Zaporošku oblast su opet bombardovali, a u Tokmaku je nestala struja, grejanje i voda. Pravo je vreme upaliti sveće, uhvatiti za ruku Irinu i naterati je da sedne za sto, kako bi konačno pojela nešto i odgovorila, kako je i obećala, na nekoliko pitanja. Posla ima mnogo, ona ne može tek tako uzeti pauzu: treba da stigne do jednog čoveka i odvede ga u bolnicu, drugog u Odeljenje za migracije MUP-a, trećem da pomogne u sređivanju kuće, da naloži šporet, i sve to za sat-dva. Jer posle će imati druge obaveze. Život brzo ide, nije joj do razgovora. Ali ponekad reč čoveku mnogo znači, naročito dobra reč: Irina to dobro zna. I ne samo Irina, mačka koja se zove Desantura se smestila pored nas i ne želi da izađe iz kuhinje.

Različite istine

- Kada sam radila u socijalnoj službi u Moskvi, stalno smo imali problem, jer možemo pomoći čoveku samo ako ima sve neophodne dokumente. Ako neko nema papir sa pečatom koji potvrđuje njegovo pravo na socijalnu zaštitu – doviđenja. Ovo je zaista tužno. Naprimer došao je neki čovek kome je loše, kome treba pomoć, ali nema papir i ja mu ne mogu pomoći. A sa druge strane ja znam puno baka kojima su pomagali svi mogući rođaci, prijatelji i poznanici, i kojima socijalna pomoć nije bila toliko potrebna. I poznavala sam mnogo ljudi u čijim stanovima su bila prijavljena deca, koja su ih napustila i zaboravila (tačno do trenutka kada je trebalo da se deli ili primi nasleđe). Ili njihova penzija je bila za sto rubalja iznad onog minimuma koji omogućava da se dodeli socijalna pomoć, i ti ljudi su gladovali. Ispostavilo se da iskrena želja da se pomogne dolazi u sukob sa ravnodušnošću i surovom birokratijom. „Socijalna pomoć” nalagala je da se pomogne onima koji su i bez naše pomoći obezbeđeni, ali nije dozvoljavala da se pomogne onima kojima je zaista to bilo potrebno. To je sukob između socijalne i moralne istine. Ja se zalažem za pružanje moguće pomoći svima. I ja sam zahvalna Hristu što On meni i mojim prijateljima daje takvu mogućnost: ovde, u Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti, u DNR i LNR, rukovodimo se Božjom istinom u pružanju takve pomoći. Barem pokušavamo da to učinimo, i hvala Bogu, uspevamo u tome. 

- Kojim principom se vodite?

- Idem po pravilu: „Gde bi Hristos došao?“ Vidim prljavog, siromašnog, pijanog ili ogorčenog čoveka i razmišljam: da li bi Hristos došao kod njega? Da li bi se ljutio na takvog čoveka ili tražio ispravno popunjene dokumente, socijalnu karticu i potvrdu o prihodima? Da li bi pretražio tuđi frižider da sazna šta svakodnevno jedu članovi porodice koji imaju nekoliko deteta? Da li bi postavljao pitanja o veri, nacionalnosti ili političkim uverenjima? Mislim da ne bi. Ali ako neko pokuša da te iskoristi, da živi na tvoj račun, da samo leži i ništa ne radi, kao parazit, onda je to druga stvar, i ovde mi pokazujemo opravdanu strogost. I to se dešava. Razumnost je izuzetno važna u našoj službi. Mislim na dobru hrišćansku razumnost.

Zašto se Crvenkapa ne krevelji

- Da li vam se dešava da osetite da ste baš ovde i sada sa Hristom?

- Možda, da sam uzvišena žena, rekla bih da sam uvek sa Hristom, i On mi uvek pomaže, uvek osećam NJegovu pomoć i tako dalje. Ali ja nisam uzvišena žena, i lutajući noćnim putevima Donbasa ili Novorusije među nekim zastrašujućim vojnim bazama, nisam se uvek molila. Nažalost, tako je. Postoje tuga, očajanje i izdaja, i ne mogu reći da se prema svima odnosim smireno. Osećaj da si sa Hristom javlja se u trenucima ekstremnog fizičkog i emocionalnog stresa. Kada čoveku, koji ti leži u krilu i plače, saopštavaju dijagnozu i lekar mu kaže da on umire, da mu ne može pomoći ni hemoterapija, ni radioterapija. Čovek plače, i u tom trenutku shvataš da je umesto tebe tu Hristos, jer ja lično to ne bih mogla da izdržim. 

