idnom, u martu 1943. godine, izneće mišljenje „da se Srbija sama sobom mora uspostaviti, a da se Hrvati moraju staviti pod starateljstvo“. Ruzvelt je, prema mišljenju velikog srpskog istoričara Milorada Ekmečića, imao u vidu kaznu sedam poraženih država u Američkom građanskom ratu 1865, da se zbog nezrelosti moraju staviti pod starateljstvo, kako bi se priučili demokratiji. NJegov konzul u Zagrebu, gledajući uličnu rulju u aprilu 1941. godine kako pozdravlja nacističke tenkove sa Sieg – Heil, rekao da će ih jednom zbog ovoga boleti glava. U tom razgovoru, i pored takvog odnosa Hrvata prema Srbima, britanski ministar Idn izjasnio se za obnovu jugoslovenske države. 

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

ANĐELKO ANUŠIĆ: O KNJIZI SINIŠE MIHAJLOVIĆA 

Treba pročitati svedočenja malobrojnih preživelih logoraša,  posebno nedavno (po drugi put) posthumno objavljenu memoarističku knjigu Siniše Mihajlovića Putevima nestajanja (Novi Sad, 2020).  Ovo je njeno drugo izdanje, prvo je bilo potpuno nezapaženo, gotovo polujavno  štampano 1983. g. u beogradskoj „Prosveti“, i knjiga uopšte nije dospela do biblioteka, pitanje je da li je i do čitalaca,  izuzev u Narodnu  biblioteku  Srbije i Matice srpske! Ova knjiga doživela je, čini se, sudbinu knjige Magnum crimen  Viktora Novaka prilikom njenog prvog objavljivanja u Beogradu. Za kratko vreme nestala je iz svih knjižara! Knjiga Siniše Mihajlovićaa jeste  Magnum crimen  srpskog autora.

  Potresniju  knjigu dosad nisam  pročitao o ovom strašnom logorištu i gubilištu.  A načitao sam se ih, jer su mi, kao novinaru i piscu, po Promisli, dolazile i dolaze u ruke. Nisu me, slava Gospodu, mimoišle ni dragocene pesničke knjige,  nezamenljiva svedočenja po Svetom Duhu, čiji su autori kao deca preživela ustašku ćeraniju (Dara Sekulić, Milinko Toroman) ili prošla kroz ustaške logore u Hrvata (Đorđe Đurić, Veseljko Veso Radumilo, Milutin Vujić).  

Kao i naslušao preživelih logoraša. Koji bi dostojno mogli biti  Danteovi vodiči.

I ovoga puta pojava Mihajlovićeve  knjige prošla je nezapaženo od  društvene i kritičke  javnosti. 

Nije mi poznato da je igde bila i promovisana! 

Ovaj mučenik, civil Siniša Mihajlović (Šid – 1909, Novi Sad – 1997), prošao je sve stanice ustaškog zatiranja srpskog pravoslavnog sveta (kao i nemačke logore), od Zagrebačkog Sajmišta, preko logora u Gospiću, Jastrebarskom, Staroj Gradišci, Jasenovcu, do nacističkih logora u srednjoj Norveškoj: Stenvikholm, Erlandet, Persaunet kod Trondhajma i Melhusa. (…)

Hrvatske i muslimanske ustaše nisu pre, niti tokom klanja sledile, upražnjavale  nikakve ritualne niti kakve druge religiozne obrasce. Pogotovo za ovim potonjim nije bilo  potrebe, jer ih je za ratni zločin genocida blagoslovio nadbiskup Alojzije Stepinac, kao i sarajevski nadbiskup Ivan Šarić za genocid koji su počinili na području  Bosne i Hercegovine.

Donosimo iz Mihajlovićeve knjige nekoliko smrtomornih prizora, mirakula grozomore iz  jasenovačkog logora. A mogli smo iste takve slike užasa prepisati iz umorišta kao što su bili logori u Gospiću, Jastrebarskom, Staroj Gradišci, u kojima je Siniša Mihajlović takođe postradao, a o kojima piše u pomenutoj knjizi.

„...U prvi mrak ustaše nas zasuše snopovima baterijske svetlosti. Opkoljavaju nas. U rukama im puške. Ne mičemo se, osećamo sneg na licu i trepavicama. I dah smo pritajili, samo se tešnje priljubljujemo mokrim odelima, tražeći zaštitu pred opasnošću, kao prestravljena deca kad u naručju majke traže spas. Prazne su glave i prazna srca. Suvislih misli nema, samo slike ponornog ništavila i mraka, a sigurno u svakog bledi tračak nade (da li je to nada?) da će upravo njega mimoići. U tom košmaru straha i neke gluve praznine, plavi me jedno užasavajuće osećanje: još živim, a kraj je tu i kakav će biti.

´Vi ste se, vlaški psi, digli protiv poglavnika i Nezavisne´, - iz tamnine dopire do naše svesti podrugljiv i preteći glas ustaše. – Noćas  ćemo vam suditi. Ko god se pomakne s mesta, biće odmah ubijen, jer taj hoće da beži.´

Mračna je i hladna noć.. Ništa se ne kreće, ne čuje, nigde svetla, samo ustaške senke sa baterijskim lampama, a onda se i to izgubi. Kao da je sve zastalo u nekom užasnom iščekivanju, i vreme i život. Udovi se ukočili od nemicanja i studeni. 

