Tužne beleške iz Poljske

Zove me prijatelj iz Nemačke: „Ajdemo u Poljsku! Ništa o njoj ne znam, iako živim odmah pored granice. Kako bilo a ipak, komšiluk smo.“ Prihvatio sam. Uostalom, iz istog razloga – takođe mi je Poljska blizu, a opet, osim Šopena, Senkjeviča i njihovog stalnog prepucavanja s Nemcima, ništa o toj Poljskoj ne znam. 

Mračni tranzitni utisci sa varšavske železničke stanice se ne računaju. Ispala je smešna situacija: na nemačkom „Ich verstehe nur Bahnhof“ („Ja razumem samo železničku stanicu“) znači da neko ne razume baš ništa. Ti utisci su, uostalom, uticali i na izbor mesta susreta – Krakov. Skoro pa majka svih poljskih gradova, prelep grad, koji su, kako kažu, spasili od uništenja ruski obaveštajci. Kažu... 

Smeštaj u Krakovu našli smo lako – preko zajedničkih prijatelja. Gostoljubivi, duhoviti, uvek spremni da pomognu, pokažu, ispričaju. Ukratko, odmah smo se sprijateljili. 

Krakov nas je oduševio. Zaista, prelep grad. Ali prestali smo da se šalimo kada smo, pri kraju putovanja, naleteli na miting neke političke partije u centru grada. Moj drug Nemac se zbunio: „Gledaj onog tipa što urla! Isti kao onaj naš iz tridesetih! Isti ton, isti pogled. Samo mu brkovi fale.“ 

A govor na mitingu bio je, kako se ispostavilo, protiv daljeg učešća velike i nedeljive Poljske u Evropskoj uniji, protiv Izraela i Jevreja uopšte, kao i – što je već postalo fiks ideja – protiv Rusije. Osim toga, po rečima poljskog Adolfa s govornice, trebalo bi uhapsiti izraelskog premijera Netenjahua, kojem je „nedostojna“ poljska vlada obećala da neće postupiti po nalogu Međunarodnog krivičnog suda. A on, navodno, mora da dođe – makar iz pristojnosti – na obeležavanje oslobođenja Aušvica u februaru 1945. godine. (O tome da su Aušvic oslobodili Rusi, naravno, ni reči.) Ali Netenjahu je izjavio da neće doći jer ga niko nije ni pozvao. Uzgred, niko nije pozvao ni predstavnike zemlje-oslobodioca: Rusi su, izgleda, potrebni samo onda kada nekoga treba spasti od uništenja. 

Nemac pita: „Gde je tu logika? Poljacima je potreban Jevrejin da bi obeležili godišnjicu oslobođenja Aušvic-Birkenaua. Zbog reklame i marketinga su spremni da ignorišu odluke Međunarodnog suda. A kako misle da sprovedu ostale odluke te 'uzvišene' institucije? Kad im odgovara – ne mare za nju, a kad im zatreba – pozivaju se na nju? Baš 'dosledno'! I šta je s poljskom vladom? Jesu li uopšte nezavisni ili su samo „otišli da daju tetki lekove?“ 

Ukratko, firer iz Krakova viče da „velika Poljska“ mora da se bori, jer joj je zadatak da postane „Great again“, što, izgleda, znači „od mora do mora“. Naš Nemac ne može da izdrži, iako pokušavamo da ga obuzdamo: trči do policajca i počinje da viče kako se protiv nacizma treba boriti. Viče, naravno, na nemačkom, a mene moli da prevodim. Scena za pamćenje: u centru gomile, pod zastavama i povicima „Poljska od mora do mora“, Nemac ubeđuje policajca, Rus to prevodi Poljaku, a Poljak već sa ruskog prenosi zbunjenom policajcu. Momenat tišine, a onda bežimo dvesta metara od tipova obrijanih glava, kojima je naše prisustvo zasmetalo. 

Dobro jutro, Krakove, spaseni svojevremeno od strane Rusa. Eto kako smo popili kafu. Nazdravlje. 

Raspoloženje je naravno ispod nule. Ne ide nam se nigde. Nemac uzdiše: „Slušaj, Poljska je u ratu bila potpuno razorena! Odakle se ovi idioti stvaraju? Kakve su to uvozne kreature?“ – „Glupost, a ne uvoz!“ – gunđa Marek, naš novi poznanik. – „Ako ćemo iskreno, ne razumem kuda je nestala naša poljska čast. Bili smo poznati po tome u celoj Evropi – i Nemcima, i Rusima smo zadavali glavobolje. U smislu tvrdoglavosti. A sada – nikakva čast, samo glupost i amnezija!“ 
– „Kakva amnezija? Zar su Poljaci zaboravili da su Poljaci? Ti, vidim, nisi.“ 

