UMESTO UVODA

Titova Jugoslavija bila je sastavni deo zapadnog bloka – u suštini, mada ne i po formi. DŽordž Kenan, ugledni američki diplomata, koji je bio jedan od tvoraca tzv. „strategije obuzdavanja“ Sovjetskog Saveza ( kada si suočen sa državom protiv koje ne možeš da uđeš u neposredan sukob, obuzdaj mogućnost njenog širenja da bi je primorao da pristane na tvoj poredak stvari ili da se uruši iznutra ), od 1961. do 1963. bio je u Beogradu, zastupao Titov režim pred čelnicima SAD, pozdravio Pokret nesvrstanih ( koji je odvojio mnoge zemlje Trećeg sveta od Istočnog bloka ), i pokazao da je u SFRJ vladao tzv. „tito – komunizam“, ili totalitarno - diznilendovski „koka – kola socijalizam“ ( precizan izraz Radine Vučetić ). Šta nam se desilo, rekao je, u intervjuu Donku Rakočeviću, Žarko Vidović:“Mi smo kažnjeni, jer smo mirno dopustili da nas Tito uspava i korumpira od 1944. godine, uz pomoć saveznika. Mirno smo dopustili da odvoji Kosovo američkim novcem. Tito je kupio od nas Kosovo i poklonio ga Albancima narko-dilerima. Tito je sprovodio Čerčilov plan da obnovi podunavski prostor Austrougarske monarhije i da Srbiju svede na Beogradski pašaluk. Mi smo to mirno gledali. Za nas je važnija bila država od Crkve i desio nam se poraz.”

Donoseći izveštaj CIA iz 1966, o smeni Aleksandra Rankovića, uočavamo ne samo da je to ozbiljna analiza, nego i da je u pitanju, makar suptilno, stajanje na Titovu stranu – Ranković je „čvrstorukaš“ i „centralista“, a Tito je reformator koga treba imati u vidu. Bilo kako bilo, zaključak je jasan: Jugoslavija će se, posle Brozove smrti, raspasti. 

Slučaj 2006/08/22: CIA-RDP79-00927A005400020002-1
5. avgust 1966.
OCI br. 0301/66A
Primerak br. 42
Nedeljni specijalni izveštaj o tekućoj obaveštajnoj situaciji
JUGOSLAVIJA – PAD RANKOVIĆA
CENTRALNA OBAVEŠTAJNA AGENCIJA
DIREKTORAT ZA OBAVEŠTAJNE POSLOVE
POVERLJIVO
GRUPA 1. Isključena iz automatskog snižavanja stepena poverljivosti i deklasifikacije
BOOZADD5400020002-1
25X1
Odobreno za objavljivanje 22. avgusta 2006: CIA-RDP79-00927A005400020002-1
Stranica uskraćena. Odobreno za objavljivanje 22. avgusta 2006: CIA-RDP79-00927A005400020002-1
Odobreno za objavljivanje 22. avgusta 2006: CIA-RDP79-00927A005400020002-1TAJNO

JUGOSLAVIJA – PAD RANKOVIĆA

Smenjivanjem svog očiglednog naslednika Aleksandra Rankovića, jugoslovenski lider Josip Broz Tito izazvao je veliku reorganizaciju partije i vlade. Istovremeno, Tito je pokrenuo i druge mere usmerene na ubrzano sprovođenje svoje liberalne politike. Efekat ovih poteza jeste suočavanje njegovog režima sa najvećom krizom od izbacivanja Jugoslavije iz Informbiroa 1948. godine.

Titove mere bile su izazvane otkrićem da je Ranković intenzivno koristio tajnu policiju kako bi obezbedio svoj uspon na najviše mesto u državi. Iako je Tito očigledno bio svestan dalekosežnih posledica svoje reakcije, ipak je odlučno delovao protiv Rankovića i onih konzervativnih elemenata koji su se okupili oko njega, nastojeći da ometu političke, društvene i ekonomske reforme.

