Čekali smo reprizu, a dobili nastavak: Naomi Klajn i Astra Tejlor o fašizmu poslednjih vremena

Piše: Vladimir Dimitrijević, Iskra

PRE SVEGA OSTALOG

Da se razumemo: ja nisam ni levičar, ni desničar. Sebe bih, u političkom smislu, mogao da opišem kao predstavnika dinamičkog konzervativizma. Ne zaboravljam da su i fašizam i nacizam imali značajne elemente levičarstva u svojim programima, koji su kasnije, u savezu sa krupnim kapitalom, menjali svoju prvobitnu usmerenost.

Rani Musolini je bio socijalista, a i prvobitni fašizam je bio socijalistički usmeren. Musoloni mu se vraća 1943, kada ga Nemci oslobađaju iz zarobljeništva, i kada on osniva Italijansku Socijalnu Republiku, nazvanu Republika Salo, da bi privukao radničku klasu koja masovno odlazi u „leve“ partizane.

Musolinijev „Veronski manifest“, usvojen 14. novembra 1943. godine na prvom i jedinom kongresu Republikanske fašističke partije u Veroni, predstavljao je osnivački politički i ekonomski program Italijanske Socijalne Republike.

Ovaj dokument od 18 tačaka sastavili su uglavnom Benito Musolini i Nikola Bombači, nekadašnji suosnivač Komunističke partije Italije koji je prešao na fašističku stranu. Manifest je bio radikalan pokušaj demagoškog povratka „ranijem fašizmu“ iz 1919. godine, pre nego što je Musolini napravio kompromis sa kraljem, Vatikanom i krupnim kapitalistima.

Manifest direktno napada kapitalizam i proglašava rad (fizički i intelektualni) za jedinu osnovu društva i države. Proklamovano je da u svakom preduzeću radnici, tehničko osoblje i direktori čine jedinstveno radno telo sa jednakim pravima u upravljanju i pravednoj podeli dobiti. Sva preduzeća koja pružaju javne usluge (poput struje, vode, saobraćaja) i ključne ratne fabrike morale su preći pod direktnu kontrolu države. Privatna svojina je bila dozvoljena, ali samo ukoliko ne služi za „eksploataciju ljudskog rada“. Špekulacije i zelenaštvo su proglašeni za kriminal. Jedna od najpopularnijih tačaka predviđala je stvaranje državnog tela za izgradnju jeftinih stanova za radnike, sa ciljem da svaka radnička porodica postane vlasnik svog doma.

Nakon što je kralj Vitorio Emanuel smenio Musolinija 1943. godine, fašisti su ukinuli monarhiju i proglasili republiku na čelu sa šefom države koji se bira na svakih pet godina.

U praksi, ovo „fašističko samoupravljanje“ ostalo je gotovo potpuno mrtvo slovo na papiru: Nemačka, koja je stvarno kontrolisala Republiku Salo, blokirala je sprovođenje ovih zakona u vojno-industrijskim kompleksima, jer im je bila potrebna maksimalna i efikasna ratna proizvodnja bez radničkih eksperimenata. Krupni kapitalisti na severu Italije su aktivno opstruirali zakone plašeći se gubitka kontrole nad fabrikama. Sami italijanski radnici, tradicionalno levičarski nastrojeni, prepoznali su ovu meru kao demagoški trik propalog režima. Umesto saradnje, u martu 1944. godine odgovorili su masovnim generalnim štrajkovima širom severne Italije.

Genijalni Titov teoretičar, Edvard Kardelj, poslužio se Musolini – Bombači idejama, pa je u SFRJ društveno-ekonomski sistem razvijan od 1950. godine u potpunosti ukinuo privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju, uvodeći društvenu svojinu i radničke savete kao temelj državnog uređenja, što je okončano, četvrt veka kasnije, Zakonom o udruženom radu.

