GUBITAK MERE I SLOM PODUHVATA
U knjizi „Metafore i alegorije“, Mihailo Petrović Alas nastojao je da ukaže na najopštije zakonitosti svih pojava, kako prirodnih, tako i društvenih. Jedna od njih nam je jasna po primeru kamenčića koji se baci u vodu – što se krugovi na vodi više šire, to su slabašniji, da bi na kraju nestali. Ova pojava se može pratiti čak i u istoriji imperijalnog širenja – dovoljno je setiti se osvajačkih ratova Aleksandra Makedonskog i Napoleona, pa shvatiti da, kad se pređe granica, počinje propast koja se ne može zaustaviti.
Upravo tako se desilo sa Vučićevim režimom – nasilje i korupcija su trajali, i izgledalo je da im kraja nema. A onda su došli „Rio Tinto“ i nadstrešnica u Novom Sadu. To jest, kako kaže u jednom mimu ovih dana:“Kupiš opoziciju, da ti se ne desi smena. Kupiš medije, da ti se ne desi sloboda. Kupiš Crkvu, da ti se ne dese litije. Kad ono, desi ti se narod“.
Jednostavno, mera je nestala. Zlo se razularilo. I sada počinje propast. Pitanje je samo da li će to biti i neka svenarodna katastrofa.
Ako je politika i mistika, a ne samo „trange – frange“, vredi se setiti i onog latinskog nomen est omen – ime je znamenje.
NOMEN EST OMEN
Ime „Aleksandar“ u srpskoj istoriji povezano je sa značajnim ljudima, koji su, na ovaj ili onaj način, imali nelake sudbine. Tako je knez Aleksandar, Karađorđev sin, koji je, između stalog, osnovao stajaću vojsku i Srbiju podizao na putu ka slobodi, posle sukoba sa Državnim savetom morao da ode iz zemlje. U odsustvu, osuđen je na dvadeset godina robije, lažno optužen da je organizovao ubistvo kneza Mihaila.
Setimo se i Aleksandra Obrenovića, koji je pokušao da vlada samovoljno i ruši demokratske ustanove, lišavajući narod prava političkog odlučivanja. Zbog ličnosti koja se formirala u nesrećnog senci sukoba oca i majke, verovao je svojim osećanjima, a ne državnom razlogu i odlučio da se oženi raspuštenicom Dragom Mašin ( rođenom Lunjevica ), koja nije bila zla žena i koja je imala snažno rodoljubivo osećanje - ali, nije bila za kraljicu Srbije. I Obrenović se trudio da bude dobar Srbin ( između ostalog, sa svojim ocem Milanom nastavio je pripremu vojske za oslobodilačke ratove i otkupio dugove Hilandara), ali je, sa kraljicom, završio tragično, a njegova pogibija, upriličena gotovo ritualno, potvrdila je Šekspirve reči iz „Hamleta“:“Smrt kralja je kao vrtlog – sve povlači za sobom“. Čitav srpski 20. vek bio je krvavi vrtlog, u kome smo izgubili milione života.
Tu je i priča o Aleksandru od Jugoslavije, herojskom Karađorđeviću koji je, kao i car Dušan, stvorio državu što je prelazila granice koje nije trebalo preći ( jer nismo imali snage da stečeno uredimo po svojoj volji i za svoj račun), posle čega je počela velika propast srpske slobode i rasap naroda. Aleksandar Ujedinitelj je platio cenu svojih, makar i plemenitih, iluzija 1934. godine u Marseju.
Tu je i Aleksandar Ranković, verni sluga Josipa Broza, koji je ratovao protiv najboljih sinova svog naroda, vernih Bogu, kralju i otadžbini, u ime „bratstva i jedinstva“ sa srbofobnim tuđinom. A onda ga je Tito, kao „unitaristu“, koji je, između ostalog, sprečavao formiranje „Kosovo republjik“, šutnuo kao isluženog psa čuvara, posle čega dotični nije rekao ni „a“. NJegova sudbina zbog toga nije bila tragična, nego farsična. Ali je bila tragična sudbina Srba, kojima se spremao Ustav iz 1974. i poništavanje svih ishoda oslobodilačkih borbi od 1804. do 1918.