Kada idem po gradu, to više liči na Crvenkapu nego na putovanje pravednika: ona isto ide nekuda, pevuši pesmicu i traži avanture – složene, opasne. I kada imam adrese ljudi, kojima je potrebna pomoć, kada mi jave za takve ljude, ja to doživljavam kao neki signal u srcu, u savesti. Ali osećaj koji su imali sveti, da su oni svuda i uvek sa Hristom – toga kod mene nema. Nema čime da se ponosim, ali ja ni u jednom smislu nisam sveta, i to nije kreveljenje, nego prosta konstatacija. Mrzim kreveljenje. 

Ponekada je baš teško. Kada sam bila samo volonterka, bilo je mnogo lakše nego sada, kada sam koordinator Patrijaršijske humanitarne misije. Velika je to odgovornost. Stalno sa strepnjom razmišljaš: „A šta ako nekoga nisam pronašla, ako sam pored nekoga prošla?“ Ali kada ideš ka čoveku, ipak postoji osećaj da si upravo tamo gde i treba da budeš. Savest ti to odobrava, a to je veoma važan osećaj: važniji je i od oduševljenja ili, recimo, uzvišenosti. Shvataš da dan nije potrošen uzalud, nema straha od prolaznosti vremena. I postoji čvrsta, već na višegodišnjem iskustvu zasnovana sigurnost: ako je Bog dao dan onda daće i hranu. Legnem, zahvalim se Hristu za dan koji nije prošao uzalud; probudim se, zahvaljujem Mu što sam tamo gde sam oduvek i trebala da budem i zato što se nalazim na mestu gde sam zaista potrebna. 

Tako je, mesto gde nikako ne bih želela da budem jeste Moskva ili bilo gde drugde, izgleda, još uvek ne razumeju svi šta se dešava u zemlji i koliko su sitne i prostačke naše primedbe na nedostatak komfora. Postoji neka vrsta izveštačenosti, nestvarnosti, ako tako mogu da kažem. 

Zla Galjka

- Raditi kao volonter je nezahvalno, bar ako gledamo to sa strane. Često se suočavaš s nerazumevanjem ljudi na terenu, dugo im treba da se naviknu na to da nam nisu potrebni njihovi stanovi, kuće, novac, da radimo besplatno. Dešavaju se i sukobi sa onima koji uzimaju novac od ljudi i u tebi vide problem jer ćeš im pokvariti posao, sestre milosrđa u bolnicama o tome mogu mnogo da ispričaju. Birokratske zavrzlame, nesavršena logistika i mnogo drugih poteškoća. Da ne zaboravimo neprijateljstvo, pa čak i mržnju onih kojima pomažemo, to su stanovnici regiona, koji su ponovo ušli u sastav Rusije. Sve to postoji, nemojmo da se zavaravamo. Šta pomaže volonterima da nastave svoj rad?

- Dobila sam „vakcinu“ protiv razočaranja i malodušnosti tokom služenja u bolnici u Marijupolju. Tamo se završavalo oslobođenje grada, vodile su se borbe. I tamo je u bolnici bila jedna baba, Galjka. Beskućnica. Dovezli su je u bolnicu sa nogama punim crva. Ležala je u hodniku, kao i još desetine ljudi. Bila je vrućina, imali smo muve. A Galjka se ponašala agresivno, jer je ostala bez alkohola. Posebno su je nervirale, sestre milosrđa i dobrovoljci koji su svima pomagali. Za njene političke stavove je nismo pitali, nije nam bilo do toga, ali ni posle najtežih previjanja koja smo joj radili nije osećala ni najmanju zahvalnost prema nama i nastavljala je da nas grdi najgorim rečima: „odvratni ruski pravoslavni okupatori“ i drugim bezumnim izrazima kojima bi se oduševila zapadna propaganda. Alkoholičarka Galjka je protiv Rusije: zvuči upečatljivo! Ali ona je bila tretirana kao bilo koji drugi pacijent, uprkos svim strašnim psovkama i uvredama. I shvatili smo: ova jadna Galjka je sada deo moje domovine i moramo živeti zajedno sa njom. Naš zadatak je, prvo, da je izlečimo, a drugo je, da nastavimo da je volimo, bez obzira na to šta može da se desi. Drugi zadatak je, mislim, najteži. Izlečili smo je, uprkos činjenici da su čak i lekari odbijali da joj priđu, smrad je bio toliko užasan. 
Nezahvalnost me ne pogađa, jer je to samo emocija i može se promeniti tokom vremena. 

