Piše: Vladimir Dimitrijević

BLAGOJE POSTAJE JUSTIN

Danas, na Blagovesti 2026, Crkva Božja slavi dana kada je Majka Božja ponela u svom prečistom Telu Hrista Bogočoveka. Danas se takođe slavi dan kada se među Srbima rodio Sveti Justin Ćelijski, koji se na Blagovesti i upokojio. Ovaj veliki čovek Crkve čitavog života je služio Hristu kao Istini čoveka i sveta. Blagoje ( takvo mu je bilo ime u svetu, koje je dobio po Blagovestima ), postaje Justin, što znači Pravednik. Ime je u monaštvu dobio po Svetom Justinu Filosofu, apologeti hrišćana pred Rimskom imperijom, koji je postradao za veru početkom drugog veka po Hristu. 

Biti pravedan znači boriti se za pravdu, i za pravdu stradati. Srpski Bog je Bog pravde, Kome peva naša himna. A pravda je uvek i LJubav i Istina, to jest Hristos. Zato je Sveti Justin Ćelijski uvek bio spreman da za pravdu sebe prinese na žrtvu. Zato je govorio smelo i odlučno, iako je trpeo posledice – i od svojih i od tuđih. 

DOGMATIKA I ETIKA

Sveti Justin Ćelijski nije branio samo dogmatsku, nego i etičku stranu hrišćanstva; bio je spreman da svagda ustane u odbranu ljudi Božjih poverenih mu na staranje. Zbog toga je bio spreman da istinu kaže svima, pa i onima „vlast imajućim“.

Takav je on bio od mladosti. Kao profesor bogoslovije u Sremskim Karlovcima, ustao je protiv formalno ispravnih (i „blagočestivih“) stavova SA Sinoda SPC, koji su od mladih bogoslova zahtevali ispunjavanje svih pravila, dok su deca živela u teškim i nehigijenskim uslovima. 

OTAC JUSTIN BRANI OMLADINU

Evo pisma Justinovog („Hrišćanski život“, 10/1924.):

„Otvoreno pismo Sv. Sinodu

Oktobra 3. zastupnik rektora Bogoslovije Sv. Save dobio je odluku Sv. Sinoda kojom se naređuje „da nastavnici i učenici redovno posećuju svakodnevna jutrenja i večernja bogosluženja“. Odluka je doneta i dostavljena Upravi Bogoslovije u osustvu NJegove Svetosti Gospodina Patrijarha, zato se moje pismo odnosi samo na Visokopreosvećenu i Preosvećenu Gospodu Arhijereje, članove Sinoda, koji su odluku i doneli.

