Piše: Miodrag Zarković
"Od 2000. godine do danas niko nije dobio izbore u Srbiji a da nije promovisao da želi da Srbija bude članica Evropske unije."
Nije mnogo bitno ko je ovo rekao, jer je potpuno i neporecivo - tačno. (Izjavu je inače, sinoć na RTS, dao Zdravko Ponoš.) Zaista je istina da su u ovom veku izbore u Srbiji dobijale isključivo proevropske stranke. Pod pobedom na izborima se, naravno, ne podrazumeva najveći broj glasova, nego ostvarivanje krajnjeg izbornog cilja a to je upravljanje skupštinskom većinom.
Posebno su zanimljiva dva slučaja iz suprotnih smerova. Koštuničin DSS je ostvarivao izborne rezultate koji su mu omogućavali da sastavlja vladajuće koalicije - dok je bio zagovornik ulaska Srbije u EU. Čim su se, posle "nezavisnosti" tzv. "Kosove", Koštunica i DSS izjasnili protiv EU, počišćeni su najpre sa vlasti, nedugo zatim i iz Skupštine, a danas više i ne postoje (sadašnji DSS je "novi").
Radikali su, sa druge strane, u nekoliko uzastopnih izbora dobijali najviše glasova, ali im je uporno izmicala skupštinska većina. Tada su bili krajnje sumnjičavi prema EU, ako ne i otvoreno protiv članstva. Ali, kada su vodeći radikali napustili stranku, napravili SNS i legli na proevropsku rudu, na prvim sledećim izborima su postali vlast, što su ostali do danas, kada im se, barem u predizbornoj koaliciji, pridružila i SRS, čime je evropeizacija radikala doterana do kraja.
Takođe je značajan primer prevremenih izbora za Narodnu skupštinu iz maja 2008. godine, dakle nepuna tri meseca po proglašenju "kosovske nezavisnosti". Glasači su tada većinom podržali stranke koje su se u kampanji jasno i glasno zalagale za odbranu teritorijalne celovitosti pa i po cenu odustajanja od EU (SRS, DSS, SPS), ali je, gaženjem sopstvenih obećanja koje je počinio SPS, ipak napravljena evrofanatična vlast - koja je, između ostalog, presudno i pomogla malopre pomenut prebeg vodećih radikala u SNS.
Ponoš je, dakle, u pravu i više nego što bi hteo. Jer nije samo da "niko nije dobio izbore u Srbiji a da nije promovisao da želi da Srbija bude članica Evropske unije". Još je i gore. Izborna volja je prekrajana, a pozadinski politički inženjering sprovođen, kako bi tzv. evropska agenda ostala državno usmerenje. I to je jedina agenda koja je uvek, bez ostatka, uz znanu i neznanu podršku, izlazila kao pobednik izbora u Srbiji.
Eto vam, dame i gospodo, najveće korupcije. I prave Udbe.
Naravno da u Srbiji postoji korupcija u onom smislu u kojem tu pojavu shvata većinska javnost. Ne manjka nam, nažalost, probisveta i lupeža koji će nezakonito zaraditi na rekonstrukciji nadstrešnice koja, tako "rekonstruisana", možda i padne za koji dan. Naravno da imamo i "udbu", tj. bezbednosne i obaveštajne službe koje se ne bave poverenim im poslom, nego, pored toga što svoje nervozne prstiće guraju u razbojnički pekmez, vole i da "obogaćuju" politički život tragikomičnim utvarama. Kašljuc, kašljuc, Čanak. Kašljuc, kašljuc, Čeda. Kašljuc, kašljuc, čitava vojska "stručnjaka" koji do tančina znaju šta je Putin jutros doručkovao a koga je Tramp juče povalio i onda ta svoja dragocena saznanja darežljivo dele sa nama po podkastima koji nastanu u utorak a već u sredu imaju sto hiljada pratilaca.
