Правда

Пише: Александар Дорошенко

Зато је било помало изненађујуће што сам управо од њих чуо негодовање због поступака расколничке „Православне Цркве Украјине“ (ПЦУ) и њених „верника“.

Шта то, онда, смета обичним грађанима Украјине, који нису баш много религиозни, у поступцима такозване „Православне Цркве Украјине“? Управо поступци те „цркве“! По њиховом мишљењу, хришћанска црква не сме тако да се понаша – ако је заиста хришћанска!

Поред тога, сазнао сам интересантну ствар: да многи људи који размишљају – а колико год то чудно звучало, такви још увек постоје у Украјини – можда и тихо, али ипак изражавају незадовољство понашањем садашњег руководства. И огорчени су, ако ништа друго, бар кршењем Устава Украјине. Ја, као и сваки обичан човек, слабо познајем Устав државе у којој живим, али, изгледа, да треба знати одредбе Устава. Испоставило се да данашњи Украјинци свој Устав сада врло добро познају! Штета што, бар за сад, не могу да се изборе за његово поштовање.
Одлучио сам да погледам шта тамо, у њиховом Уставу, пише о слободи вероисповести: „Сваки човек има право на слободу личног уверења и вере. Ово право укључује слободу исповедања било које религије или не исповедања ниједне, слободу вршења верских обреда и церемонија, појединачно или колективно, као и бављења верским активностима.

Остваривање овог права може бити ограничено законом само ради заштите јавног поретка, здравља и морала становништва или ради заштите права и слобода других лица.

Црква и верске организације у Украјини одвојене су од државе, а школа – од цркве. Ниједна религија не може бити призната од стране државе као обавезна.“

Нешто ми се чини да се ови чланови Основног закона Украјине баш и не поклапају са поступцима њених власти.

Отимање и заплена храмова, пребијање свештеника који, узгред, уопште не позивају на рушење те исте власти и уставног поретка. Њихова једина „кривица“ је у томе што нису пристали да позивају на проливање братске крви, што нису желели да подрже интересе привремених владара, и што нису јавно и демонстративно покидали везе са својом Мајком Црквом – мада су их на крају и на то натерали – али није помогло!

Све што је руско, макар се само тако и називало, у савременој Украјини нема право на живот. Није важно да ли је у питању језик или Црква. Чудно је, узгред, да „цивилизовани“ Запад то не сматра геноцидом. 

Поступак са отимањем парохија и храмова је у таквим случајевима врло једноставан: састављају се спискови „верника“, који у локалну цркву никада нису ни долазили, и који „гласају“ за прелазак своје парохије под јурисдикцију ПЦУ. Тај списак се овери код нотара (исте такве спискове верника УПЦ, гле чуда, нотари одбијају да овере) – и готово, имовина Украјинске Православне Цркве постаје имовина ПЦУ!

Лако и вешто! А ако се не слажете – можете добити сузавац у лице или ударце песницом. Тако је било у Черкасима, административном центру Черкаске области. Тај храм су градили сами парохијани, али кога то данас занима у модерној Украјини? 

Само што, ето, нису рачунали „делатници“ ПЦУ да се храм „држи“ на свештеницима и парохијанима. Измишљени „верници“ неће ни духовно ни материјално подржавати Цркву. Тако је настала озбиљна невоља за ПЦУ: храмови постоје, али у њима нема ни свештеника, ни верника. Строго говорећи, та „религиозна организација“ - ПЦУ има два кључна проблема – кадровску глад и финансијску кризу.

Што се тиче кадрова – њих једноставно немају одакле да узму, јер је почетна стратегија њиховог „развоја“ предвиђала паразитско постојање – односно, преузимање клира из УПЦ. У машти твораца ПЦУ, изгледа, подразумевало се да, чим се појави натпис „аутокефална црква, независна од Москве“, свештеници који су „страдали под московским јармом“ сами потрчати ка њој.
Мислили су да је УПЦ „колос на глиненим ногама“, кога је довољно само мало гурнути… Али, погрешили су! Тако на пример, према подацима украјинског листа „Главком“, крајем 2024. године ПЦУ је имала 8,3 хиљаде парохија, а свештеника – свега 4,5 хиљаде. Недостаје скоро половина свештеничког кадра! Већина свештеника остала је у УПЦ а чак и не намерава нигде да прелази. Према подацима религиолога Александра Сагана, не више од 15–20% свештеника је пристало да буду „пребези“.

Јер није довољно само заузети и отети зграду цркве – треба да се окупи и заједница верника. А момци са фантомкама, који одузму цркву али немају никакве везе са црквом, нимало нису од помоћи када у „ослобођене“ храмове треба привући вернике на службу. 

Питао сам пријатеље: где сада врше службе свештеници УПЦ, који су протерани из својих храмова? Испоставило се – по подрумима, у катакомбама, буквално као први хришћани! На пример, у једној парохији локални предузетник је средио подрум и уступио га свештенику за богослужења и обреде. Карактеристично је да већина верника радије долази у такве молитвене просторе него на службе које држе неки непознати људи по отетим храмовима.

Они који су покренули овај политички пројекат нису разумели суштину – духовну вредност православне вере за руског човека, у најширем смислу те речи. 

Међутим постоји, можда, и потпуно друго објашњење. Да им је циљ у ствари, био сасвим други: рушење саме Православне Цркве као друштвене институције. Јер, онима који су све ово организовали не требају побожни људи који имају унутрашње моралне и духовне вредности. Јер приземним, профаним људима је много лакше управљати и претворити их у безумно стадо.
Али, као што је речено: „Него ако и страдате правде ради, блажени сте. А страха се њихова не бојте, нити се плашите” (Прва Петрова 3:14)

Извор: Правда