I pre ove naredbe Uprava Bogoslovije starala se da teoriski i praktično učini molitvu glavnim podvigom u životu svojih pitomaca. Učenici su redovno posećivali jutrenja i večernja bogosluženja. Ali od početka ove školske godine Bogoslovija Sv. Save prestala je biti zavod u kome su zastupljeni najelementarniji higijenski uslovi. Po naredbi odozgo primljeno je nesrazmerno mnogo učenika. Uprava se našla u očajno teškom položaju: u orahovu ljusku trebalo je smestiti jato galebova; i Uprava se osetila nesposobna za takvo čudo. Činjene su prestavke Sv. Sinodu; činjene i Ministarstvu Vera, ali se na njih odgovaralo nije. Učenici su se gušili u teskobnim sobama, malaksavali od bedne hrane, i u samom početku školske godine počeli naglo poboljevati. Pod užasnim higijenskim uslovima učenici su morali obavljati sve zakonom propisane dužnosti. NJima se davao minimum uslova, a tražio maksimum energije. Htelo se da orao leti sa dva vodenična kamena o krilima. Primoravan, on se naprezao, ali se osetilo kako mu pucaju kosti u krilima. Recite, mogu li izdržati učenici koji 12 sati dnevno napregnuto rade? Evo Vam činjenica: od 7-8 oni su na jutrenju; od 8-1 sata po podne na časovima; od 2-4 po podne  na  časovima; od 4-41/2   na večernju;  od 5-7 na  zanimanju:  pripremanje za sutrašnje časove; od 8-91/2 na zanimanju. Za odmor im ne ostaje ni jedan ceo  sat. Ko i to jadno parče slobodnog vremena većina je upotrebljavala na spremanje, jer je nemoguće za 31/2 sata spremiti se iz šest i sedam predmeta. Uprava je uvidela da im je vreme za spremanje apsolutno nedovoljno; učenici su se počeli žaliti na nemanje vremena za spremanje. Uprava se dugo   mučila  kako da im  pomogne;  najzad je povodom toga  zastupnik  rektora sa vaspitačima održao sednicu. Primorani stanjem  stvari mi smo rešili da svi učenici posećuju svaki dan jutrenje, a večernje samo pojci, čteci i crkvenjaci; no da ne bi ostali bez večernjih molitava, zaveli smo večernje bogosluženje: Molitve na son grjaduščim, koje je obavljano pre spavanja, posle pola deset. Posle nekoliko dana, na opravdani zahtev nastavnika pojanja, naša je odluka revidirana u toliko što su učenici mesto jutrenja posećivali  večernje. No na jutrenju, sem određenih pevača, čteca i crkvenjaka, uvek je  bivalo još dosta učenika, koji su uspevali da se  spreme za predavanja.

Kao vaspitač ove škole ja smelo odbijam svaki prigovor da se kod nas „daje na volju  učenicima da labave  vezu prema Crkvi i njenim bogosluženjima“, kako se to veli u naredbi Sv. Sinoda. Ako  ikada – sada se u našoj  školi obraća isključiva pažnja pravoslavnoj  crkvenosti i nezamenljivim pravoslavnim bogosluženjima. Naša gornja odluka iznuđena je bila  ubitačnom po učenike složenošću  nemilih prilika, koje je Sv. Sinod mogao ukloniti da je hteo i imao revnosti. Iz revnosti za dobro dece mi smo doneli gornju  odluku. Ja volim da mislim da je naredbu Sv. Sinoda  inspirisala  jedino – revnost za  Crkvu  Hristovu. No, protiv ove moje želje ustaje strašna činjenica, koja poriče  da je revnost za Crkvu  Hristovu inspirisala pomenutu naredbu Sinoda.   Evo te činjenice: nijedan od Visokopreosvećene Gospode Sinodalaca nije posetio nijedno jutrenje ni večernje od kako smo svoju odluku počeli sprovoditi. Čudi me samo kako su onda mogli primetiti dz svi bogoslovi ne posećuju jutrenje. No ako je uz prkos ove strašilne činjenice ipak revnost bila glavna pobuda ove naredbe, ja smelo tvrdim da je Vaša revnost u ovom slučaju izlišna, jer je mi i bez Vaše  naredbe  imamo u  izobilju. Mi se žudno, mi se vapajno nuždavamo  Vaše visokopreosvećene revnosti, ali samo u drugim stvarima.

Zbog očajnih higijenskih prilika naša  deca  u  masi pate od grudnih bolesti; na oči naše ona venu; a mnoga su već uvenula; mi  smo   molili, mi smo bogorodili, Vi  nas čuli niste. Jeste li čuli koliko je naših učenika umrlo od tuberkuloze? jeste li čuli koliko ih je obolelo? Jeste li čuli koliko će njih još oboleti? A  oboleće   ih   mnogo, jer   po ovogodišnjem budžetu  na  svakog   učenika dnevno dolazi po 8.30 din. na ishranu. A znate li, Visokopreosvećena Gospodo,  da je danas kilogram hleba 51/2 do 6 dinara? – Tu, tu nam je potrebna, potrebna do suza i jauka Vaša revnost, a Vi je niste projavili. Nikada nijedan od vas, svete vladike, nije posetio ovu školu, koja je samo stotinu koraka udaljena od Vaše sinodalne rezidencije; nijedan od Vas nikada došao nije da obiđe ovu našu dobru, našu namučenu decu; nijedan od Vas nikada nije došao da vidi šta jedu ova mnogonapaćena deca; nijedan od Vas nikada obišao nije njihove teskobne spavaće sobe, u kojima se deca formalno guše. A ja Vas molim, ja Vas preklinjem, Gospoda Hrista radi koji je gubave posećivao, posetite samo jednom dobru dečicu našu, zađite sa mnom u ponoć po njihovim spavaćim sobama, i ja verujem, ja hoću da verujem da ćete Vi biti toliko osetljivi da zaplačete zajedno sa mnom za krasnom dečicom ovom koja se guše u svojim sobama. 

