Nema veće sramote za jedno društvo od toga da studenti budu pretučeni, a intelektualci ćute

Pročitao na Internetu

Da li vas još uvek čudi što voljno ostajem s njima?/Ja njihov profesor stari, zar da ih ostavim same?/A sutra?... Zar sutra prstom da pokazuju na me?/Vi to ne osećate... to mi ’divljaci’ znamo:/profesor nije profesor sa katalogom samo.../Pucajte!... Ja držim čas...
                             Radoje Radovanović: Kragujevac 

NE MIRITI SE SA BEZUMLJEM

Na vlasti u Srbiji je karikaturalni tip iz stereotipnog američkog crtanog filma: vezao nas je za prugu, i, dok čekamo da nas pregazi voz, on 24/7 priča loše viceve, poput onih iz rubrike „Nasmejte se i vi“ u „Politici ekspres“ ( ko je mojih godina, zna o čemu je reč ). Na kraju, vezani poželi da ga pregazi voz, samo da ne sluša njegove glupe viceve. 

Protiv takvog političkog umobolništva treba se boriti svim mirnim i razumnim sredstvima. 
Pre svega nepristajanjem na laž i zlo. 

PRIMER JOVANA ANTOVIĆA 

Profesor kliničke hemije dr Jovan Antović,  zaposlen u Univerzitetskoj bolnici Karolinska u Švedskoj, i donedavno gostujući profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, obratio se dekanu ovog fakulteta i javio da se povlači sa mesta predavača i učesnika u naučnim projektima koje kragujevačka visokoškolska ustanova ima sa institutom Karolinska. 

Zbog stanja u Srbiji, narušavanja ljudskih, a pre svega studentskih prava, drastičnog narušavanja autonomije univerziteta, kao i hapšenja i prebijanja naše omladine, Antović je svoje aktivnosti zamrznuo  dok se u zemlji ne steknu uslovi za normalan rad: to znači da u takvoj, normalnoj Srbiji studenti neće biti hapšeni; to znači da će se zemlja iz neustavnog vratiti u ustavno stanje; to znači da će se iz pećinskog pretpolitičkog haosa okrenuti demokratiji i istinskim ljudskim pravima.  

Istakao je Antović da je spreman da, ako treba, bude i uklonjen sa spiska profesora Medicinskog fakulteta u Kragujevcu zato što će „neka nova uprava u demokratskoj i slobodnoj Srbiji koja se zasniva na pravu, pravdi, ravnopravnosti i kvalitetu naučnog istraživačkog i naučnog rada“ imati u vidu njegovu naučnu biografiju, i obnoviti saradnju. 

Tako se Jovan Antović upisao među prosvetare koji osvetljavaju obraz našeg školstva. 

Uostalom, može li se ne protestovati protiv sramnog zlostavljanja studentske omladine, naše jedine budućnosti, i praviti se da se ništa ne dešava? 
Naravno da ne može. 

Evo primera srpske prosvetarske tradicije koji to, između ostalog, dokazuju. 

SLUČAJ MILOJA PAVLOVIĆA

Čuveni direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu, heroj oslobodilačkih ratova 1912 -1918, nosilac visokih odlikovanja za učešće u oslobodilačkom podvigu srpske vojske, Miloje Pavlović, bio je i vitez 27. marta 1941, kada je pred narodom držao govor protiv pakta sa Hitlerom i Musolinijem. Uhapšen je i poveden na streljanje 21. oktobra 1941, kada su Nemci, oličenje „uzvišenih vrednosti zapadne kulture“, sprovodili svoju čudovišnu praksu ubijanja sto Srba za jednog njihovog vojnika palog u borbi. Na streljanje su, između ostalog, izvedeni i đaci kragujevačkih škola. Na sajtu Memorijalnog muzeja u Šumaricama stoji:“Major Paul Kenig, komandant I/724. puka, čovek koji je rukovodio streljanjem, nadmašio je u surovosti i odredbu naredbe generala Franca Bemea „100 za jednog“. I prema ovoj naredbi, za gubitke koje su imali, Nemci je trebalo da streljaju 2.300 ljudi. Međutim, major Kenig, prema podacima sa kojima danas raspolažemo, u ova tri dana izveo je na streljanje 2.854 muškarca i žene, od kojih je 2.794 streljano, a 62 preživelo. Najpotresniji segment ovog užasa je i činjenica da je među streljanima bio 261 mladić srednjoškolskog uzrasta i 40 dece uzrasta od 11 do 15 godina.“

Inače, Paul Kenig je bio prosvetni radnik iz „kulturne Nemačke“. 

