- Molim vas da mi verujete na reč, nikakve mogućnosti za bilo šta ozbiljno u državi da urade nemaju. Niti imaju podršku naroda za to, niti postoji mogućnost unutar sistema da izazovu kurcšlus kakav su mogli da izazovu pre 6 meseci. Tačka - poručio je predsednik.
- Nije problem u tome što neko svoju nervozu mora da predstavlja kao pokušaj i da obmanjuje ljude da će nešto da urade, neće ništa. Primeniće nasilje i biće privedeni. Nemojte da se bavite time više, ako sam vam rekao gotovo je, završeno je sa tim, nikakvu šansu nemaju - dodao je.
To ne sluša glasove razuma čak i kada su u njegovu korist, jer glas razuma unapred je sumnjiv; nema oni tu naviku da sluša bilo koga osim sebe. Nezahvalno je, ako ne i nemoguće, ulaziti u glavu Aleksandra Vučića, ali neke logičke i političke okolnosti tvrdoglavo stoje tu gde su. Varirajući ono malo banalnosti i sentimentalnog kiča koliko može da prikupi na gomilu, predsednik Srbije je svoju hiperaktivnost realizovao kao agresiju nad drugima, ali neizbežno i nad mladima, a zna dobro da sledi reanimacija grešaka. Jer, biti student znači pre svega praktikovati način života čiji su glavni elementi izučavanje literature i pohađanje predavanja. Ali, ništa manje važni od toga su susreti i razmena mišljenja sa drugim.
Stabilan režim, sa stabilnom glasačkom i parlamentarnom većinom, nema nikakvu potrebu da napada svoju opoziciju ili građanske otpore raznih vrsta. Ako to radi, to je znak loše savesti i crva koji ih grizu iznutra. Na svu sreću, njih je sve manje, više očiju nego zuba. Vučićeva Srpska napredna stranka ima običaj da podgreva moralnu paniku i histeriju čisto da se građani ne opuste. Prosto te trnci prođu, a suza suzu stiže. On bi voleo da se mi lepo dogovorimo i da zdušno i iskreno počnemo da podržavamo sve što Vučić i njegovi ljudi rade: tako je, care, skroz si u pravu, udri strane plaćenike, sagradićeš stanove, Beograd na vodi, metro, i litar benzina svakom.
Sve izvan toga već spada u teorije zavere i ostale psihopatije. Ova Vučićeva izjava obični je bezobrazluk, radikalski bestidan jeftini cinizam. Zna on vrlo dobro da će se taj njegov podli cirkus olupati o već prilično čvorugave glave njegovih čauša koji moraju da ga slede u toj priči. Zna, ali ne mari. Aleksandar Vučić samo umnožava broj mangupa iz sopstvenih redova, ohrabruje ih i sokoli da prave što više što više gadosti (Bakarec, Jovanov...). Stiče se utisak da je reč o nečistoj savesti, da neko nešto skriva. To je utisak koji čovek jednostavno ne može da izbegne znajući aktere.
Takav mentalitet nužno prate sumnjičavost bliska paranoji i neizbežna svadljiva nabusitost, kao što vidimo ovih dana.
Izvor: Direktno.rs
