NAPADI NA DIJANU HRKU 

Već vidimo režimske mudrace kako optužuju Dijanu Hrku da koristi emocije kako bi izazvala nasilje prema nevinim stanovnicima Ćacilenda, koji je danima izazivaju puštajući, onako UDBAŠKI, četničke i patriotske pesme, da bi dokazali da su oni, UDBAŠI i udoboliki krimosi, „četnici patriote“, kakav je i njihov „Aca Srbin“, jedini pravi Dinko Gruhonjić u ovoj zemlji i Avetnik koji je opoganio sve čega se dotakao. 

Pa smo saznali da je Dijana Hrka „nožem napadala“ nekog svog kolegu, koji je posle toga postao trajan invalid ( OZNA sve dozna, UDBA nam je sudba ). 
Pa se već preti Dijani da će je hapsiti, jer poziva na nasilje ( dok nas sledebenici Naprednjačkog Pevensija  neprestano pozivaju na naselje – stalno dižu nove nadstrešnice, pod kojima Srbija treba da pogine, jednom i zauvek, i mi treba da se veselimo ). 

Pa će oni doći, da podrže Avetnika i njegove svedoke ( sekta „Vučićevih svedoka“, odavno to pišem, najopasnija je u ovoj zemlji, jer ne zna za meru i graniicu u nasilju i sramoćenju svega, baš svega, normalnog ).

Ali, Dijana Hrka je tamo, i oko nje se, kao oko Žene koja je Zastava, okupljaju deca i mladi – pre svega oni. 

ZAŠTO ONA, A NE MI? 

Ona je tamo umesto svih nas, koji bi da smenimo Pevensija tako što ćemo da proteste podržavamo preko društvenh mreža. Ona je krenula da strada, zato što, u ovoj borbi protiv klovnokratije, niko nije ustao složno staleški – osim đaka, studeneta i prosvetara. 

Gde su lekari? Gde su sudije? Gde su advokati, osim na kratko? Gde su taksisti? Gde su vodonistalateri? Gde su vozači GSPa? Gde su srpski intelektualci koji možda misle da posle „patriote“ Vučića dolazi Dinko Gruhonjić, a ne žele da veruju da je Vučić jedini pravi Gruhonjić? Zašto se opozicioni poslanici ne udruže u štrajku glađu, da podrže borbu za pravdu? Gde su toliki muškarci Srbije? Zašto oni ne štrajkuju glađu? 

Gde su nosioci mantije,  da poste strogo, da „jednoniče“, da ne jedu hleba i ne piju vode dok se srpskoj omladini ne obezbedi budućnost kojom neće vladati Pevensijeva mafija? Zar je Pevensi kupio i uplašio toliko ljudi u mantiji?  Zar će kaluđeri reći – šta ćemo mi tamo, mi nemamo decu? Kaluđeri nemaju telesnu decu, ali sva deca su njihova. Naročito deca koja su poginula ispod novosadske nadstrešnice.

Ostade samo Dijana Hrka. Majka 27-godišnjeg mladića stradalog pre godinu dana, zbog zločinačke vlasti koja zida i rekonstrušie tako da što više opljačka, a ne brine o zdravlju i bezbednosti svojih građana. Ostade Dijana kojoj su udbo – četnici iz Ćacilenda puštali pesmu „Pošla majka da potraži sina“, ne pitajući se da li ono što je ona doživela može i njima da se desi. 

MAJKE IZ NAŠE PROŠLOSTI

Najpoznatije majke naše epike su Majka Jugovića i Majka Jevrosima. Majci Jugovića poginulo je devet sinova u Kosovskom boju, i ona uspeva da izdrži sav bol i da podrži svoje snahe koje su ostale bez muževa. Od Majke Jevrosime u narodnoj pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ u izreku je ušla najveća pouka srpskom narodu:“Sine Marko, jedini u majke, ne bila ti moja rana kleta, nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu“. Hasanaginica umire od tuge za decom. Glavni epitet za suprugu u narodnoj poeziji je „verna“. Ističu se likovi kneginje Milice, koja oplakuje sudbinu svog muža, braće i naroda u Kosovskom ciklusu. Tu je, kako rekosmo, i Kosovka devojka, vidarka i mučenica. „Jelica, gospođa razumna“ iz pesme „Smrt vojvode Prijezde“ spremna je da pogine sa svojim suprugom u odbrani slobode. Anđelija iz „Diobe Jakšića“, koja miri zavađenu braću, Dmitra i Bogdana. Tu je i lik žene iz pesme „Jetrvica, adamsko koleno“ koja pokazuje veliko milosrđe prema tuđem detetu, negujući ga kao svoje. Doduše, žena može biti i zla, kao „kuja Vidosava“, koja izdaje vojvodu Momčila. Alil Vukašin se oženi Momčilovom sestrom Jevrosimom, i „Marko se metnu na ujaka, na ujaka, vojvodu Momčila“. Kao hrišćanski, naš narod kaže:“I Bog ima majku“. Očito je da je žena u našoj narodnoj poeziji nadasve plemenita, a da je majka nosilac sveštenih moralnih vrednosti.

