Piše: Slobodan Stojičeveć
Ali iskreno se divim ljudima koji su i pametni a i korisni (sebi, bližnjem ili narodu – svejedno). Kao što pameti ima raznih, tako ima i raznih korisnosti.
Može se biti koristan samo sebi na korist. Na primer, samo-dokazivanje, samo-promocija, samo-zadovoljstvo sobom itd. A drugima – šta preostane.
Može se biti koristan sebi i svojoj porodici. Na primer, pametan i sposoban čovek, „uspeo u životu“, stekao i za u sebe i za na sebe i za pod sebe. I još (ono jedno jedino mamino) dete poslao na doktorat na Stenford.
Ima pametnih koji su korisni i Partiji ili partijama (kako koja dođe oni su korisni i iskoriste, kako koja ode oni se „od-koriste“ ili se „ras-koriste“).
Ima pametnih koji su decenijama pametni i korisni „rodu i narodu“ a onda im dosadi da budu „široko poznati u uskom krugu“ i požele svesrpsku popularnost. Onda oni često, nisu sebi korisni na materijalnu korist, nisu korisni u korist svoje štete, nego u korist sujete svoje. I to je legitimno. Poštujem. Ne srljam da podržim ali poštujem.
Ima takođe ljudi koji su pametni i korisni ali „sa strane“. Bez prljanja ruku. Kao dva divna starija čoveka u seriji „Mapet šou“ koji iz lože sa balkona, sve vide, sve shvataju, ne ćute, ne preziru, ali sa kapljicom cinizma sve prokomentarišu. I to je neka korist. I to poštujem. Malo mi je daleko to cinično čistunstvo, ali poštujem.
Ali ima ljudi koji su pametni, i pokušavaju da budu korisni – srčano i iskreno. Bez kompromisa, bez interesa, često na svoju štetu ali čistog srca i bez zadnjih misli. Te najviše poštujem. Čak im se divim.
Veliko poštovanje imam i za ljude koji su pametni a beskorisni. Bez obzira da li su beskorisni zato što su lenji da budu korisni. Ili zato što su toliko pametni i „socijalno inteligentni“ da ne „trče pred rudu“ i „prstima u oči“ onima od kojih žive. Ili zato što imaju sposobnost i talenat za oblast koja nije „in“ i grantirana. Tako da ne mogu da se istaknu, politički ili medijski ili klanovski. I takvi ljudi (verovatno) imaju neko svoje mesto u nekom „domostroju nacionalnog spasenja“ – svejedno da li političkog, naučnog, molitvenog itd. Takvi ljudi su oni „skromni radenici“ samo ne rukama već u akademskoj i naučnoj zajednici, tiho bez naročite buke i traga, pišu svoje naučne radove, tiho, tiho (da nekog ne probude) govore na nekim naučnim konferencijama o „svojoj temi i gubljenju vremena“ i polako, samopregorno i niz dlaku, uspevaju da se polako „etabliraju“ u autoritet koji se „nikom nikad nije zamerio“.
Ima ljudi koji su pametni a beskorisni zato što po svaku cenu žele da budu korisni na (jednoj od) pogrešnih strana. Oni imaju negde u svom „filmu“ viziju šta je korisno, tačnije šta bi moglo da bude korisno kad bi realnost bila onakva kakva nije i nikad neće biti. Tako da su beskorisni uz jak osećaj da njihova korisnost samo što se nije realizovala – čim oni „objasne“ svima kako bi trebalo da bude i u tom slučaju će se projaviti i njihova korisnost. A privremeno su ljuti i na realnost i na druge koji to ne razumeju da će se vizija „prolazne beskorisnosti pretvoriti u korisnost“.
Ne gadim se, a priori, ni glupih idiota koji su korisni. Često takvi menjaju svet. Čovek može biti idiot ali pošten, radan, iskren, prostodušan i čistog srca. I takav će biti na korist zajednici i za poštovanje.
Ima, pak, idiota koji su korisni ali i prepredeni. Oni su najopasniji. NJihov greh i štetnost nisu ni glupost ni korisnost već prepredenost u kojoj misle da su pametni i da će „nadigrati kockarnicu“ i krupijea. Tako se i kaže: „prepredenost je pamet glupih“. To je najveća opasnost. Lako je biti koristan idiot, ali je teško i duše-pogubno biti pri tom i samouveren i prepreden. Takve ne samo da ne poštujem već ih se i plašim. Oni su opasni i po sebe i po bližnje.
Zato i samo zato, kad sam već idiot – ja više volim da budem oprezan i ne verujem sebi previše. Bolje je da budem beskoristan idiot. Zato i jadikujem.
Izvor: Pravda