Aleksandar Vučić sada može da bira – ili da društvo vodi u prekid sukoba i postepenu tranziciju ka istinskoj pravdi i slobodi u okviru ustavnog poretka, ili da i dalje gura sve nas u građanski rat i opštu nesreću. Naravno, kako je govorio Heraklit, „karakter je čoveku sudbina“.
Valjda je toliko jasno.
PESIMISTA U BORBI KOJA TRAJE
Iako nikad nisam bio partijski aktivista i propagandista ( bio sam i ostao nestranačka ličnost koja podržava hrišćansku politiku „srednjeg sistema“ o kome govori Vladika Nikolaj ), uvek sam se, po svojim moćima, borio protiv vlasti režima koji su nanosili štetu srpskom narodu i državi: protiv Miloševićevog nacional – komunizma (1), protiv Tadićevog kvazi – građanizma (2), protiv Vučićeve klovnokratije (3). Takav stav smatram nečim što je neophodno ako želim da sa svojim narodom budem na zavetnom putu. Uspeha, političkog, nikad nisam imao, ali nije mi ni smetalo – ja sam aktivni pesimista, koji se, kako bi rekao Borislav Pekić, bori za „uzaludne stvari“ jer su, opet po Pekiću, samo one vredne borbe. Uostalom, optimista i pesimista se, kako neko lepo uoči, razlikuju mnogo manje no što na prvi pogled možemo misliti – obojica se bore, doduše sa različitim pogledima na ishod. Od njih se razlikuje defetista, koji beži iz borbe.
Zato i danas podržavam studente koji ustaju protiv Vučićeve klovnokratije, a za ikoničnu Srbiju ( bez obzira što ih ne idealizujem, jer niko nije idealan – bitno je stremiti idealu ). Studenti su naša uzdanica.
U ČEMU SU STUDENTI USPELI
Kako kaže Filip Živanović:“Ukratko, studenti su do sada uspeli:
– da sruše Vladu (podsećanja radi, Vlada je pala jer je grupa batinaša, izletevši iz prostorija SNS-a u Novom Sadu, pretukla grupu studenata, a jednoj studentkinji polomila vilicu).
– da organizuju najveći društveno-politički skup u istoriji Srbije (ovde ne računam „Ušće“ i „Gazimestan“, imajući u vidu da su isti organizovani uz svesrdnu državnu logistiku i podršku, iako se o brojkama svakako može polemisati).
– da politički animiraju sve one „apstinente“ koji nisu uzimali učešće u političkom životu zemlje.
– da, što je najvažnije, do koske ogole svu kriminalnu prirodu aktuelnog režima, koji je iz sopstvene nemoći i sopstvenog ludila sada prinuđen da poseže za polu-terorističkim, represivnim merama, počevši od angažovanja para-policijskih i kriminalnih grupacija kojima su dodeljeni institucionalni prerogativi, preko protivzakonitih otkaza i finansijskih pritisaka na čitav jedan društveni sloj (faktički na društvenu elitu), do upotrebe nezakonitog sredstva kolokvijalnog naziva „zvučni top“ (što režim neuspešno i „montipajtonovski“ pokušava da zataška).
– da sve gore pobrojano realizuju uz neverovatnu disciplinu, inventivnost i sposobnost da se diktira tempo.
Pritom, ne sme se prenebregnuti činjenica da su gore navedene rezultate ostvarili uprkos svim relevantnim faktorima, tj. uprkos:
1.Državnim institucijama koje su za poslednjih pet meseci potvrdile da su pre svega u službi partije, tj. organizovane kriminalne grupe, a ne očuvanja države.