Ali nemojmo da brkamo muve i slonove. Dometi te i takve, vidljive korupcije, odnosno jednako vidljive Udbe, vrlo su ograničeni. Šteta od njih je nesporna i prilično bolna, ali ne dobacuje do onoga na šta nas je podsetio Ponoš. Samo pogledajte njihov rad i tragove koji za njim ostaju: sve vezano za njih vidljivo je i golim okom. Dakle, traljavo. Nije zbog toga manje štetno, ali jeste zbrzano, muljavo i smotano. Oni jedva znaju šta je to politička agenda, nekmoli da su u stanju da neku određenu održavaju na vlasti iz izbora u izbore već četvrt veka.
"Ali protekcija evropske agende je takođe vidljiva", reći će neko. Tačno, vidljiva je. Štaviše, nju i ne kriju. Prećutkuju njene pogubne posledice, ali samu agendu drže na otvorenom. Zato i ne možeš prstom da upreš u zakon koji je prekršen održavanjem evropske agende kao vladajuće. Zato i može Ponoš, ili bilo ko drugi, da priča o tome u udarnom terminu RTS-a. Zato je evropski zločin nad Srbijom do sada i bio savršen: jer deluje kao da je žrtva uvek i na sve sama pristala.
To je suprotno od traljavog i smotanog. To je istinska moć zla.
Ovi domaći hohštapleri svoja nepočinstva nastoje da sakriju i bezmalo svaki put omanu u tome, jer od nas ostalih građana nisu ni sposobniji ni pametniji, nego samo alaviji i, u određenim slučajevima, rođeni na pol poziciji. Neprekidni izborni trijumfi "evropske Srbije" daleko nadilaze njihove mogućnosti. Da bi takvo stanje bilo stvoreno i čuvano, potrebne su neuporedivo čvršće kandže.
Da bismo se izbavili iz tih kandži, neophodno je da, kao narod, kao najvažniji među činiocima države Srbije, prestanemo da sopstvenu sudbinu svojom voljom guramo u pojedinačne ruke. Samo pogledajte kako se završava ovaj otužni eksperiment sa Vučićem. Sve i da je pošten, a nije, sve i da je pametan, a nije, Vučić prosto nije kadar da se nosi sa zlom koje već četvrt veka upravlja Srbijom. Ali naprednjaci i na ovim izborima nude isto - Vučića. Niti znaju da ponude išta drugo, niti pa imaju svest da je Srbiji potrebno sasvim drugačije rešenje.
Previše su već štete napravili, vreme je da ih oteramo sa položaja koji, iskreno govoreći, nikada i nisu zaslužili, još manje opravdali. Ali tu nije kraj. Drugi, ništa manje važan korak, jeste da teret dalje borbe za srpsko nacionalno dostojanstvo i ozdravljenje ponesemo mi kao narod - odmah i sada, jer predaha neće biti. Srbi moraju ponovo da postanu POLITIČKA ZAJEDNICA, kao što su recimo bili početkom 20. veka. I tada je Srbija imala i koprupciju i javašluk i udbe, ali je ipak osvajala sve više slobode, sve više svojih etničkih i istorijskih teritorija, i sve više međunarodne moći. To je zato što je srpski narod, zajedno sa ostalima koji žive u Srbiji i prihvataju je kao svoju državu, imao svoju volju i znao da je iskaže, tj. da natera barem domaće politički činioce da je uvažavaju.
Čim je, posle sloma i okupacije 1915. godine, ta moć sa Srba kao naroda pala na manje-više jednog čoveka, počeli smo da srljamo iz jedne greške i/ili zablude u drugu. Aleksandar Karađorđević, regent pa kralj, bio je i hrabriji i mudriji nego ijedan od lidera i "lidera" koji nam se danas nude, a opet je doneo čitav niz pogrešnih oduka i izbora koji su papreno koštali naciju.
Kasniji eksperiment sa Jugoslavijom samo je pospešio odumiranje Srba kao političke zajednice. To naročito važi za Brozovo vreme, kada smo sudbinu ponovo turili u ruke jednog čoveka, usto i zlikovca, prevaranta, poluusmenog egomanijaka... Broz je zaista bio ondašnji Čale, samo što je, umesto u vreme društvenih mreža, imao sreće da živi u doba kada su Čerčil i Truman obilato nagrađivali svakoga ko bi im pomogao u obračunu sa Moskvom.
