ГУБИТАК МЕРЕ И СЛОМ ПОДУХВАТА
У књизи „Метафоре и алегорије“, Михаило Петровић Алас настојао је да укаже на најопштије законитости свих појава, како природних, тако и друштвених. Једна од њих нам је јасна по примеру каменчића који се баци у воду – што се кругови на води више шире, то су слабашнији, да би на крају нестали. Ова појава се може пратити чак и у историји империјалног ширења – довољно је сетити се освајачких ратова Александра Македонског и Наполеона, па схватити да, кад се пређе граница, почиње пропаст која се не може зауставити.
Управо тако се десило са Вучићевим режимом – насиље и корупција су трајали, и изгледало је да им краја нема. А онда су дошли „Рио Тинто“ и надстрешница у Новом Саду. То јест, како каже у једном миму ових дана:“Купиш опозицију, да ти се не деси смена. Купиш медије, да ти се не деси слобода. Купиш Цркву, да ти се не десе литије. Кад оно, деси ти се народ“.
Једноставно, мера је нестала. Зло се разуларило. И сада почиње пропаст. Питање је само да ли ће то бити и нека свенародна катастрофа.
Ако је политика и мистика, а не само „транге – франге“, вреди се сетити и оног латинског nomen est omen – име је знамење.
NOMEN EST OMEN
Име „Александар“ у српској историји повезано је са значајним људима, који су, на овај или онај начин, имали нелаке судбине. Тако је кнез Александар, Карађорђев син, који је, између сталог, основао стајаћу војску и Србију подизао на путу ка слободи, после сукоба са Државним саветом морао да оде из земље. У одсуству, осуђен је на двадесет година робије, лажно оптужен да је организовао убиство кнеза Михаила.
Сетимо се и Александра Обреновића, који је покушао да влада самовољно и руши демократске установе, лишавајући народ права политичког одлучивања. Због личности која се формирала у несрећног сенци сукоба оца и мајке, веровао је својим осећањима, а не државном разлогу и одлучио да се ожени распуштеницом Драгом Машин ( рођеном Луњевица ), која није била зла жена и која је имала снажно родољубиво осећање - али, није била за краљицу Србије. И Обреновић се трудио да буде добар Србин ( између осталог, са својим оцем Миланом наставио је припрему војске за ослободилачке ратове и откупио дугове Хиландара), али је, са краљицом, завршио трагично, а његова погибија, уприличена готово ритуално, потврдила је Шекспирве речи из „Хамлета“:“Смрт краља је као вртлог – све повлачи за собом“. Читав српски 20. век био је крвави вртлог, у коме смо изгубили милионе живота.
Ту је и прича о Александру од Југославије, херојском Карађорђевићу који је, као и цар Душан, створио државу што је прелазила границе које није требало прећи ( јер нисмо имали снаге да стечено уредимо по својој вољи и за свој рачун), после чега је почела велика пропаст српске слободе и расап народа. Александар Ујединитељ је платио цену својих, макар и племенитих, илузија 1934. године у Марсеју.
Ту је и Александар Ранковић, верни слуга Јосипа Броза, који је ратовао против најбољих синова свог народа, верних Богу, краљу и отаџбини, у име „братства и јединства“ са србофобним туђином. А онда га је Тито, као „унитаристу“, који је, између осталог, спречавао формирање „Косово репубљик“, шутнуо као ислуженог пса чувара, после чега дотични није рекао ни „а“. Његова судбина због тога није била трагична, него фарсична. Али је била трагична судбина Срба, којима се спремао Устав из 1974. и поништавање свих исхода ослободилачких борби од 1804. до 1918.
Александар Вучић сада може да бира – или да друштво води у прекид сукоба и постепену транзицију ка истинској правди и слободи у оквиру уставног поретка, или да и даље гура све нас у грађански рат и општу несрећу. Наравно, како је говорио Хераклит, „карактер је човеку судбина“.
Ваљда је толико јасно.