2.Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja se nažalost pokazuje nedostojnom svoje istorijske uloge, blasfemično izjednačavajući „gladne i žedne pravde“ sa privilegovanom kastom nasilnika i bezakonika.
3.„Međunarodnoj zajednici“, koja listom, od zapada do istoka, iz svojih kolonijalnih i uskogrudih pobuda podržava aktuelnog predsednika i njegovu vlast, licemerno prećutkujući razvaljivanje celokupnog pravnog sistema.“(4)
To nije malo. Ostajući pesimista, sa optimizmom gledam u ove mlade ljude, gladne i žedne pravde i istine i verujem – biće osvita.
VREME JE BLIZU
Ipak, mi živimo u ovom i ovakvom svetu, a svetska situacija se približava ozbiljnom haosu. Od rata na Ukrajini, koji se ne smiruje, do ekonomskog besporetka, koje su izazvale Trampove carine, stvari hitaju ka ponoru. Čuveni antiglobalista, Majkl Čosudovski, o tome kaže:“Nemačka, Francuska i Engleska spremaju se za napad na Rusiju. Nemci imaju plan rata sa Rusijom koji je objavljen pre više od godinu dana. Analena Berbok je još pre dve godine izjavila da je Evropa u ratu sa Rusijom. Tadašnji načelnik nemačkog Generalštaba je verovatno greškom omogućio da taj plan iscuri u javnost, i po tom planu cilj EU je da izvrši invaziju na Rusiju pod izgovorom da je to preventivni napad zarad odbrane od Rusije.“(5)
Ako taj rat krene, Srbija će, kao prazan prostor u NATO pozadini, biti okupirana. Zato NATO Imperija održava kriznu situaciju u nas i u Srpskoj. Umesto da krene putem kompromisa i postizanja društvenog konsenzusa, Vučić našim NATO neprijateljima ide niz dlaku, kao da ne vidi šta sve ovo znači. A možda i ne vidi. Ako si i Narcis ( najlepši si, najbolji, najpamteniji, i sve si to sam otkrio) i Blatousti ( koji verbalnim fekalijama pokušavaš da uprljaš svaku, pa i najneupitniju, veličinu svog naroda samo ako se ona tvom blatu ne klanja do zemlje ), onda si krenuo putem koji se, u ovom času, zove proklet za narod i državu.
Ne dao Bog nikome. Što želim sebi, želim i Vučiću – pokajanje i urazumljenje.
Jer, u ratu koji se sprema, Srbi će biti na strašnom udaru.
NEOPHODAN JE GLAS CRKVE
U ovom času, kada rešenja kao da nema, bio bi neophodan glas Crkve. Sveti Justin Ćelijski jasno kaže:“Svetosavski je, pravoslavno je: sveštenik, prvosveštenik je duhovni vođ naroda, i kao takav pripada celom narodu; stoga i iznad svake partije, iznad svakog režima na visinama večnih narodnih svetinja i ideala. Živeti radi tih svetinja i ideala, njih ispovedati, njih propovedati, njih čuvati pod svim režimima i okolnostima, - dužnost je i poziv svetosavskog sveštenika i svetosavskog prvosveštenika. I još: stradati za njih i umirati za njih, poput mnogobrojnih svetosavskih stradalnika i mučenika za narodne svetinje i ideale, i još ovo: desi li se da politički diletanti i moralne partizanske nakaze dovedu u pitanje opstanak narodnih svetinja i samog naroda, onda je imperativna dužnost svetosavskog sveštenika: da istupi kao spasilac naroda u ulozi jednog novog prote Matije Nenadovića, ili jednog novog prote Atanasija Bukovičkog, ili jednog novog Hadži Đere i Hadži Ruvima.“(6)
Na žalost, vrh Srpske Crkve ćuti. Još nije vreme, još nije vreme – e, sad je kasno, poručuje im srpska narodna izreka.
ZAŠTO SE ĆUTI O STUDENTIMA?
Ko su studenti koji streme oslobođenju Srbije? U šta su oni uložili svoje napore? Kakva je njihova čežnja za pravdom?
