KO JE BIO? 

Tanasije Mladenović, značajan srpski pesnik, urednik i intelektualac, jedan od najzaslužnijih za povratak Miloša Crnjanskog u otadžbinu, obeležio je bitnu epohu srpske književne scene kao glavni urednik „Književnih novina“. NJegova uloga u javnoj sferi, posebno u periodu od 1954. do kraja šezdesetih godina, odigravala se na sceni na kojoj se vodila stalna borba između slobodne kulture i rigidne ideologije. Hrabar i ličan, branio je slobodu mišljenja i umetničkog izražavanja, makar i u okviru jednopartijskog sistema.

UREDNIK, PRVI PUT

Prvi put na mestu urednika pojavljuje se 1954. godine, u momentu kada se „Književne novine“ ponovo pokreću nakon pauze izazvane polemikama sa časopisom „Svedočanstva“. Uredništvo je delio sa Đuzom Radovićem, a među saradnicima su bili i Oto Bihalji-Merin, Radomir Konstantinović i Dušan Matić. U to vreme Mladenović objavljuje oštru kritiku na poemu „Čovekov čovek“ Oskara Daviča, optužujući je za anarhizam i idejno približavanje kapitalističkom nihilizmu. Taj tekst doživljava osude ( pre svega, Mihizove ) kao ždanovistički pamflet. Iako se pozivao na direktive Partije, Mladenović je kasnije i sam priznao da mu je to bilo vreme iluzija, zabluda i pristajanja na kompromise kojima je platio visoku ličnu cenu: Davičo je kritikovan kao „đilasovac“, a Mladenović je, kajući se, priznaao da su ga zloupotrebili u ideološkom obračunu u koji nije trebalo da se uključuje. Od tada, govorio je, njegovo pero više nije služilo ideološkoj borbi u ime čistote partijskog narativa. Uprkos tome, ostaje u sistemu ( i dalje veruje da je pravedno društvvo moguće ), izražavajući umereni kritički stav.

SA DOBRICOM ĆOSIĆEM

Pored toga što je bio urednik, Mladenović je bio i predstavnik jugoslovenske kulturne politike u inostranstvu, kao na kongresu poljskih pisaca 1956. godine, kada, zbog političke situacije,  svoj govor ne čita na kongresu, nego u Klubu inostrane štampe u Varšavi, a zatim ga objavljuje u „Književnim novinama“. U tekstovima tog perioda zalaže se za slobodu mišljenja, umetničku autonomiju i odstupanje od birokratsko - administrativnog upravljanja kulturom.

Sa Dobricom Ćosićem deli uverenje da je kulturni prostor Jugoslavije potrebno urediti kroz debatu i slobodan izbor pravaca u umetnosti. Trezven je jer zna gde i kada živi: kada italijanski pisac Ignjacio Silone optužuje sovjetske autore za kukavičluk pred Staljinom ( nisu govorili na vreme, nego tek posle Hruščovljevog referata ), Mladenović ih brani podsećajući na to kakav je bio stepen totalitarne kontrole umetničkog stvaranja.

POLEMIKA SA MARKOM RISTIĆEM

Sa grupom svojih jednomišljenika, krajem pedesetih polemiše sa Markom Ristićem, koji pokušava da dokaže kako savremena omladina nije revolucionarna, kao oni, nadrealisti, bogataška deca pobunjena protiv svojih roditelja. On i njegovi saborci (Dušan Kostić, Čedomir Minderović, Marjan Jurković, Mihailo Lalić ) ističu da Ristić napada Velibora Gligorića i Eriha Koša, prave učesnike revolucije, dok sam Ristić „nije imao aktivnog, pozitivnog udela u revolucionarnim događajima koji su doveli do 29. novembra, niti je ikad imao pozitivnog kontakta, ni političkog ni književnog, sa revolucionarnom omladinom kada se ona borila protiv diktatorskih režima i okupatora“. Posle ovog teksta, Eli Finci se, ljut zbog napada na Ristića, povlači iz redakcije „Književnih novina“.

SLUČAJ BRANKA MILJKOVIĆA I RAZOČARENJE U REVOLUCIJU 

U to vreme, Tanasije Mladenović doživljava, prisno i svedočanski, tragediju Branka Miljkovića, saradnika „Književnih novina“. Verujući da se pesnik nije ubio, već da je likvidiran, Mladenović otkriva i atmosferu straha i manipulacije koja je vladala u socijalističkoj Jugoslaviji, čak i u odnosima među umetnicima. Poseta mestu navodnog samoubistva, razgovori sa svedocima i uvid u zvanični zapisnik podstiču ga na zaključak da je Miljković žrtva obračuna, možda i zbog njegovih srpskih nacionalnih stavova.