Petar Davidov

„Možemo nekako da porazgovaramo“

Mnogo strašnije je ravnodušnost. E to je najstrašnije, poverujte. Jednom smo morali da evakuišemo dve starije osobe, iz sela Kostogrizovo na prvoj liniji fronta, u Hersonskoj oblasti. Obojica su već imali gangrenu i bila je neophodna hitna evakuacija u bolnicu u gradu Skadovsk. Ispostavilo se da se ni na čiju pomoć ne može računati: ni na sveštenika, ni na socijalne službe, niko drugi nije pomogao. Ali dok smo ih prevozili, dok su dronovi leteli, mati igumanija je pitala da li imaju rođake. Prošli smo pored grada u kome su stariji ljudi imali sina i devetoro unučadi. Za mene je to putovanje oličenje smrtonosne ravnodušnosti.

Ili najnoviji primer, iz Tokmaka u Zaporoškoj oblasti: baka koja boluje od psihičke bolesti puzi na sve četiri po ulici, baca se pod auto. A za hospitalizaciju „nema mogućnosti“: ima pasoš jedne od azijskih republika. Uglavnom, uspeli smo da joj pomognemo, hvala dobrim ljudima iz Zaporoške oblasti i Rusiji. Ona je sada u bolnici. I danas mi piše njen sin: „Hvala vam za mamu.“ Zbunila sam se, i onda sam mu napisala: „Gde se nalazite?“ Odgovor: „Ja sam u Finskoj, ne mogu nikako da pomognem. Ali ako vam zatreba neka pomoć, možda bih mogao da pomognem.“ Pišem mu: „Šta mislite, ako vaša mama leži u bolnici već mesec i po dana, da li joj je potrebna neka pomoć? Možda bi, uz bolničku hranu, želela bar malo da promeni ishranu? Možda joj trebaju pelene, pampersi?“ On je napisao da ne može ništa da mi kaže na tu temu, ali da „možemo nekako da porazgovaramo“. A poslednje što je od njega stiglo, bile su reči: „Ima li Boga?“

Za mene je to primer ravnodušnosti. Štaviše, moj broj telefona dobio je od komšija svoje majke, što znači da je imao kontakt s njom. Tako i ispada: imao je kontakt, a ljubavi nema. Jer ljubav nije samo ljubazno se nasmejati. LJubav je kada bolesnoj majci menjaš pelene.

Uverena sam da on nije zao, nije loš čovek, sigurno nije želeo zlo svojoj majci. Ali joj nije učinio ni dobro. Takvih slučajeva možemo navesti mnogo, i ne samo iz Zaporoške oblasti, već iz cele Rusije. Ali ovde to jednostavno prevazilazi sve granice: toliko je teška sudbina napuštenih ljudi da je to katastrofa.

Najbitnije je da pokažemo svoju posvećenost i, ako je moguće, posvetimo nedelju dana svog slobodnog vremena pomaganju ljudima u Donbasu ili Novorusiji. Pogotovo što će Patrijaršijska humanitarna misija organizovati putovanje, obezbediti smeštaj i hranu. Sve što treba da uradite jeste da popunite formular na veb-sajtu pomočьvbede.rf.

Priče o smrti su preuveličane

- Iz iskustva sa drugim dobrovoljcima, moram da kažem da je potreba za ovakvim pravoslavnim humanitarnim misijama velika, ne samo na jugozapadu Rusije: svuda postoje ljudi kojima je potrebna pomoć? Bilo da je u pitanju Daleki istok, Daleki sever, Necrnozemni region ili rusko selo, usamljeni, napušteni ljudi su svuda. Megapolisi nisu izuzetak: usamljenost u Moskvi ili Sankt Peterburgu je otprilike ista kao i u pomorskom selu.

