Posle više od pet meseci, prekinute su blokade u Studentskom kulturnom centru i Kulturnom centru Beograda. Hoće li sve da se vrati na staro, ili će nešto da se promeni? Najpre, SKC i KCB su dve različite priče. SKC su zauzeli studenti sa FDU i tamo su se zbilja odvijali različiti kulturni programi. „Bilo je lepo ponovo videti studente u SKC“, napisao mi je jedan student.
„Pritom program zaista jeste bio raznovrsan“, piše dalje on, „od ‘padavičarskih’ modnih revija do radionice izrade fresaka. Čak su pokrenuli i radio, što mislim da je bila divna ideja s obzirom da je radio danas postao relikt prošlosti“, dodao je. I doista, SKC je kao instituciju odavno uhvatila skleroza i izgubio je gotovo svaku vezu s Univerzitetom. Iako je bilo dobrih književnih tribina, uprava SKC se panično bojala svega što ima veze s politikom. Zato su debate iz oblasti humanističkih i društenih nauka – po čemu je inače SKC bio čuven u doba kada sam ja bio student – gotovo sasvim nestale.
Sećam se kako je pre par godina dat predlog da se u SKC organizuje razgovor o knjizi Bojana Jovanovića Antropologija zla, i da je iz uprave SKC stiglo prostodušno pitanje: „Ima li u toj knjizi nešto političko?“. „Ako mislite na naše stranke, nema ništa“, odgovorio sam. Ali svejedno, tribina o ovoj knjizi nije nikada održana.
Jedan primer
Kad su početkom ove godine studenti ušli u SKC, počelo se sa organizovanjem tribina i na društvene teme. Naravno, izražena polarizacija na liniji „naša divna deca – gnusni ćaciji“ uticala je kako na izbor tema, tako i gostiju. Svejedno, šteta je što će ono dobro što je u SKC rađeno „pod studentima“ pasti u zasenak svog onog đubeta ostalog iza skvotera.
Za razliku od SKC, u KCB nisu ušli studenti već grupa kulturnjaka. Na zasedanjima plenuma većina se menjala zavisno od tog ko je toga dana došao u KCB. Pobedila je struja koja je KCB otvorila kao mesto sastanka svih onih zborova i plenuma koji nisu imali gde da se skupe (ovde 24:31-1:06:22). Nije bilo naročitih kulturnih programa, a kada je KCB odblokiran u Vremenu su napisali „da ga nije ni trebalo blokirati i oslobađati s obzirom da je i pre toga bio slobodan“ (?!).
Ko razume diskurs naše prstoničke štampe znaće da to znači da je KCB bio elitistički, tipično krugodvojkaški samozadovoljan i samodovoljan. Kad je reč o oblasti koju ja pratim, u KCB mogao je da gostuje Toma Piketi, ali srpski društveni naučnici slabo su se kvalifikovali. Uopšte, beogradski kulturni centri pretežno su zatvoreni za ono što je živo, bilo iz razloga političkih, bilo iz klikaških, odnosno kultur-ekskluzivističkih. Evo jednog događaja s Kolarcem.
S grupom kolega s univerziteta i instituta radio sam na projektu „Formiranje srpskog identiteta i teorijske kontroverze oko pokušaja njegove dekonstrukcije“ (FSITC 1561), koji finansira Fond za nauku Republike Srbije. Inače, aplikaciju za projekat su razmatrali isključivo inostrani recenzenti i bila je među 10 odsto najbolje ocenjenih. Projekat je podrazumevao, između ostalog, da se održi osam javnih predavanja, u nekom od kulturnih centara Beograda, na temu pluralizma sadržine i istorije borbi oko srpskog identiteta.
Mislili smo da neće biti problema oko javnih predavanja, jer je tema zaista aktuelna, a predavači više nego kvalifikovani – svi s univerziteta ili iz instituta. Krenuli smo od Kolarčevog narodnog univerziteta i odmah se sudarili s realnošću. Najpre, redovnim putem nikako nismo mogli da zakažemo sastanak s upravom, već je trebalo tražiti vezu. Zahvaljujući ljubaznosti jedne naše poznate glumice, uspeli smo da se sastanemo s direktorom KNU Aleksandrom Pekovićem. On nas je saslušao, a onda hladnokrvno zatražio da KNU platimo 2000 evra „za struju“.
Nas troje iz tima, koliko je prisustvovalo sastanku, bili smo zaprepašćeni. Dve hiljade evra?! Pokušali smo da objasnimo kako mi te pare nemamo, da ne iznajmljujemo salu za svadbu, nego nudimo program od javnog i kulturnog interesa. Uzalud. Pustio nas je da se znojimo i da objašnjavamo, sve vreme se smeškajući, da bi nam na kraju neumoljivo rekao: „Žao mi je, ali naša cena je tolika“.
„Eho sobe“
Nevažno je da li nas je ovaj bivši funkcioner LDP-a odbio zapravo zbog teme naših predavanja ili zaista zbog novca. Ali, to je slika naših elitnih kulturnih centara – ne možeš u njih ući sa strane ako nisi deo „naše“ priče, bilo ideološki, bilo koterijski.
Na kraju smo, što preko veze, a što ubeđivanjem, uspeli da se dogovorimo s Domom omladine u Beogradu da tamo održimo naš ciklus predavanja. Iako publika koja prati naše teme nije nešto baš navikla da dolazi u DOB, tribinska sala bila je uvek puna, tako da smo na kraju bili više nego zadovoljni i mi i Dom omladine.
Snimak svih predavanja DOB je postavio na jutjub (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8), a njihov tekst je štaman i u tematu Sociološkog pregleda – tako da čitaoci mogu da se uvere u njihov kvalitet, aktuelnost i raznovrsnost.
Ali, to vam je kultura u Beogradu – gomila „balona“ ili „eho soba“ u kojima se kao nešto dešava, a zapravo je najveći deo toga striktno kontrolisan, ideološki ili koterijski, svejedno.
Jedno dobro duhovno provetravanje zaslužuju ne samo SKC i KCB, već i druge naše kulturne ustanove u Beogradu. I zato, ako se sve ipak završi povratkom u status quo ante baš neće valjati.
Na kraju, jedna lična opaska. Inspekcija je na neko vreme zatvorila Kustin restoran „Viskonti“ na Mokroj Gori. Ne znam kolika će biti finansijska šteta od toga, ali kulturna neće biti mala. Za onim velikim četvrtastim stolom, levo od ulaza, godinama su se odvijali verovatno najzanimljiviji i najvažniji neformalni kulturni programi u Srbiji. Mislim da nema pripadnika naše istinske kulturne i intelektualne elite, pa i iz svetske, ko nije tamo bar jednom ugošćen.
Nekoliko puta smo se šalili da je prava šteta što taj vatromet duha i ideja nije sniman. A ako pak jeste, bar deo štete po srpsku kulturu mogao bi biti umanjen ako bi neki dobri ljudi objavili makar deo tih snimaka.
Izvor: Iskra