Dijana Hrka, majka u Novom Sadu ubijenog deteta, sa svim svojim slabostima, majka je u tradiciji onih majki koje su ostale upamćene u našem narodnom predanju. 

Čak i ako, u afektu, kaže nešto što Pevensiju i njegovima ne prija, to je od bola. Jer vi stvarno mislite da majka ubijenog deteta može sve vreme da bude u „hipi fazonu“? 

Ako znate bolje, široko vam polje. Žrtvujte se vi više od nje, pa onda pričajte nešto novo, sveže, samosvojno. Ili, ako ste kukavice, pričajte sramne budalaštine o „obojenoj revoluciji“, u zemlji koja je krvlju obojena za vreme naprednjačke vlasti. I slobodno verujte onom poslaniku sa naprednjačke „Top liste nadrealista“, koji „kontragladuje“ da bi medijski pokrio borbu istinske stradalnice. 

TAKO JE GOVORILA DIJANA HRKA 

Dijana Hrka je preko Radio Televizije Vojvodina rekla „gradu i svetu“:“Ogradila sam se od svih -  ovo je moja borba… Nijedna majka više ne sme da doživi ono što se meni desilo.(...) Ovo je za mene sad biti ili ne biti, predsednik me je zamolio preko medija, koje ne pratim, da prestanem sa štrajkom. Zašto nije došao ovde ispred mene da mi to kaže!?(...) Ja sam se juče zahvalila i predstavnicima opozicije koji su sada došli da me podrže. Gde su oni bili prethodnih godinu dana, znaju kakva je ta godina bila za mene - "hvala lepo, doviđenja". Ogradila sam se i od studenta i od građana, ne želim niko da strada zbog ovoga, ovo je moja borba. Znate li koliko je teško videti svoje dete bez delova tela i da ne možete da ga zagrlite…Zato mora nešto da se promeni, ovo je moj put do pravde. Neće mi biti žao ni da moj život ode. Sigurna sam da je moje dete negde gore ponosno na mene.(...) Idem do kraja, ako će da me nose na duši neka me nose, hoću da se ovo ne ponovi, da ne padaju plafoni, da ne padaju nadstrešnice...".

Ona odbija da prizna da je njeno gladovanje laž i  politizacija, jer se bori samo za pravdu i istinu, pošto je tužilaštvo pod kontrolom i dokazi se sakrivaju.
Jedno dete je izgubila, ali je u prethodnih godinu dana, kaže, dobila mnogo dece i mnogo prijatelja. Zato joj deca dolaze, da je podrže.  

ZAŠTO MORAMO BITI UZ MAJKU DIJANU?

Zato što nam je, oktobra 1915 ( navršilo se ove, 2025, sto deset godina od tada ), major Gavrilović zapovedio da obraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao, kako je, o devedesetogodišnjici Svete Odbrane, pisao, u tekstu „Ima heroja“, Matej Arsenijević. Čitam i prepisujem:“7. oktobra nešto pre 15 časova po podne komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka koji je držao položaj na Dunavskom keju (od današnjeg Sportskog centra 25. maj do iza Nebojšine kule) mladi major Dragutin Gavrilović (1882-1945.) izlazi pred svoje vojnike i izdaje im zapovest kojom je ime srbskog junaštva ubrojano u red sa najvišim imenima svetskog junaštva od Leonide i Termopila do kraja veka. Zapovest je glasila: ''Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora biti svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna Komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“ To je beogradska zapovest i molitva koju svaki Beograđanin mora da zna napamet. To je vidovdanska lozinka njegove sudbine, to je zavetna formula njegovog spasenja i njegove pobede.“

Borba Majke Hrabrost, koja se, pred osramoćenom zgradom Narodne skupštine, digla za pravdu i istinu, skupa sa svojom decom, srednjoškolcima i studentima, dokaz je da još ima onih koji ne dozvoljavaju da obraz Beograda, naše prestonice, postane crn od klovnokratskog izrugivanja svemu ljudskom i normalnom.

Zato je Dijana Hrka majka koja je postala zastava Slobodne Srbije. Koliko god da izdrži u svom podvigu, dovoljno je, više nego dovoljno. I, preklinjem vas, ne budimo licemeri, i ne očekujmo od nje da, umesto nas, učini sve što je potrebno da bi se klovnokratija srušila, i da bi ova zemlja ponovo prodisala slobodom. 

Izvor: Pravda