Pravda

Piše: Aleksandar Dorošenko

Zato je bilo pomalo iznenađujuće što sam upravo od njih čuo negodovanje zbog postupaka raskolničke „Pravoslavne Crkve Ukrajine“ (PCU) i njenih „vernika“.

Šta to, onda, smeta običnim građanima Ukrajine, koji nisu baš mnogo religiozni, u postupcima takozvane „Pravoslavne Crkve Ukrajine“? Upravo postupci te „crkve“! Po njihovom mišljenju, hrišćanska crkva ne sme tako da se ponaša – ako je zaista hrišćanska!

Pored toga, saznao sam interesantnu stvar: da mnogi ljudi koji razmišljaju – a koliko god to čudno zvučalo, takvi još uvek postoje u Ukrajini – možda i tiho, ali ipak izražavaju nezadovoljstvo ponašanjem sadašnjeg rukovodstva. I ogorčeni su, ako ništa drugo, bar kršenjem Ustava Ukrajine. Ja, kao i svaki običan čovek, slabo poznajem Ustav države u kojoj živim, ali, izgleda, da treba znati odredbe Ustava. Ispostavilo se da današnji Ukrajinci svoj Ustav sada vrlo dobro poznaju! Šteta što, bar za sad, ne mogu da se izbore za njegovo poštovanje.
Odlučio sam da pogledam šta tamo, u njihovom Ustavu, piše o slobodi veroispovesti: „Svaki čovek ima pravo na slobodu ličnog uverenja i vere. Ovo pravo uključuje slobodu ispovedanja bilo koje religije ili ne ispovedanja nijedne, slobodu vršenja verskih obreda i ceremonija, pojedinačno ili kolektivno, kao i bavljenja verskim aktivnostima.

Ostvarivanje ovog prava može biti ograničeno zakonom samo radi zaštite javnog poretka, zdravlja i morala stanovništva ili radi zaštite prava i sloboda drugih lica.

Crkva i verske organizacije u Ukrajini odvojene su od države, a škola – od crkve. Nijedna religija ne može biti priznata od strane države kao obavezna.“

Nešto mi se čini da se ovi članovi Osnovnog zakona Ukrajine baš i ne poklapaju sa postupcima njenih vlasti.

Otimanje i zaplena hramova, prebijanje sveštenika koji, uzgred, uopšte ne pozivaju na rušenje te iste vlasti i ustavnog poretka. NJihova jedina „krivica“ je u tome što nisu pristali da pozivaju na prolivanje bratske krvi, što nisu želeli da podrže interese privremenih vladara, i što nisu javno i demonstrativno pokidali veze sa svojom Majkom Crkvom – mada su ih na kraju i na to naterali – ali nije pomoglo!

Sve što je rusko, makar se samo tako i nazivalo, u savremenoj Ukrajini nema pravo na život. Nije važno da li je u pitanju jezik ili Crkva. Čudno je, uzgred, da „civilizovani“ Zapad to ne smatra genocidom. 

Postupak sa otimanjem parohija i hramova je u takvim slučajevima vrlo jednostavan: sastavljaju se spiskovi „vernika“, koji u lokalnu crkvu nikada nisu ni dolazili, i koji „glasaju“ za prelazak svoje parohije pod jurisdikciju PCU. Taj spisak se overi kod notara (iste takve spiskove vernika UPC, gle čuda, notari odbijaju da overe) – i gotovo, imovina Ukrajinske Pravoslavne Crkve postaje imovina PCU!

Lako i vešto! A ako se ne slažete – možete dobiti suzavac u lice ili udarce pesnicom. Tako je bilo u Čerkasima, administrativnom centru Čerkaske oblasti. Taj hram su gradili sami parohijani, ali koga to danas zanima u modernoj Ukrajini? 

Samo što, eto, nisu računali „delatnici“ PCU da se hram „drži“ na sveštenicima i parohijanima. Izmišljeni „vernici“ neće ni duhovno ni materijalno podržavati Crkvu. Tako je nastala ozbiljna nevolja za PCU: hramovi postoje, ali u njima nema ni sveštenika, ni vernika. Strogo govoreći, ta „religiozna organizacija“ - PCU ima dva ključna problema – kadrovsku glad i finansijsku krizu.

Što se tiče kadrova – njih jednostavno nemaju odakle da uzmu, jer je početna strategija njihovog „razvoja“ predviđala parazitsko postojanje – odnosno, preuzimanje klira iz UPC. U mašti tvoraca PCU, izgleda, podrazumevalo se da, čim se pojavi natpis „autokefalna crkva, nezavisna od Moskve“, sveštenici koji su „stradali pod moskovskim jarmom“ sami potrčati ka njoj.
Mislili su da je UPC „kolos na glinenim nogama“, koga je dovoljno samo malo gurnuti… Ali, pogrešili su! Tako na primer, prema podacima ukrajinskog lista „Glavkom“, krajem 2024. godine PCU je imala 8,3 hiljade parohija, a sveštenika – svega 4,5 hiljade. Nedostaje skoro polovina svešteničkog kadra! Većina sveštenika ostala je u UPC a čak i ne namerava nigde da prelazi. Prema podacima religiologa Aleksandra Sagana, ne više od 15–20% sveštenika je pristalo da budu „prebezi“.

Jer nije dovoljno samo zauzeti i oteti zgradu crkve – treba da se okupi i zajednica vernika. A momci sa fantomkama, koji oduzmu crkvu ali nemaju nikakve veze sa crkvom, nimalo nisu od pomoći kada u „oslobođene“ hramove treba privući vernike na službu. 

Pitao sam prijatelje: gde sada vrše službe sveštenici UPC, koji su proterani iz svojih hramova? Ispostavilo se – po podrumima, u katakombama, bukvalno kao prvi hrišćani! Na primer, u jednoj parohiji lokalni preduzetnik je sredio podrum i ustupio ga svešteniku za bogosluženja i obrede. Karakteristično je da većina vernika radije dolazi u takve molitvene prostore nego na službe koje drže neki nepoznati ljudi po otetim hramovima.

Oni koji su pokrenuli ovaj politički projekat nisu razumeli suštinu – duhovnu vrednost pravoslavne vere za ruskog čoveka, u najširem smislu te reči. 

Međutim postoji, možda, i potpuno drugo objašnjenje. Da im je cilj u stvari, bio sasvim drugi: rušenje same Pravoslavne Crkve kao društvene institucije. Jer, onima koji su sve ovo organizovali ne trebaju pobožni ljudi koji imaju unutrašnje moralne i duhovne vrednosti. Jer prizemnim, profanim ljudima je mnogo lakše upravljati i pretvoriti ih u bezumno stado.
Ali, kao što je rečeno: „Nego ako i stradate pravde radi, blaženi ste. A straha se njihova ne bojte, niti se plašite” (Prva Petrova 3:14)

Izvor: Pravda