Borba za položaj Titovog naslednika ponovo je otvorena, osetljivo nacionalno pitanje uzburkano, a položaj i uticaj bivših partizana u režimu potkopan. Ukoliko bi Tito u bliskoj budućnosti umro ili postao nesposoban za vođenje države, ovi bi problemi postali izvor ozbiljne političke nestabilnosti.

Smena Rankovića

Odluka o smenjivanju Rankovića i njegovog glavnog pristalice – nadzornika tajne policije Svetislava Stefanovića – sa partijskih i državnih funkcija doneta je u junu i objavljena na četvrtom plenumu partije 1. jula. Izgleda da je Tito delovao naglo, jer je dozvolio Rankoviću da u aprilu predvodi jugoslovensku delegaciju na XXIII kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, kao i da u maju obavi zvaničnu partijsku posetu Poljskoj.

Ranković je javno optužen da je koristio tajnu policiju (SDB) radi jačanja sopstvenog položaja i suprotstavljanja politici režima. Tito i drugi najviši funkcioneri na plenumu u julu optužili su tadašnjeg potpredsednika i sekretara partije da je svoje sledbenike iz SDB postavljao na važne položaje u celoj partiji i državnom aparatu.
Sama SDB optužena je da deluje kao sila iznad društva i partije, da se meša u politička pitanja i pokušava da zastrašuje vodeće državne i partijske funkcionere.

Hronologija događaja koji su doveli do smene Rankovića

25. februar:Treći plenum Saveza komunista Jugoslavije (SKJ) sluša Titovu optužbu da u vrhu partijskog rukovodstva postoji otpor ekonomskim reformama. Ranković u svom govoru napada srpske šovinističke tendencije.
15. mart:U govoru Tito navodi da će naredni plenum partije raspravljati o problemu nacionalnosti.
19. mart:Izvršni komitet srpske partije održava sednicu i ponovo napada „zatvorene krugove i neformalne grupe“. Iako nije bio član komiteta, Ranković prisustvuje sednici.
26. mart:Ranković predvodi jugoslovensku delegaciju na XXIII kongres Komunističke partije Sovjetskog Saveza.
28. april:Izvršni komitet SKJ se sastaje i najavljuje održavanje četvrtog plenuma sredinom juna radi razmatranja kadrovskih pitanja.
9–21. maj:Ranković posećuje Poljsku na poziv Centralnog komiteta poljske partije.
16. maj:Centralni komitet Srbije se sastaje i ponovo raspravlja o mešanju i uticaju unutar partije, pripisujući ih licima na visokim položajima.
16. jun:Izvršni komitet SKJ saslušao je izveštaj tehničke komisije koja istražuje rad tajne policije. Komisija, kojom je predsedavao makedonski partijski lider Crvenkovski, formirana je kako bi potvrdila optužbe koje su tada iznete protiv Rankovića, koji je ponudio ostavku.
22. jun:Komisija Crvenkovskog podnosi izveštaj Izvršnom komitetu partije, koji potom objavljuje da se četvrti plenum zakazuje za 1. jul.
1. jul:Na četvrtom plenumu Ranković i Stefanović smenjuju se sa svih partijskih i državnih funkcija. Formira se komisija koja će proučiti reorganizaciju partije.
oktobar:Plenum partije treba da se sastane radi razmatranja preporuka o reorganizaciji partije.
kraj godine:Moguć vanredni kongres partije radi potpune reorganizacije Saveza komunista Jugoslavije.

Iako su ove optužbe nesumnjivo bile istinite, sam Tito je u svom govoru na plenumu objasnio osnovni razlog Rankovićevog uklanjanja:
„Ovde je reč o frakcijskoj borbi jedne grupe, o borbi za vlast.“

I Tito i Cvijetin Mijatović, partijski lider u Bosni i Hercegovini, u kasnijim govorima su sugerisali da je Ranković, zloupotrebom svog položaja u partiji i u SDB-u, postajao jugoslovenski Staljin.

