Trideset i dve godine kasnije, za braću i sestre žrtava, sinove i kćeri, rođene i nerođene, za očeve i majke pobijenih, Kravica je živa rana, i dalje otvorena, boli i peče i nikad neće zarasti. Dok su živi.
Za ostale, za jedne, mesto kod Bratunca priča je o zlu i strahovitoj mržnji, teškom beščašću, zločinima pred kojima pamet staje, o pravdi koja za jedne važi a za druge ne važi, još težem licemerju tzv. međunarodne zajednice.
Za druge, Kravica je simbol junaštva, osvete, oni koji su na krvavi Božić 1993. palili i žarili po selu, klali i prebijali, sekli ruke i noge, naređivali bestijalnosti, dostojni su divljenja i poštovanja.
Na dan kada je Naser Orić, ratni komandant Srebrenice koji je u božićnjoj noći 1993. pokrenuo akciju na Kravicu, pravosnažno oslobođen optužbi za zločine u Podrinju, predsednica Udruženja žena Podrinja Šućra Sinanović izjavila je:
"Da je bio kriv, Haški tribunal bi izrekao kaznu. Znači, on nije kriv, on je naš heroj, borac".
Pitanje, ako Naser Orić, ratni komandant Srebrenice koji se božićnih dana 1993. slikao u Kravici nije kriv, ako njegovi podređeni, komandanti njegovih jedinica nisu krivi, ko jeste za 49 ubijenih Srba tog dana u Kravici, sedmoro nestalih, za 80 ranjenih, za 688 spaljenih srpskih kuća, za 101 dete koje je tog jutra ostalo bez jednog ili oba roditelja?
Bez odgovora je i pitanje kako se moglo desiti pa su i danas, kao i pre 32 ili pre 30, ili 25 godina jednako glasni oni koji opravdavaju ono što se na današnji dan desilo u Kravici, oni koji u tome nisu prepoznali ništa loše?
Reče li Naser Orić ne tako davno da je na Drini sve počelo, da će se na Drini sve i završiti?
Decenijama već, zločin u Srebrenici, u Potočarima, predmet je sažaljenja, predmet čitanja i različitog iščitavanja čitavog sveta, sa muslimanima u Potočarima svakog 11. jula žali čitav kolektivni Zapad, Srbi u Kravici, kao i na Zalazju, u Zagonima, u Skelanima, širom Podrinja, svoje mrtve oplakuju sami.
NJihovi mrtvi nisu vredni ni jednog venca, ni jedne suze, ni jedne diplomatske note, ni jednog govora zapadnih ambasadora po Sarajevu.
Trideset dve godine kasnije to teško licemerje s jedne strane i boli, sa druge strane izaziva ravnodušnost među Srbima. Ono je dokaz koliko je pravda onih koji sude i presuđuju po Hagu zaista pravda, a koliko tek – obično politikanstvo.
Iz Kravice svakog Božića od 1993. godine pitaju prosto – vredi li glava naših mrtvih, surovo pobijenih koliko i glava žrtve iz Srebrenice, ili, možda ne vredi?
Odgovor na to pitanje nije stigao ni ove 2025. neće ni naredne ni onih godina koje će iza toga doći... U to su Srbi u Kravici kao i oni na Zalazju, u Skelanima, sigurni.
Godine prolaze, mnogi svedoci su davno umrli, sve je manje onih koji iz prve ruke mogu da posvedoče šta se na Božić 1993. godine desilo u Kravici.
Slaviša Erić, medicinski tehničar, koga je napad Nasera Orića na Kravicu zatekao u sred sela, pre koju godinu ovako je za RT Balkan pričao o Kravici na Božić 1993. godine:
"Oko nas pucnjava na sve strane. U ambulanti u Kravici četvorica mrtvih, 16 – 17 ranjenih. Rekao sam ranjenicima, ljudi ustajte ko može, pridržavajte jedni druge, da se ide, da se izvlačimo u pravcu Opravdića i Drine. Poustajaše ljudi, formiraše kolonu, jadnu i bednu, krvavi, jednima zavijene ruke, drugima i ruke i noge, glave, grudi, ostaše u ambulanti oni mrtvi i dvojica teško ranjenih, nepokretnih. Pozovem neke ljude koji su se spremali za povlačenje, uzeše jednog od one dvojice, Željka Radovića i odneše, osta još jedan, Mlađen Savljević.
Vratim se po njega, Mlađen me gleda, veli – 'Ostavi ti mene Slaviša, u'vatiće te živog, daj mi samo bombu, a vi idite'... Ja mu velim – 'Bolan, ne bi te ostavio za državu da mi daju, ostaću ja sa tobom ako treba'... Podignemo Mlađena ja i još jedan čovek i ponesemo uzbrdo. Pritrča jedan vojnik, viče – 'Evo ih četiri pet kuća dalje, pale sve redom'".
Tek da se ne zaboravi i ova činjenica, u dane pred Božić, na sam praznik Hristovog rođenja 1993. godine, Kravicu i okolna sela branilo je 300 do 350 ljudi iz seoske straže, raštrkanih na širokoj liniji oko sela.
Sa druge strane, iz pravca Srebrenice, demilitarizovane zone pod zaštitom UN, pristigle su, još u ranim jutarnjim satima na Božić bezmalo opkolile selo muslimanske snage pod komandom Nasera Orića, brigade „Potočari", "Sućeska", "3. maj", samostalni bataljoni "Osmače" i "Srebrenica", "Voljavica","Biljeg", čete "Stari Grad" i "Pusmulići", 6. odred iz Kamenice, 114. istočnobosanska brigada...