Rana Nacional-socijalistička radnička partija Nemačke bila je veoma levo orijentisana – naravno, osim internacionalizma. Ekonomski deo programa bio je usmeren protiv krupnog kapitala, banaka i berzi (koje su nacisti poistovećivali sa Jevrejima) i sadržao je zahteve bliske socijalističkim programima. Traženo je ukidanje „ropstva kamatama” i svih prihoda koji ne potiču direktno od rada, da država preuzme vlasništvo nad svim velikim preduzećima i trustovima (monopolima), uvođenje obavezne podele dobiti u velikim industrijskim industrijama između vlasnika i radnika. Nacisti su zahtevali da se velike robne kuće prenesu u vlasništvo lokalnih samouprava i izdaju u zakup sitnim zanatlijama po niskim cenama (usmereno protiv krupnih trgovačkih lanaca), kao i oduzimanje zemljišta za opštenarodne potrebe bez kompenzacije, ukidanje zemljišne rente i sprečavanje špekulacija zemljom. Po ranim nacistima, zahtevano je i veliko proširenje penzionog sistema uz državnu zaštitu majki, dece i zdravlja radnika kroz besplatne javne programe. Kasnije, kada bude sklopio savez sa krupnim kapitalom, Hitler će se obračunati sa „levim“ nacistima, poput Ernsta Rema i braće Štraser ( od kojih je jedan ubijen, a drugi emigrirao ).

Ipak, izvesni „levi“ kultovi ostali su. Adolf Hitler je 1. maj 1933. proglasio „Danom nacionalnog rada“ i obezbedio da on bude plaćeni neradni dan, što je privuklo mnoge radnike. Iako je posle toga ukinuo sindikate i, naravno, pravo na štrajk ( koje, ako se sećamo, nije postojalo ni u Sovjetskom Savezu ), ipak je „briga o radnicima“ postojala.

Radničke privilegije u nacističkoj Nemačkoj bile su pre svega deo dobro osmišljene državne propagande sa ciljem da se umiri radnička klasa, spreče socijalni nemiri i obezbedi maksimalna produktivnost za predstojeću militarizaciju zemlje: formiran je Nemački radnički front (DAF), pod čijim su okriljem uvedene povlastice za takozvane „arijevske” radnike.

Ove privilegije su sprovođene kroz nekoliko glavnih programa, kakav je „Snaga kroz radost (Kraft durch Freude – KdF)“. Ovo je bila najpopularnija masovna organizacija u Trećem rajhu koja je kontrolisala i organizovala slobodno vreme radnika. Nudila je povlastice koje su pre toga bile nezamislive za običnu radničku klasu. Radnici su mogli da kupe izuzetno povoljne turističke aranžmane, uključujući krstarenja velikim luksuznim brodovima (npr. do Norveške ili Italije), izlete u Alpe i odmore na Baltičkom moru. Organizovani su masovni jeftini odlasci u pozorišta, na koncerte, opere, izložbe i sportske događaje. Država je pokrenula program koji je omogućavao radnicima da putem posebnih štednih knjižica i nedeljnih uplata kupe sopstveni automobil po veoma niskoj ceni ( tzv. „narodni auto“, Folksvagen ). Međutim, početkom rata 1939. fabrika je preusmerena na vojnu proizvodnju, pa radnici nisu imali pristup „narodnim automobilima“.

Postojao je i program „Lepota rada (Schönheit der Arbeit – SdA)“, čiji su izvršioci bili zaduženi za poboljšanje fizičkih uslova u kojima su zaposleni radili. Podsticao je vlasnike fabrika da modernizuju radne prostore: uvođenjem čistih kantina sa toplim obrocima, izgradnjom sportskih terena u krugu fabrika, modernih tuševa, svlačionica i boljeg osvetljenja, uređenjem zelenih površina oko proizvodnih pogona kako bi se stvorio utisak prijatnog ambijenta.

Pre dolaska nacista na vlast, radnici su imali pravo na svega nekoliko dana plaćenog odmora godišnje. Nacistički režim je povećao ovu kvotu na dve do tri nedelje plaćenog odmora godišnje (u zavisnosti od staža), što je u to vreme predstavljalo značajan pomak u poređenju sa drugim evropskim državama.

Kroz ogromne javne radove (kao što je izgradnja mreže auto-puteva) i masovno naoružavanje, režim je u rekordnom roku praktično likvidirao nezaposlenost koja je urušavala Vajmarsku republiku. Običan radnik je imao visok stepen sigurnosti da neće ostati bez posla, što je stvaralo jak osećaj stabilnosti.

Radnici su, doduše, izgubili slobodu kretanja jer nisu mogli da promene posao ili napuste fabriku bez odobrenja države, a slobodno vreme je bilo potpuno ideologizovano. Odmori su korišćeni za indoktrinaciju „veoma naprednom“ nacističkom ideologijom i stvaranje rasne „narodne zajednice”.