Tanki snopovi baterijskih lampi ponovo se ukrstiše nad nama i ustaše se stuštiše među našu sklupčanu grupu kao vuci među zatvoreno stado, pomislih krajičkom svesti, i otpočeše otkrivati ćebad kojima smo pokrili gave...Zaređaše, pogureni, da otkrivaju naše hladne i mokre glave. Evo ga i nada mnom, otkri me i, tobože, posmatra, ocenjuje da li sam ja onaj koga traži. Ne krijem oči i kao da preko njega gledam, a sve je u meni prenapregnuto, ali sam čudno miran, gotovo bez daha, bez i najmanjeg pokreta, jer samo taj trzaj na licu, refleksni grč, pokret nogom, može u primitivnom ustaškom mozgu izazvati želju za ubistvom. Onako nepomičan, osećam duboku prazninu i – ništa: je li to taj strašni tren svesnosti sopstvenog kraja.

`Da nisi ti taj koga tražimo?´ (...)
`Nisam, ja sam u logoru od jula´, odgovaram poluglasno. (...)
´Znaš li ti ko sam ja´, pita on dalje.
´Znam, ustaša´, odgovaram.
´Gospodin Bog je na nebu, a mi smo ovde na zemlji ustaše i mogu te, kao i sve vas,  odmah zaklati´, pa se iznenada podiže, odbaci ćebe i ode. (str. 126-127-128)“
    (...) „Ne, nemojte mene, imam petoro dece i ženu...“ Čuli smo potmule udarce kundakom po nevidljivom logorašu, krik, krkljanje, duboke uzdahe dželata...U toku ove užasne vartolomejske noći, ređala su se podmukla ubistva.  Nikoga među nama da krikne, da pozove logoraše na otpor, pa ako se gine, neka se junački gine. Ali, mi smo živi mrtvaci, gladni, bolesni, poniženi, umorni od iscrpljujućeg rada, nesposobni da se vinemo iznad naših patnji, a još u dnu svesti tinja nada: možda neće mene...Kad teško i presporo svanu mutno i hladno jutro, ugledasmo dvadesetak naših preklanih drugova i krvav sneg. Oči im otvorene i staklasto ukočene. Grobari su ubrzo došli i bez reči, tromo, gotovo mehanički, počistili krvave tragove, a zatim već ukrućene leševe, ne gledajući nikoga, natovarili na nosila i odneli....“(str. 128-129).

(...) „Dani su hladni, padaju i kiša i sneg. Ogrćemo se ćebetom, ali ono nam stalno pada s ramena dok radimo, a rad je težak.  Valja kopati jame, često u samoj vodi, čvrsto ukopavati direke i za njih vezivati i isprekrštavati ledene bodljikave žice. Iskrvarimo ruke pri ovom poslu, hladno je, ćebe nam stalno pada u vodu, muka živa, ali se rad ne prekida. Ustaše nadziru posao i vrlo često nas tuku bez ikakva razloga: nekim žilama, kožnim ili žičanim,  ojačanim čeličnim kuglicama.  Onoga jadnika koga počnu da tuku, taj se obično više i ne podigne. (…)

Pred kraj novembra, doteraše u logor jednu grupu Bosanaca, a neki od njih se odlučiše na bekstvo videvši jasenovačke užase. Sve ih pohvataše, pobiše, a jednog dovedoše pred logoraše. Prisloniše ga uza zid, a LJubo Miloš (nadzornik ustaških logora u NDH,  pomoćnik i desna ruka Vjekoslava Luburića, zapovednika ustaških sistema logora Jasenovac, jedno vreme bio je i komandant logora,op. A.A.) naredi da jedan po jedan iz te grupe tek dovedenih prođu kraj njega. Kako koji logoraš prođe, LJubo je onog nesrećnika bockao kamom, pitajući ga da li ovoga poznaje, pa ako bi ovaj dao znak da ga poznaje, taj bi na licu mesta bio ubijen, navodno kao „učesnik u zaveri“, a ako ga ne poznaje, prelazi na drugu stranu. Tako je, eto, „osujećena jedna zavera“ i likvidirano više od trideset ljudi. 

Odlazeći sa mučilišta, LJubo Miloš nam je psovao majku srpsku, podrugljivo pitajući: ´Što se ne bunite, mater vam srpsku, pa da vas sve do jednoga smaknem´.
Grobari potom odnesoše pobijene, a ustaše otpočeše da kundače. Jauci i zapomaganja prolamaše se logorskim krugom. Ovo divljanje završi se dovođenjem jednog dečaka, ne starijeg od dvanaest godina. Na nagovor ustaša, dečak nastavi da bije logoraše uz ciku i vrisku ustaša, dok su se zatočenici morali sagnuti da ih mališa može udarati...

Svako jutro stajali smo ispred zgrade „Ustaške obrane“ i čekali raspored za rad. Jedno jutro, kišno i tmurno, kao i svi dani novembra, dođoše pred „tunel“ Luburić i Miloš, zovnuše Slobodana (koji bejaše tzv. predradnik, takođe logoraš,  op.A.A.) te brzo, bez mnogo razgovora, odvojiše šezdeset ljudi. Kasnije saznasmo da su svi pobijeni na putu za logor-šumu Jasenovac.

Vraćajući se jedne večeri s posla, nađoh se sa Dragom Hadžičolakovićem. Taj čovek, Bijeljinac, tuberkulozan, nalazio se u Slobodanovoj blizini. Ispriča mi da je tih dana dovedena jedna grupa Srba iz Karlovca, njih stotinu i četrdeset, a među njima jedan sveštenik. Ustaše ga htedoše odmah ubiti, no to mračno zadovoljstvo ostaviše za sutradan,  a Slobodan, u želji da ga zaštiti, kao i jednog katihetu pre nedelju-dve, nađe berberina koji ga obrije, ali ga Luburić i Miloš prepoznaše. Jednog preplašenog i već veoma izmučenog sveštenika preklaše kamom...(str. 133-134-135).“(...)