Rankovićevi motivi

Nema dokaza da je Ranković planirao da zbaci Tita; verovatnije je da je nastojao da obezbedi svoju političku budućnost kao Titov naslednik. Međutim, očigledno je precenio svoje mogućnosti, dopuštajući, između ostalog, prisluškivanje domova i kancelarija najviših državnih zvaničnika.

Ranković je, najverovatnije, predosetio da je njegov politički položaj u opasnosti. U okviru velike kadrovske rekonstrukcije koja je trebalo da prati nacionalne izbore 1967. godine, s razlogom je mogao očekivati da će mnogi njegovi ljudi izgubiti funkcije, a da će i sam biti uklonjen sa položaja potpredsednika. Ta rekonstrukcija bi ujedno označila prvu stvarnu primenu politike režima da se istovremeno ne može obavljati partijska i državna funkcija.

On je takođe znao da mnogi u partiji, kao i javnost uopšte, sa podozrenjem gledaju na mogućnost da on nasledi Tita. Kao nekadašnji šef tajne policije u prvim godinama komunističkog režima, Ranković je stekao brojne neprijatelje. Osim toga, njegova srpska nacionalnost, iako mu je davala političku bazu u najvećoj republici i u najbrojnijoj partiji federacije, izazivala je sumnju kod mnogih Hrvata i Slovenaca.

Uloga tajne policije

Titova odluka da napadne Rankovića preko njegove dugogodišnje povezanosti sa tajnom policijom pogodila ga je u najosetljiviju tačku. Karakteristično je da su partijske optužbe naglašavale Rankovićeve veze sa Upravom državne bezbednosti (ranijim nazivom SDB-a), čime je i javnosti i partiji bilo sugerisano njegovo učešće u posleratnom teroru i nemilosrdnom gušenju neistomišljenika. Tako je Tito ujedno mogao da pojača sliku o sebi kao zaštitniku liberalnije i demokratskije Jugoslavije.

Nema sumnje da je Ranković koristio tajnu policiju kako bi prodro u delove jugoslovenske vlade koji su inače bili izvan njegove kontrole, kao što je bilo Državni sekretarijat za inostrane poslove (DSIP).

Krajem 1964. godine, Ranković je, prema navodima, predsedavao istragom spoljnoobaveštajnog sektora unutar DSIP-a. Ta istraga dovela je do smene dotadašnjeg šefa tog sektora i postavljanja čoveka bliskog Svetislavu Stefanoviću, koji je, kao posredni šef SDB-a, bio Rankovićev čovek.

Svetislav Stefanović

Bio je bliski saradnik Rankovića, dugogodišnji nadređeni u službi bezbednosti i rukovodilac Savezne izvršne komisije za unutrašnju politiku. Stefanović je još iz ratnih partizanskih godina bio povezan sa Rankovićem i SDB-om.

Ranko Popović, takođe jedan od ljudi iz Rankovićevog kruga, radio je kao visoki stručnjak u Ministarstvu unutrašnjih poslova i od 1953. do 1958. bio je na raznim funkcijama u organima državne bezbednosti. Od 1965. godine zastupao je Rankovića u partijskim telima i učestvovao u radu Saveta udruženog rada naroda Jugoslavije.

Ranković i vojska

Iako je, prema navodima, uspeo da izvrši pritisak na neka jugoslovenska spoljnotrgovinska preduzeća da prime ljude iz SDB-a, njegov pokušaj da proširi uticaj na armiju nije uspeo.
Godine 1964. general Koča Popović, državni sekretar za narodnu odbranu i Titov dugogodišnji prijatelj, inicirao je smenjivanje i partijsku opomenu zamenika državnog sekretara za odbranu, Otmara Kreačića, koji se smatrao bliskim Rankoviću. Postoje naznake da je Ranković nameravao da, nakon Titove smrti, postavi Kreačića na mesto sekretara za odbranu.
Iako niko nije odmah postavljen za njegovog zamenika, general Jefto Šašić, Titov pristalica, imenovan je za pomoćnika sekretara za odbranu. Uspeh u sprečavanju Rankovićevih nastojanja da prodre u vojsku postao je očigledan na plenumu, gde se vojni vrh čvrsto svrstao uz Tita.