ПЕСИМИСТА У БОРБИ КОЈА ТРАЈЕ
Иако никад нисам био партијски активиста и пропагандиста ( био сам и остао нестраначка личност која подржава хришћанску политику „средњег система“ о коме говори Владика Николај ), увек сам се, по својим моћима, борио против власти режима који су наносили штету српском народу и држави: против Милошевићевог национал – комунизма (1), против Тадићевог квази – грађанизма (2), против Вучићеве кловнократије (3). Такав став сматрам нечим што је неопходно ако желим да са својим народом будем на заветном путу. Успеха, политичког, никад нисам имао, али није ми ни сметало – ја сам активни песимиста, који се, како би рекао Борислав Пекић, бори за „узалудне ствари“ јер су, опет по Пекићу, само оне вредне борбе. Уосталом, оптимиста и песимиста се, како неко лепо уочи, разликују много мање но што на први поглед можемо мислити – обојица се боре, додуше са различитим погледима на исход. Од њих се разликује дефетиста, који бежи из борбе.
Зато и данас подржавам студенте који устају против Вучићеве кловнократије, а за иконичну Србију ( без обзира што их не идеализујем, јер нико није идеалан – битно је стремити идеалу ). Студенти су наша узданица.
У ЧЕМУ СУ СТУДЕНТИ УСПЕЛИ
Како каже Филип Живановић:“Укратко, студенти су до сада успели:
– да сруше Владу (подсећања ради, Влада је пала јер је група батинаша, излетевши из просторија СНС-а у Новом Саду, претукла групу студената, а једној студенткињи поломила вилицу).
– да организују највећи друштвено-политички скуп у историји Србије (овде не рачунам „Ушће“ и „Газиместан“, имајући у виду да су исти организовани уз свесрдну државну логистику и подршку, иако се о бројкама свакако може полемисати).
– да политички анимирају све оне „апстиненте“ који нису узимали учешће у политичком животу земље.
– да, што је најважније, до коске оголе сву криминалну природу актуелног режима, који је из сопствене немоћи и сопственог лудила сада принуђен да посеже за полу-терористичким, репресивним мерама, почевши од ангажовања пара-полицијских и криминалних групација којима су додељени институционални прерогативи, преко противзаконитих отказа и финансијских притисака на читав један друштвени слој (фактички на друштвену елиту), до употребе незаконитог средства колоквијалног назива „звучни топ“ (што режим неуспешно и „монтипајтоновски“ покушава да заташка).
– да све горе побројано реализују уз невероватну дисциплину, инвентивност и способност да се диктира темпо.
Притом, не сме се пренебрегнути чињеница да су горе наведене резултате остварили упркос свим релевантним факторима, тј. упркос:
1.Државним институцијама које су за последњих пет месеци потврдиле да су пре свега у служби партије, тј. организоване криминалне групе, а не очувања државе.
2.Српској православној цркви, која се нажалост показује недостојном своје историјске улоге, бласфемично изједначавајући „гладне и жедне правде“ са привилегованом кастом насилника и безаконика.
3.„Међународној заједници“, која листом, од запада до истока, из својих колонијалних и ускогрудих побуда подржава актуелног председника и његову власт, лицемерно прећуткујући разваљивање целокупног правног система.“(4)
То није мало. Остајући песимиста, са оптимизмом гледам у ове младе људе, гладне и жедне правде и истине и верујем – биће освита.
ВРЕМЕ ЈЕ БЛИЗУ
Ипак, ми живимо у овом и оваквом свету, а светска ситуација се приближава озбиљном хаосу. Од рата на Украјини, који се не смирује, до економског беспоретка, које су изазвале Трампове царине, ствари хитају ка понору. Чувени антиглобалиста, Мајкл Чосудовски, о томе каже:“Немачка, Француска и Енглеска спремају се за напад на Русију. Немци имају план рата са Русијом који је објављен пре више од годину дана. Аналена Бербок је још пре две године изјавила да је Европа у рату са Русијом. Тадашњи начелник немачког Генералштаба је вероватно грешком омогућио да тај план исцури у јавност, и по том плану циљ ЕУ је да изврши инвазију на Русију под изговором да је то превентивни напад зарад одбране од Русије.“(5)
Ако тај рат крене, Србија ће, као празан простор у НАТО позадини, бити окупирана. Зато НАТО Империја одржава кризну ситуацију у нас и у Српској. Уместо да крене путем компромиса и постизања друштвеног консензуса, Вучић нашим НАТО непријатељима иде низ длаку, као да не види шта све ово значи. А можда и не види. Ако си и Нарцис ( најлепши си, најбољи, најпамтенији, и све си то сам открио) и Блатоусти ( који вербалним фекалијама покушаваш да упрљаш сваку, па и најнеупитнију, величину свог народа само ако се она твом блату не клања до земље ), онда си кренуо путем који се, у овом часу, зове проклет за народ и државу.
