Нема веће срамоте за једно друштво од тога да студенти буду претучени, а интелектуалци ћуте

Прочитао на Интернету

Да ли вас још увек чуди што вољно остајем с њима?/Ја њихов професор стари, зар да их оставим саме?/А сутра?... Зар сутра прстом да показују на ме?/Ви то не осећате... то ми ’дивљаци’ знамо:/професор није професор са каталогом само.../Пуцајте!... Ја држим час...
                             Радоје Радовановић: Крагујевац 

НЕ МИРИТИ СЕ СА БЕЗУМЉЕМ

На власти у Србији је карикатурални тип из стереотипног америчког цртаног филма: везао нас је за пругу, и, док чекамо да нас прегази воз, он 24/7 прича лоше вицеве, попут оних из рубрике „Насмејте се и ви“ у „Политици експрес“ ( ко је мојих година, зна о чему је реч ). На крају, везани пожели да га прегази воз, само да не слуша његове глупе вицеве. 

Против таквог политичког умоболништва треба се борити свим мирним и разумним средствима. 
Пре свега непристајањем на лаж и зло. 

ПРИМЕР ЈОВАНА АНТОВИЋА 

Професор клиничке хемије др Јован Антовић,  запослен у Универзитетској болници Каролинска у Шведској, и донедавно гостујући професор Медицинског факултета Универзитета у Крагујевцу, обратио се декану овог факултета и јавио да се повлачи са места предавача и учесника у научним пројектима које крагујевачка високошколска установа има са институтом Каролинска. 

Због стања у Србији, нарушавања људских, а пре свега студентских права, драстичног нарушавања аутономије универзитета, као и хапшења и пребијања наше омладине, Антовић је своје активности замрзнуо  док се у земљи не стекну услови за нормалан рад: то значи да у таквој, нормалној Србији студенти неће бити хапшени; то значи да ће се земља из неуставног вратити у уставно стање; то значи да ће се из пећинског претполитичког хаоса окренути демократији и истинским људским правима.  

Истакао је Антовић да је спреман да, ако треба, буде и уклоњен са списка професора Медицинског факултета у Крагујевцу зато што ће „нека нова управа у демократској и слободној Србији која се заснива на праву, правди, равноправности и квалитету научног истраживачког и научног рада“ имати у виду његову научну биографију, и обновити сарадњу. 

Тако се Јован Антовић уписао међу просветаре који осветљавају образ нашег школства. 

Уосталом, може ли се не протестовати против срамног злостављања студентске омладине, наше једине будућности, и правити се да се ништа не дешава? 
Наравно да не може. 

Ево примера српске просветарске традиције који то, између осталог, доказују. 

СЛУЧАЈ МИЛОЈА ПАВЛОВИЋА

Чувени директор Женске учитељске школе у Крагујевцу, херој ослободилачких ратова 1912 -1918, носилац високих одликовања за учешће у ослободилачком подвигу српске војске, Милоје Павловић, био је и витез 27. марта 1941, када је пред народом држао говор против пакта са Хитлером и Мусолинијем. Ухапшен је и поведен на стрељање 21. октобра 1941, када су Немци, оличење „узвишених вредности западне културе“, спроводили своју чудовишну праксу убијања сто Срба за једног њиховог војника палог у борби. На стрељање су, између осталог, изведени и ђаци крагујевачких школа. На сајту Меморијалног музеја у Шумарицама стоји:“Мајор Паул Кениг, командант I/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу наредбе генерала Франца Бемеа „100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које су имали, Немци је требало да стрељају 2.300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2.854 мушкарца и жене, од којих је 2.794 стрељано, а 62 преживело. Најпотреснији сегмент овог ужаса је и чињеница да је међу стрељанима био 261 младић средњошколског узраста и 40 деце узраста од 11 до 15 година.“

Иначе, Паул Кениг је био просветни радник из „културне Немачке“. 

