Piše: Vladimir Dimitrijević

U Nenadićevoj zbirci pesama „Divlji Bog Balkana“ nalazi se osmopev „Utočište“ koji se bavi raspadom tradicionalne zajednice Srba u naletu animalne čulnosti i nihilizma nastalog posle epske uznesenosti dinarskog čoveka doseljenog u ravnicu. Poput serdara Vukote iz „Gorskog vijenca“, pesnik proklinje svoju zemlju, opkoljenu smrću i ništavilom.

Na liniji Disove „Nirvane“ i „Srbije“ Petra Pajića, Nenadić istražuje lavirinte kosmičkog nihilizma i tamne zakutke srpske samosvesti i istorije.

„Utočište“ je nastalo u doba vlasti Slobodana Miloševića ( general Vojske Republike Srpske Krajine, Momir Sekulić:“Knin je pao u Beogradu“, i mi to znamo, tri decenije posle „Bljeska“ i „Oluje“ ), za koje se veli, sada, da je bilo „Periklovo doba“ Srbije ( a nije – to je bio uvod u sadašnji mrak, u kome kao da ćemo zauvek nestati ).

Prava poezija ne laže. Zato ovaj dokumenat.

KONAČNO KAO PRVO

U „Finalu Utočišta“, iz zbirke „Divlji Bog Balkana“, pesnik Milan Nenadić, kao serdar Vukota iz „Gorskog vijenca“, kune zemlju kojom hoda. Ta zemlja je „tuga“, kao što je, u njoj, krajnje očajanje privid nekakvog pribežišta; sa nje se, kao sa „crne piste“, poleće u nevid, u ništavilo. Nešto podmuklo nasrće na čoveka i na javi i u snovima: to je dokaz da je opevana zemlja tamni kotao na čijem dnu, za razliku od Pandorinog ćupa, nema nikakve nade. (Nego je kao kod Nastasijevića, u „Rečima u kamenu“: „I jeste, / tma kotlova u kotlu. / Boga li radi pristavi vrag / vraga li Bog?“)

Rodnim tlom rovare „crne gliste“. Težina zavičajnih „mrtvaja“ je, kaže Nenadić, kao krst koji pokriva pleća bičevanog Hrista (onog nevaskrslog, Holbajnovog, pred kojim je Dostojevski rekao da se može izgubiti vera). U kratkotrajnim trenucima kada je slobodna od čame, kada se „odmota“ i ulije opuštenost u srca svojih stanovnika, ne može se prebivati: jer ta zemlja ubrzo opet bude ono što je, „ranjen pas kraj plota“, sklupčan u predsmrtnom grču.

Naviknutost na zlo i patnju u čijoj senci se tavori stvara narod sa licima bez lika, pa nas okružuju (opkoljavaju?) ličine umesto ličnosti. Da bi se takvim prostorom kretalo, treba se utopiti u rutinu besmislenih postupaka. Lek bi, možda, bio, kaže Nenadić, kad bi priroda (šume i tle) progovorili ili kriknuli, da se oslobode kainovskih zala na njima počinjenih. Samo bi to okončalo „adsku tugu“ onih koji se navikli na propast: da krv, koja vapije na nebo, progovori, i da njena žeđ bude konačno utoljena.

Oplićala svest stanovnika „proklete zemlje“ i sama se čudi razlozima mirenja sa propašću kao svagdašnjicom: to, po Nenadiću, znači svakog bogovetnog jutra odlaziti po „hleb, cigarete“ ne primećujući patnju koja je izborala čak i čelo deteta i pristajući na „gluve reči“ što se daju pojmiti jedino među grobovima. I što je na početku „Finala Utočišta“, to je i na kraju: tuga, očaj, uzletanje „na Ništa“ (prvo je bilo „u Ništa“, gde je ništavilo utroba propasti; sad je „na Ništa“, uspon ka konačnom opustošenju).

PESNIKOV PRETEČA

Nenadić, naravno, nije sam u svom suočenju sa ništavilom. I pre njega su srpski pesnici opitovali egzistencijalni nihilizam. Već kroz Disovu „Nirvanu“ u nas gleda sveproždrljivo oko eshatološke praznine, koja bi, kako reče Bodler u pesmi „Čitaocu“, „ u jednom zevu sav svet da proguta“. Disova nirvana nije budistička zavetrina, u koju se čovek sklanja od želje za životom – uzrokom svake patnje, nego ledena oluja ništenja pred kojom je svako samo nemoćna žrtva, puka „boja prolaznosti stvari“. Nisi kriv čak ni zbog želje za životom (Dis je, poput uplašenog deteta, umeo da ne živi, da pritaji dah, zbunjeno kratkovid pred zidovima tamnice u koju smo bačeni), ali ćeš, uprkos svojoj nevinosti, nestati, bićeš progutan. Milovan Danojlić i Novica Petković pokazali su da je melodijska nit pesnika „Utopljenih duša“ nešto što nas prisno podseća na kuknjavu naših starica po grobljima, pa je i „Nirvana“ večna naricaljka koja, kroz grobne jame, silazi do dubina zemlje, osećajući bliski čas njenog konačnog rasapa. I Nenadić, svakako, nastavlja Disovu liniju nespokoja. Tako je i u njegovom „Utočištu“, smeštenom u zrenjaninske noći.

Ali, kako je Nenadić došao do svog pesničkog saziranja? Šta je prethodilo „Finalu Utočišta“?

IZMEĐU UTOPIJE I KOŠMARA

Rekao bi čovek: u tvarnom izobilju je sreća. Recimo, u izobilju i plodnosti Banata, u crnici u kojoj sve rađa, ko neće biti srećan? I starosedelac i doseljenik tu će naći početak i kraj svojih snova. Banat je (zar nije?) utočište za čoveka umornog od dinarskog kamena i epskog imena, od neplodnosti uobličene u gorštačku metafiziku. Banat je – mogao bi biti – Edem, raj ponovo stečen.