- To i jeste naš cilj, da, ljudi vide naš rad, rad pravoslavne humanitarne misije ovde, i organizuju se širom Rusije. Barem, tako ja to vidim. Objasniću kako to funkcioniše. Bila sam u svim gradovima u kojima danas postoji Patrijaršijska humanitarna misija: Marijupolj, Severodonjeck, Lisičansk, Skadovsk, Tokmak, Berdjansk, Volnovaha, Donjeck, Jasinovata, Avdejevka, Kursk, Belgorod — svuda sam bila i videla kako tamo dolaze ljudi iz cele zemlje koji se u svom uobičajenom životu nikada nisu bavili ovakvom vrstom pomoći. Kada se čovek pravilno i smišljeno rasporedi na mesto služenja (bolnica, obnova kuća, socijalna delatnost), vidiš kako se otvara, kako želi da iskustvo koje je stekao ovde, ponese u svoj dom, selo, grad. Vraća se, izlazi iz vagona i više ne vidi samo lepu železničku stanicu, već gleda na svoj grad drugim očima: ispostavlja se da je i ovim ljudima potrebna pomoć, da neko pati, a ti možeš da mu olakšaš stradanje. U tome je, čini mi se, naša nada: kada ljudi vide da se život Crkve ne sastoji samo od bogosluženja, obreda i vesti na eparhijskim sajtovima, već od dela ljubavi i milosrđa, i ljudi čine ta dela, uprkos svim teškoćama. Ako Bog da, uspećemo. I uspeva. Pre nekoliko dana, na primer, spasili smo slepog Vasilija i dedu Nikolaja iz Tokmaka. Cela Rusija je pomogla. Vasiliju je omogućeno da preko Moskve otputuje u Tjumenj, gde će se lečiti, dobiti smeštaj i posao, ako bude želeo. Za Dedu Nikolaja pravoslavna Rusija prikuplja sredstva za montažni objekat, živeo je u razrušenoj kući bez krova i prozora. Zapravo, teško da se to može nazvati životom: ložio je vatru između četiri zida i hranio se iz kontejnera. Sada su Vasilij i deda Nikolaj još uvek u Moskvi, i trebalo je da vidite kako su tokom putovanja bili veseli i kako su upoznali potpuno nepoznat svet: svako stajanje, pauza za kafu, svetla gradova, sve je to izazivalo dečiju radost; nisu mogli da se naviknu na to da nema pucnjave. Još o ravnodušnosti: ćerka slepog Vasilija i dalje ne zna da je njen otac, nekadašnji zavarivač, oslepeo. Kaže da živi u Rostovu. Ipak, uprkos svim nevoljama, ravnodušnosti i iskušenjima, tvrdim: priče da više nema Svete Rusije u velikoj meri su preuveličane. To govorim na osnovu sopstvenog, već bogatog iskustva. Mnogi dobrovoljci mi pišu: neko je dao otkaz u kancelariji i sada radi u dečijem domu; neko je usvojio dete; neko organizuje grupe pomoći u svojoj parohiji, primera ima mnogo. Čovek u sebi otkriva talenat ljubavi prema bližnjem i koristi ga na potpuno jevanđeoski način, to su neki od rezultata rada Patrijaršijske humanitarne misije. Duboke promene u srcu čoveka, kada postaje sposoban da vidi tuđu bol, to nije kao probati novu kafu ili steći novi utisak sa putovanja; ovo je mnogo ozbiljnije putovanje, u dubini svog sopstvenog srca. Neko zaista dolazi do Boga.

Prošle godine smo imali jednog dobrovoljca; videlo se da prolazi kroz neke probleme: u hram skoro da nije ni išao. Ali nakon nekoliko nedelja provedenih sa onima o kojima je brinuo, taj čovek se promenio, prevazišao je probleme. Uprkos umoru, prljavštini i neprijatnim mirisima koji prate negu nemoćnih ljudi, ostao je još jednu smenu, rekao je: ne mogu da podnesem kada ljudi stradaju.

Posle toga je otišao na SVO (Specijalna vojna operacija), i, bio je ranjen, nekoliko dana je puzao do svojih. Sada piše iz bolnice: „Spasla me je Bogorodica. Gospod je milostiv, hvala Bogu za sve.“ Ranije se od njega takve reči nisu mogle čuti.