Željko Perović kaže:“Ta čežnja kod studenata vernika je jevanđelska, oni su ovde jer veruju u Original, dok je kod studenata ateista ona intuitivna – oni čeznu za ovozemaljskom istinom i pravdom zato što je svaki čovek stvoren kao bogoliko biće, te čitavog života i nesvesno čezne za svojim Tvorcem i svim njegovim osobinama, pod uslovom da mu srce nije odveć pomračeno samoljubljem i samoživljem.“(7)
I baš sada, kada se sve razobličava, dešava se da imamo ateiste koji se svedočanski bore za pravdu, ali i „zato imamo i visoke predstavnike institucije Crkve, koji se u ovim istim iskušenjima vladaju bezbožno.“(7)
Mnogi poslednji bivaju prvi, i mnogi prvi poslednji (Mk 10,31), jer, po Peroviću, „svaka globalna ili narodna tragedija je istovremeno ispit pre konačnog ispita, kolokvijum Hristov na kome se pokazuje pravo stanje stvari, a ocene ne računaju na osnovu čina i znanja, već na osnovu istine i pravde – vere, nade i ljubavi, projavljene u hrabrom i karakternom vladanju.“(7)
Ispit je došao. Fakulteti su blokirani, ali ispit traje. Onaj Hristov, naravno.
DUŽNOSTI CRKVENIH VOĐA
U takva vremena, vođi Crkve dužni su da stanu na stranu pravde Božje i ljudske, poput Svetog Jovana Zlatousta koji je ustao protiv gramzive bezbožnice carice, zbog čega je ostao bez episkopske katedre i bio prognan ( i umro je u progonstvu).
Sveti Filip Moskovski, mitropolit sveruski, suprotstavio se caru Ivanu Vasiljeviču Groznom, koji je, zarad svoje vlasti, bio spreman da se obračuna sa svima inakomislećima. Kad mu je car pretio da ćuti, on je rekao: „Gde je moja vera, ako ja budem ćutao? Ja sam došljak i gost na zemlji, i gotov sam postradati za istinu!” (...) – nakon čega je i udavljen po naredbi cara, koji je inače, šakom i kapom delio donacije za pravoslavne hramove, za crkvene knjige i utvari, i dao nesporan doprinos razvoju državnosti i kulture jednog pravoslavnog naroda.“(7)
Vođa Ćacilenda se hvali kao veliki ktitor i zadužbinar ( od narodnih, ne svojih para, daje Crkvi, ali nastoji da izgleda kao da daje od svoga, „s mukom stečenog“ ). Možda se neki u Crkvi boje da istupe protiv caćizma i crnokapuljaštva, jer će izgubiti „benefite“ simfonije sa lažnim carem Šćepanom Malim.
SVETI FILIP, MITROPOLIT MOSKOVSKI, KAO UZOR
Vreme je da se setimo pravih primera.
Perović nas, s tim u vezi, podseća:“Mitropolit Filip je mogao ne samo da izbegne smrt, već i da iskoristi Ivana za još veće crkvene benefite i donacije, da je imao malo više „takta“ u ophođenju sa njim. Mogao je da nađe razna opravdanja, recimo, da se pozove na jevanđelsku poslovicu „Caru carevo, Bogu Božje", i da se ne obazire previše na sam način Ivanovog vladanja – već da diže još veće i brojnije hramove uz pomoć državnih donacija, da se raduje blagolepiju novih bogomolja i sve većem broju vernika i pričasnika, da i sam uživa u društvenom statusu koji mu prijateljstvo sa carem donosi, da u tišini svog komfornog dvora stvara krasnorečive besede i dubokoumne teološke traktate.(...) Ali Filip nije za sobom ostavio ni veliki broj hramova, niti impresivnu bibliografiju, premudre citate – već primer mitropolita koji je u sukobu između nepravednog vladara i ugroženog naroda stao na stranu obespravljenih. Filip je bio gladniji i žedniji ovozemaljske pravde negoli božanstvenih bogosluženja, crkvenih praznika i sabora, pažnje svojih odanih sveštenika i dobrih vernika – bez kojih je u jednom trenu ostao, gušeći se i krkljajući pod svilenim gajtanom Ivanovog dželata.(...) Filip silazi sa pozicije uspešnog i pragmatičnog mitropolita do jadnog umiranja i bedne smrti – i postaje svetac.“(7)
A biti sveti je cilj i smisao svakog postojanja, a naročito arhijerejskog. Na crkvenoslovenskom, episkop se i kaže „svetitelj“, zar ne?