Pavloviću su nudili da se spase, ali je on to odbio. Rekao je:„Ja nisam komunista, niti sam đake učio komunizmu. Ja sam profesor književnosti i svoju decu sam učio patriotizmu. Ja ne tražim da mi pomažete i ne treba mi ništa od vas“. 
Pripisane su mu reči:“Pucajte, ja i sada držim čas“. 

PRIMER IZ ČAČANSKE GIMNAZIJE

Nemačka okupacija Čačka. 

Nacisti i njihovi domaći pomagači traže od profesora čačanske Gimnazije da prijavljuju decu koja su protiv Nemaca, i imaju simpatije prema pokretu otpora. 
Profesori se drže muški. Evo zapisa profesora i kasnije direktora ove škole, znamenitog Luke Vojvodića:“Direktor Marković čita naredbu i uputstvo Ministarstva prosvete i Mesne specijalne policije. Bi nekih prigovora na te naredbe, ali se ne sećam ko ih stavi (prof. Milenko Stevović?). „Zar u ovim vremenima naše pogibije i stradanja, mi treba da izgonimo decu iz škole i da ih obeležavamo kao neprijatelje, pa da ih pokupe i odvedu u logore?" Većina profesora se slaže sa ovim mišljenjem. Odluka se imala primeniti na učenike od četvrtog do sedmog razreda.(...)Bila je na sednici veća mučna situacija: tražilo se kažnjavanje bez saslušavanja, bez nekih opipljivih dokaza, kazniti učenike kaznom isključenja kao pripadnike ilegalnih organizacija znači da ih optužujemo i dajemo policiji i okupatorskim vlastima povod i materijal da ih hapse, teraju u logore, pa i da ih likvidiraju. Na predlog   profesora   Milenka   Stevovića   veće   je   odbilo   zahtev inspektora, sa obrazloženjem: „Ne može se suditi bez saslušanja i dokaza, ni davati policiji saglasnost da sa ovim učenicima postupa kao sa odmetnicima, to nam naš poziv vaspitača, ni naša savest ne dozvoljava". Inspektor je i dalje nastojao da se neka odluka mora doneti, jer je to bio i usmeni, pored pismenog, zahtev Ministarstva prosvete i on se mora sa nekim pozitivnim rezultatom vratiti i referisati. Ako se ne donese odluka o kažnjavanju, policija će sigurno početi da hapsi i nastavnike i obeležiti ih kao mecene ilegalnih organizacija. Veće nije popustilo, bili smo svi „da bez saslušanja nema kažnjavanja", a zahtevali smo da policija pusti uhapšene (njima bi se davala mogućnost da pobegnu i negde se sklone).“

Tako je bilo u Čačku za vreme Drugog svetskog rata. 

SLUČAJ DESANKE MAKSIMOVIĆ 

U ogledu o Desanki Maksimović kao prosvetnom radniku, istoričar književnog i kulturnog života Bojan Đorđević ukazao je da je uoči Drugog svetskog rata u svojoj školi pesnikinja bila kritikovana zbog blagosti u ocenjivanju:„No, prave nevolje za Desanku Maksimović nastale su kada je početkom školske 1939/40. godine određena za nadzornicu Đačke literarne družine u Prvoj ženskoj gimnaziji. Već u martu 1940. godine bila je, sticajem okolnosti, upletena u veliku aferu koja je potresala gotovo sve beogradske gimnazije, a koja je krenula iz Sedme muške gimnazije i bila u vezi sa komunističkom propagandom među srednjoškolskom omladinom. Naime, komunisti su, pod uticajem nemačko-sovjetskog pakta, poveli u zimu 1939/40. godine masovnu antiratnu akciju, uglavnom usmerenu na osudu Engleske i Francuske. Vlast je to ozbiljno shvatila, a kako je ta akcija zahvatila i srednje škole u Beogradu, to je od direktora tih škola zatražen oštar postupak prema umešanim učenicima. Centar ovog pokreta bila je Đačka literarna družina „Jovan Cvijić” u Sedmoj muškoj gimnaziji, a posebno list te družine po imenu „Zora”.„ Kada je u list došao novi glavni urednik, mladi levičari, koji su ga do tada držali, uputili su pismo javnosti rekavši da list više nije slobodan, i to je izazvalo reakciju u Beogradu i šire:„Na sastanku Đačke literarne družine Prve ženske gimnazije učenice su čitale ovaj proglas učenika Sedme muške gimnazije i potpisivale pismo podrške, zbog čega su, kao posebni krivci, izdvojeni Stanica Đurovac, inače predsednica Đačke literarne družine, te Zora Pantović. Ovako oštro se postupilo, jer je policija ustanovila da su učenici Sedme muške gimnazije koji su sastavili taj proglas, Vukašin Mićunović i Slobodan Šakota, komunistički nastrojeni, to jest članovi zabranjene skojevske organizacije. Desanki Maksimović je, međutim, oštro zamereno što je, kao nadzornica Đačke literarne družine, dozvolila da se čita proglas, te što nije sprečila potpisivanje pisma podrške.“
Bilo je to teško doba, ali pesnikinja je visoko podigla steg čoveštva.