Za sve to vreme stizali su novi transporti zatočenika, i samo je izuzetno grupa Sarajlija u  decembru bila pošteđena i stigla k nama u logor.

Sećajući se tih naših tužnih kolona iz Bosne, Like, Srema, Slavonije, koje su prekonoć nestajale iz logorskog kruga, šaputali smo između sebe, praveći neki svoj crni i stravični „bilans“, da su ustaše do kraja 1941. godine pobile na stotine hiljada naših ljudi. Tako smo računali po sećanju i dosećanju, jer drugo i ne gledamo od jula 1941. godine po ustaškim logorima osim smrti i ubijanja. Za prva tri dana 1942. godine ustaše pobiše oko dve stotine Srba i otprilike isto toliko i Jevreja.“ (str. 165-166).

(...)“Jednoga dana pratili smo iz naše barake nesrećni susret jednog  Jevrejina – koji je, po svoj prilici, kao neki logoraški nadglednik, obilazio logor, zamišljeno se poštapajući – sa LJubom Milošem, koji je bio u pratnji dvojice ustaša.  Iza njih išli su Slobodan Mićić (tzv. predradnik, op. moja) i zatočenik Špiler, takođe iz logorskog rukovodstva. Susret Jevrejina sa ustašama odvijao se pred nama kao u nemom filmu.  Ne čujemo ništa samo vidimo pokrete i otvaranje usta. Ustaše ga zaustaviše, nešto ga pitaju. Jevrejin im odgovara i, nenadano, jedan od ustaša udari ga puškom i obori u sneg. Sve to posmatra LJubo Miloš kome mučna scena izgleda smešna i on se cereka, tražeći da mu dovedu Jevrejina. Čim ovaj stiže, LJubo mu hitro istrže štap i tako ga surovo udari po glavi da ovaj opet pade, i dok se nespretno i umorno dizao, priđe mu drugi ustaša, kleče i kamom ga zakolje. U baraci se nešto kasnije saznalo, preko Slobodana, da je je Jevrejin na LJubino pitanje šta je po zanimanju, odgovorio da je advokat.

´Advokat? Kakav advokat u logoru, svinja čifutska´.

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

SLAĐANA ILIĆ: ŠTA PIŠE U HRVATSKIM UDŽBENICIMA 

Kao dugogodišnja urednica brojnih udžbenika za osnovnu školu zanimalo me je da pogledam kako izgledaju hrvatski udžbenici. Za potrebe ovog teksta istražili smo samo čitanke za 5, 6, 7. i 8. razred izdavača Profil-Klett.U jednoj čitanci su stihovi: Ova je zemlja Hrvatska / Uvik je bila / I ostat će / Va naša Slavonija / Ravna / I krvava / Od muke i znoja / Seljaka, / Od krvi naših / Momaka / Što popadaše / Od žandarskih metaka, / Noževa, / Kundaka, / I ništa i nitko i nikada / Neće / I ne može / Zatvoriti usta naša / Da divanimo / jezikom / Didaka naših, / Jezikom / Matera naših, / Jezikom / Hrvatskim / Milim / Svetim / Dragim / Jedinim / našim. Tu su, eto, samo „žandarski meci”, „noževi” i „kundaci”, kao već tradicionalno negacionističko „opravdanje” geocida u NDH, onih slavonskih bunara punih dece i majki u Slaboštini. Sadržaji o „domovinskom ratuˮ zastupljeni su u čitankama za 5, 6, 7. i 8. razred osnovne škole. Hrvati su samo žrtve, Srbi se ne pominju. Ali, ono što je strašno jeste to da se, kada je reč o 5, 6. i 7. razredu, ni u jednom tekstu ne spominje naziv makar jednog ustaškog logora. Zašto? Deca se podstiču da se stave u položaj nekog deteta iz Vukovara ili drugog vršnjaka izbeglice tokom „Domovinskog rataˮ. Ali nema teksta koji se odnosi na decu u logorima NDH, a o kojem bi se u interpretaciji mogla postaviti ista pitanja. Zašto?

Tek u čitanci Osmica, istog izdavača, u okviru poglavlja Kad je najteže u sebi otkrij najbolje, pored odlomka iz Dnevnika Ane Frank i teksta o Jevrejki Lei Dojč (Pavao Cindrić), nalazi se i plakat za igrano-dokumentarni film Dnevnik Diane Budisavljević i na njemu sinopsis u kojem jedna rečenica glasi: „U jesen 1941. doznaje se da se Židovke i Srpkinje s djecom odvode u logore gdje umiru od gladi i bolesti” (str. 187). Ko ih odvodi? Šta je s muževima tih žena i očevima te dece? Kako se zovu ti logori? Kako se zove država u kojoj se sve to dešava? Na ta pitanja učenik ne nalazi odgovore. Na sledećim dvema stranicama, konačno, pominju se ustaške i domobranske uniforme, stočni vagoni kojima su dovoženi žene i deca, kao i logor Stara Gradiška (str. 188‒189), a sa sledećim nalogom: „Prisjeti se što znaš o stradanju civila u doba Nezavisne Države Hrvatske pa usmeno izreci svoj stav prema djelovanju Diane Budisavljević” (str. 192). To je ujedno i jedini zadatak koji ima neke veze sa stradanjem dece po logorima. Ali, ne pozivaju se deca na empatiju sa stradalnim vršnjacima, već se njihove emocije usmeravaju isključivo na Dianu Budisavljević. Zar ne bi bilo logično da se bar jednim pitanjem ili zadatkom učenici podstaknu da iskažu svoj stav i o zločinima, kao i o državi koja decu i njihove majke šalje u logore? Ali to pitanje izostaje. Možda i zato da se ne bi remetio mir čiste savesti koje odaje to poglavlje koje sadrži i odlomak govora Vlada Gotovca: „Generali, Hrvatska se ne boji!” (ulomci iz govora 30. kolovoza 1991., iz zbirke Znakovi za Hrvatsku) (195).