Не дао Бог никоме. Што желим себи, желим и Вучићу – покајање и уразумљење.
Јер, у рату који се спрема, Срби ће бити на страшном удару.
НЕОПХОДАН ЈЕ ГЛАС ЦРКВЕ
У овом часу, када решења као да нема, био би неопходан глас Цркве. Свети Јустин Ћелијски јасно каже:“Светосавски је, православно је: свештеник, првосвештеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свим режимима и околностима, - дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника. И још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.“(6)
На жалост, врх Српске Цркве ћути. Још није време, још није време – е, сад је касно, поручује им српска народна изрека.
ЗАШТО СЕ ЋУТИ О СТУДЕНТИМА?
Ко су студенти који стреме ослобођењу Србије? У шта су они уложили своје напоре? Каква је њихова чежња за правдом?
Жељко Перовић каже:“Та чежња код студената верника је јеванђелска, они су овде јер верују у Оригинал, док је код студената атеиста она интуитивна – они чезну за овоземаљском истином и правдом зато што је сваки човек створен као боголико биће, те читавог живота и несвесно чезне за својим Творцем и свим његовим особинама, под условом да му срце није одвећ помрачено самољубљем и саможивљем.“(7)
И баш сада, када се све разобличава, дешава се да имамо атеисте који се сведочански боре за правду, али и „зато имамо и високе представнике институције Цркве, који се у овим истим искушењима владају безбожно.“(7)
Многи последњи бивају први, и многи први последњи (Мк 10,31), јер, по Перовићу, „свака глобална или народна трагедија је истовремено испит пре коначног испита, колоквијум Христов на коме се показује право стање ствари, а оцене не рачунају на основу чина и знања, већ на основу истине и правде – вере, наде и љубави, пројављене у храбром и карактерном владању.“(7)
Испит је дошао. Факултети су блокирани, али испит траје. Онај Христов, наравно.
ДУЖНОСТИ ЦРКВЕНИХ ВОЂА
У таква времена, вођи Цркве дужни су да стану на страну правде Божје и људске, попут Светог Јована Златоуста који је устао против грамзиве безбожнице царице, због чега је остао без епископске катедре и био прогнан ( и умро је у прогонству).
Свети Филип Московски, митрополит сверуски, супротставио се цару Ивану Васиљевичу Грозном, који је, зарад своје власти, био спреман да се обрачуна са свима инакомислећима. Кад му је цар претио да ћути, он је рекао: „Где је моја вера, ако ја будем ћутао? Ја сам дошљак и гост на земљи, и готов сам пострадати за истину!” (...) – након чега је и удављен по наредби цара, који је иначе, шаком и капом делио донације за православне храмове, за црквене књиге и утвари, и дао неспоран допринос развоју државности и културе једног православног народа.“(7)
Вођа Ћациленда се хвали као велики ктитор и задужбинар ( од народних, не својих пара, даје Цркви, али настоји да изгледа као да даје од свога, „с муком стеченог“ ). Можда се неки у Цркви боје да иступе против цаћизма и црнокапуљаштва, јер ће изгубити „бенефите“ симфоније са лажним царем Шћепаном Малим.
СВЕТИ ФИЛИП, МИТРОПОЛИТ МОСКОВСКИ, КАО УЗОР
Време је да се сетимо правих примера.
