SVEŠTENO ĆUTANJE KAO PRIPREMA ZA SVETU LITURGIJU

Vaskrs je Dan nad svim danima, dan pobede nad smrću i adom. Taj Dan, Bogom sazdani, proslavlja se Svetom Liturgijom, na kojoj je Vaskrsli Hristos Onaj Koji prinosi i Koji Se prinosi, Koji prima i Koji Se razdaje. Za taj dan se treba pripremiti smirenom svešću o tome Kome idemo i kuda idemo.

Veliki prpovednik 20. veka, mitropolit Antonije Blum, o tome je govorio:“Ako umemo da ćutimo, da se uživimo u ćutanje, i da slušamo tu tišinu koja počiva u Crkvi, brzo ćemo otkriti da to ćutanje, ta crkvena tišina, ne predstavlja prosto odsustvo spoljašnje buke, zaštićenost od gradske vreve. To ćutanje, ta tišina ima sasvim drugi kvalitet i drugu dubinu. U srcu tog ćutanja možemo da pronađemo prisustvo Živog Boga. To je to bezmolvije u koje je On obučen, to je ta dubina u koju treba da se pogruzimo kako bismo Ga pronašli.

O, kad bismo se tako pripremali za učešće u Liturgiji! Kad bismo još od večeri imali na umu da nam predstoji divna radost – da uđemo u Božansku tišinu, da se prisajedinimo nebu – kad bismo se radi toga pažljivo, s trepetom, radosno pripremali postom i uzdržanjem od svega što rasejava pažnju (bio to razgovor, ili čitanje isprazne, beskorisne literature, da ne spominjemo sve druge vidove rasejavanja pažnje), kad bismo ustali rano i jutro dočekali s molitvom, makar i onim rečima koje izgovaramo na Vaskrs pre no što uđemo u hram: Ovo je dan koji stvori Gospod, obradujmo se i uzveselimo se u njemu (Ps. 117,24). Ovo je dan koji je izašao iz ruku Božijih, iz NJegove premudrosti, iz NJegove ljubavi, a sadržaj toga dana je – moj susret sa Bogom, i u tom susretu – pronalaženje čitavog sveta, uključujući i najbliže ljude, koje često poznajem vrlo površno, bez pobožnosti, i uključenje svih u čudo Carstva Nebeskog, koje je već došlo u Duhu Svetom.

A zatim poći u crkvu, pazeći da se pri tome ne naruši ovo duboko raspoloženje, koje je lako uspostaviti uz pažljiv i strog odnos prema sebi. Dalje – stupanje u hram, kao u mesto gde je prisutan Bog: Ući ću u dom Tvoj, pokloniću se hramu svetome Tvome u strahu Tvome (Ps. 5, 8). Radost ovog susreta, i brižljiv, pobožan odnos prema svakom čoveku koji je već tamo, ili će doći posle nas. I sabiranje svoje tišine i svoga tihovanja, kako bi drugome bilo lakše da se na njih osloni i uđe u sopstveno bezmolvije i tišinu. Čuvanje tog uzajamnog odnosa poštovanja i molitve – to je tako značajan i tako neophodan uvod, baš kao i različita crkvena dejstva.“
U toj tišini zablistaće belina Vaskrsa.

SVETOGORSKI PODVIŽNIK I VASKRŠNJA GOZBA

Lepo je dočakati Vaskrs prazničnom trpezom, ali je praznik, pre svega i iznad svega, stanje duha. I gozba je nadasve duhovna.

Veliki atonski podvižnik, Hadži-Georgije, još dok je bio iskušenik podvizavao se četiri godine u pećini prepodobnog Nifona Kavsokalivita. Ovde je živeo u potpunom bezmolviju (isihiji), postu i molitvi, a rukovodio ga je duhovni otac, starac Neofit koji je živeo u kaliviji Svetog Georgija, ali je često dolazio da ga pričesti Prečistim Tajnama. Podvižništvo Hadži-Georgija, kako u Kavsokaliviji tako i kasnije u Kerasiji, gde je bio sa svojom monaškom zajednicom, postalo je deo istorije. Zbog njegovih dugotrajnih postova prozvali su ga „Posnik”. Ni on ni monasi iz njegove zajednice nikada nisu kuvali niti su uzimali bilo kakvu drugu hranu osim posne. Najčešće su se hranili suvim plodovima i medom. Na Vaskrs su, umesto jaja, bojili barene krompire. Nikada nije koristio nikakve lekove. Kad bi se neki od braće prehladio, blago bi zagrejao peć načinjenu od opeke i blata, a zatim u nju smestio brata koji bi na taj način ozdravio. Ukoliko bi se neko razboleo od neke druge bolesti, postavio bi ga pred ikonu Presvete Bogorodice, a zatim bi se tokom čitave noći zajedno molili pred njom. Pred kraj božanstvene Liturgije, oboleli bi primio Sveto Pričešće i bio isceljen. Bio je okružen velikom zajednicom pobožnih i vrlinskih monaha. Hadži-Georgije je posedovao samo jednu mantiju i išao je bosonog. Debele vunene čarape nosio je samo onda kad je bio u hramu.

I u barenom krompiru bojenom kao jaje bila je gozbena čast Vaskrsa za podvižnike, svetogorske kaluđere. Ne zaboravimo: Vaskrs nas zasićuje Božanskom Svetlošću preobražene telesnosti.

VASKRS NAŠEG NARODA

Naš narod je stradio i patio više no mnogi narodi ovoga sveta. Zato je lako o njemu govoriti na putu Golgote ka Vaskrsu. Sveti vladika Nikolaj o tome šta se desilo posle prelaska Albanije kaže:“S verom u Boga i neugašenom nadom u krajnju pobedu spremi se na Krfu preostatak srpske vojske i uparadi se 1916. godine, na prvi Vaskrs u izgnanstvu da dočeka Prestolonaslednika Aleksandra. A kad dođe mladi Prestolonaslednik, on pozdravi svoju vojsku sa: Hristos vaskrse, braćo! I sva vojska otpozdravi: Vaistinu vaskrse! Pri tom svaki vojnik u sebi pomisli: neka bi i Srbija vaskrsla! I svi stranci koji behu prisutni zadiviše se takvom bodrom duhu kod malene i izmučene vojske srpske. Ali kad Bog pomaže, onda i malena vojska pobeđuje veliku vojsku, kao što Gedeon sa 300 ljudi pobedi Madijance koji beše kao peska na obali morskoj.

S verom u Boga i sa neodoljivom čežnjom za otadžbinom svojom pojavi se te godine srpska vojska na planinama iznad Soluna kao na nekom visokom zidu sa koga se gleda u Srbiju. I otpočeše teške i krvave borbe. Snežne planine obojiše se krvlju ljudskom a sela i gradovi u dolini biše opustošeni od ognja i olova. Tada Srbi zavapiše Bogu sa molitvom: Bože Nemanjin i Savin, Bože Karađorđev i Milošev, Bože otaca naših, smiluj se na nas i spasi nas! I smilova se Gospod, a verni i plemeniti saveznici pritekoše u pomoć, i dođe kraj patnjama srpskim. U septembru 1918. godine, srpska vojska kao na krilima polete napred, u otadžbinu svoju.“

A sve je to bilo moguće zahvaljujući veri u Vaskrloga Hrista. Ta vera i danas drži Srbe, ne samo na Kosovu i Metohiji.
Živ je Hristos i živa će biti duša naša!