Tada će se u srcima Vašim roditi revnost, koja će ključem Hristove ljubavi  otključati   mnogobrojna   vrata praznih odaja u zgradi Crkvenih Fondova, koja su zaključana tvrđom srca ljudskih i neljubavi nehristovske.

Ja sam siguran, tregubo blagodatna gospodo, da bi Vas sve naša svekolika bogoslovska omladina ubrojala u Ispovednike Pravoslavlja, kada bi Vi izmenili ovaj pagubni nastavni plan. Projekt za to već postoji.  Pre godinu i više dana Sv. Arh. Sabor ostavio Vam je taj projekt: da ga  ozakonite. Vi ni prstom mrdnuli niste da ga ozakonite. A jadna dečica naša stenju pod bremenom neudobonosimim. Da li Vam je to poznato? Ah, da – kako Vam može biti poznato kada nijedan od Vas nikada nije posetio predavanja u našoj školi. – Ja držim  da ovde deci našoj može pomoći revnost, i to revnost sveštena i sveta, revnost Vaša, Visokopreosvećena Gospodo. Pokažite je što pre da nam oluja očajanja ne ugasi žmirkavo kandilo ljubavi naše prema Vama.

Po svemu sudeći,  ugašena je  svaka pomisao da se Bogoslovija Sv. Save može početi zidati u Beogradu, a  kamoli sazidati. Recite, Visokopreosvećena Gospodo, koja je to mračna sila koja neda da se Skadar  ozida na Bojani? To što je neko za dan  revnosnog  staranja sazidao, drugi je za noć  nerevnosti   Vaše   odzidao.   A  tu   je potrebna revnost, revnost podvižnička, revnost osnažena visokopreosvećenom blagodaću Vašom. Pokažite je, ja Vas molim u  ime mnogonamučene dečice naše, i u ustima njihovim načinićete sebi hvalu, jedinu hvalu koju je Gospod Hristos voleo, i Vi s NJim.

Ja sam žeravično svestan  svega  što Vam  pišem,Visokopreosvećena   Gospodo;   nema leda   koji   može ugasiti moju revnost za dobro naše bogoslovske  omladine. Ako kopijem nepristrasnog suda razgrnete ma koju moju napisanu ovde reč, naćićete u svakoj po suzu, u svakoj po bol. Vaspitačka dužnost i ljubav, nastavnička dužnost i ljubav nagnale su  me  da   Vam sve  ovo napišem,  Visokopreosvećena Gospodo.

Poslednji i najmanji Hristov sluga

jeromonah Justin vaspitač i suplent Bogosl. Sv. Save.“

Tako je pisao otac Justin. 

ODGOVOR SINODA JUSTINU 

Dakle, Sinod propoveda i zapoveda, ali ništa ne čini da bi deci – budućnosti Srpske Crkve – život učinio lakšim i podnošljivim. Sinodalci – iako je, u to vreme, Patrijaršija u Sremskim Karlovcima – „nemaju vremena“ da posete đake bogoslovije, i uvere se u bedu u kojoj žive, opterećeni teškim planovima i programima. Zato mladi jeromonah Justin Popović ustaje u zaštitu „jata galebova“, i traži od sinodalaca da izdvoje novac da bi pomogli deci, da bi se gradila nova, potrebama primerena, zgrada bogoslovije.