DESANKA PREUZIMA KRIVICU

Krajem marta 1940, na nastavničkom veću, Desanka Maksimović se izjasnila, preuzimajući krivicu na sebe:„Smatram da sam ja, kao nadzorni nastavnik, prva pozvana da objasnim i opravdam postupak učenica. Izjavljujem da Stanica Đurovac nije proglas unela u dnevni red, ali kad je već počela da ga čita videlo se da ton nije nimalo blag. Priznajem da nisam bila dovoljno energična da prekinem dalje čitanje, iz straha da baš to prekidanje ne izazove neku reakciju koja bi svemu dala više važnosti. Po završenom čitanju kazala sam im da o toj stvari treba čuti i drugu stranu i tako tražiti istinu, jer istina je najvažnija i najsvetija. Može biti da sam i ovo suviše blago kazala, jer da sam jačim tonom to naglasila, one bi stvar shvatile ozbiljnije i promislile pri potpisivanju. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ti đaci, pisci proglasa, mogu biti komunisti. Da sam to znala, sigurno bih postupila drukčije. Ako ima krivice u postupku naših učenica, mislim da polovina treba da padne na mene, jer ja vidim stvari uvek bolje nego što jesu /podvukao B. Đ./. To je moja greška kao nadzornog nastavnika, i zato su učenice potpisivale, čak i one koje nisu svesne. Stanica Đurovac, predsednica literarne družine, najzdravije pameti, morala je biti svesna šta joj je dužnost, a krivica bi joj bila ta što je propustila da je ispuni. Kao predsednica imala je mnogo takta, i sa mnogo ljubavi vodila je poslove u družini u želji da uvek održi harmoniju sa članovima. Pre nego što se donese konačna odluka o kazni, moram da kažem i ovo. Stanica je odavno bolesna od tuberkuloze pluća, koja joj se pre dvanaest dana javila kao otvorena. Ova bolest izaziva naročito psihičko stanje, koje se kod nje ogleda u nekim pismenim zadacima. U tom stanju čovek je osećajno labilniji, ne kontroliše svoje mišljenje i postupke, sa manje kontrole prima /uticaje / sa strane i radi sve u afektu.

Psihičko i zdravstveno stanje okrivljenih i na sudu se uzima u obzir. Mislim da smo i mi odgovorni što nismo vodili računa o njenoj bolesti, već smo je pustili da u tom stanju čini greške. Svima nama je poznato da je ona uvek bila primerna učenica, koja se čak nikad nije doterivala, a za koju je naša reč uvek bila svetinja. Pri donošenju kazne, o ovome se mora voditi računa. Ne možemo mi naše učenice kazniti istom kaznom kojom su kažnjeni pokretači iste ove akcije, koji su usto imali i drugih krivica. Ja razumem da gospođica direktor po svom položaju mora da traži kaznu, ali verujem da bi i ona postupila drukčije kad bi mogla da se povede za svojim osećanjem. Stanica je osuđena samim tim što će ići u sanatorijum, biti izolovana od drugarica i zatvorena kao u tamnici, i gore nego u njoj, i izgubiti ovu školsku godinu, jer neće moći da izađe na Viši tečajni ispit, dok će potstrekači imati tu mogućnost. Tvrdim da nikad nije bilo rodoljubivijeg ponašanja od Staničinog, koja je bila zdravo, seljačko dete, a zna se da ideje prolaze, a nagon rodoljublja ostaje.”

Iako joj je direktorka rekla da je previše blaga, i da se vlast mora poštovati, Desanka je uspela da spase učenice, među kojima je bila i Mira Alečković.