A na sajtu Vukovar u srcu, između ostalog, nalazimo i sledeći sadržaj: „I ove školske godine, 16. studenoga, obilježili smo Dan sjećanja na Vukovar prisjećajući se s čitavom Hrvatskom nevino stradalih, poginulih i prognanih hrvatskih građana i branitelja. Recitiranjem i čitanjem prigodnih tekstova naših pjesnika i književnika ... Naša velika pjesnikinja Vesna Parun o svojoj domovini kaže („Zemlja je naša blaga”): Zemlja je naša blaga, suncem obasjana, / i sjena planina lice joj ne mršti. / Ona je puna ptica i prostora i grana, / iz nje novi život bujnim slapom pršti. / Zemlja je naša mudra i rječita i strasna, / nepomirna na patnju i milosna ko duša. / U prijateljstvu prisna, u drugovanju krasna, / i kada govori pravda ona se prigne i sluša. / Ona znade jaram sužanjstva o vratu, / prošla je kroz vatru stoljetnog iskustva. / I svrgnuv silu stoji u žetvenom zlatu, / i mir se izvi sa njezinih usta. / Ko dragulj plavi, ko rosa s lista, / ko raskriljena ptica na vidiku, / mladost zemlje odsijeva, i blista / sav sjaj djetinjstva u tihom joj liku”. Čitajući pesmu Vesne Parun pomislili bismo da je zemlja o kojoj se peva identična Raju, samo nam nije jasno kako je u zemlji „milosnoj ko duša” mogao da postoji sistem logora Jasenovac, uključujući jedinstvene u svetu logore za decu, kao i da li „stoljetno iskustvo” te „mudre” zemlje možda uključuje i hrvatsku ratnu državu NDH – tu verovatno najužasniju državu u svetskoj istoriji. Ako u kulturi nema svesti o zločinu i nema kajanja – kako očekivati katarzu?

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

SLAVICA GARONJA: POSTJASENOVAČKA JUGOSLAVIJA 

Nema sumnje, da su zapadne imperije presudno krojile istoriju naroda na Balkanu, ne samo ranije, nego i tokom čitavog 20. veka. Upravo iz tih razloga, „dozvolile“ su stvaranje dve Jugoslavije: one prve, kao rezultat najprogresivnijih umova, i uglavnom srpske elite (Vasilije Krestić), prihvatajući pretvaranje i utapanje imena Kraljevine Srbije, pobednice i sile-saveznice, u „trojedinu“ Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (do tad, po istoriji i tradiciji, različitih i nespojivih južnoslovenskih naroda), kao i iz sličnih razloga, i onu mnogo dugotrajniju, socijalističku, Titovu Jugoslaviju (1945-1991), nastalu iz jedinstvene ideje o antifašističkom otporu, uz svestrano prigrljenu ideju komunizma (pravde i jednakosti za sve), najzad i u spontanom utaničkom otporu ogromnog dela srpskog stanovništva, formiranog potom u brojne partizanske krajiške birgade, a pred sistematskim genocidom pod vlašću ustašoidne NDH). Problem nove, socijalističke Jugoslavije, uz nedvosmislene pozitivne poteze, koji su oslobodili energiju milionskih masa stanovništva (besplatno školovanje, insistiranje na obrazovanju, zdravstvena zaštita, ubrzana industrijalizacija i urbanizacija, kulturni prodori i saradnja sa svetom), bio je, što je zarad formule o „bratstvu i jedinstvu“, taj ogroman zločin, ili totalan genocid, kojem tek sada sagledavamo razmere, sistematski bio zataškavan, pa čak postepeno zabranjivan i spomen o njemu, da ne govorimo o njegovom sistematskom istraživanju, kada je bilo vreme za to (neposredno posle Drugog svetskog rata). Sa svojim specifikumom zločina izvršenih na balkanskom prostoru - u masovnom fizičkom uništavanju civilnog srpskog stanovništva  (jame, bunari, klanje), kao i fanatičnim ukidanjem svih tragova pravoslavlja na spomenutim prostorima i kroz duhovni genocid – rušenje, spaljinje i miniranje pravoslavnih crkava, u najvećem broju ovi nekažnjeni zločini hrvatskih ustaša su postepeno, po oslobođenju, eufemistički podvođeni, na brojnim spomenicima NOB-a, pod bezlične „žrtve fašističkog terora“ (pa kasnije još u bezazleniju skraćenicu ŽTF), da bi sa protokom vremena, u opštoj eri entuzijazma „pobednika“ i naivnoj veri, uglavnom Srba (najmasovnijih pripadnika partizanskog pokreta sa prostora Hrvatske i Bosne i Hercegovine), da će njihove tekovine borbe trajati večno, sve žrtve i događaji postepeno su tonuli u zaborav, opstajući još samo u sećanjima generacija koje su rat doživele i preživele, a koje je sve manje u novim generacija iko imao interesa da pita - šta se to stvarno godina dogodilo pre 40 godina. (Jan Asman).