Ali neki pesnik taj Edem može da sazire de profundis, iz tamnih bezdana svoje duše. I onda biva drugačije.

Taj Neki Pesnik, kojim Banat biva drugačije sagledan, je, već rekosmo, Milan Nenadić u svom osmopevu pod naslovom „Utočište“.

Banatska ravnica smeštena je, u prvom delu tog osmopeva, u noć, u čas kad tama ovoga sveta zaklanja svaki proplamsaj logosnosti, u Zrenjanin, među ljude okupljene oko plodova svinjokolja, prepuštene alkoholu i samima sebi. Gradska gomila proždire plodove svinjske daće, a praznina proždire gomilu.

Srbin je, „u lepljive letnje i memljive zimske, / Očajničke naše noći zrenjaninske“ čovek bez Boga; njegova unutarnja okna su zatvorena, i on ne vidi dalje od nosa i stomaka. Očajanje je, kaže pravoslavno asketsko predanje, poslednji stepen u kretanju duše putem greha (greh od starosrpskog „ogreh“, promašaj cilja na putu kojim moramo „gresti“ jer smo prelazna bića, tvar kojoj je zapoveđeno da se oboži Tvorcem). Te zrenjaninske noći, koje u pivskom mehuru stiču svoju „zaokruženost“, izmagličaste su („tmaste“), i bitijno šuplje – „prozukle“ – kao zovino ili vrbovo drvo, koje ničemu ne služi: ni za građu, ni za ogrev.

Pred nama su pobeđeni borci, koji su položili oružje slovesnosti, i otuđeni čekaju da ih neko pokopa, kad biološke funkcije tela prestanu da stvaraju privid života.

Kada propali ratnici svakodnevice sa sebe budu skidali kožu („okuženu bluzu“) nikog neće biti da zažali za njima, noćnicima zrenjaninske gozbe: ako je srce pustoš, i ako je glava šuplja, a duša zasuta smećem, onda je ljudsko biće samo đubrište koje valja zatrpati, da ne bazdi…

Poslednja nada zrenjaninskih očajnika je da ima još nekoga poput njih, s kojim bi otputovali u nevidelicu: „Daj Bože da bude neko kao i mi, / Daj Bože da bude preispoljna hulja, / O jednom trošku da nas zemlja primi.“

OGAVNO ORDENJE I PANONSKI POTOP

U avetinjskim noćima, sablasnim od „slepih sati“, u noćima drugog pevanja Nenadićevog osmopeva, dok gutaju čvarke, švargle i svinjske papke, prisutni htonski gozbenici dobijaju ogavno ordenje masnih fleka na rukama i reverima. Ako je orden (u kultu junaštva, tom osnovnom orijentiru naše tradicionalne kulture) znamenje hrabrosti pokazane na bojnom polju, u zrenjaninskoj noći orden se dobija za podljudsko; poljupci pijanih žderonja spajaju prisutne u bezličnu gomilu („Ne možeš od glave odlepiti glavu“).

Svi gozbenici, samoproglašeni „slobodari“, pripovedači političkih viceva, čije je obzorje „hladetina“, a čije su unutarje „stočne iznutrice“, ne mogu da stanu i da se zamisle nad sobom jer to ne smeju da učine (pošto, kako reče Vuk Mićunović u „Gorskom vijencu“, kod epskog čoveka postoji „zebnja od mnogo mišljenja“). Put u propast, jednom izabran, postaje sudbina. Uostalom, karakter je, znao je to još mudrac iz Efesa, čovekov usud.

Bez misli koja bi odrazila događajnost u njenoj pradubini, ljudsko biće postaje samo telo, sa kojim Duh Božji ne može da obitava (Post. 6,24).(1) Nema pokajanja kao preumljenja, promene i obnove uma. Tamo gde nema pokajanja, kreće potop, koji je kadar da vidi samo pesnik (kao što, u „Osami na trgu“, Nastasijević sa „rujnih lica“ čita „lobanje kob“): „Noći kad se propne uspavani talas, / Panonskoga mora davno odbegloga, / Biblijski potop kad se surva na nas, / U ime Oca i Sina i Duha Svetoga, / Nasred pustog polja, blatne nedođije.“

Potmulo oglašavanje demonolikih morskih bića (reč je o „meduzama, jeguljama, algama i morskim zmijama“) čoveka koji se „usvinjio“ (svinjetinom i alkoholom) primorava da bar pokuša da misli o izbavljenju – ali „mučna alhemija“ plotskog ga sprečava u tome. On ostaje zatočen u sebe i čeka Strašni sud potonjih talasa.

Strašni sud će, veli Pismo, doći kao lopov po noći, kada čovečanstvo bude sasvim opijeno sobom, svojom utvarnom mudrošću i delima, svojim mislima i mišicama. Čovek će, u svagdašnjem vrtloženju gordosti, biti sasvim srođen sa privremenošću, i neće hteti da digne čelo ka večnosti (prestaće da bude čelo – vek). Tada će začuti anđeoska truba apokalipse. Ali, gore na nebu; dole, na zemlji, po Momčilu Nastasijeviću, biće to, za okorela srca, samo „Predvečerje“. Taj suton, u kome nepokajani ne uočavaju potonju pukotinu između Višnjeg i nižnjeg, trajaće, međutim, kratko. Nebesa će, u konačnom ishodu, sa hukom proći, i stihije će se rastočiti, i dela ljudske izgoreće. (Druga Petrova 3,11) Anđeo će trubiti da okonča svaku naviku u kojoj se krije ogrehovljeni smrtnik. Planetu će, opoganjenu čovekovom pokvarenošću, gutati plamen jer smo porekli Smisao, zaneti poslovima i prazninom, zakrabuljeni šarenim ništavilom. Kod pesnika Nenadića, kao i u Svetom Pismu ili u „Predvečerju“ Momčila Nastasijevića, apokaliptični tren takođe nailazi biblijski iznenadno, kada se pomračenim gozbenicima čini da je Vavilonska kula samodovoljnosti, izgrađena na ostacima svinjokolja u banatskoj ravnici, zauvek podignuta.