Obračun sa SDB-om

Tito je brzo preduzeo mere za čišćenje SDB-a od Rankovićevih pristalica i stavljanje službe pod strožu kontrolu partije. Formirana je komisija sa zadatkom da predloži načine za smanjenje obima, strukture i uticaja SDB-a, kao i njegove uloge u spoljnoobaveštajnim poslovima Ministarstva inostranih poslova.

Do sada je čistka pristalica Rankovića bila ograničena uglavnom na saveznu službu unutrašnje bezbednosti, kao i na službe u Srbiji i Crnoj Gori. Zamenik saveznog sekretara za unutrašnje poslove Milisav Lukić i trojica pomoćnika sekretara smenjeni su, kao i sekretari i njihovi zamenici za unutrašnje poslove u Srbiji i Crnoj Gori.

Očekuje se da će ostale republike, naročito Hrvatska i Slovenija, naknadno osetiti posledice čistke, ako ni zbog čega drugog, onda radi ublažavanja srpskih sumnji da su jedini meta.
Opšte uklanjanje Rankovićevih političkih pristalica najverovatnije će uslediti kasnije, u okviru kadrovskih promena koje će pratiti planiranu reorganizaciju partije i nacionalne izbore 1967. godine. Iako su kružile glasine da će čistka biti proširena i na Ministarstvo spoljnih poslova, za sada je otpušten samo šef obaveštajne službe unutar DSIP-a, koga je postavio Stefanović.

Nacionalne suprotnosti

Iako je Ranković, govoreći pred julski plenum, negirao da je srpski nacionalista, njegova smena neizbežno utiče na jugoslovensko nacionalno pitanje. Istorijski gledano, mnogi Srbi su verovali da je Jugoslavija u suštini srpska tvorevina, kojom Srbi imaju legitimno pravo da rukovode. Taj „velikosrpski“ stav bio je u sukobu sa tradicionalnim hrvatskim zahtevima za autonomijom i njihovim insistiranjem na kulturnoj nadmoći.

Uspostavljanje komunističke vlasti i ogroman Titov ugled kao oslobodioca Jugoslavije od sila Osovine privremeno su potisnuli nacionalne razmirice. Umesto centralizovane države koja je postojala pre 1941. godine, Tito je formirao federaciju od šest republika, od kojih je svaka bila organizovana oko jedne od glavnih nacionalnih zajednica. Srbija je ostala najveća republika po površini i broju stanovnika, ali je na saveznom nivou pažljivo održavan nacionalni balans u partijskim i državnim funkcijama.

Titovo postupanje sa srpskim osećanjima tokom i posle četvrtog plenuma pokazuje da je bio svestan eksplozivnosti ovog starog problema. Komisija koja je istraživala rad SDB-a i zatražila Rankovićevu ostavku sastojala se od po jednog člana iz svake od šest republika. Nijedan od vodećih hrvatskih ili slovenačkih lidera nije se pridružio osudama Rankovića na plenumu. Umesto toga, Jovan Veselinov, šef srpske partije, i Dobrivoje Radosavljević, član izvršnog komiteta srpske partije, kritikovali su smenjenog partijskog sekretara.