Ovakvu klimu svakako je prouzrokovalo inflitriranje (naročito u političke strukture SR Hrvatske), odmah nakon Drugog svetskog rata, brojnih Hrvata, koji su samo promenili političku odoru (iskoristivši opštu Titovu amnestiju 1944, ali i trajnu zaštitu Vatikana (koji je, recimo, zaštitio brojne katoličke sveštenike koji su osvedočeno vršili zločine nad srpskim pravoslavnim stanovništvom, a koji su ostali van domašaja „narodne pravde“), bilo organizovanom emigracijom, ili dubokom ilegalom, nastavljajući u svom radu „za hrvatstvo“ tačno tamo, gde su stali sa porazom fašističke marionetske NDH, nakon 1945. Oni, ne samo da se nisu oslobodili trajnog sna o „nezavisnoj hrvatskoj državi“, nego su vrlo brzo tekovine Narodnooslobodilačke borbe i pobede partizanskog pokreta, sastavljenog uglavnom od Srba iz ustaničkih delova bivše Vojne Krajine: Like, Banije, Korduna i Slavonije u na teritoriji Nezavisne države Hrvatske (kao ostatka „nepoklanog naroda“), pretovrili već pedesetih godina od „konstitutivnog“ u narod „drugog reda“ – brutalnim ukidanjem njihove političke elite (uklanjanjem prvih srpskih ministara u Hrvatskoj, pod oprobanom optužbom da su IB-ovci, poput Duška Brkića, Rade Žigića i Stanka Opačića Ćanice) ili beskrupuloznim ukidanja srpske kulturne autonomije (poput „Srpske riječi“ - jedinog srpskog lista u avnojevskoj Hrvatskoj“, srpskog kalendara „Prosvjeta“, a uskoro i samog SKD „Prosvjeta“, 1971), a narod prepušten tihoj asimilaciji i ekonomskoj migraciji (usled izrazite nerazvijenosti i zapostavljenosti, u ratu spaljenih srpskih krajeva u Krajini). Tako se može objasniti nedostatak političke volje, pa čak i zabrana, da se - sada pod odorom komunizma - prođe bez pravovremenog, ozbiljnijeg i sistematskog istraživanja, jama i masovnih grobnica sa telima pobijenog srpskog stanovništva na prostorima Bosne, Hercegovine i nekadašnje Vojne Krajine u Hrvatskoj, njihovo prebrojavanje i pravljenje spiskova, dok je najveći pokrenuti postupak istraživanja logora Jasenovac takođe politički zabranjen i prekinut (1964). Neistraženi i naročito, nekažnjeni zločini ustaša (odnosno, odsustvo svesti ili „griže savesti“ čitavog hrvatskog korpusa stanovništva i stida pred prošlošću zbog toga), tako je steklo legitimitet i osobinu da se ponavlja u istoriji. To je, uostalom, mada prerano, eskaliralo 1971. u tzv. „hrvatsko proljeće“, a definitivno je hrvatski faktor imao presudan i odlučujući udeo u raspadu Jugoslavije 1991. godine. Godina 1991. je bolno otreznila i mnoge Srbe, naročito iz Hrvatske, kao i Bosne i Hercegovine. Usmena svest o genocidu još nije usahla, a spremalo im se nešto slično. Stoga je i njihova, prvo politička borba, a potom i oružani otpor, bila ona nužna, potpuno legitimna i opravdana odbrana, tokom postojanja Republike Srpske Krajine (1991-1995), koja je imala mnogo više prerogativa države i osnova za međunarodno priznanje, od recimo, „Republike Kosovo“. 

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

DRAGAN HAMOVIĆ: JASENOVAC NIJE SAMO U JASENOVCU 

Jasenovac nije samo u Jasenovcu, opominjao nas je čudesni graditelj Peđa Ristić. Odista, Jasenovac seže od Jadovna i Paga na zapadu do Zemuna i Sajmišta na istoku, a na jugu do Prebilovaca. Jasenovac su i tolike kraške jame od Like do Hercegovine. Nije bilo mesta unutar prekomerno narasle Endehazije da nije poprskano mučeničkom krvlju, po gradovima i selima, ravnima i planinama, među kojima je Kozara drugo ime za Jasenovac. Deca Kozare ostala su najstrašniji primer zločinjenja. Ne samo angelsko jato manijački pobijeno i pomrlo od gladi, nego i dečica ostala u životu postajući i ostajući katolici i Hrvati, jer nisu upamtila ni stradale roditelje niti rodnu planinu.

Kada kažemo „Jasenovac“, znači, ne mislimo samo na to čvorno mesto primitivne industrije smrti i bestijarijuma u ime hrvatske države i vere. Mislimo na neopisivi Magnum crimen, Veliki zločin, kako glasi naslov monumentalne knjige istoričara Viktora Novaka, Hrvata koga su još u međuratno doba izgnali u Beograd. U današnjoj javnosti Hrvatske, pored svih razumnih glasova, osnovni ton daje strateška negacija ili smutna relativizacija ove neopisivosti. Tamošnji najpopularniji pevač, čiji koncerti pune Maksimir uz prenos državne televizije, kliče Maksovim mesarima u Jasenovcu i Gradiški Staroj i obećava paljevinu Srbije. Poturaju se odatle neumesna opravdanja i neodrživi paralelizmi. I nije čudo. Neugodan je to teret na savesti jednog kolektiva. Teret koji se hoće ukloniti, zbaciti, ili predstaviti kao nužna odbrana.