Павловићу су нудили да се спасе, али је он то одбио. Рекао је:„Ја нисам комуниста, нити сам ђаке учио комунизму. Ја сам професор књижевности и своју децу сам учио патриотизму. Ја не тражим да ми помажете и не треба ми ништа од вас“. 
Приписане су му речи:“Пуцајте, ја и сада држим час“. 

ПРИМЕР ИЗ ЧАЧАНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

Немачка окупација Чачка. 

Нацисти и њихови домаћи помагачи траже од професора чачанске Гимназије да пријављују децу која су против Немаца, и имају симпатије према покрету отпора. 
Професори се држе мушки. Ево записа професора и касније директора ове школе, знаменитог Луке Војводића:“Директор Марковић чита наредбу и упутство Министарства просвете и Месне специјалне полиције. Би неких приговора на те наредбе, али се не сећам ко их стави (проф. Миленко Стевовић?). „Зар у овим временима наше погибије и страдања, ми треба да изгонимо децу из школе и да их обележавамо као непријатеље, па да их покупе и одведу у логоре?" Већина професора се слаже са овим мишљењем. Одлука се имала применити на ученике од четвртог до седмог разреда.(...)Била је на седници већа мучна ситуација: тражило се кажњавање без саслушавања, без неких опипљивих доказа, казнити ученике казном искључења као припаднике илегалних организација значи да их оптужујемо и дајемо полицији и окупаторским властима повод и материјал да их хапсе, терају у логоре, па и да их ликвидирају. На предлог   професора   Миленка   Стевовића   веће   је   одбило   захтев инспектора, са образложењем: „Не може се судити без саслушања и доказа, ни давати полицији сагласност да са овим ученицима поступа као са одметницима, то нам наш позив васпитача, ни наша савест не дозвољава". Инспектор је и даље настојао да се нека одлука мора донети, јер је то био и усмени, поред писменог, захтев Министарства просвете и он се мора са неким позитивним резултатом вратити и реферисати. Ако се не донесе одлука о кажњавању, полиција ће сигурно почети да хапси и наставнике и обележити их као мецене илегалних организација. Веће није попустило, били смо сви „да без саслушања нема кажњавања", а захтевали смо да полиција пусти ухапшене (њима би се давала могућност да побегну и негде се склоне).“

Тако је било у Чачку за време Другог светског рата. 

СЛУЧАЈ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ 

У огледу о Десанки Максимовић као просветном раднику, историчар књижевног и културног живота Бојан Ђорђевић указао је да је уочи Другог светског рата у својој школи песникиња била критикована због благости у оцењивању:„Но, праве невоље за Десанку Максимовић настале су када је почетком школске 1939/40. године одређена за надзорницу Ђачке литерарне дружине у Првој женској гимназији. Већ у марту 1940. године била је, стицајем околности, уплетена у велику аферу која је потресала готово све београдске гимназије, а која је кренула из Седме мушке гимназије и била у вези са комунистичком пропагандом међу средњошколском омладином. Наиме, комунисти су, под утицајем немачко-совјетског пакта, повели у зиму 1939/40. године масовну антиратну акцију, углавном усмерену на осуду Енглеске и Француске. Власт је то озбиљно схватила, а како је та акција захватила и средње школе у Београду, то је од директора тих школа затражен оштар поступак према умешаним ученицима. Центар овог покрета била је Ђачка литерарна дружина „Јован Цвијић” у Седмој мушкој гимназији, а посебно лист те дружине по имену „Зора”.„ Када је у лист дошао нови главни уредник, млади левичари, који су га до тада држали, упутили су писмо јавности рекавши да лист више није слободан, и то је изазвало реакцију у Београду и шире:„На састанку Ђачке литерарне дружине Прве женске гимназије ученице су читале овај проглас ученика Седме мушке гимназије и потписивале писмо подршке, због чега су, као посебни кривци, издвојени Станица Ђуровац, иначе председница Ђачке литерарне дружине, те Зора Пантовић. Овако оштро се поступило, јер је полиција установила да су ученици Седме мушке гимназије који су саставили тај проглас, Вукашин Мићуновић и Слободан Шакота, комунистички настројени, то јест чланови забрањене скојевске организације. Десанки Максимовић је, међутим, оштро замерено што је, као надзорница Ђачке литерарне дружине, дозволила да се чита проглас, те што није спречила потписивање писма подршке.“
Било је то тешко доба, али песникиња је високо подигла стег човештва.