Prvi period urednikovanja Tanasija Mladenovića obeležen je traženjem ravnoteže između lojalnosti sistemu i potrebe za kritikom, između odanosti ideji revolucije i savesti koja vidi izneverene ideale. Od samosvojnog glasa u sistemu on polako postaje disident, koji se sukobljava sa režimom, smatrajući ga pogrešnim izrazom revolucionarne nade. Tome se pridružuje i svest o potiskivanju i poricanju prava Srba u Titotopiji. 

KRAJ ŠEZDESETIH: NA UDARU GRADSKOG KOMITETA  

Stvari se dramatizuju krajem šezdesetih godina prošlog veka. Dok je bio direktor i glavni urednik „Književnih novina“, ovaj list postaje središte za kritičko promišljanje društveno-političkog stanja u Jugoslaviji. U redakciji su pisci i drugi umetnici, redovni saradnici su „praksisovci“, staje se na stranu „Predloga za razmišljanje“ protiv hrvatskog lingvo – šovinizma, a novine stiču oreol neodstupne opozicije u kulturi. 

U vreme pada Aleksandra Rankovića, „Književne novine“ pozdravljaju njegov odlazak kao šansu za novu etapu slobode unutar socijalizma. S druge strane, njihova kritika potencijalnog razbijanja SFRJ, ideoloških ograničenja i birokratskog uticaja na kulturu, dovodi ih u sukob sa vladajućom partijom. Najsnažniji udar dolazi u vidu „Teza Gradskog komiteta SKS Beograda o idejno-političkoj poziciji 'Književnih novina'“, koje se objavljuju kao brošura u 5000 primeraka, namenjena obračunu partije sa novinama Udruženja književnika.

Mladenović je 1998. svedočio da je brošura predstavljala oruđe diskreditacije putem tendencioznih citata iz tekstova, često istrgnutih iz konteksta. Radnici Beograda, članovi SKJ, koji su čitali tu brošuru nisu imali nikakvo razumevanje za teme o kojima se raspravljalo, što je dodatno pokazivalo apsurdnost političkog procesa koji se vodio protiv lista. Ulični prodavci novina čak su vikali: „Pad Tase Mladenovića!“ To je značilo da će Mladenović kao urednik zaista biti ostrakizovan. 

INKVIZICIJA NA DELU

„Književne novine“ su optužene za nihilizam, konzervativizam, unitarizam, pa čak i anarhizam. One su, tvrdilo se, „crni talas“ jugoslovenske štampe i ne afirmišu uspehe socijalizma, nego ističu samo mane. „Književne novine“ su naročito napadane zbog satire, a LJubiša Manojlović, autor popularnih satiričnih tekstova, bio je primoran da napusti list, izjavljujući da se „umorio“ i da više neće pisati.

Usledile su javne rasprave u sali Gradskog komiteta SKS u Beogradu, u tri navrata tokom januara i februara 1968. godine. Rasprava je imala karakter partijskog suđenja, sa više od 500 strana stenograma. Sa jedne strane bili su pisci bliski „Novinama“ - Puvačić, Kapor, Šćepanović, Crnčević, Bećković - koji su odbacivali optužbe. Sa druge strane, istupili su brojni partijski kadrovi i intelektualci bliski režimu, uključujući Daviča i Oljaču, koji se odrekao saradnje sa listom, poredeći „Novine“ sa „Demokratijom“ Milana Grola.

Sloboda stvaralaštva bila je propitivana: ili će biti fingirana, kako je vidi Savez komunista, ili stvarna, pravo na reč, misao i izbor. Brošura Gradskog komiteta, tvrdio je Mladenović, predstavljala je obmanu i podmetanje, „metod stran našoj Partiji“, te je pozvao da se za nju odgovorni sankcionišu.
Posle pritisaka, dolazi do promene u strukturi redakcije: Mladenović ostaje u „Književnim novinama“, ali kao direktor i izdavač, dok glavni urednik postaje Zoran Gluščević. U decembru 1968. list počinje da izlazi na ćirilici, što izaziva novu polemiku sa beogradskim filozofima, mahom iz kruga „praksisovaca“, koji u tom činu vide provincijalizaciju i kulturno zatvaranje. ( I time najavljuju Drugu Srbiju iz poslednje decenije 20. veka ). 

„TRIPTIHON“ KAO GLAS OTPORA 

Tanasije Mladenović ne napušta svoju poziciju u „Književnim novinama“, već, uprkos promenama u redakciji, nastavlja da deluje kao angažovani intelektualac, pripadnik skrivenog „pokreta otpora“ titoizmu, kao „koka – kola socijalizmu“ sa ukusom srbofobije. 

Pesma „Triptihon“, koju „Književne novine“ objavljuju 1977, inspirisana klizištima na jugu Srbije, izaziva snažan politički odjek. Iako na površini deluje kao ekološko-socijalna pesma, vitezovi partije poput novinara „Politike“ Živorada Minovića vide u njoj „nacionalistički i kontrarevolucionarni akt“, a njeno objavljivanje u „četničkoj emigrantskoj štampi“ služi da se istakne da je Mladenović, tri godine pre Brozove smrti, borac protiv ideje „bratstva i jedinstva“ ( koju moramo čuvati „kao zenicu oka svoga“). 

