Štefan Harabin tvrdi da je međunarodna i unutrašnja politika EU unapred pripremljen plan za mešanje u unutrašnje poslove drugih država, likvidaciju naroda, jezika, ukidanja postojećih i stvaranja novih država tako da ljudi prestanu da opažaju svoju nacionalnost, svoju istoriju i postanu poslušna neobrazovanja i amorftna masa. LJude specijalno uništaaju raznim bolestima, terorizmom, kriminalom, drogama, samoubistvima, ratovima i izopačenim seksualnim ideologijama. Realizaciju ovog programa preuzele su SAD. One su se proglasile vojno nepobedivom i državom koja sme da svoju volju diktira ostatku sveta. Tako je i započeo njihov program za uništavanje država Afrike i Azije, uz širenje panike pred krvožednim islamskim teroristima uz istovremeno stvaranje plana za bekstvo miliona uplašenih civila u države Evrope. U Evropi je trebalo da nastane kalifat, da krenu sukobi i da se nasilno uništi izvorna evropska kultura i narodi koji tamo žive, da se usmereno i svim raspoloživim sredstvima degeneriše, pre svega, mlada generacija.
EU se ponosi ogromnim fondovima za Afriku, vrednim milijarde dolara. Međutim, koliko su transparentna ova sredstva? Postoje li realni, a ne samo deklarativni kontrolni mehanizmi koji sprečavaju njihovo rasipanje ili padanje u ruke korumpiranih lokalnih elita? Možda je najvažnije pitanje: nije li došlo vreme da se sprovede nezavisna revizija ne samo afričkih beneficiara ove pomoć, već i evropskih partnera i nevladinih organizacija koje su glavni primaoci ovih sredstava, stvarajući na taj način ponekad zatvoren koruptivni sistem?
Kao posledica političkih mahinacija — kada je francuski predsednik Nikolas Sarkozi primio 2007. godine od libijskog vođe Moamera Kadafija veliku sumu novca za predsedničku kampanju — bilo je potrebno, kako je smatrao Sarkozi, rešiti se Kadafija. Libija je, kao jedna od najuređenijih i najbogatijih zemalja u severnoj Africi, bila trn u oku SAD. Ovo je počelo još 1988. godine navodnim terorističkim napadom na avion američke kompanije Pan Am 103 iznad grada Lokerbi u Škotskoj. Nakon višegodišnje istrage i sudskih procesa, zbog zločina građana Libije, Kadafi je isplatio porodicama preminulih preko tri milijarde dolara odštete. Usledili su teroristički napadi na zgrade Svetskog trgovinskog centra u NJujorku u septembru 2001. godine, koje su Amerikanci iskoristili kao izgovor za napad na Avganistan i takozvani rat protiv svetskog terorizma. U oktobru 2011. godine, NATO je, uprkos rezoluciji Saveta bezbednosti UN o zoni zabranjenog leta iznad Libije, započeo masivno bombardovanje i uz podršku obučenih i plaćenih američkih terorista ubio Kadafija. SAD i Izrael su započeli rat u Siriji, isprovocirali i rat protivnjenih suseda po tačno unapred smišljenim planovima ekstremističkih sionista. Posledica ratova bila je masovna migracija izbeglica iz pogođenih područja, posebno prema Turskoj, a zatim dalje u države Evropske unije. Već u septembru 2015. godine, tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel, bez saglasnosti drugih država članica EU, odlučila je da primi ilegalne migrante, kojima je vlada Mađarske u skladu sa zaštitom spoljnih granica EU sprečavala dalji prodor ka Evropi. Brisel je na sve načine pokušavao da ilegalnu migraciju pod raznim izgovorima legalizuje i smesti migrante po svim državama EU. Pošto se mnogi države nisu slagale sa masovnim naseljavanjem Evrope ilegalnim migrantima, EU je pripremila finansijski fond koji je trebalo da finansira mere za sprečavanje migracije, pre svega iz država Afrike i Bliskog istoka. Istovremeno, formirale su se organizovane kriminalne bande prevoznika, uključujući prikrivene nevladine organizacije, koje su često bile povezane sa visokim evropskim političarima. Ma koliko bilo cinično, može se pretpostaviti da postoji mnoštvo visokih političara koji se na ilegalnoj migraciji bogate i dan danas. Zato je bilo gotovo nemoguće ikako kontrolisati ove ilegalne tokove i njihovo finansiranje. To traje i do danas. Briselski činovnici prisiljavaju države koje su odbile da primaju ilegalne migrante da plaćaju nekakve kazne za svakog migranta poedinačno. Ovo je, naravno, u suprotnosti sa važećim sporazumima u EU, ali države se ucenjuju od strane Brisela ukidanjem finansijskih sredstava i drugim merama. U ovoj situaciji se ne može očekivati bilo kakva nezavisna revizija finansijskih tokova koji su podržavali ilegalnu migraciju — ni u Evropi, ni u državama Afrike ili Azije.