Za pola veka ideološke bajke u koju se Srbi fatalno uložiše (da se neki do danas ne osveste), ciljano su zataškavane razmere ovog projekta. Ubijani su masovno, ne zaboravljamo da istaknemo, i jevrejski sužitelji (koji su Holokaust uzdigli kao univerzalni predmet pijeteta!), Cigani naši tužni, kao i slobodari iz drugih naroda. 
Dopirali su Savom tragovi Jasenovca, do Beograda i Zemuna. Ne samo da su dovoženi transporti radno sposobnih u prihvatni logor Zemlin da budu upućeni dalje, na sever, na prinudni rad za potrebe Trećeg rajha. Otuda su redovno doplovljavale izobličene ljudske pošiljke. „Meso za Bajlonijevu pijacu“, po rečima satanski duhovitih ustaških besomučnika.
Pominjani Peđa Ristić nije doživeo da ostvari projekat spomenika žrtvama Jasenovca u Beogradu, neku novu Ćele-kulu. Ostavio je ovaj umni svedok epohe svedočenje da se on, strastveni plivač od svoje četvrte godine, onih ratnih dečačkih godina nije ni skvasio u Savi kojom plutaju ljudski ostaci. Okupaciona srpska vlast ih je prikupljala i sahranjivala kod Nebojše kule i na Velikom ratnom ostrvu. Zakopavani su i drugde, gde su već dospeli. Po oslobođenju Beograda, prema Ristićevom opisu, u novembru ⅼ944. godine leševa beše toliko da su tela načinila čep kod srušenog savskog mosta. Očevidno, jasenovački pogoni za uništenje pojačali su aktivnost onda kada je poraz nacističkih formacija već bio na vidiku. Do Terazija se osećao nepojmljiv zadah. Oslobodioci su razbijali minama taj čep od ljudskih telesa i čakljama ih potiskivali niz vodu. Toliki nesrećnici iz crnog Jasenovca nestaše tako prema bezdanu Crnog mora.

Uklonjeni su krstovi sa Velikog ratnog ostrva, nema ni obeležja kod Nebojše kule. Jame su zabetonirane, razbacane kosti zatočene u dubini. Neizbrojani jasenovački mučenici uskraćeni su, iz viših razloga, za belege njihovog postojanja. Nije nehat i nemar, to je bila politička odluka, čije posledice sežu do u devedesete godine i do dan-danas. Jer, povlašćeni izdanci beogradske drugosrbijanske elite, bez imalo zazora, na svaki glasniji pomen srpskih stradanja reaguju istovrsnim bezočnim formulama koje nam odašilju iz Zagreba i današnjeg monoetničkog Sarajeva. Reakcije na trajući totalni rat protiv Srba i Srbije u našem javnom prostoru svode se na komemorativne uzdahe i predstave za žalni narod. A odavno je bilo nužno zauzeti delatno stanovište, sročiti jasan društveni i kulturni odgovor, da stvari ne bi otišle predaleko, najpre u opsednutoj javnoj svesti naše zemlje. A otišle su…

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

SLOBODAN ANTONIĆ: POSTOJE LI SRPSKE ŽRTVE? 

Sistematska borba beogradskog kompradorskog duha, tog doslednog sledbenika toksičnog jugoslavizma, protiv obeležavanja Jasenovca kao mesta srpskog stradanja, vidi se i po konfuziji oko imenovanja 22. aprila.

Toga dana, 1945, jasenovački logoraši izvršili su proboj. Slobode se dokopalo tek njih 128. Predviđeno je da se taj datum obeležava kao dan sećanja na srpske žrtve genocida u NDH. 
22. aprila 2020, objavila je vest pod naslovom: „Položeni venci povodom Dana sećanja na žrtve Holokausta“. Sličnu najavu – „Obilježavanje dana sjećanja na žrtve Holokausta“ inicijalno je dala i televizija Srpske.

Holokaust je uobičajeno ime za genocid nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Obeležava se 27. januara. Otkud sad takav naziv i za 22. april?

Reč je o tome da je država Srbija 22. april nazvala: „Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu“ (Zakon o državnim i drugim praznicima, član 5).

Dakle, srpske žrtve, čak i u državi Srbiji, mogu biti pomenute i oplakane tek ako se supsumiraju pod međunarodni naziv za genocid izvršen nad jednim drugim narodom.
Ovaj duh obavezne mimikrije srpskih žrtava, čiji je jedino prihvatljivi pojmovni status ako su pod-žrtve, video se i nedavno u lekcijama istorije koje je, tokom epidemije korone, emitovao RTS.

Uočeno je da je Holokaustu posvećeno više vremena nego stradanju Srba u 2. sv. ratu, ili tri puta više vremena nego genocidu nad Srbima u NDH.

 Holokaust je, u ovim lekcijama, individualizovan kroz priču o stradanju beogradske porodice Kalef. Ali, takođe je uočeno, da nema individualizacije srpskog stradanja u hrvatskom genocidu – poput, recimo, priče o porodici Tripka Ćirića iz Prebilovaca.

Imao je devetoro ćerki – Stanu (26), Joku (21), Daru (19), blizankinje Savu i Radojku (17), Stoju (14), Slavojku (10), Neđu (8) i Angelinu (5). I desetog sina Slobodana (3). Tripko je sa sinom, dan pre pokolja, pokušao da pobegne. Nađen je na putu zaklan, sa Slobodanom u naručju (kako je to klanje, s detetom u naručju,  izgledalo, možemo samo da pretpostavimo).
Svih devetoro kćeri, i supruga Stana (48) takođe su, zajedno s ostalim Prebilovčanima, zaklane i bačene u jamu u Šurmancima. Mnogočlana porodica Ćirić – u čijoj kući je sve orilo od graje desetoro dece – tako je zatrta.