ДЕСАНКА ПРЕУЗИМА КРИВИЦУ

Крајем марта 1940, на наставничком већу, Десанка Максимовић се изјаснила, преузимајући кривицу на себе:„Сматрам да сам ја, као надзорни наставник, прва позвана да објасним и оправдам поступак ученица. Изјављујем да Станица Ђуровац није проглас унела у дневни ред, али кад је већ почела да га чита видело се да тон није нимало благ. Признајем да нисам била довољно енергична да прекинем даље читање, из страха да баш то прекидање не изазове неку реакцију која би свему дала више важности. По завршеном читању казала сам им да о тој ствари треба чути и другу страну и тако тражити истину, јер истина је најважнија и најсветија. Може бити да сам и ово сувише благо казала, јер да сам јачим тоном то нагласила, оне би ствар схватиле озбиљније и промислиле при потписивању. Ни на крај памети ми није било да ти ђаци, писци прогласа, могу бити комунисти. Да сам то знала, сигурно бих поступила друкчије. Ако има кривице у поступку наших ученица, мислим да половина треба да падне на мене, јер ја видим ствари увек боље него што јесу /подвукао Б. Ђ./. То је моја грешка као надзорног наставника, и зато су ученице потписивале, чак и оне које нису свесне. Станица Ђуровац, председница литерарне дружине, најздравије памети, морала је бити свесна шта јој је дужност, а кривица би јој била та што је пропустила да је испуни. Као председница имала је много такта, и са много љубави водила је послове у дружини у жељи да увек одржи хармонију са члановима. Пре него што се донесе коначна одлука о казни, морам да кажем и ово. Станица је одавно болесна од туберкулозе плућа, која јој се пре дванаест дана јавила као отворена. Ова болест изазива нарочито психичко стање, које се код ње огледа у неким писменим задацима. У том стању човек је осећајно лабилнији, не контролише своје мишљење и поступке, са мање контроле прима /утицаје / са стране и ради све у афекту.

Психичко и здравствено стање окривљених и на суду се узима у обзир. Мислим да смо и ми одговорни што нисмо водили рачуна о њеној болести, већ смо је пустили да у том стању чини грешке. Свима нама је познато да је она увек била примерна ученица, која се чак никад није дотеривала, а за коју је наша реч увек била светиња. При доношењу казне, о овоме се мора водити рачуна. Не можемо ми наше ученице казнити истом казном којом су кажњени покретачи исте ове акције, који су усто имали и других кривица. Ја разумем да госпођица директор по свом положају мора да тражи казну, али верујем да би и она поступила друкчије кад би могла да се поведе за својим осећањем. Станица је осуђена самим тим што ће ићи у санаторијум, бити изолована од другарица и затворена као у тамници, и горе него у њој, и изгубити ову школску годину, јер неће моћи да изађе на Виши течајни испит, док ће потстрекачи имати ту могућност. Тврдим да никад није било родољубивијег понашања од Станичиног, која је била здраво, сељачко дете, а зна се да идеје пролазе, а нагон родољубља остаје.”

Иако јој је директорка рекла да је превише блага, и да се власт мора поштовати, Десанка је успела да спасе ученице, међу којима је била и Мира Алечковић.