I, kada nam se o raspadu SFRJ ukazala prilika da se najzad probudimo iz jugoslovenskog samrtnog dremeža, desio se "Novi svetski poredak". Odmogao je naravno i Milošević sa svojim tvrdoglavim istrajavanjem na održavanju sve manje i manje Jugoslavije, ali je najteže posledice ipak izazvala raspomamljena imperija sa sedištem u Vašingotnu, opijena svojom varljivom pobedom u tzv. Hladnom ratu.
I tako uđosmo u 21. vek, u kojem, neka bude ponovljeno, kako god glasali i birali na kraju nam vlada evropska agenda.
Jedini lek protiv toga je da se vratimo Srbima kao političkoj zajednici.
Mi smo naravno i kulturna zajednica, oivičena pre svega jezikom koji okolne pirane nastoje da nam otmu. Mi možemo da budemo i jedinstven ekonomski prostor, u čemu nepremostivu prepreku ne predstavljaju ni Drina, ni Morača, a vala ni Ibar. Sve je to razumljivo i korisno, ali ćemo i bez toga ostati ako ponovo ne budemo politička zajednica. To znači da mi, kao narod koji živi u Srbiji plus Srbi koji žive u drugim zemljama, moramo da imamo presudnu reč po svim pitanjima od državnog i nacionalnog značaja. Tu reč ćemo izgovarati na izborima, po potrebi i češće, ali ćemo je izgovarati i ona mora da bude poštovana. Naša reč, srpska, a ne evropska!
Dakle, prvi korak je razvlašćivanje nedostojnog pojedinca, koji se u ovom trenutku zove Aleksandar Vučić ali je njegovo ime, mada nestvarno iritantno kao i njegova kukavna pojava, čak i nebitno. Drugi korak je vraćanje srpskog naroda na kormilo države Srbije.
U prvom koraku, Studentska lista je dragocen saveznik. Sasvim moguće i ključan. U drugom koraku, međutim, Studentska lista lako može da postane vrlo neugodan protivnik i smetnja.
Ako joj se suprotstavimo sada, dok još nije načinjen ni prvi korak, rizikujemo da ne napravimo ni njega. I ode mast u propast.
Ali, ako već sada ne počnemo pripreme za suprotstavljanje Studentskoj listi u drugom koraku, onda će drugi korak, ništa manje važan, ostati nedostupan.
Zato se još jednom vraćam na platformu kojom dosađujem već neko vreme, ali za koju čvrsto držim da je jedina razumna:
Vlast proistekla iz izbora 25. oktobra MORA da bude oročena, odosno omeđena jednim jedinim zadatkom, a to je priprema i sprovođenje sledećih, poštenih i slobodnih izbora, u što kraćem roku.
Taj zadatak je nemoguć ako na izborima 25. oktobra pobede, daleko bilo, Vučić i SNS. Čak i iz tog, vrlo praktičnog razloga, njihov izborni poraz je NEOPHODAN. Dobro je da, sudeći po raspoloženju naroda, deluje i krajnje izvestan.
Ali se već sada moraju stvarati preduslovi za borbu koja će početi 26. oktobra ujutro, tj. odmah po padu Vučića kad god se desio. To je borba za zbacivanje okova koji Srbiju, već četvrt veka, drže na sumanutom putu u zagrljaj onih koji nas ubijaju, hapse i pljačkaju.
Srbija neće preživeti još jedan Vučićev mandat. Ali neće preživeti ni novi mandat evropske agende. I jedno i drugo moramo da sprečimo.
Možemo mi to. Imali smo i teže zadatke pa smo ih obavili. Uostalom, nema nam druge. Srbi smo.
Vladimir DimitrijevićČekali smo reprizu, a dobili nastavak: Naomi Klajn i Astra Tejlor o fašizmu poslednjih vremenaIzvor: Pravda