Po Peroviću, Svetom Filipu Moskovskom se treba moliti da oni koji crkvenu vlast imaju shvate da briga za narod nije samo u izgradnji zemaljskih hramova, nego u izlasku u susret ljudima željnim da Srbija opet bude ikona, a ne septička jama:“Jer Liturgija i sveto Pričešće nisu konačni cilj već najvažnija sredstva u oboženju i spasenju jednog naroda, a koje postaje realno tek kada se projavi i van hrama, na svakom koraku i u svakoj profesiji pričešćenih vernika, dobrotvora i ktitora, počev od samih vladara, gradonačelnika, ministara, predsednika, pod uslovom da je reč o ljudima pravoslavne veroispovesti.“(7)
MOLITVA U OVOM ČASU
I molitva, uvek molitva:“Sveti Jovane Zlatousti i Filipe Moskovski, molitvama svojim podarite srpskim jerarsima duhovni vid da Hrista prepoznaju ne samo u gladnima i žednima ića i pića – već i u gladnima i žednima istine i pravde, ne samo u utamničenima u zatvoru – već i u utamničenima u sopstvenoj državi koja ih tretira kao niža i suvišna bića, i ne samo u onima koji se smrzavaju bez odeće – već i u svim tim obespravljenim i poniženim ljudima, koji se smrzavaju od hladnoće i bezosećajnoisti svojih vladara, ali i pastira koji ignorišu vladavinu korupcije i nepotizma. Sveti Savo, sa svim srpskim svetima podari našim jerarsima duhovni vid da u studentima prepoznaju dobru decu, srpske anđele i oslobodioce, da njihovu mladalačku energiju artikulišu i propate, do pobede i preporoda. Podaj, Svetitelju Savo, i njima delić svoje plamene vere u Gospoda Isusa Hrista, plamene vere u NJegovu moć da preobražava, leči i osvećuje, čak i političke sisteme. Neka i oni poput tebe imaju nadu u preporod srpskog naroda, koji otpočinje sa vrha države.“
Veliki post traje. Vaskrs se bliži. Nade ima, ako ima vere i ljubavi. To je ona Nada Kojoj se sveštenik obraća na kraju Svete Liturgije, govoreći:“Slava Tebi, Hriste Bože, Nado naša, slava Tebi“.
UPUTNICE (9. maj 2025. godine )
1.https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-yu/tekstovi/487-zivot-u-doba-anti-lazara-dvadeset-godina-od-petog-oktobra-2.html
2.https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga-vladimir-dimitrijevic-sa-dverima-za-srbiju.pdf
3.https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/klovnokratija-dr-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/569-ni-dana-bez-srama-knjiga-o-klovnijadi-zvanoj-vucic.html; www.pravda.rs/lat/2023/11/22/cvorovic-i-dimitreijevic-kako-se-osloboditi-klovnokratije-knjiga-parizerska-komuna-na-poklon/
4. stanjestvari.com/2025/04/07/filip-zivanovic-studenti-su-vec-uspeli/
5. www.pecat.co.rs/2025/04/na-korak-do-kataklizme/
6.https://www.rastko.rs/bogoslovlje/avajustin/jpopovic-partije_c.html
7. https://znamenje-pirot.blogspot.com/2025/02/blog-post_20.html
Izvor: Pravda