Bio je u mnogim bolnica, ali u svakoj od njih, na njegovu molbu, posećuju ga sveštenici i on se pričešćuje. Eto postoje i takvi slučajevi.  

Specifičnosti ruskih gradova

- Slučajeva, reći ću oprezno, ima puno. I puno slučajeva kojima se ne treba ponositi. Irina, na osnovu vaših zapažanja, da li su svuda isti problemi ili se razlikuju u zavisnosti od mesta?

-    Svaki grad je poseban. Na primer, primetila sam da u Tokmaku, za razliku od drugih mesta, ima veoma mnogo muškaraca srednjih godina sa invaliditetom. I oni nisu stari ljudi, već muškarci. Možda je to povezano s tim što su ovde ranije postojala industrijska preduzeća koja su zahtevala radnu snagu, a posle „nezaležnosti“ (na ukrajinskom znači „nezavisnosti”) sa svim privatizacijama, pljačkama i krađama, takva radna snaga više nikome nije bila potrebna. Razlozi su različiti. I pomoći muškarcima je teže nego pomoći ženama: oni često ne shvataju, ili ne žele da shvate, da im je potrebna pomoć. Ili ne žele sebi da priznaju da im je potrebna. Situacija je drugačija, recimo, u Skadovsku u Hersonskoj oblasti, potpuno drugačija u Marijupolju, i tako je svuda. U bilo kom drugom gradu, sigurna sam, postoje drugi problemi. Grad na Nevi ima svoje probleme, grad na Moskvi, ili na Dvini ili Dunavu ima svoje. Ukratko, pomoć je potrebna svuda, i možete je pružiti svuda.  

- Koji ljudi, po vašem mišljenju, ne bi trebalo da rade kao dobrovoljci? 

- Iz iskustva mogu reći da veliki broj ljudi mogu postati dobrovoljci, i to apsolutna većina: svaki čovek može pokazati ili početi da razvija u sebi dobru volju. Svaki. Naravno, postoje slučajevi koji nisu prihvatljivi, uglavnom zbog psihičkih poremećaja i bolesti, ili zbog kategoričnog odbijanja da se uče životu, uvažavajući potrebe i interese drugih. Ali apsolutna većina, ponoviću, uvek može pronaći svoje mesto. Dešava se i da čovek, na primer, nema veštine majstora ili socijalnog profesora, ali je sjajan slušalac: može jednostavno sa interesovanjem da posluša nekog, i to je već ogromna pomoć. Neki su geniji pedagogije, neki odlični vodoinstalateri, neki izvanredni kuvari. Sećam se da su mi posle smene govorili: „Sve je ovde sjajno, veoma mi se svidelo, ali više neću dolaziti, previše je teško.“ Međutim, obično svi koji tako kažu, na kraju dođu ponovo. 

- Zato što uvek mogu da nauče još nešto?

Da. Današnja situacija: dolazimo kod babe kojoj je potrebna nega. Ona leži u hladnoj kući, šporet se ohladio, sama ne može da ga založi, obukla je na sebe šest jakni i kaputa. Brzo smo zapalili vatru, zagrejali hranu, sredili kuću.

A baba, ima gluvog sina u mentalnoj bolnici u Tokmaku i ćerku u Dnjepropetrovsku.

Mi smo bili užasno umorni, ja sam sela na krevet i odmah sam zaspala, stvarno više nisam imala snage. Probudila sam se zato što me je baba milovala po glavi i šaputala: „Ne balakaй, haй щe spit!“ (na ukrajinskom, znači: „Ne pričajte: neka još spava“).

Ta iscrpljena baba nalazi u sebi snage da se brine o Viktorovni koja spava na njenom krevetu. I upravo ta fraza „Ne balakaй, haй щe spit“ za mene danas zvuči kao molitva. 

- Zaista: balakati (ukrajinski: pričati) možemo koliko hoćemo, ali da li zaista umemo da brinemo jedni o drugima? 

- Pitanje je ozbiljno. Ali čini mi se, da odgovor mi već znamo.

Izvor: Pravda/Sa Irinom Hudjakovom razgovarao je Petar Davidov