Zbog ovakvog i sličnih stavova i predstavki, otac Justin, krajem dvadesetih godina 20. veka, biva premešten u Prizren – „po potrebi službe“. Da je bilo pravoslavne bogoslovije na Gaurisankaru, i tamo bi me premestili, „po potrebi službe“, veli on gorko, i piše „Apologia de via mea”, tvrdeći da je svaki čovek, poput Gospoda Isusa Hrista, rođen i došao u svet da svedoči Istinu.

Takav će Starac ostati do smrti; zatočen u ćelijskoj svetinji, pod paskom UDBE, on nikada neće praviti kompromise sa zakonima Božjim i svojom savešću.

KAKAV TREBA BITI?

Uvek revnuj, ne kolebaj se, budi sa svojim narodom: to je poruka Svetog Justina Ćelijskog.

Šta je našim sveštenicima i prvosveštenicima svojevremeno rekao otac Justin? Evo šta:“Svetosavski je, pravoslavno je: sveštenik, prvosveštenik je duhovni vođ naroda, i kao takav pripada celom narodu; stoga i iznad svake partije, iznad svakog režima na visinama večnih narodnih svetinja i ideala. Živeti radi tih svetinja i ideala, njih ispovedati, njih propovedati, njih čuvati pod svim režimima i okolnostima, – dužnost je i poziv svetosavskog sveštenika i svetosavskog prvosveštenika. I još: stradati za njih i umirati za njih, poput mnogobrojnih svetosavskih stradalnika i mučenika za narodne svetinje i ideale, i još ovo: desi li se da politički diletanti i moralne partizanske nakaze dovedu u pitanje opstanak narodnih svetinja i samog naroda, onda je imperativna dužnost svetosavskog sveštenika: da istupi kao spasilac naroda u ulozi jednog novog prote Matije Nenadovića, ili jednog novog prote Atanasija Bukovičkog, ili jednog novog Hadži Đere i Hadži Ruvima. Desi li se da narod, u sablažnjivim trenucima svoje istorije, napusti svoje svetosavske svetinje i ideale – svetosavsko sveštenstvo se ne sme povesti za niskim nagonima narodnim, nego visoko držati zastavu svetosavskog idealizma.“

Moramo ostati na zavetnom putu. Jer, otac Justin nam je poručio:“Ako čak i mnogi sveštenici, i mnogi episkopi, iznevere Svetosavlje, pa ti ostaneš sam na svetosavskom putu, – i onda se ne boj, nego hrabro i čvrsto drži svetosavsku zastavu do kraja, do mučeničkog kraja i radosne smrti za svetosavske svetinje i ideale. Jer znaj: sa tobom je drži on – večni episkop Srpske Crkve: sveti Sava. A sa njim – sva sveta i slavna vojska svetosavskih besmrtnika, kojih je pun nebeski svet. I nepokolebljivo veruj: svetosavska zastava će u srpskom rodu uvek naći svog neustrašivog zastavnika, možda u nekom prostom seljaku ili oduševljenom monahu. Raduj se što je tako! Jer je glavno: da nas sveti Sava ne napusti. Napusti li nas on, napustiće nas i Bog, i nebo i zemlja, i sve što je sveto i čestito bilo u našoj istoriji od početka do danas.“

I pre rata, i posle rata – isto: Bogu Pravde klanjaj se i služi, pa makar te UDBA ne ostavljala na miru, pa makar te držali u konfinaciji, pa makar ti ne dali da dišeš. Jer, ime ti je Justin – Pravednik. Moraš biti sa svojom omladinom, i sa svojim narodom. Jer moraš biti sa Hristom. 

Ime je znamenje, govorili su stari Latini. Ako si Justin, stradaj za pravdu! I neka svaki pravoslavni Srbi bude Justin u srcu i duši, da bi ga Bog pravde poznao i priznao kao svoga! O tome je i ovo malo podsećanje na Blagovesti 2026. godine. 

Izvor: Iskra