SABORNOST I ANTISABORNOST

U trećoj celini „Utočišta“ pojavljuju se likovi boemskog panteona srpske kulture: „Konstantin Danilo, Jakšić, crni Toša“, čija vaseljenska duša i telo puno magnetne sile nisu uspeli da ih, „žrece s nekog drugog sveta“, vežu za ovdašnjicu, pa su, iako „zlatnici“, dotrajali „bez groša“. Možda je, vo vremja ono, njihova boemija imala vrednost nepatvorenosti. Ali, savremeni imitatori ove trojice osuđeni su, veli Nenadić, da žive u bedi ledenih noći, kao „fosili“ i „prepotopne ljuske“, dok im nad glavama visi „pozlaćena slika / Beskonačnog vođe“, ispod koje, u začaranom krugu naviknutosti, izvesna dama „štrika novu bluzu“.

Osnovna ljudska čežnja uvek je za zajedništvom, za sabornošću koja prevazilazi granice smrtne individualnosti.(2) Ako, umesto sabornog pregnuća ka samonadilaženju i vaskrsenju, pobedi očajanje telesne datosti, onda ostaje samo potonja noć u kojoj caruje beda nedovršenosti i tone se u nebitije.(3)

Surogatna, u mast i loj ogrezla, ravničarska „sabornost“ u doba svinjskih daća, podrazumeva mešanje duša „u piću do guše“: ovo mešanje ne vodi jedinstvu, nego potopnim strastima mržnje i samopreziranja.(4)

Strast kao osećanje lišenosti punote postojanja okončava u čamotinji i samoubilaštvu (kao svedok nužnosti suicida, pre svega onog odloženog i posrednog, navodi se i Tolstoj, koji je smatrao da je želja za sopstvenom smrću najveća vrednost na svetu). Ne treba, međutim, smatra Nenadić, dizati ruku na sebe – sam život, kao put ka nestanku, ispuniće svačiju želju za odlaskom sa „sajma nesmislenog“, iz ovog ovde. Čoveku, kaže pesnik „Utočišta“, nisu potrebna ni junačka dela, ni slava koja prolazi: dovoljno mu je jutro posle pijane noći, i za slavu i za nestanak.

TRICE I KUČINE

U četvrtom pevanju „Utočišta“, u noćnim rastočenostima, reči gube svaku vrednost. Besciljni razgovori su prepuni „trica proćerdanih dana“; u tim tricama su „slama, perje i fleke“ koje će čoveka čekati i sa one strane groba, u jednoj večnosti koju bi mogao opisati Svidrigajlov.(5)

Život kao, po Nenadiću, „posrtanje, lumpanje, lupanje“ okončava se u tricama i kučinama, posle bitijnog bluda – lutanja prazninom.(6)

Na pitanje ko smo teško je odgovoriti ako se ne zna koja to sila („vajna“, kaže Nenadić, ali ipak sila), zaklonjena dimom bircuza isprobava ljudsku uravnoteženost. Ona, podrezanih krila koja naleću, kao noćni leptirovi na plamen sveće, na hrpe kafanske srče, ima „uši i rep“ (opet nešto svinjsko; ali – ono metafizički svinjsko, iz jedne crkvene molitve u kojoj grešnik priznaje da je završio u ropstvu umnih svinja, demona).

Četvrti deo Nenadićevog osmopeva proklinje zemlju krajnjeg fiziološkog prostaštva: srkanja, povraćanja, šmrkanja u rukav.

DOKUMENTARNI DETALJI IZ 1993. GODINE

Adska suština osećanja prisutnih u petoj celini data je stihovima: „Konobar Kerber klati se niz salu, / Penuša mu novi otrov u bokalu“.

Pojavi paklenog psa sa otrovom u šapama prethodi slika tevabije koja se, pripita, o svemu pita: „carski invalidi“ protestuju, jedna bludnica pokazuje svoje noge, izvesna Žanka skiči kao svinja, pripadnik neke partije propagira svoju viziju stvarnosti, a član vladajuće stranke, sasvim animalizovan, usta punih kolenica, psovkama upućenim svima prisutnima daje do znanja ko ima moć i ko se pita. Ovaj silnik sa „minđušom u uvu“ predstavnik je mlade generacije vukodlaka; on je i splačina (niko i ništa, ništak), ali i nekakav banatski „starinac“, koga, kako reče Aleksandar Sekulić za Broza, „majka više ne rađa“. Jednom rečju, pred nama je trulež po preimućstvu.(7)

„Utočište“ je, sam pesnik to svedoči vremenskim situiranjem na kraju osmopeva, nastalo u januaru i februaru 1993, najstrašnije godine koju je Srbija provela pod sankcijama tzv. „međunarodne zajednice“. Milošević je, već se jasno videlo, više komunista nego Srbin, a komunisti ne mogu pomoći ni sebi, a kamoli narodu, da pobedi u velikom ratu NATO Imperije protiv svega što smo; „guje u nedrima“ (samozvanci – drugosrbijanci) nisu nikakva opozicija Miloševićevom režimu, nego su agenti Zapada; kozmetičke promene režima (zapadni klovnovi poput Milana Panića) ne upućuju nas nikuda, osim u Nedođiju; rat za jugoslovensko nasleđe ne vodi se ni odlučno, ni mudro, nego je neka vrsta produžene agonije koju kontrolišu strani činioci; mržnja Zapada protiv nas nije slučajna – ona ima duboke duhovne i civilizacijske korene.