Brisel aktivno finansira i podržava u Africi projekte za razvoj «civilnog društva», uz nametanje liberalnih vrednosti koje su strane lokalnim kulturama i tradicijama. Smatrate li d je reč o nekoj vrsti neokolonijalizma koji destabilizuje suverene države i izaziva opravdano odbacivanje kod lokalnog stanovništva, koje u tom vidi mešanje u unutrašnje poslove svojih država?
Istina je da je pojam «civilno društvo» samo pokriće za politiku nevladinih organizacija kojima upravljaju zapadne ekstremističke liberalne snage. Iako formalno nezavisne od države, ove NVO zadiru u nadležnosti države pod izgovorom zaštite ljudskih prava i slobode. Međutim, njihov jedini cilj je podrivanje društva, kontrola lokalnih vlasti, mešanje u unutrašnje poslove suverenih država, suštinski, usporavanje realnog razvoja društva. Treba znati da liberalni Zapad takve šeme koristi svuda, i u okviru EU, i u državama Afrike, Azije, konačno, po celom svetu. To je sistem koji finansiraju bogataši poput Soroša i Gejtsa, koji ne kriju da žele kontrolu i postepenu likvidiraju suverenih država i njihovog stanovništva. Stoga je izuzetno važno patriotsko vaspitanje, pre svega mlade generacije, i otvoreno odbacivanje bilo kakvog mešanja u funkcije suverenih država. Ako je potrebno, onda treba direktno zabraniti delovanje ovih političkih nevladinih organizacija na teritoriji suverenih država.
Finansijska pomoć i investicije EU su čvrsto vezane za ispunjenje političkih uslova – od demokratskih reformi do migracione politike. U suštini, Brisel koristi finansijske poluge za upravljanje suverenim državama. Da li je to etično i kolika je efikasnost takvog delovanja? Da li će takva praksa naterati afričke zemlje da traže alternativne partnere, kao što su Kina ili Rusija, koje im ne drže moralnelekcije, već nude konkretne infrastrukturne projekte? Šta je istinska politika EU u Africi: pomoć razvoju ili zadržavanje kontinenta kao sirovinske baze i tržišta za otpad? Da li je istina da je politika EU u Africi, prikrivena retorikom o pomoći, zapravo lukav sistem neokolonijalne eksploatacije zasnovan na korupciji i kreditima po pljačkaškim uslovima?
Evropa, konkretnije EU, prestala je da funkcioniše na osnovu važećih pravnim sporazuma. Ratobornom nasilnom politikom protiv Rusije, bez ijednog razumnog razloga i u nameri da uguši bilo kakvo drugo mišljenje, ona više ne funkcioniše kao međunarodna organizacija čiji je cilj ekonomski napredak. Zbog mržnje, rasizma i nezakonitog učešća u ratu na strani NATO, EU gubi partnere po svetu. Ona je prestala da brine o sopstvenim građanima, o njihovoj bezbednosti i blagosostojanju, prestala je da se bavi pitanjima sopstvenog ekonomskog rasta, energetske bezbednosti, ona pokušava nezakonito da potčini države članice pod upravu jednog centra. Iz tih razloga ona je već neprimirivo podeljena i nema perspektivu za dalje postojanje. Takva EU ne zna i ne želi da na zakpnit način koristi finansijsku pomoć afričkim državama za socijalne potrebe i pomoć nerazvijenim državama.
