Priredio: dr Vladimir Dimitrijević
Živimo u doba velike mržnje. Gde je mržnja, tu je i ubistvo.Gde su ubistva, tu su i pokolji. I čovečanstvo tone, ono čovečanstvo koje je Bog iz ljubavi sazdao.
Ali, ljudi Božji imaju ljubav i prema neprijateljima. Ovo je priča o tome.
Leto 1974.
Turske trupe upadaju na Kipar, šireći teror i smrt. U gradu Morfu, kiparski hrišćani su se poneli tako da je to zapanjilo i same Turke.
Turski vojnici zarobili su petnaest kiparskih Grka, uključujući i jednog učitelja. Dovedeni su do učiteljeve kuće, koja je imala dvorište pod vinovom lozom, koja je upravo bila pokropljena pesticidnim otrovom protiv bolesti i štetočina.
Grci su stavljeni uza zid u avliji, pod vinovom lozom, čekali su da dođe oficir i naredi da ih streljaju.
Turski oficir je ušao u dvorište, spreman da naredi paljbu. Podigao je glavu i pogledao prema grožđu, koje je obilno rodilo na čokotu. Ispružio je ruku i uzeo da pojede grozd, pre nego što naredi streljanje.
Kako je hteo da pojede grožđe, koje je nedavno bilo kropljeno i otrovno, učitelj, vlasnik kuće, povika dželatu:
- Brate, ne jedi to. Prekjuče sam prskao pesticidima, otrovno je. Umrećeš, ne jedi!
Turski oficir je bio zaprepašćen! Bacio je grožđe, i zadivljen zapitao:
- Pa zar ne vidiš da ću za tren izdati naređenje da te ubiju? A ti, umesto da mi se osvetiš, hoćeš da mi spaseš život? Zašto to činiš?
A dobri učitelj mu je objasnio sa duševnim mirom vrednim svakog divljenja:
- Hristos, u Koga mi verujemo, kaže nam da volimo svoje neprijatelje i da im budemo na korist. Da ti nisam rekao, prkosio bih NJegovoj zapovesti. I ne želim, sada kada napuštam ovaj svet i kad ću se pojaviti pred NJim, da nosim tako težak greh na svojoj duši.
Oficir se opet zapanjio. Okreće se vojnicima, koji su čekali naredbu za streljanje i u šoku im kaže:
- Kad bih našao ovakvog Turčina, dao bih život!Oružje k nozi i sve ih oslobodite!
Tako su svi izbegli sigurnu smrt. Svemoćni Gospod, videći veru kiparskog učitelja, učinio je Svoje čudo!
Izvor: Pravda.rs