Šta je, dakle, pesnik Nenadić, vo vremja ono, mogao da uoči?

Da će doći do rata svakog protiv sviju, što jedan student, opisan, krajnje cinično, mračnim poput Heraklita, već nagoveštava. Dovoljno je da se pijana prisnost poveća spajanjem stolova – i da krene junačka borba za ono „biti prvi“, za karikaturalnu slavu dvoboja, za novo čitanje stare genetike koja se, u vekovima ropstva i jala, izrodila u izreku „Za inat se Marko poturčio“.

Već pomenuti Kerber treba samo još malo da dolije. I svi će dolijati onoj „krilatoj sili“ s „repom i ušima“. Iz osećanja besmisla rađa se kainizam; nastaje potreba za ubilačkom tučom.

LJUŠTURE U TAMI

Na početku šestog pevanja pred nama su surogatni mitovi, laži i skaske koji oko sebe okupljaju ljude „modrih podočnjaka“, „podbulih obraza“ i „naprslih arkada“ (teške gubitnike bojeva sa svim svetskim vojskama). Međutim, oni su obrazine izvesnoj „uljudbi“, kvazi – civilizovanosti koja pokušava da sačuva kulise provincijskog pozorišta iluzija. LJudi su ljušture, kao takvi već pomenuti u drugom pevanju „Utočišta“, pre otključavanja bezdana nevidljivog potopa. Pokušaj samoutemeljenja čoveka bez Boga (nastao ni iz čega, čovek je, ako se obezboži, ništa) pretvara u masku. Obraz postaje obrazina – to, pak, vodi supstancijalnom raspršivanju ličnosti.(8)

Raspada se i telo. Nenadić opaža simptome tog raspada: zujanje u ušima, buku u glavi, trulež u oku, svrdlo u temenu. Gde nema celovite duše, ne može biti ni celosnog tela. Uzrok svemu – odbijanje osnovnog čovekovog naznačenja: da, u ime čitave tvorevine, blagodari Tvorcu zbog dara postojanja. Jer, kako je upozoravao Žarko Vidović, svaka istinska zajednica moguća je samo kao praznična, kao sabranje oko proslavljanja plemenite žrtve koja ju je utemeljila. Gde nema blagodarnosti, čuje se psovka kao poricanje neba i zemlje. Nenadić je jasan: „Krivo nam je nebo (ako se zaplavi), / Kriva zemlja (što je na studeni stvrdla).“

Utočište koje pesnik slika je ruina, javna kuća, „rajska bašta buva“, gnusna utroba velikog žderača koji je sa sela (iako bližeg antejskoj prvotnosti, ipak nemoćnog da spreči rasap vrednosti među „odseljenicima“) dovukao sve što ga vodi u propast, da bi se jelo, kuvalo, smrdelo i davilo, da bi se razorio višnji vid, i, da bi se, hrleći ka konačnom susretu sa ponorom, stid oduzeo svakome od gozbenika (a bez stida je nemoguće sačuvati čoveštvo – meru i granicu, način odbrane bližnjih od samog sebe).

I, naravno, Kain i Brut oštre sečiva svojih noževa, spremni da ulete u krv na najmanje draškanje strasti. A ima i velikih podsticaja, kako da ih nema. Jer 1993. teče: sa ratišta stižu poluljudi – poluludi, koji, da bi se dokazali, na stolove stavljaju „šare – kašikare“, i dižu adrenalin prisutnima: da bi se vrisnulo do oblaka.(9)

ENERGUMENSKA ENERGIJA

Tako se u sedmoj pesmi „Utočišta“ eksplozija zle energije (iza koje stoje energumeni – srpski rečeno, đavoimani) završava suštim slomom: dim cigarete postaje omča za vešanje, mrak prekriva polje bitke donedavno obasjano munjom, samrtni ropac nastupa posle pobunjeničkog krika, a prevratnici skončaju o kocu i konopcu. I ništa: iako su glave udarile o „granit rasula“, čula izoštrena i stečena „zmijska pamet“ (uz nerve napete do pucanja). Pokajanja kao prazničnog stanja duše nema i neće ga biti, nego će psovke i kletve nastaviti da pohode zemlju i nebo.

U kafani i dalje „barabe“, „lešine“, „strvine“, „bekrije“, „mešine“, „burad“, propašću uramljeni u nekoj vrsti dance macabre, dinarskog kola doseljenika u ravnicu („Đetići“, „Ere“, „Likote“, „Međedi“), ni malo nalik toržestvenom kolu u „Đačkom rastanku“ Branka Radičevića, u kome se Srbi nadmeću onim u čemu sijaju.

Ko upravlja svim tim gadalukom? Nenadić vidi skrivenog lutkara – to je „onaj što do kraja sedi“: „Divlji Bog Balkana / – Krv mu dođe piće, srpsko meso hrana“. To je onaj „bog ovoga sveta“, o kome apostol Pavle piše svojim učenicima, da znaju ko će vladati njima ako odstupe od Logosa. (Druga Korinćanima 4,4)

I neće se okončati krvava gozba tog Divljeg Boga: čaša ponovo leti kroz kafanu, a „povratnik s ratišta“, opominje nas Nenadić, hvata se pištolja. („Doš’o golja do pištolja, ’oće selja i da strelja“, pevalo se u Šumadiji, kada su „proleteri“, koje je prevrat izveo u smrtonosni pohod po domaćinskoj zemlji, dobili vlast da odlučuju o životu svojih sunarodnika).