Veselinov je, posebno, nastojao da uveri svoje sunarodnike da napad na Rankovića i SDB nije usmeren protiv Srbije. Štaviše, iako je Tito na četvrtom plenumu istakao da srpska partija ima najteže zadatke od svih republičkih organizacija, u govoru pet dana nakon smene izrazio je zadovoljstvo načinom na koji su Srbi već počeli da sprovode odluke plenuma.
Tito je takođe zadržao predplenumsku nacionalnu ravnotežu pri raspodeli Rankovićevih partijskih i državnih funkcija. Mijalko Todorović, novi partijski sekretar, Milentije Popović, koji je zamenio Rankovića u izvršnom komitetu partije, i Koča Popović, novi potpredsednik Jugoslavije, svi su istaknuti Srbi, kao i Rista Antunović, koji je zauzeo mesto Stefanovića na čelu državne komisije za unutrašnju politiku.

Konzervativizam nasuprot liberalizmu

Dodatni izvor jugoslovenskog nacionalnog problema leži u političkim i ekonomskim interesima pojedinih republika, koji su se prepleli sa sporom između konzervativnih i liberalnih struja oko budućeg pravca razvoja zemlje.

Jasno je da neki nižerangirani partijski funkcioneri, uz podršku pojedinih ljudi iz vrha hijerarhije, sada identifikovanih sa Rankovićem, nisu podržavali Titovu politiku decentralizacije državnog aparata i procesa ekonomskog odlučivanja. Ovi „centralisti“, koji su preferirali tradicionalni partijski oslonac na silu i intervenciju u procesu odlučivanja, sada se suočavaju sa gubitkom svojih položaja i uticaja.

Iako njihovo protivljenje decentralizaciji nije bilo otvoreno, ono je imalo efekta u zakulisnim raspravama i pokazalo se u neispunjavanju državne politike. Zabrinutost zbog Rankovićevog navodnog nedostatka entuzijazma za ove programe očigledno je odigrala važnu ulogu u Titovoj odluci da ga smeni.

Izveštaj Crvenkovskog optužio je SDB, i time posredno i Rankovića i Stefanovića, da su poslednjih godina blokirali političke i ekonomske reforme. U njemu je navedeno da je državna bezbednost proširila svoju mrežu kadrova sve do nivoa preduzeća i da su se njeni pripadnici mešali u investicione i kadrovske odluke.

Govoreći pred plenumom, Tito je imao Rankovića na umu kada je kritikovao „pojedince koji su postali agresivni, koji su uspostavili svoju vlast nad narodom, vlast nad Savezom komunista, vlast nad našim društvom. Ove nepovoljne pojave prodrle su sve do preduzeća, fabrika, raznih društvenih organizacija - svuda.“

Bez obzira na to da li se Ranković otvoreno protivio Titovoj politici ili ne, Tito je očigledno verovao da jeste. On je pokazivao duboku zabrinutost za sistem koji će ostaviti iza sebe i očigledno je došao do uverenja da bi mu se Ranković suprotstavio u nameri da izvrši radikalno širenje vlasti na štetu partije.

Pored toga, konzervativni elementi koji su se okupili oko Rankovića čvrsto su verovali da Jugoslavija već trpi zbog prevelike decentralizacije i „prekomerne demokratije“. Ta grupa se uglavnom sastojala od bivših partizana i srednjeg partijskog kadra, koji nisu bili sposobni da uspešno deluju u sistemu kakav je Tito zagovarao.

Reforma partije

Izgleda da Tito sada planira veliku rekonstrukciju partijske organizacije kako bi obezbedio sprovođenje svoje politike. Komisija, u kojoj se nalaze najviši partijski lideri, već radi i ovlašćena je da predloži održavanje specijalnog kongresa kasnije ove godine, ako bude potrebno, radi usvajanja njenih predloga.

Smena Rankovića i njegovih ključnih pristalica otvara put dubokim promenama. Glavni cilj reforme jeste stvaranje prostora za brojne mlade liberale u partiji, koje su do sada blokirali konzervativci. Tito se nada da će to dati novi zamah partijskom programu.