ДЕСАНКА ПОСЛЕ РАТА

За време Другог светског рата, Десанка Максимовић је била ван службе, као „национално непоуздана“. А онда су дошли прогресивни комунисти. И прогон неистомишљеника био је жешћи него пре рата. Бојан Ђорђевић пише о томе:„ Било је то тешко време и за професоре и за ученике. Једну репресивну просветну власт из времена окупације сменила је друга. Професори су морали да просветним властима достављају извештаје о свом понашању током окупације. Повереништво АСНОС-а за просвету тражило је да се достави поверљива архива о професорима за период од 1936. до 1944. године.На основу тога многи професори су ислеђивани, неки пензионисани, неки премештани у друге школе, а неки отпуштени, па чак и хапшени. Што се ученика тиче, најтеже су пролазила деца тзв. „класних непријатеља”, или деца из тзв. „кулачких породица”.(…) 

У Првој женској гимназији најдрастичнији је био случај двеју ученица виших разреда, Радмиле Трифуновић и Гордане Јовановић. Из записника Наставничког савета не види се јасно у чему је била њихова кривица. То се не види ни из докумената АСНОС-а за просвету. Међутим, та кривица мора да је била озбиљније природе, јер је ОЗНА ухапсила обе ученице! О том случају повела се жустра расправа на седници Наставничког савета. (…)

У осудама је предњачила директорка гимназије Божидарка Максимовић. Атмосфера осуде ученица подсећала је на ону од пре Другог светског рата, само са супротним идеолошким предзнаком. Једине које су устале у одбрану ухапшених ученица биле су Десанка Максимовић и Аница Шаулић. Оне, додуше, нису смеле да јавно бране ученице, али су захтевале „да се школа званично информише за ухапшене ученице, и да се затражи да се поступак против њих убрза, с обзиром на скори свршетак школске године”. На то су доживеле оштар напад својих колега, које су тврдиле да „другарице Сластиков и Шаулић изгледа немају поверења у праведност народних власти”. Јасно је колико је таква оптужба могла бити озбиљна за њих две. Но, оне нису одустајале, и свој захтев су упутиле директорки сутрадан и у писаном облику, чиме су још једном посведочиле свој морал и грађанску храброст. Њихова интервенција је уродила плодом. Поступак против ученица је убрзан, али оне нису добро прошле. Првооптужена Радмила Трифуновић осуђена је на годину дана затвора са присилним радом и искључена из свих школа у Југославији на пет година. Гордана Јовановић је избегла затворску казну, али је искључена из свих школа у Југославији на три године. И поред ових драконских казни, остала су, срећом, документа која показују да је Десанка Максимовић и тада остала доследна својој професорској етици и људском поштењу.“
Таква је била песникиња „Крваве бајке“.

НЕ СМЕ СЕ ВИШЕ ЋУТАТИ

Српска родољубива интелигенција мора да проговори, јер политичко умоболништво полако долази по своје, и у Србију је крочила „постинита“ фашистолика диктатура уставокршитеља. Дужност сваког савесног и одговорног јавног делатника је да се, на било који достојанствен начин, супротстави безакоњу које прогони српску омладину, а Србију је, већ одавно, претворило у претполитички брлог у коме се ваљају политичке и моралне нуле, златољупци – блатољупци. 

Није тешко дићи глас у одбрану нормалности, а срамно је слушати глупе вицеве онога који нас је везао за пругу и не рећи му:“Доста је, то никад није било смешно!“
Сад, кад у атмосфери сличној оној уочи грађанског рата, ћути врх Српске Цркве, који је својевремено одликовао велеиздајника орденом Светог Саве као „браниоца  Косова“; сад, кад нашу децу лове као зечеве и убацују у брозоморне удбашке марице да их одвели у затвор, a мудраци, којима повремено на челу избије грашка „геополитичке“ мудрости, не дају од себе ни аваза; баш сад, кад је најпотребније - хвала професору др Јовану Антовићу што нам, својим примером, осветљава пут. Јер то и јесте пут правих српских учитеља – са својом децом, до краја. 

Извор: Правда