Piše: Aleksandar Dugin, RIA Novosti
Trampisti shvataju da „duboka država“ znači nešto veoma specifično. To je vladajuća elita sa liberalno-demokratskom ideologijom (i levom i neokonzervativnom), čvrsto ukorenjena u američkoj vladi, podržana od finansijske, vojne i visokotehnološke oligarhije, a još je prožela obaveštajne službe svojim mrežama.
Ta elita je sudbinu Amerike i Zapada u celini povezala sa globalizmom, unipolarnošću i planetarnim širenjem woke ideologije, što uključuje legalizaciju izopačenosti, prisilno mešanje etničkih grupa kroz podstaknute masovne migracije i slabljenje suverenih nacionalnih država.
Tramp je izneo upravo suprotnu ideologiju – ideologiju MAGA sa potpuno suprotnim temeljima: tradicionalnim vrednostima, normalnoj raspodeli polova (postoje samo muškarci i žene), zaštitom naroda od masovnih, a posebno ilegalnih migracija, jačanjem suvereniteta i očuvanjem nacionalnih država, priznavanjem multipolarnog sveta (u Trampovoj interpretaciji to se zove „Poredak velikih sila“).
MAGA donosi i drugu podelu karata i novu raspodela uloga prijatelj/neprijatelj u unutrašnjoj i spoljnoj politici SAD.
Tramp je sve to izneo tokom svoje predizborne kampanje (sasvim u duhu „Projekta 2025“, koji je formalno napustio, ali koji se, kao što vidimo, ubrzano sprovodi).
Nakon svoje inauguracije, odmah je počeo da sprovodi ove planove u delo, postavljajući čvrste pristalice na ključne pozicije u novoj administraciji, dajući im vanredna ovlašćenja (DŽ. D. Vens, Ilon Mask, Pit Hegset, Tulsi Gabard, Keš Patel, Robert Kenedi Mlađi, Pamela Bondi, Kerolajn Levit).
U obraćanju pred oba doma američkog parlamenta 3. marta, Tramp je svom programu dao konačan oblik, sažimajući sve glavne tačke u jednom dokumentu koji postaje putokaz za njegovu konzervativnu revoluciju.
U suštini, dubokoj državi je objavljen rat do istrebljenja. Tramp je uzeo kurs na njeno eliminisanje.
Međutim, analizirajući fenomen Trampove revolucije, kojoj sam posvetio svoju poslednju knjigu, izneo sam hipotezu da on ne bi bio u stanju da sprovede tako radikalne promene, pa čak i da ne bi bio izabran i doživeo inauguraciju da nije dobio izuzetnu podršku veoma moćnih vlasti na nivou upravo duboke države.
Tokom decenija nepodeljene vladavine, globalisti su dostigli toliki uticaj u SAD i svetu da su potpuno kontrolisali situaciju u politici, ekonomiji, medijima, diplomatiji, kulturi i umetnosti. A Trampova ambiciozna inicijativa da se sve to odjednom okonča – čak i uz podršku američkih masa, zgroženih politikom liberalnih globalista koji su Sjedinjene Države pretvorili u panoptikum i ruševine – nije mogla da pobedi bez neke fundamentalne i kardinalne odluke na nekom dubokom nivou.
A to uključuje paradoks. Kako duboka država može dati zeleno svetlo za sopstveno uništenje?
Naravno, reč je o rascepu u njenoj strukturi, odnosno o tome da se jedna frakcija duboke države opredelila za Trampa, dok je druga ostala na svojim prethodnim ideološkim pozicijama. Ova mogućnost otklanja kontradikciju. Ali, u tom slučaju bi bilo logično da Tramp dolaskom na vlast, a i njegove pristalice, zaborave na samu duboku državu i prestanu da pozivaju na njenu likvidaciju.
Ali, desilo se nešto sasvim suprotno. Trampisti i MAGA nastavljaju da razbijaju duboku državu – da je uništavaju, a ne samo potčinjavaju.
Ovaj paradoks zahteva drugačije rešenje.
Pomalo je naivno verovati da bi podrška populističkih snaga i takozvanih običnih Amerikanaca, koji zapravo čine jezgro Trampovog biračkog tela, bila dovoljna da mu da mandat za tako radikalne reforme, odnosno za poraz duboke države. A priznati da je duboka država odlučila da se samolikvidira takođe je prilično čudno.
Otuda i naša hipoteza da ne postoji jedna duboka država, već dve.
Postoji „duboka država“ i postoji „još dublja duboka država“.
Duboka država je američka i svetska mreža liberalnih globalista, neka vrsta liberalne internacionale. Upravo tako to definišu i tumače i sami trampisti. I upravo ona nije dala Trampu nikakav mandat za upravljanje, već se borila protiv njega do kraja.
Da bismo razumeli misteriozni fenomen još dublje duboke države, vredi uporediti Trampov prvi mandat predsednika Sjedinjenih Država – Tramp 1.0 – i Trampov drugi mandat– Trampa 2.0.
Podrška američke javnosti je 2016-te takođe bila prilično visoka, a sve konzervativne snage, paleokonzervativci, okupile su se oko Trampa 1.0.
NJegova prva administracija bila je sastavljena uglavnom od predstavnika prve duboke države – od globalističkih neokona i opskurnih republikanaca, koje današnji trampisti zovu RINO – skraćenica od Republican In Name Only.
Ideologija je bila na brzinu izvučena iz zbirke šarolikih teorija zavere - ponekad prilično pronicljivih, ali često sasvim apsurdnih. Sve je to našlo izraza u pokretu Qanon, nazvanom po anonimnom blogeru koji je izlagao te čudne teorije pod nadimkom Q i aktivno podržavao Trampa, čak je i predvideo njegovu pobedu na izborima 2016. godine.
Tramp je već tada bio uspešan, harizmatični populista koji je upao u Belu kuću prkoseći svim zakonima i pravilima, jašući na talasu narodnog razočarenja u globaliste i liberale. Ali, on tada nije imao ideologiju, imao je neku vrstu erzaca.
Međutim, pre njegovog drugog mandata se pojavila i ideologija. NJeno jezgro je ostalo populističko i slobodarsko. Za nešto slično se zalagao i ranije: smanjenje vlade, smanjenje socijalnih davanja, odbacivanje rodne politike i liberalne cenzure, borba protiv ilegalne imigracije itd.
To je najdoslednije predstavljao Stiv Benon, koji je tokom Trampovog prvog mandata bio njegov savetnik za nacionalnu bezbednost.
A sada je Trampov sistem konzervativno-populističkih i prilično nacionalističkih stavova vrlo jasno formulisan, što se ogleda u posebnom dokumentu „Projekat 2025“. Međutim, malo je verovatno da bi to odražavalo stvarne pozicije duboke države, a pogotovo one druge koja je još dublja.
To je isti skup američkih vrednosti i stavova, preuzet iz prethodne faze. To ne može biti pravi projekat alternativne budućnosti, čak ni izdaleka uporediv sa ideologijom liberalnih globalista, koja je bila oličena u dubokoj državi.
Izvor: Fakti.org