Ukidanje nezaposlenosti finansirano je neodrživim zaduživanjem zemlje radi pripreme za rat, što je kasnije dovelo do uvođenja prisilnog rada i strogih kvota. Realne plate su zamrznute na relativno niskom nivou, a radno vreme je kontinuirano produžavano (često i preko 60 sati nedeljno kako se rat približavao). Privilegije su bile dostupne isključivo onima koji su smatrani delom „arijevske rase”, dok su Jevreji, politički neistomišljenici, a kasnije i milioni prisilnih radnika iz okupiranih zemalja, bili potpuno obespravljeni i izloženi najsurovijoj eksploataciji.

Dakle, i fašizam i nacizam se ne mogu zamisliti bez svojih levičarskih korena i utopizma, karakterističnog za levičarske ideologije: utopizma obnove drevnog Rima i utopizma stvaranja hiljadugodišnjeg Rajha.

Konzervativizam, na čijem stanovištu stojim, nije ni utopizam, ni ideologija, već „stanje uma“ i način posmatranja ljudskog društva zasnovan na tradiciji, moralnom poretku i istorijskom iskustvu. Društvom vlada Božji promisao i dejstvuju trajne moralne istine. Politički problemi su u svojoj suštini moralni i religiozni problemi, a istinska pravednost proizilazi iz usklađivanja ljudskih zakona sa višnjim poretkom. Svaka politička akcija mora se meriti prema njenim dugoročnim posledicama, a ne prema trenutnim aplauzima. Nagle, radikalne i revolucionarne promene gotovo uvek donose više štete nego koristi. Promene su neophodne da bi se društvo očuvalo, ali one moraju biti postepene i organske.

Tako mislim. Dakle, nisam levičar.

To ne znači da levica nema šta da kaže – i u prošlosti, i danas. Zato vredi čitati pametne levičare i njihove knjige. Pred nama je jedna takva knjiga.

DOKTRINA ŠOKA

Odavno živimo u svetu kojim se upravlja „doktrinom šoka“. „Doktrina šoka: uspon kapitalizma katastrofe“ („The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism“) je knjiga kanadske novinarke Naomi Klajn, objavljena 2007. godine. Naomi Klajn je u njoj pokazala i dokazala da zagovornici radikalnog slobodnog tržišta (naročito sledbenici ekonomiste Miltona Fridmana i Čikaške škole ekonomije) namerno koriste velike krize kako bi sproveli nepopularne ekonomske reforme. Kada je društvo u stanju velikog šoka usled rata, terorističkog napada, prirodne katastrofe ili ekonomskog kolapsa, javnost je suviše dezorijentisana da bi pružila otpor. Taj trenutak se koristi za brzu privatizaciju državne imovine, deregulaciju tržišta i ukidanje socijalnih davanja: postoji paralela između MK-Ultra eksperimenata CIA-e sa elektrošokovima (kojima su psihijatri pokušavali da „obrišu“ umove pacijenata kako bi ih iznova izgradili) i ekonomskih mera.

Rat, prirodna nepogoda ili državni udar uzdrmaju celu naciju. Brzo uvođenje radikalnih kapitalističkih reformi dok su ljudi još uplašeni i zauzeti preživljavanjem. Upotreba policije, vojske ili zatvora ukoliko narod pokuša da se pobuni protiv ekonomskih mera su rešenje koje se obavezno primenjuje.

Nakon vojnog udara Augusta Pinočea i svrgavanja Salvadora Aljendea 1973, država Čile je poslužila kao prva laboratorija za ekonomske teorije Čikaške škole.

Nakon pada Sovjetskog Saveza, radikalna „terapija šokom“ pod Borisom Jeljcinom dovela je do masovne privatizacije i uspona oligarha.

Invazija na Irak i koncept „Šok i strahopoštovanje“ („Shock and Awe“) iskrišćeni su za potpunu privatizaciju iračke ekonomije i otvaranje tržišta za američke korporacije.

Dok je Nju Orleans, posle uragana Katrina 2005, bio pod vodom, a hiljade siromašnih građana (većinom Afroamerikanaca) raseljeno ili zarobljeno u sportskoj hali “Superdome”, desničarski tink-tankovi i privatne kompanije videli su ovu tragediju kao šansu za sprovođenje radikalnih reformi koje u normalnim okolnostima narod nikada ne bi dozvolio.