Mladenović ostaje veran sebi. Godine 1989, u intervjuu „Pogledima,“ rekao je:"Mi, srpski komunisti, objektivno smo izdali svoj narod. Naglašavam – objektivno, jer subjektivno smo se borili stvarno za neke druge ciljeve i ideale. Danas se sve svodi na to da smo odigrali jednu lošu ulogu. Osvešćenje je došlo kasno. Kod nekih ranije, kod nekih kasnije, a kod nekih, na žalost, ni do danas."

U intervjuu za „Borbu“ 1993. godine, on otvoreno govori o iskustvu generacije koja je ušla u revoluciju vođena idealima, ali je doživela zloupotrebu takvih ideala. Ne odriče se socijalizma kao humanističkog projekta, ali jasno imenuje zločine počinjene u njegovo ime, naročito one koji su pogađali srpski narod.

ISKUSTVO PROGONJENOG I STRADANJE NARODA 

Opisujući svoje iskustvo posle „afere Književne novine“, Mladenović govori o duhovnom čerečenju koje je preživeo. Posebno snažan utisak ostavlja njegov opis bojkota, za koji kaže da je unutar komunističkog poretka predstavljao najstrašniju meru – tačku u kojoj cenzura postaje tišina, a intelektualac unutrašnji emigrant. U jednom trenutku Mladenović kaže: „Bio sam na crnim listama do pre neku godinu. I sada postoje ti cenzori.“ Nije se dao. Kaže da su ga spasli poezija, porodica i prijatelji. 

U to vreme, vodi se rat za nasleđe bivše SFRJ: u jednom trenutku on izjavljuje da bi, ako zatreba, i u starosti krenuo kao dobrovoljac na front odbrane svog naroda. Odbacujući šovinizam, on brani pravo na nacionalnu i kulturnu samoistovetnost, optužujući bivše titoiste (tada „drugosrbijance“ ) da ne govore istinu kada kažu da bi Srbi preko Drine i Save bili ostavljeni na miru da nisu pružili otpor. Opet bi doživeli NDH, veli Mladenović, koji je sve shvatio godinama se družeći sa Jovanom Raškovićem.  U političkom haosu devedesetih, Mladenović se ne povlači, već ostaje odlučan glas koji podržava pravo srpskog naroda na samoodbranu. Sa razumevanjem posmatra ustanak svojih sunarodnika u Krajini i Bosni, ističući da je srpski narod „stavljen pred odluku: ili će se predati ili će biti potamanjen“. 

DVOUMICE I DOSLEDNOSTI

Ostajući dosledan sebi, Mladenović se nije odrekao borbe protiv nacističke okupacije i slobodarstva 1941 - 1945, ni vrednosti socijalne pravde, ali je smelo ustao protiv zloupotrebe vlasti, cenzure, duhovnog progona i nacionalnog poniženja u doba kad je bio svedok ili žrtva.

Jedan od najbolnijih uvida tiče se činjenice da su mnogi koji su u vreme komunizma bili revnosni izvršioci partijske discipline, u postkomunističkoj epohi postali najglasniji antikomunisti. U njima je video kameleone, a ne moralne gromade. Sa gorčinom je govorio o tome kako se srpskom narodu danas poriče Obilić, a veliča Branković, kako se ustanička žrtva i smelost za borbu protiv okupatora poništavaju u korist ciničnog NATO samoporicanja. On sam nije želeo da izbriše ni svoju mladost, ni učešće u ratu, niti iskustvo izgradnje posleratnog društva. Ali je insistirao da se mora javno govoriti i o progonstvima, streljanjima, sudovima časti, zabranama i neravnopravnosti koju je komunistički aparat sprovodio, posebno prema Srbima.

Na pitanje šta znači biti iza „zavese ćutanja“, odgovarao je to prostor u kome ste potpuno sami, gde vam je onemogućena bilo kakva javna reč, gde su sva vrata zatvorena, a cenzori, kako kaže, i dalje sede po institucijama, čak i u novim, demokratskim okolnostima.

Poezija je, po njegovim rečima, bila način da opstane. Iako ostrakizovan, nikada nije prestao da piše. Opisujući sebe kao „unutrašnjeg emigranta“, Mladenović prihvata svoju sudbinu ne samo kao posledicu politike, nego i kao lični izbor. 

„Književne novine“ će, dok ih ima, pamtiti Tanasija Mladenovića i njegovu borbu za slobodnu reč i misao.

Objavljeno u jubilarnom broju „Književnih novina“ povodom 120 godina osnivanja Udruženja književnika Srbije