NA PUTU KA SEBI

Čovekovo postojanje je zadatak koji treba rešiti, i on se rešava između datosti ljudske prirode (bioloških i socijalnih uslova života) i zadatosti bogolikog cilja. Treba otkriti svoje naznačenje – a na tom putu otkrivanja nastaje ličnost. Ne bez stradanja, jer je ličnost – bol, kako je govorio Berđajev.

Čovek je prizvan da pronađe istinskog sebe, izvan uslovnosti telesnog i društvenog.

A to znači savladavanje otpora inertnog okruženja, uspon ka vaskrsenju (ogrehovljenik je duhovno „otromboljen“, lenj i nepodvižan jer misli da će se tako sačuvati – gubi život „šparajući“ ga).

Da bi postao ono na šta je prizvan, čovek mora da obdelava svoju prirodu, da ne okonča kao igračka slepih stihija obezličenja. Ali, priroda ljudska nema snage da se, svojim silama, sačuva: u njoj se nalazi izvesna pukotina, kroz koju kulja ništavilo, katkad transično, katkad čamotno – i ta pukotina se naziva grehom.(10) Zbog ovakve pukotine skrećemo sa puta, postajemo devijantni sve dok se ne pokajemo i na put ne vratimo. Zato devijantnost, slepilo koje nastaje u časovima bahatog i upornog gaženja norme, nije tek način pogrešnog ponašanja u društvu, nego odstupanje od punote moguće ljudskosti.(11)

O tome je Nenadićevo „Utočište“: u noćima banatskim, lepljivim, memljivim, očajničkim, prozuklim, tmastim, avetinjskim, sablasnim i rastočenim, ogledalo je naše nedostojnosti, naličje prizvanosti koju smo zaboravili. U tami, kada nam se prikradaju svi nespokoji, nastala je ova „obrnuto patriotska“ pesma, koja nabraja teške i mnogolike razloge da prezremo sebe.

„Utočište“ je stoga, kao i „Srbija“ Petra Pajića, traganje za izvorima i smislom srpskog nihilizma.

ENDNOTE

1. Jeromonah Serafim Rouz, tumačeći ovo mesto u Knjizi postanja, kaže: „Podstaknuti plotskom žudnjom, „sinovi Božiji“ su napustili zapovest Božiju da se izdvoje od svih koji su bili Kainovo potomstvo. Oni su pali u zamku i tako se iskvarilo celokupno čovečanstvo – postali su „telo“ ili „telesni“. Sveti apostol Pavle kaže: Koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,8) (Rouz 2006:337)

2.Sergej Horužij opisuje učenje ruskog mislioca, Semjona Franka, o sabornosti kao jednoj od osnovnih intuicija pravoslavnog hrišćanstva: „Prema Franku, struktura socijuma ima dva horizonta ili sloja, unutrašnji i spoljašnji, koji se redom imenuju kao sabornost i društvenost, i realizuju dva različita principa ustrojstva. Ova dva principa ovako se karakterišu: sabornost je „unutrašnje jedinstvo i oblikovanje društva“, a društvenost – „spoljašnji odnos između ljudi“, „diskretna mnoštvenost zasebnih, jedan od drugog odvojenih ljudi“. Prihvatajući principijelnu tezu: sabornost „leži u osnovi svakog ljudskog odnosa, svakog društvenog povezivanja ljudi“, Frank izdvaja tri glavne forme sabornosti: „jedinstvo bračno-porodično“ (primarna forma, pošto „čovek uopšte postoji tek kroz fiziološku vezu s drugim ljudima“, religiozni život (jer „ljudska sabornost, osećaj pripadanja celini, koja ne okružuje spolja ljudsku ličnost, već je iznutra ujedinjuje i ispunjava, u suštini je upravo mistički religiozni osećaj“, i takođe „zajedničkost sudbine i života“ (za koju Frank ustanovljava ne samo psihološki već i „životno-ontološki… veliki stvaralački i učvršćujući značaj“). Dalje se, na toj osnovi, uspostavlja veza s Crkvom i homjakovskim bogoslovljem sabornosti: autor dolazi do zaključka da se „sabornost poklapa sa Crkvom u najdubljem i najopštijem smislu ovog pojma, a društvenost – sa svetom u sferi bića koje stoji nasuprot Crkvi“. Samim tim, sabornost je, kao što je i učio Homjakov, konstitutivni princip Crkve kao nadempirijskog, blagodatnog oblika bića; dok društvenost opisuje spoljašnje socijalne veze u empirijskom socijumu. Pri tome, unutrašnji princip igra određujuću ulogu: „U osnovi svake društvenosti leži sabornost kao Crkva… Sabornost je najviši izvor društvene povezanosti… idealno usmeravajuća sila društvenog života“. Odavde sledi da je princip društvenosti isto tako i opšti, totalni princip društvenog bića, tj. dijada „Sabornost–Društvenost“ izvod je iz principa sabornosti ili, drugačije rečeno, predstavlja projekciju nadempirijskog principa sabornosti u sferu empirijskog socijalnog bića.“ (Horužij: 2013, 17–18)