Zašto se Srbi sramežljivo, gotovo sa snebivanjem sećaju tog genocida? Zato što središtem naše kulture vlada kompradorski duh Druge Srbije. On u ime „regionalnog pomirenja“, kao nekad što je radio titoizam u ime „bratstva i jedinstva“, ne dozvoljava da se, kada su srpske žrtve u pitanju, ubice i stradalnici etnički identifikuju. Ne može „srpske žrtve“, može samo „srpski zločini“.

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

SLOBODAN VLADUŠIĆ: SMISAO JASENOVCA

Jasenovac je konkretizacija želje da se istrebi ceo jedan narod – u konkretnom slučaju Srbi. Isto kao što se ne može biti živ i mrtav u isto vreme, tako se ne može u isto vreme biti za Jasenovac i protiv njega. Tako odnos prema Jasenovcu postaje ogledalo u kome se otkriva ko je na strani logoraša, a ko na strani njihovih koljača. Zaboraviti Jasenovac, ili učestovati direktno ili indirektno u njegovom zaboravu ili reviziji, znači biti na strani tih koljača. To je surova, ali istinita spoznaja. Ta spoznaja se ne može, međutim, uspostaviti bez jasno preciziranih i moderno prezentovanih činjenica i armije pojedinaca koji će te činjenice ugraditi u vlastito samorazumevanje.

Nakon poraza u boju na Kosovu polju na Vidovdan, 1389. godine, srpska intelektualna elita okupljena u okrilju Srpske pravoslavne crkve oblikovala je jednu veliku priču koja je, umesto samosažaljenja i oplakivanja Dušanovog carstva, bila okrenuta budućnosti. Naziv te velike priče je Kosovski zavet. Danas se objektivno nalazimo u sličnoj situaciji i na nju moramo da odgovorimo na sličan način: naše je da stvorimo zametke velikih priča, koje će moći da povežu ljude i spreče očaj, defetizam, letargiju. Bez takve velike priče postaćemo bezlične biočestice, ne mnogo vrednije od skakavaca ili ostalih štetočina, kojih uvek ima previše i koje se uvek mogu uništavati bez ikakve griže savesti.

BOJAN JOVANOVIĆ: REVIZIONIZAM NA STRANI HRVATA

Redukovanje broja ubijenih Srba na 90.000 do 130.000 u skladu je s hrvatskim stavom, jer Slavko Goldštajn govori o nešto preko 90.000 ubijenih, dok Franjo Tuđman taj broj svodi na oko 40.000, pa su se na zajedničkom poslu o dekonstrukciji jasenovačkog mita i smanjenju „preuveličanog“ broja srpskih žrtava od više stotina hiljada našli aktuelni predstavnici srpskih institucija i potomci srpskih dželata. Ovim odbijanjem sprečeno je da se hrvatski genocid nad Srbima u NDH osudi i adekvatno obeleži najpre u Srbiji a potom i predstavi svetskoj javnosti kao najstrašniji zločin koji bi trebalo da ima svoje mesto u kolektivnoj memoriji čovečanstva. Ukoliko bi se definisao taj cilj, onda je neophodno uspostaviti adekvatan odnos prema istorijskim činjenicama vezanim za najveće stradanje srpskog naroda u NDH i prema sistemu logora Jasenovac kao središtu totalnog genocida nad Srbima i najstrašnijem logoru u ljudskoj istoriji. O teškoćama utvrđivanja takvog odnosa govori ne samo tendencija drastičnog umanjivanja srpskih žrtava već i težnja za negiranjem dosadašnjih realnih procena o približnom broju ubijenih Srba na području NDH i ignorisanjem relevantnosti naučnih metoda primenjivanih u utvrđivanju veličine ovog zločina.

MILOŠ KOVIĆ: NEDOSTOJNA LICITACIJA 

Poslednjih godina u srpskoj javnosti sve se češće i sistematičnije umanjuje broj srpskih žrtava u logoru Jasenovac. To se, povremeno, pretvara u prave medijske kampanje. Rasprave, iza kojih ne stoje nova, temeljna istraživanja, nego igre moći, politički interesi i ljudske sujete, pretvorile su se u ružne svađe i nedostojne licitacije.

Sve je deo šireg trenda, koji prati obnovu moći i samosvesti Nemačke i njenih saveznika iz dva svetska rata. U vreme obeležavanja stogodišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata, kada je bilo jasno da je u toku revizija vladajućeg narativa o tom presudnom istorijskom događaju, na ovom mestu sam upozoravao da će na red doći i Drugi svetski rat. Zaista, danas će čak i laici lako primetiti saglasnost između srpskih umanjivača jasenovačkih brojeva i sistematskih napora da se genocid nad Srbima relativizuje i porekne, koji dolaze iz Hrvatske.
Uznemirenost javnosti sasvim je razumljiva, jer reč je o možda najosetljivijoj temi srpske istorije, stravičnoj kolektivnoj traumi, sa kojom se Srbi, uljuljkani u jugoslovenskim iluzijama, nisu do kraja suočili i izborili. Smanjivanje broja žrtava genocida nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu se, podsetimo, po definiciji, smatra „poricanjem Holokausta“, kažnjivim u 16 evropskih država, u Izraelu i Kanadi.

