Ovaj razgovor razotkriva ono o čemu se ćuti: Da u 21. veku postoje srpska deca koja idu u školu po privatnim kućama. Da postoje sela u kojima škola nikada nije obnovljena, iako se godinama priča o milionima „uloženim u Kosovo“. Da postoje sredine u kojima je normalno da se deca kreću u krugu od nekoliko ulica, naravno ne iz lenjosti, već iz straha za život.
Ovo nije priča o Albancima. Ovo je priča o nama.
O državi koja se Kosova seti kad treba govoriti, ali ga zaboravi kad treba živeti. O institucijama koje vole Kosovo u saopštenjima, ali ne i u praksi. O medijima koji vole patetiku, ali ne podnose konkretna pitanja kao što su:
Gde su škole? Gde su sportske sale? Gde su uslovi za život bez straha?
Marija govori o Cernici, zaboravljenom selu , i selu sa decom koja i danas uče po kućama. O deci koja su „utihnula“ jer su tako naučila da je bezbednije od komšija. O mladima koji nemaju kulturu, sport, perspektivu — ali imaju etiketu da „treba da izdrže“.
Ali ovaj razgovor ne nudi samo kritiku, već na prvom mestu optužnicu.
Jer kada narod sam skuplja za paketiće, za studente, za sportske klubove — onda problem nije u novcu. Problem je u prioritetima vlasti.
Najveća laž koja se godinama plasira jeste da se „tamo ne može ništa“. Istina je mnogo opasnija:
može se mnogo — ali se neće.
Ovaj video nije za utehu. Ovo je poziv na buđenje.
Jer ako i posle ovoga okrenemo glavu, onda Kosovo nije izgubljeno politikom — već ravnodušnošću.
Izvor: Pravda