3.Arhimandrit Justin Popović (Sveti Justin Ćelijski, kanonizovan 2010. godine) takođe smatra da se bez sabornosti ne može očuvati punota čoveštva u društvu. Tako, po Bogdanu Lubardiću, Popović „favorizuje društvo konceptualizovano u vidu korporativne zadruženosti staleža, struka, zanata, službi koji, svi redom, sarađuju radi zajedničkog Dobra (koje u poslednjoj instanci uvire-izvire iz nasleđa spasnog dèla Hrista): dakle, društvo koncipirano kategorijama ideala sabornosti (društvene katoličanskosti u smislu devize „svi za jednoga, jedan za sve“ […]). Pre to, nego li društvo uzeto kao domen rastrzan razuzdanim partijskim borbama, partitokratijom, samouslužnim egoizmima socijalnih partikula i grupa, oklecavljeno snishođenjem duhu vremena: normiranjem duhovnog kulturnim i nekulturnim. /…/ U organizmu saglasje i zdravlje zajemčeni su ne samo funkcionalnom saradnjom delova među sobom ili u odnosu prema celini već, važnije, požrtvovnom službom: „Što važniji organ u telu, to odgovorniju službu vrši, i sluga je svemu što je manje od njega u telu“ (…). Moderna društva ne funkcionišu kao zdrava tela već kao tela zaposednuta bolestima. To je tako, nastavlja Popović, iz razloga što telo nije kadro da funkcioniše na zdrav način ukoliko je njegova duša umanjena, potisnuta ili sasvim negirana. Kako je naznačeno analogijom telo-društvo, duša društva je vrednost božanskog – Bog. Jer, društvo sačinjavaju ličnosti (ne automati, bio-humanoidne funkcije ili šifre ID kartica). I još, ličnosti su bogonosci vrlinom konstitutivne sinovske bogolikosti. Gledano iz te perspektive, sledujući argumentaciji Popovića, društvena organizacija (bez obzira koliko efikasna, bez obzira koje vrste) postaje u potpunosti smislena jedino ukoliko sinovski prihvati–„akomodira“–živog Boga, požrtvovnim vrlinama služeći njemu, kao što on, Bog, kao nemerljivo najvažniji organ služi svim ostalim organima, tojest društvu ličnosti.“ (Bogdan Lubardić, ‘Revolt protivmodernog sveta’: teologija i političko u misli Justina Popovića, bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-17/07.pdf, pristupljeno 8. maja 2021.)

4.Žarko Vidović ističe: „Zlo je nastalo pobunom Satane i njegovom voljom za moć i onda kroz čoveka ušlo u svet. Ta volja je nastojanje Satane da samom stvorenom bitiju (,,biću“, postojanju) „pravilo drugo dade“, kako kaže Luča Mikrokozma, IV, 53 (u stihovima Sataninog monologa, 41— 170). Satana, naime, nije video punotu stvorenog bitija. To znači da nije osetio misteriju koja je upravo: celomudrenost, tj. osećanje punote (dovršenosti, celine bitija, tako da čovek i tvar nema više pgga da traži u pogledu samog bitija, nego samoda bude smirenouman, da slavi i obožava Tvorca kao u liturgijskoj Evharistiji). Ta punota bitija je moguća samo u OSEĆANJU punote, jer samo je misterijsko OSEĆANJE sposobno da vidi (oseti) bitije, i to u njegovoj iskonskoj slavi, u nenarušivoj lepoti nastanka bitija. Ta praznična atmosfera punote života je Nebesko carstvo kao praosnova svega stvorenog. (To je jedina moguća autentična ,,ontologija“). Iz te nemoći čoveka da vidi punotu bitija — nemoći kad je lišei osećanja! — nastaje kobna strast. A ona — kao osećanje lišenosti (čovek ima posuvraćeno osećanje da je lišen bitija) — nije čisto osećanje, nego strast! U toj strasti čovek se poistovećuje sa Satanom, ,,pričešćuje se Satanom“, te se zanosi željama da ,,dovrši“ bitije i samog sebe. Jer Zlo je u tome da čovek sebe i svet smatra nedovršenim, lišenim bitija, te se onda poistovećuje sa silom te strasti, sa Satanom. Tako u svet ulazi Zlo: doziva ga čovek, kad je lišen sposobnosti da oseti punotu bitija.“ (Žarko Vidović: Logos – liturgijska svest pravoslavlja, teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1983/1-3/43-130.pdf, pristupljeno 8. maja 2021.)

5.Justin Popović nas podseća na Svidrgajlovljevu viziju večnosti: „Pa i sama večnost nije ništa drugo nego – tragična komika vremenskog i prostornog sveta, prenesena u večno trajanje. Kada Svidrigajlov razmišlja o večnosti i svoj aparat poznanja upravlja na nju, ona mu se javlja u najužasnijem obliku. I on ovako govori Raskoljnikovu: Mi sve zamišljamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti, kao nešto ogromno, ogromno! A zašto baš neminovno ogromno? I najedared mesto svega toga, pomislite samo, a ta vaša večnost nije ništa drugo nego samo jedna mala sobica, ne veća od seoskog domaćeg kupatila, počađavela, i po svima uglovima pauci, i eto to vam je večnost!“ (Justin Sp. Popović, Dostojevski o Evropi i Slovenstvu, www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931, pristupljeno 8. maja 2021.)

6.Naš poznati disident, potomak ruskih emigranata, Mihajlo Mihajlov, u komunističkoj tamnici piše „Nenaučne misli“, od kojih jedna ukazuje na pravu prirodu večnih muka: „Pakao. Duševno preživljavanje u paklu se može uporediti s osećanjem prostitutke pri susretu s voljenim čovekom. Tako će biti posle smrti. Sažaljenje prema sebi i gađenje prema sebi. Osećanje krivice i „zašto niste verovali?“ „Nigde te bilo nije, čekao sam te…izvesno vreme…“ „Zašto nisam verovao?“ To je glavno. Pakao“. (Mihajlov: 2004, 51)

7.Sveštenik Pavle Florenski nas podseća da je to „raspad ličnosti koji počinje i pre geene, njeno rasecanje grehom (v. Mt. 24; 51 i Lk. 12; 46).“ (Pavle Florenski: Stub i tvrđava istine, predanie.ru/florenskiy-pavel-ierey/stolp-i-utverzhdenie-istiny/chitat/, pristupljeno 8.maja 2021.)