Broj žrtava Jasenovca koji je prihvaćen u srpskoj istoriografiji, od 500.000 do 700.000, zasniva se na nemačkim, ustaškim, partizanskim, četničkim i bugarskim izvorima, nastalim u toku Drugog svetskog rata, na čijem prikupljanju i obradi su radile generacije istraživača. Na njegovo utvrđivanje značajan uticaj imao je izveštaj „Zemaljske komisije Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača“, nastao odmah po oslobođenju Jasenovca (objavljen 1946. godine). Tu se procenjuje da je u ovom logoru ubijeno između 500.000 i 600.000 ljudi. Iskopavanja jasenovačkih masovnih grobnica vršena su samo 1964. godine i bila su tek preliminarna. U izveštaju komisije koja je pronašla veliki broj tela na vrlo uzanom prostoru ukupan broj žrtava Jasenovca se ne pominje. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, kojom predsedava Srboljub Živanović, jedan od troje članova komisije koja je 1964. radila na istraživanju masovnih grobnica, zaključila je da broj Srba ubijenih u Jasenovcu iznosi više od 700.000, preko 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma.

Istoričari znaju da se svakom istorijskom izvoru, pa i onim najdragocenijim, nastalim u vreme istraživanog događaja, može pronaći niz mana. Oni koji odbacuju procene broja žrtava nastale za vreme Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, pozivaju se, međutim, na popise žrtava rata nastale dve decenije kasnije (1964. godine), na statističke proračune pravnika i ekonomiste Bogoljuba Kočovića i ekonomiste Vladimira Žerjavića, objavljene četiri decenije posle rata (1985. i 1989). Do danas su, naime, i ova istraživanja umnogome osporena. Rad na popisu žrtava iz 1964. bio je naglo, usred posla, prekinut. Smilja Tišma i Srboljub Živanović pokazali su da postoje okruzi, pogođeni ustaškim genocidom, u koje popisivači nisu ušli. Poznato je i da oni koji su stradali od ruke partizanskih pobednika nisu bili popisivani. Sami autori popisa naglasili su, uostalom, da je on „nepotpun i da nema potreban nivo kvaliteta“. I procene Kočovića i Žerjavića do danas su umnogome osporene. Primer koji pominje Nikola Milovančev mnogo toga govori - prema popisu iz 1964. u Sloveniji je nastradalo 40.510 ljudi, Žerjavić taj broj zaokružuje na 40.000, po Kočoviću on iznosi oko 35.000, dok su istoričari Instituta za noviju istoriju Slovenije pre desetak godina imali već 99.935 imena. Branimir Bunjac je iste 2012. godine utvrdio da je u celom Međumurju poginulo 1147 vojnika, što je skoro pet puta više od procene Vladimira Žerjavića. Ukoliko su u krajevima gde rat nije bio tako dramatičan i gde su prilike bile redovnije pravljene takve greške, nema razloga da se poveruje u to da su popisivači i statističari bili precizniji u srpskim oblastima, pogođenim genocidom i surovim ratnim okršajima.

Hrvatski i srpski poricatelji genocida, međutim, insistiraju na imenima žrtava, pa čak tvrde da tamo gde nema imena, nema ni žrtve. NJihovi spiskovi stradalih u Jasenovcu, zasnovani na popisu iz 1964, ponešto se razlikuju, i kreću se između 83.000 i 84.000. Oni ipak dozvoljavaju mogućnost da sve žrtve nisu popisane, da su spiskovi uništavani, i da bi žrtava Jasenovca moglo biti do 100.000-120.000.

Nigde u svetu se, međutim, procene razmera genocida ne zasnivaju na spiskovima imena, niti se tvrdi da ako nema imena, nema ni žrtava, niti dokaza. U suprotnom, niko ne bi verovao Jermenima, niti međunarodnoj istoriografiji, kada tvrde da ih je u turskom genocidu stradalo preko 1.000.000.

Slično je i sa Holokaustom. Opšteprihvaćeni broj žrtava Aušvica, na osnovu istraživanja poljskog istoričara Františeka Pipera, iznosi oko 1.100.000. Na internet stranici istraživačkog centra u Aušvicu, međutim, kako je nedavno uočila Jelena Čalija, mogu se pronaći imena samo 445.163 logoraša, dakle ne onih koji su obavezno i ubijeni, pri čemu se dodaje da muzej u Aušvicu poseduje oko 650.000 logoraških dosijea. Jad Vašem ima preko milion imena manje od opšteprihvaćene brojke od 6.000.000 žrtava Holokausta.
Kako se vidi, ne postoje naučni razlozi za tako uporno, sistematično i javno umanjivanje broja srpskih žrtava. Za tako nešto ima još manje ljudskih i moralnih razloga.

Istraživanje genocida trebalo bi da bude prvi prioritet naše nauke, ali akademske norme i osećanje odgovornosti za svaku reč trebalo bi da određuju način na koji će se iznositi postignuti rezultati. O Jasenovcu bi trebalo da govore samo stručno pozvani i ljudski dostojni. Nepotrebna je bilo kakva polemika. Licitacijom brojevima žrtava Jasenovca sprečava se ono što je nasušna potreba srpskog društva - izgradnja javne svesti o genocidu, po ugledu na narode sličnih sudbina (jevrejski, jermenski, ruski). Uvek se mora ponavljati: cilj ne sme da bude negovanje mržnje, nego sprečavanje da nam se Zlo iznova dogodi. To nam se, posle decenija prećutkivanja i samozavaravanja, u našim danima već desilo. Nadajmo se da smo lekciju konačno naučili.

Knjigu JAUK I GROBLJE JE NAROD MOJ: TUMAČENJE JASENOVCA I PORICANJE SRBOCIDA preuzmite OVDE.

Izvor: Pravda