Tu se Marek ponosno ispravi i reče: „Ako govorimo o časti, ona podrazumeva i istorijsko pamćenje. I poželjno je dobro pamćenje. Sviđalo mi se to ili ne, moram znati istoriju, makar i neprijatnu. Naše trostrane razmirice vekovima – tu ima i razloga za ponos i za stid, zar ne?“

– „To sigurno. Nijedna zemlja, nijedan narod nije bezgrešan. Svi imaju čega da se stide. Ali i čime da se ponose.“

– „Ne sporim. Čast se čuva pamćenjem. A ja vidim da se ono briše. Gledam novine, televiziju – sve je to na poljskom, ali ja sebe u tome ne pronalazim. Da li ti one budale obrijanih glava, sa svojim firerom izgledaju kao Poljaci?“ 

– „Takvih ima svuda – to nije ništa novo.“ 

– „O tome i govorim. Od naroda postajemo masa kojom je lako upravljati. Vi ste to već prošli – jedni u Trećem rajhu, drugi u 'prvoj socijalističkoj državi'. Sada je, valjda, na nas red? Ali, u tom slučaju, Poljska će nestati. Pogledaj: sad će Nemcima ponovo natovariti krivicu za rat u septembru. Onda će isto reći i za Ruse – zbog pakta s Ribentropom. I svi ćete vi biti monstrumi. Ali moj profesor nam je zadao da naučimo nešto o paktu Pilsudskog sa Hitlerom. Tu ima svašta zanimljivog. Gebelsa su ovde dočekivali vrlo srdačno 1934. godine.  Gering je voleo da lovi u Beloveškoj šumi. A Čehoslovačku smo, skupa sa  Hitlerom i mi komadali i delili. Dakle, niko nije sav u belom. Ne bi nam škodile tablete za pamćenje.“ 

Tačnost Marekovih tvrdnji o zaboravnosti, a možda i njenom nasilnom širenju, potvrdila je i naša poslednja šetnja po Krakovu i poseta jednom sasvim ne romantičnom mestu – logoru Aušvic, koji se nalazi nedaleko. 

Iz besa, valjda, Marek i ja smo počeli da ispitujemo zašto je Krakov ostao netaknut tokom rata (prisustvo nemačkog prijatelja nam nije smetalo, a on je i sam bio rad da sluša). Pitali smo mlade – neki su odgovarali da su američki saveznici, koji su oslobodili grad, upozorili Sovjete (govorili su, doduše, „Ruse“) okupatore. Pitali smo starije – oni su skretali pogled i govorili da je „tako ispalo“. Samo jedan deda nas je strogo pogledao i rekao: „Ne znate? I vi ste mi neki turisti, a? Pa Rusi su nam pomogli. Oni su grad i sačuvali! Ovde je nekada stajao spomenik maršalu Konjevu. On je tada, četrdeset četvrte, naredio da se po gradu ne sme pucati iz teške artiljerije. Ali spomenik su uklonili, više ga nema.“ 

Marek je rekao da neće s nama u Aušvic – suviše je to težak utisak. Nas dvojica smo krenuli sami. Kako ti ljudi žive u tom gradiću? Sve je natopljeno strahom – neka vrsta lebdećeg užasa. Koračaš ka memorijalu, ka logoru „Aušvic-Birkenau“, noge ti klecaju. One kapije s natpisom „Arbeit macht frei“, bodljikava žica, svetiljke, barake, krematorijum, vešala. Vidimo, neko od posetilaca je pao u nesvest. Veoma razumljiva reakcija. Vodič trči oko njega, doziva lekare. 

Ali smo ipak sačuvali dar govora, uprkos svom tom užasu. Moj nemački prijatelj pita: „Slušaj, a zašto su ovde svi natpisi na engleskom, poljskom i hebrejskom? Nedostaju bar dva jezika: nemački i ruski. Prvi – da Nemci pamte u šta čovek može da se pretvori ako zaboravi na svoju čovečnost. Drugi – pa, makar iz zahvalnosti. Rusi su ipak oslobodili!“ – „E-da! Ajde da pitamo vodiča!“ Upitasmo, ga. Odgovor nije dobijen – dobili smo samo hladan, čak prezriv pogled, kao da smo ga upitali nešto krajnje nepristojno. „Hm-da, Marek izgleda ipak ima pravo kad govori o pamćenju“, – tiho reče moj prijatelj. 

...U Aušvicu - Osvencimu – kafić na izlazu. Ovde možeš da pojedeš prženu piletinu, gulaš, supu i još mnogo toga. Ali, posle svega što smo videli na toj strašnoj muzejskoj postavci, zalogaj nije išao niz grlo, znate već. A ni pogled vodiča još dugo nisam mogao da izbrišem iz sećanja. Hladan, prezriv pogled.

Ostale tekstove ovog autora čitajte OVDE.

Izvor: Pravda