8. Pavle Florenski u svom delu „Stub i tvrđava istine“ naglašava: „Bez ljubavi – a za ljubav je pre svega potrebna ljubav Božija – bez ljubavi ličnost se rasipa u krhotine psiholoških elemenata i momenata. LJubav Božija je vezivo ličnosti. Upravo zato se i molimo: „LJubavlju Tvojom sjedini me, Nevesto Nenevestna“ – da, „sjedini“, a ne ono – rasuću se i načiniću se upravo time „celinom“ psihičkih stanja, koju jedino i poznaje „naučna psihologija“, ta „psihologija bez duše“. „Ti si tvrđava moja, Gospode, i snaga si moja Ti“ – klikće duša koja je shvatila svoju nemoć i nepostojanost. Greh je moment razdora, raspadanja i rasula duhovnog života. Duša gubi svoje supstancijalno jedinstvo, gubi svest o svojoj stvaralačkoj prirodi, gubi se upravo u haotičnom vihoru svojih sopstvenih stanja, prestaje da bude njihova supstancija. Ja se davi u „unutarnjem potopu“ strasti. Nije bez razloga zagonetni i zavodnički osmeh svih likova Leonarda da Vinčija, osmeh koji izražava skepticizam, otpadništvo od Boga i samopouzdanje ljudskog „znam“, u stvari osmeh pometenosti i izgubljenosti; sami su sebe izgubili i to je posebno očevidno kod „Đokonde“. U suštini, ovo je osmeh greha, sablazni i zavodljivosti, osmeh bluda i pokvarenosti, koji ne izražava ništa pozitivno (upravo u tome i jeste njegova zagonetnost!), osim neke unutarnje zbunjenosti, nekog unutarnjeg duhovnog nemira, ali i – nepokajanja. Da, u grehu duša napušta samu sebe, gubi sebe. Jezik ne karakteriše bez razloga poslednji stepen moralnog posrnuća žene kao „pad“. Ali, sigurno, ne postoje samo „pale“, tj. one „žene“ koje su izgubile same sebe, svoj bogopodobni tvorački život nego postoje i „pali muškarci“; uopšte, grešna duša je – „pala duša“, i to pala ne samo za druge već i za sebe samu, jer nije pazila na sebe. I, ako moderna psihologija stalno tvrdi da ona ne poznaje dušu kao supstanciju, onda to samo u veoma lošem svetlu pokazuje moralno stanje samih psihologa – oni su, očigledno, u velikom broju „pali ljudi“. Tada, stvarno, „ja ne činim“, već se „sa mnom čini“, „ja ne živim“, već se „sa mnom događa“. U skladu sa slabljenjem svesti o stvaralaštvu, samodelatnosti i slobodi, čitava ličnost se svodi na mehaničke procese u organizmu i, projektujući napolje posledice sopstvene nemoći, oživljava spoljašnji svet. A pošto su razboritost i trezvenost – uslovi života ličnosti, onda svaka nerazboritost i svaka učmalost doprinose takvom slabljenju samosabranosti duha. Kada ti se spava, kada si sanjiv, zaboravljajući da „bodrim srcem, trezvenommišlju i trezvenim umom odagnaš potištenost grešnog sna“ ili, još više, u stanju pijanstva, pod omamljujućim delovanjem narkotika, u svim takvim i sličnim stanjima same od sebe nadolaze reči najmučnijeg značenja. Tada se „zemlja izmiče“ – kako za trotoar klizav od ugaženog snega kaže jedan trogodišnji dečak koga poznajem. „Reči se govore“ i „one hoće da se govore“; „ne govorim ih to ja, već one hoće da se govore“. „Zidovi se miču“ kada se nasloniš na njih. Stvari „neće“ da stoje u ruci i iskaču iz nje, same se udaljavaju i beže. Tečnosti se prosipaju. Čak i pojedini delovi tela isto tako objavljuju svoju „autonomiju“ i „nezavisnost“. Čitav se organizam – kako telesni, tako i duševni – od svrhovitog i uređenog oruđa, od organa ličnosti, pretvara u slučajnu skupinu, u hrpu međusobno neodgovarajućih i nezavisno delujućih mehanizama. Jednom rečju, sve u meni i izvan mene postaje slobodno – sve, osim mene samog.“ (Florenski, isto)

9.O čemu je reč? Žarko Vidović nas upozorava da je epsko, neobasjano Hristom, taština koja vodi svakoj vrsti nihilizma: od preveravanja do nadmetanja u zlu. Tu je i koren ubilačkih nagona. I to se vidi u Banatu, zemlji nastaloj na vojnoj granici Habzburške monarhije. Vidović podseća: „Pod vidom borbe za „Kosovo“, graničari napuštaju Vojnu granicu prema Turskoj i soje tlo, te ne samo da odlaze u ratne pohode na Evropu u sastavu austrijske vojske, nego i opevaju te ratove i (nemačke, austrijske) vojskovođe: desetercem koji je izgubio svoju svoju težinu, pa i onaj napon koji je u našim junačkim narodnim pesmama postojao baš kao napetost između nesvesno čuvanog Kosovskog zaveta i sveso izražavanog kulta junaštva. /…/ Nije čudo što junački deseterac srpske narodne pesme nalazi u graničarskim krajevima svoj kraj u desetercu „bećarca“: „Šorom sredom, mater svima redom, al’ ne svima – samo dušmanima!“ Junak završava kao pustahija, lola, bećar, pijanica, saroš, bekrija, BARABA! /…/ Junak – bećar živi u iluziji da se sili njegovog pijančenja i lolanja divi njegova mati ili devojka: „To je, mati, to je taj!“ Ali te iluzije o junaku razbio je Ivo Andrić svojim pripovetkama Put Alije Đerzeleza i Mustafa Madžar, mada se te iluzije, čak i posle mudrog iskustva Ive Andrića, i dalje uporno čuvaju i gaje kao neka posebna „nacionalna“ osobenost!“ (Vidović: 2021, 59–60)