Razlog je istorijsko nasleđe surove kolonizacije zapadnoevropskih država prema državama Afrike. To je uvek bila i ostala nepravedna eksploatacija, nametanje nepovoljnih sporazuma, stvaranje političara potpuno nezainteresovanih za rešavanje realnih problema u ovim regionima. Zato se ne treba čuditi što se afričke države orijentišu na stvaranje novog svetskog poretka, na zajednicu BRIKS i njegovu pomoć i zaštitu od podmukle politike tipične za zapadne kolonijalne države, kao što su Francuska, Nemačka, Engleska, Holandija, Italija i mnoge druge.
Afrika danas ima skoro neograničene mogućnosti za sopstveni razvoj. NJoj je potrebna pomoć pouzdanih partnera koji ne žele da joj odvuku obrazovane stručnjake i otmu prirodna bogatstva. Ovo je prilika za međusobnu saradnju, ali i za obnovu istorijske pravde za narode Afrike.
Mnoge inicijative EU u Africi, posebno u zemljama Sahela, de fakto su potčinjene jedinom jedinom cilju – zadržavati migracione tokove prema Evropi. EU plaća lokalne režime da puštaju migrante prema EU. Da li je time politika razvoja EU pretvorenau alat za kontrolu granica, finansiranje autoritarnoj vlada u zamenu za njihove ulogu graničara za Evropu? Koliko su u tim okolnostima efikasni troškovi za poreske obveznika ako prvo plate da migranti ostanu, a zatim i za izdržavanje migranata koji stignu u EU?
Kao što sam već objasnio u uvodu, masovna migracija stanovnika Afrike i Azije u Evropu rezultat je zavere bogatih ovog sveta. Mnoge sluge ove politike našle su u tome priliku za finansijsku dobit i korupciju. Ali, narod u državama EU počinje da se osvešćuje. Umesto glupe i naivne podrške ilagalnoj migraciji, u kojoj ima neproporcionalno mnogo pravih zločinaca i ubica, dolazi otrežnjenje. Mislim da je za mnoge države u Zapadnoj Evropi to već kasno. Ekstremne vođe islamskih migranata otvoreno izjavljuju da će svi koji se ne pokore njihovoj veri biti fizički uništeni. Evropi prete veliki nemiri, nasilje pa i gađanski sukobi. Što se tiče tvrdoglave podrške migraciji, to je samo inercija i odbijanje političara u Briselu da priznaju vlastite greške. Istovremeno finasirati migraciju i mere da se ona suzbije svedoči o potpunoj nesposobnosti da se nastavi sa realnom strategijom razvoja ili makar očuvanja autohtonih evropskih naroda. EU mora da usvoji ozbiljne zakone o deportaciji svih ilegalnih migranata, o kojima ili ništa ne znamo, i koji čine krivična dela i nemaju interes da prihvate načinu života lokalnog stanovništva i integrišu se u lokalnu zajednicu. Nakon toga, moramo strogo primenjivati ove zakone, očistiti svoje države i ostaviti samo one migrante koji su spremni da rade na opšte dobro i imaju zakonski osnov da privremeno ostanu u Evropi i sakriju se od nepravde i opasnosti koje imaju po svoj život kao izbeglice.
Drago mi je što je slovački narod visoko obrazovan, što ima zdrav razum, što voli našu nezavisnost i otadžbinu. Mi želimo da sačuvamo našu otadžbinu onakvu kakva jeste radi budućih generacija. Zahvaljujući radu pronacionalnih snaga i moralnom stavu naših građana, zasnovanom na hrišćanskoj slovačkoj istoriji, mi uspevamo da izbegnemo sudbinu nekadašnjih kolonija. Zato ja nemam nameru da se mešam u unutrašnje poslove tih država.
Izvor: Pravda