"Kad smo od ambulante sa ranjenicima krenuli uzbrdo, čujemo glasove muslimana, viču po selu, pale kuće, pucaju, mi sve odozgo gledamo... Naiđemo, srećom, na neku specijalnu jedinicu iz Bijeljine, jedan sa mitraljezom, sav krvav, preuze Mlađena od mene i onog čoveka, dade mi mitraljez, kad sam uzeo onaj mitraljez u ruke on mi lagan kao pero, bio sam već pao, noseći Mlađena. Kad smo gore izašli, čekaju nas zaprege, volovska kola te oni preuzeše one ranjenike", prisećao se krvavog Božića u Kravici u razgovoru za RT Balkan Slaviša Erić.
Na božićno jutro u Kravici, satima je trajao krvavi pir Orićeve vojske. LJubicu Obačkić (75), ubili su na putu dok se sa liturgije, iz seoske crkve vraćala kući.
Patolog Zoran Stanković na njenom telu konstatovao je prostrelnu ranu u predelu grudi i prelom u središnjem, čeonom delu glave. Vladimir Gajić bio je napunio tek četiri godine, Novica Bogićević 14. Nepokretnu Maru Božić (89) našli su u njenoj kući, najstrašnije zlostavljali pa živu zapalili, prethodno su starici ubili i sina. I Negosav (80) i Krstina (81) Erić, mučeni su pa zapaljeni u svojoj kući.
Tankosavu Stanković (55), nepokretnu ženu ubili su nožem, na njenom telu patolog je konstatovao 15 ubodnih rana... Telo Nevenke Đukanović (45) ni do dan danas nije nađeno kao i telo njene rođake Vidosave Trišić... Tog dana pobijeni su su Vladimir Stojanović (78), Drago Lazić (80), Vaso Nikolić (75), Risto Popović (73), Milo Jokić (66), Boško Đukanović (65), Vaso Nikolić (65) godina.
Marta 1993. godine, patolog dr Zoran Stanković pregledao je u dva dana 34 leša nađena na području sela pošto su srpske snage oslobodile Kravicu.
"Karakterističan je leš koji je označen sa brojem šest, radi se o Lazaru Veselinoviću, rođenom 1935. godine iz Bratunca, radnik. NJemu je odrezana glava koja nije pronađena a odrezana mu je i desna šaka. Karakterističan je i leš Rista Popovića, rođenog 1920. godine u selu Popovići, njemu je odsečena leva ruka, ima utisnuti prelom kostiju lica sa leve strane, ima metak u predelu leve plećke, ubod nožem u predelu vrata", deo je izveštaja doktora Stankovića.
Sa druge strane, priča je izgledala ovako:
"Iako je Naser Orić, naš komandant slavni, Alah da ga sačuva, i nagradi od svih dušmana ovog svijeta, svojim borcima naredio ćutanje, svi smo u Srebrenici znali kad se ide na Kravicu, a, Kravica je za nas bila obećana zemlja, Amerika... Četničko jako uporište... Spremimo se i u toku noći, dok su vojnici zauzimali položaje, mi, žene i deca, jedna ogromna kolona ulazimo u Kravicu prije ispaljenog metka. Grabiš, otimaš. Okolo se ubija, gine, pucnjava, ne može se opisati, kakva je to panika", svedočila je pre koju godinu Fadila Mujić, jedna od "majki Srebrenice".
"Borba je da uhvatiš jednu kokoš da poneseš pa ćeš preživeti tri dana... Da ne govorim o 50 kila kukuruza koliko sam ja donela. Ulazim u jednu kuću, četnici slave Božić, kamara krmetine na stolu, ko te pita što je krmetina, nikad nisi jeo ali ćeš jesti da preživiš. Tu su kolači, tu je sarma, oni jedu i piju, to je moj prvi susret. Oni su pijani, čestitaju mi Božić. Gde god uđeš, sve pokupljeno, nema ništa... Mase ljudi nadiru, idu prema kućama", svedočila je ova žena iz Srebrenice, jedna od stotina, hiljada žena, civila iz Srebrenice koji su tog jutra stigli za Naserom u Kravicu, u pljačku.
Istog jutra u susednoj Ježeštici Anđelku Miladinoviću iz tog sela pred majkom Savkom odsekli su glavu, zavezali je za automobil i odvukli u Srebrenicu. Posle mučenja i Slavku su zaklali. Dragomiru Miladinoviću tog dana ubijena su oba sina, Ranko i Đorđe. Na Božić u selu poginula su i braća Vojislav i Radojko Bogićević, pa braća Krstivoje i Ivan Đukanović, Anđelko i Dragan Mlađenović, Vidosav i Miladin Đokić, Vujadin i Miladin Dolijanović.
U Ježeštici, Šiljakovcu, što je tog dana zatečeno živo pobijeno je. Što je moglo da se odnese – opljačkano je. Što je moglo da gori – zapaljeno je.
Tela nekih od pobijenih Srba izvučena su iz sela na Božić, dan kasnije su sahranjena, tela drugih pobijenih ostala su po kućama, na pragovima, po ambarima, podrumima, dvorištima po selu, livadama, po šumi, sve dok to područje nije oslobođeno. Nikoga od pobijenih ljudi Orićevi nisu sahranili, šta više, raskopavali su grobove ranije sahranjenih.
Izvor: RT