10.Ruski filosof Andrej Anisin kaže: „Prvozdana, bogozdana priroda čoveka bila je, naravno, bez greha, bez pogrešnosti i opoganjenosti, i da je čovek živeo u skladu sa svojom prirodom ne bi bilo tih nesreća i bezumlja kojima njegov život sada obiluje. Pa ipak, čoveku je kao najviši dar bogosličnosti bila data i sloboda, čovek je bio prizvan da u slobodnom samoopredeljenju sebe ka Bogu uzrasta u svom ljudskom dostojanstvu, pa i preko granica tog dostojanstva – prema bogopodobiju i oboženju. Ali takvu beskonačnu perspektivu uzrastanja mogla je da pruži samo beskonačna, bezgranična sloboda, ona sloboda za koju ni beskraj nije granica – sloboda da se primi ili odbaci SAMO SVOJE POSTOJANJE, štaviše – da se primi ili odbaci sam Tvorac. Čovek je imao mogućnost da, slobodno poverivši sebe Bogu, živi po zakonu svoje bogozdane prirode, ali imao je i mogućnost da slobodno odstupi od tog zakona, da OKUSI nebitije, da iskusi zlo i smrt na sebi samom. I čovek je izabrao da OKUSI. Tajna čovekove slobode je u njenoj neukorenjenosti u nečemu, u tome što ona počiva NI NA ČEMU, pa ipak poseduje stvarnu moć koja je kadra da prevaziđe svaku drugu silu, što utiče na život čovekov. Za ovaj ili onaj slobodni izbor nema objektivnih uzroka, sloboda je samouzrokovana. Ali za slobodu nije svejedno u kom se pravcu ostvaruje. Ona ZLOUPOTREBA slobode, koja se sastojala u izboru iskustva zla, u nasilju nad prirodnim zakonom Bogom sazdanog bitija, ne samo da je razvratilo grehom ljudsku prirodu, nego je i ranilo samu slobodu, RASLABILO JE.“ (Anisin: 2006, 116–117) Upravo u tom smislu apostol Pavle svedoči da dobro, koje hoće, ne čini, nego čini zlo koje neće, i da to ne čini čovek, nego greh u njemu (Rim.7, 19–20).

11.Grčki mislilac Nikos Macukas o čoveku kaže: „Kao tvaran (i nejednosuštan sa Bogom) podložan je izmenama i propadljivosti, a istovremeno stiče savršenstvo i nepropadljivost zajedničarenjem u božanskim energijama. Drama između zla i savršenstva stvorenja odvija se između dva puta: kretanje ka ništavilu i kretanja ka stvaralačkom usponu“. (Macukas 2005: 41) Bogom darovana norma čoveštva je svetost – ne kao zemna sreća, nego kao punotu bitija. Pri čemu, naravno, savršenstvo nije stanje, nego večno kretanje ka Nedostižnom, napredovanje, po Pismu, iz slave u slavu.

LITERATURA

Milan Nenadić: Divlji bog Balkana, Srpska književna zadruga, Beograd, 2003.

Anisin 2006: Andrej Anisin, Greh kao ontološka devijacija, Muškarac i žena pred tajnom tela, drugo, dopunjeno izdanje, prir. Vladimir Dimitrijević, Jovan Srbulj, Obraz svetački, Beograd, 2006.

Žarko Vidović: Logos – liturgijska svest pravoslavlja, teoloskipogledi.spc.rs/files/pdfs/1983/1-3/43-130.pdf

Vidović 2021: Žarko Vidović: Srbi i Kosovski zavet u Novom veku, Srpski naučni centar, Prijatelji profesora dr Žarka Vidovića, priredili LJiljana Crevar i Darko Stefanović, Beograd, 2021.

Bogdan Lubardić, ‘Revolt protiv modernog sveta’: teologija i političko u misli Justina Popovića, bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-17/07.pdf

Macukas 2005: Nikos A. Macukas, Problem zla, Kalenić, Kragujevac, 2005.

Mihajlov 2004: Mihajlo Mihajlov: Nenaučne misli, preveo s ruskog Mirko Đorđević, Brimo, Beograd, 2004.

Justin Sp. Popović, Dostojevski o Evropi i Slovenstvu, www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931

Rouz 2006: Jeromonah Serafim Rouz: Pravoslavni svetootački komentar na Postanje, Sveti Jovan Zlatousti jeromonah Serafim Rouz, blaženi Avgustin, sveti Jefrem Sirijski: Neka bude svetlost: stvaranje sveta i rani čovek/ Pravoslavno tumačenje Knjige Postanja, Obraz svetački, Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2006.

Pavle Florenski: Stub i tvrđava istine, predanie.ru/florenskiy-pavel-ierey/stolp-i-utverzhdenie-istiny/chitat/

Horužij 2013: Sergej Horužij, Ideja sabornosti: njeni pravoslavno – slovenofilski izvori i njene perspektive u savremenom postsekularnom svetu, Sabornost i demokratija: zbornik radova, glavni i odgovorni urednik Branimir Kuljanin, Udruženje „Srpsko-ruski most“, Banjaluka, 2013.

Izmenjena verzija teksta objavljennog u zborniku „Milan Nenadić pesnik“, urednik Dragan Hamović, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2021.

Izvor: Iskra