DESANKA POSLE RATA

Za vreme Drugog svetskog rata, Desanka Maksimović je bila van službe, kao „nacionalno nepouzdana“. A onda su došli progresivni komunisti. I progon neistomišljenika bio je žešći nego pre rata. Bojan Đorđević piše o tome:„ Bilo je to teško vreme i za profesore i za učenike. Jednu represivnu prosvetnu vlast iz vremena okupacije smenila je druga. Profesori su morali da prosvetnim vlastima dostavljaju izveštaje o svom ponašanju tokom okupacije. Povereništvo ASNOS-a za prosvetu tražilo je da se dostavi poverljiva arhiva o profesorima za period od 1936. do 1944. godine.Na osnovu toga mnogi profesori su isleđivani, neki penzionisani, neki premeštani u druge škole, a neki otpušteni, pa čak i hapšeni. Što se učenika tiče, najteže su prolazila deca tzv. „klasnih neprijatelja”, ili deca iz tzv. „kulačkih porodica”.(…) 

U Prvoj ženskoj gimnaziji najdrastičniji je bio slučaj dveju učenica viših razreda, Radmile Trifunović i Gordane Jovanović. Iz zapisnika Nastavničkog saveta ne vidi se jasno u čemu je bila njihova krivica. To se ne vidi ni iz dokumenata ASNOS-a za prosvetu. Međutim, ta krivica mora da je bila ozbiljnije prirode, jer je OZNA uhapsila obe učenice! O tom slučaju povela se žustra rasprava na sednici Nastavničkog saveta. (…)

U osudama je prednjačila direktorka gimnazije Božidarka Maksimović. Atmosfera osude učenica podsećala je na onu od pre Drugog svetskog rata, samo sa suprotnim ideološkim predznakom. Jedine koje su ustale u odbranu uhapšenih učenica bile su Desanka Maksimović i Anica Šaulić. One, doduše, nisu smele da javno brane učenice, ali su zahtevale „da se škola zvanično informiše za uhapšene učenice, i da se zatraži da se postupak protiv njih ubrza, s obzirom na skori svršetak školske godine”. Na to su doživele oštar napad svojih kolega, koje su tvrdile da „drugarice Slastikov i Šaulić izgleda nemaju poverenja u pravednost narodnih vlasti”. Jasno je koliko je takva optužba mogla biti ozbiljna za njih dve. No, one nisu odustajale, i svoj zahtev su uputile direktorki sutradan i u pisanom obliku, čime su još jednom posvedočile svoj moral i građansku hrabrost. NJihova intervencija je urodila plodom. Postupak protiv učenica je ubrzan, ali one nisu dobro prošle. Prvooptužena Radmila Trifunović osuđena je na godinu dana zatvora sa prisilnim radom i isključena iz svih škola u Jugoslaviji na pet godina. Gordana Jovanović je izbegla zatvorsku kaznu, ali je isključena iz svih škola u Jugoslaviji na tri godine. I pored ovih drakonskih kazni, ostala su, srećom, dokumenta koja pokazuju da je Desanka Maksimović i tada ostala dosledna svojoj profesorskoj etici i ljudskom poštenju.“
Takva je bila pesnikinja „Krvave bajke“.

NE SME SE VIŠE ĆUTATI

Srpska rodoljubiva inteligencija mora da progovori, jer političko umobolništvo polako dolazi po svoje, i u Srbiju je kročila „postinita“ fašistolika diktatura ustavokršitelja. Dužnost svakog savesnog i odgovornog javnog delatnika je da se, na bilo koji dostojanstven način, suprotstavi bezakonju koje progoni srpsku omladinu, a Srbiju je, već odavno, pretvorilo u pretpolitički brlog u kome se valjaju političke i moralne nule, zlatoljupci – blatoljupci. 

Nije teško dići glas u odbranu normalnosti, a sramno je slušati glupe viceve onoga koji nas je vezao za prugu i ne reći mu:“Dosta je, to nikad nije bilo smešno!“
Sad, kad u atmosferi sličnoj onoj uoči građanskog rata, ćuti vrh Srpske Crkve, koji je svojevremeno odlikovao veleizdajnika ordenom Svetog Save kao „branioca  Kosova“; sad, kad našu decu love kao zečeve i ubacuju u brozomorne udbaške marice da ih odveli u zatvor, a mudraci, kojima povremeno na čelu izbije graška „geopolitičke“ mudrosti, ne daju od sebe ni avaza; baš sad, kad je najpotrebnije - hvala profesoru dr Jovanu Antoviću što nam, svojim primerom, osvetljava put. Jer to i jeste put pravih srpskih učitelja – sa svojom decom, do kraja. 

Izvor: Pravda