Među merama koje će komisija najverovatnije predložiti nalazi se kadrovska politika usmerena na širenje učešća javnosti u političkom i ekonomskom životu Jugoslavije. Komisija će takođe pokušati da preciznije definiše funkcije partije i vlade i da podstakne primenu politike prema kojoj niko, osim Tita, neće istovremeno obavljati najviše funkcije u partiji i državi. Verovatno će predložiti češću rotaciju kadrova i preporučiti da članstvo u partiji više ne bude osnovni uslov za dobijanje visokih državnih i ekonomskih položaja.

Nasleđe

Smenom Rankovića, Tito je ponovo otvorio osetljivo pitanje svog naslednika, pitanje koje je duboko zabrinjavalo i režim i stanovništvo, čak i onda kada je Ranković bio označen kao Titov izabranik. Tito je ranije pokušao da reši to pitanje unošenjem u Ustav iz 1963. godine odredbe o prenosu vlasti na potpredsednika, kojim je u to vreme bio Ranković, već drugi čovek u partiji.

Trenutno ne postoji niko ko bi mogao da preuzme Rankovićev položaj drugog po rangu i da zadobije Titov autoritet u slučaju njegove smrti ili povlačenja. Edvard Kardelj, Slovenac i tvorac mnogih liberalnih reformi u Jugoslaviji od 1952. godine, sada je najstariji partijski sekretar i odmah iza Tita po stažu. Ipak, on nema političku bazu ni harizmu neophodnu da preuzme vlast.

Veljko Vlahović je popularan u partiji i istaknut kao ideolog, ali kao Crnogorac takođe nema široku političku podršku. Mijalko Todorović, iako Srbin i čovek iz najveće republike, previše je nov u svojoj funkciji da bi bio smatran Titovim naslednikom.

Neizbežna čistka Rankovićevih simpatizera stvoriće prostor za uspon još nepoznatih mlađih ljudi koji će se boriti za Titovo nasleđe. Postavljenje Koče Popovića za potpredsednika daje mu izvesnu težinu, ali, iako sposoban, on je do sada bio politički beznačajan na saveznom nivou.

Perspektive

Rankovićeva smena predstavlja, pre svega, pobedu liberalnog krila partije, koje će verovatno dominirati neposrednom budućnošću Jugoslavije. Dok god je sedamdesetčetvorogodišnji Tito aktivan - a nema dokaza da njegova energija slabi - njegov režim i njegova politika ostaće netaknuti.

Štaviše, on će očigledno nastaviti da ulaže sve napore da osigura stabilnost režima i kontinuitet svoje politike nakon svog odlaska. Smena Rankovića i planirana reorganizacija SDB-a i partije jasno pokazuju koliko je daleko spreman da ide kako bi to ostvario.

Međutim, ovi dramatični koraci sadrže i elemente koji predstavljaju ozbiljan problem za njegove naslednike. Bez pojave snažnog novog nacionalnog lidera, Titova smrt uvešće Jugoslaviju u jedan od njenih najkritičnijih perioda, kada će neminovno uslediti borba za vlast. Ceo Titov sistem tada će biti pod znakom pitanja dok se kandidati budu nadmetali za poziciju moći, a republički lideri manevrisali radi lokalne prednosti.

Tito, izgleda, nastoji da postigne tako široko prihvatanje svoje politike, i među predstavnicima režima i među građanima, da bi bilo kojim budućim liderima bilo teško, ako ne i nemoguće, da odstupe od sadašnjeg liberalnog kursa zemlje.

On, naravno, mora biti svestan unutrašnje protivrečnosti između diktature partije, koju će hijerarhija nastojati da očuva po svaku cenu, i sadašnje politike sve većeg smanjivanja uloge partije na funkciju ubeđivanja i usmeravanja, a ne upravljanja državom.

Ako mu bude dato još nekoliko godina, možda će uspeti da reši ovu dilemu. Ali ako mu ostane malo vremena - izbijanje nasilja nije isključeno.

Priredio Vladimir Dimitrijević

Izvor: Pravda