Перовић нас, с тим у вези, подсећа:“Митрополит Филип је могао не само да избегне смрт, већ и да искористи Ивана за још веће црквене бенефите и донације, да је имао мало више „такта“ у опхођењу са њим. Могао је да нађе разна оправдања, рецимо, да се позове на јеванђелску пословицу „Цару царево, Богу Божје", и да се не обазире превише на сам начин Ивановог владања – већ да диже још веће и бројније храмове уз помоћ државних донација, да се радује благолепију нових богомоља и све већем броју верника и причасника, да и сам ужива у друштвеном статусу који му пријатељство са царем доноси, да у тишини свог комфорног двора ствара красноречиве беседе и дубокоумне теолошке трактате.(...) Али Филип није за собом оставио ни велики број храмова, нити импресивну библиографију, премудре цитате – већ пример митрополита који је у сукобу између неправедног владара и угроженог народа стао на страну обесправљених. Филип је био гладнији и жеднији овоземаљске правде неголи божанствених богослужења, црквених празника и сабора, пажње својих оданих свештеника и добрих верника – без којих је у једном трену остао, гушећи се и кркљајући под свиленим гајтаном Ивановог џелата.(...) Филип силази са позиције успешног и прагматичног митрополита до јадног умирања и бедне смрти – и постаје светац.“(7)
А бити свети је циљ и смисао сваког постојања, а нарочито архијерејског. На црквенословенском, епископ се и каже „светитељ“, зар не?
По Перовићу, Светом Филипу Московском се треба молити да они који црквену власт имају схвате да брига за народ није само у изградњи земаљских храмова, него у изласку у сусрет људима жељним да Србија опет буде икона, а не септичка јама:“Јер Литургија и свето Причешће нису коначни циљ већ најважнија средства у обожењу и спасењу једног народа, а које постаје реално тек када се пројави и ван храма, на сваком кораку и у свакој професији причешћених верника, добротвора и ктитора, почев од самих владара, градоначелника, министара, председника, под условом да је реч о људима православне вероисповести.“(7)
МОЛИТВА У ОВОМ ЧАСУ
И молитва, увек молитва:“Свети Јоване Златоусти и Филипе Московски, молитвама својим подарите српским јерарсима духовни вид да Христа препознају не само у гладнима и жеднима ића и пића – већ и у гладнима и жеднима истине и правде, не само у утамниченима у затвору – већ и у утамниченима у сопственој држави која их третира као нижа и сувишна бића, и не само у онима који се смрзавају без одеће – већ и у свим тим обесправљеним и пониженим људима, који се смрзавају од хладноће и безосећајноисти својих владара, али и пастира који игноришу владавину корупције и непотизма. Свети Саво, са свим српским светима подари нашим јерарсима духовни вид да у студентима препознају добру децу, српске анђеле и ослободиоце, да њихову младалачку енергију артикулишу и пропате, до победе и препорода. Подај, Светитељу Саво, и њима делић своје пламене вере у Господа Исуса Христа, пламене вере у Његову моћ да преображава, лечи и освећује, чак и политичке системе. Нека и они попут тебе имају наду у препород српског народа, који отпочиње са врха државе.“
Велики пост траје. Васкрс се ближи. Наде има, ако има вере и љубави. То је она Нада Којој се свештеник обраћа на крају Свете Литургије, говорећи:“Слава Теби, Христе Боже, Надо наша, слава Теби“.
УПУТНИЦЕ (9. мај 2025. године )
1.https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-yu/tekstovi/487-zivot-u-doba-anti-lazara-dvadeset-godina-od-petog-oktobra-2.html
2.https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga-vladimir-dimitrijevic-sa-dverima-za-srbiju.pdf
3.https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/klovnokratija-dr-vladimir-dimitrijevic-knjiga.pdf; www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/569-ni-dana-bez-srama-knjiga-o-klovnijadi-zvanoj-vucic.html; www.pravda.rs/lat/2023/11/22/cvorovic-i-dimitreijevic-kako-se-osloboditi-klovnokratije-knjiga-parizerska-komuna-na-poklon/
4. stanjestvari.com/2025/04/07/filip-zivanovic-studenti-su-vec-uspeli/
5. www.pecat.co.rs/2025/04/na-korak-do-kataklizme/
6.https://www.rastko.rs/bogoslovlje/avajustin/jpopovic-partije_c.html
7. https://znamenje-pirot.blogspot.com/2025/02/blog-post_20.html
Извор: Правда