Pre uragana, školski sistem u Nju Orleansu bio je javan, ali već godinama zanemaren i u lošem stanju. Čuveni konzervativni ekonomista Milton Fridman (tada devedesetogodišnjak) napisao je članak u „Vol Strit žurnalu“ samo tri nedelje nakon katastrofe, tvrdeći: „Ovo je tragedija, ali i prilika da se radikalno reformiše obrazovni sistem.“

Republikanska administracija Džordža Buša ponudila je milione dolara pomoći, ali pod uslovom da se javne škole pretvore u tzv. „čarter“ (privatne) škole koje rade na principu vaučera. Za samo nekoliko meseci, gotovo svi prosvetni radnici (oko 4.700 ljudi, uglavnom Afroamerikanaca) dobili su otkaze. Pre uragana u gradu je bilo tek nekoliko čarter škola, a ubrzo nakon Katrine, Nju Orleans je postao prvi grad u SAD sa gotovo 100% privatizovanim školskim sistemom.

Dok su evakuisani građani bili raseljeni širom Amerike, država je donela odluku da se javni stambeni kompleksi uopšte ne obnavljaju, iako su mnogi pretrpeli minimalna oštećenja u poplavi.

Stambeni kompleksi su ograđeni bodljikavom žicom, a siromašnim stanarima je zabranjen povratak po stvari. Zemljište je ustupljeno privatnim investitorima za izgradnju luksuznih kondominijuma i komercijalnih objekata.

Najsiromašniji sloj stanovništva nikada nije mogao da se vrati u svoj grad jer su cene nekretnina i kirija naglo skočile. To je nazvano „etničkim čišćenjem kroz cenu nekretnina“.

Poslovi obnove grada povereni su velikim privatnim korporacijama (poput kompanije „Behtel“ koja je dobijala ugovore i u ratom razorenom Iraku), umesto da se novac usmeri lokalnim zajednicama i zapošljavanju lokalnog stanovništva.

Sigurnost u gradu preuzele su privatne plaćeničke vojske poput kompanije „Blekvoter“. Naoružani plaćenici su patrolirali bogatim kvartovima kako bi zaštitili imovinu bogatih, dok su preživeli siromašni građani u medijima često kriminalizovani i prikazivani kao „pljačkaši“.

To je doktrina šoka: država je, u Nju Orleansu, zakazala u prevenciji (loši nasipi i nikakva zaštita od poplave) i u spasavanju ljudskih života, ali je bila neverovatno brza i efikasna u sprovođenju ekonomskih interesa krupnog kapitala dok je javnost bila u stanju apsolutnog šoka. Ko ne veruje, neka gleda film:https://www.youtube.com/watch?v=Qml-xrDjQII

NOVA GAZA U GENOCIDNOJ PUSTOŠI

Naomi Klajn i Astra Tejlor svoju knjigu o fašizmu potonjih vremena otvaraju vizijom „Nove Gaze“ predstavljenom u Davosu u januaru 2026. godine. Umesto da ruševine Gaze budu polazište za razgovor o odgovornosti razoritelja, obnovi i pravima stanovništva, one se pretvaraju u prazno platno za novi, futuristički urbanistički projekat. Džared Kušner i Stiv Vitkof prikazuju kompjuterski generisane slike blistavog grada, luksuznih hotela, poslovnih zona i uređenih stambenih blokova: što je stvarni pejzaž razoreniji, to je digitalni pejzaž čistiji, svetliji i više odvojen od istorije koja mu je prethodila. Katastrofa je prilika da se svet preuredi u korist onih koji poseduju kapital, tehnologiju i oružanu moć.

To je nastavak priče o „doktrini šoka“: ratovi, državni udari, prirodne katastrofe i ekonomski slomovi mogu da stvore trenutak dezorijentacije kada se političke mere koje bi u normalnim okolnostima naišle na otpor predstavljaju kao nužne. Stvari su danas otišle još dalje: raniji „kapitalizam katastrofe“ pretpostavljao je da je šok izuzetak posle koga će se poredak ponovo stabilizovati. Novi akteri, po njihovom tumačenju, više ne očekuju stabilan period. Oni polaze od sveta stalnih kriza: klimatskih ekstrema, pandemija, ratova za resurse, masovnih migracija, tehnoloških poremećaja i političke polarizacije. Krize postaju normalno stanje, a profitabilna delatnost postaje upravljanje nesigurnošću, nadzorom i haosom.

Termin „fašizam poslednjih vremena“ autorke uvode upravo da bi imenovale tu kombinaciju starih fašističkih motiva i novog osećanja da zajednička budućnost više nije zagarantovana. One se oslanjaju na klasična istraživanja fašizma, posebno Roberta Pakstona, ali ne tvrde da je savremena politika prosta repriza tridesetih godina XX veka. Naprotiv, njihova teza glasi da su današnji oblici totalitarne desnice nastali u svetu koji je tehnološki, ekološki i ekonomski radikalno drugačiji. Dok su istorijski fašizmi obećavali svojoj „unutrašnjoj“ grupi uređenu i stabilnu nacionalnu budućnost, današnja verzija, u čitanju Naomi Klajn i Astre Tejlor, sve češće nudi nešto drugo: ne obnovljenu zajedničku kuću, nego pravo odabranih da se sklone u bunker.

EKSKURS: POL VIRILIO JE NAJAVIO DOBA BUNKERA

Francuski filozof, urbanista i teoretičar kulture Pol Virilio posvetio je značajan deo svog ranog rada fenomenu bunkera, što je kulminiralo njegovom čuvenom knjigom „Arheologija bunkera” objavljenom 1975. godine.

Krajem 1950-ih i tokom 1960-ih godina, Virilio je istraživao i fotografisao napuštene nemačke bunkere iz Drugog svetskog rata duž Atlantskog bedema na obali Francuske. Za njega ove brutalističke, betonske strukture nisu bile samo obični ostaci ratne prošlosti, već ključ za razumevanje savremenog društva, moderne arhitekture i tehnologije ratovanja.

Virilio je bunkere video kao „vesnike nove arhitekture”. Nazvao ih je kriptičnom (skrivenom) arhitekturom. Nasuprot tradicionalnoj arhitekturi koja teži da otvori prostor prema svetu (kroz prozore, fasade, svetle prostorije), bunker čini suprotno: on se ukopava, zatvara i skuplja i nema prozore nego puškarnice (uske proreze) kroz koje se svet posmatra isključivo kao potencijalna meta ili pretnja. To je arhitektura koja ne opšti sa okolinom, već se od nje brani, što Virilio vidi kao najavu modernog otuđenja i početka „arhitekture straha”.

Za razliku od klasičnih ruševina (grčkih ili rimskih) koje vremenom propadaju i estetski se stapaju sa prirodom kroz vegetaciju, betonski bunkeri ne stare na isti način. Oni su betonski monoliti, masivni i geometrijski kruti, koji deluju kao da su pali iz kosmosa ili došli iz budućnosti. Za Virilija, oni su simbol apsolutnog rata koji je preživeo sopstveni kontekst i ostao da leži na plažama kao trajni podsetnik na vojnu logiku koja je iznad logike ljudskog postojanja.

Virilio je utemeljio „dromologiju“, nauku o brzini. Bunker predstavlja krajnju tačku otpora brzini. Moderno ratovanje se zasniva na ubrzanju (avioni, rakete, brzi prenos informacija). Bunker je statični, teški objekat konstruisan da izdrži taj udar ubrzanja. On je pokušaj da se prostor i teritorija fizički „zaključaju” pred naletom sverazorne tehnologije.

Proučavajući kako je Vermaht industrijalizovao vojnu odbranu (hiljade standardizovanih betoniranih objekata), Virilio ističe da bunker označava rođenje totalnog rata. Rat više nije ograničen na bojno polje jer čitava geografska obala i prostor postaju vojna zona. U savremenom dobu, Virilio upozorava da se logika bunkera preselila u naše gradove i svakodnevni život kroz sisteme nadzora, zatvorene stambene komplekse i psihološku potrebu modernog čoveka da se izoluje i zaštiti od spoljašnjeg sveta.

Naomi Klajn i Astra Tejlor dolaze do bunkera kao logičkog ishoda procesa koji je teorijski zasnovao Virilio. On je, kako rekosmo, izučavao bunkere koje su, protiv invazije Angloamerikanaca, na obali Normandije podigli Nemci. Zato je veliki mudrac – tumač tehnike, Žak Elil, nekoliko dana pre Hitlerovog samoubistva, objavio tekst „Hitler je pobedio“. I jasno poručio: svaki budući rat vodiće se po Hitlerovim pravilima.

TRI VRSTE BUNKERA

Savremeni bunker, kažu Klajnova i Tejlorova, ima tri glavna oblika.

Prvi je religijski: spasenje vernika u trenutku apokalipse, bilo kroz protestantsko „uznesenje“ ( rapture ), mesijansko preuređenje Svete zemlje ili druge oblike kvazieshatološkog izbora.

Drugi bunker je tehnološki: beg u elektronski„oblak“ („klaud“), u veštačku superinteligenciju, u privatne enklave ili čak na druge planetu.

Treći je etnonacionalni: pretvaranje države u tvrđavu koja će bogatstvo, zemlju i infrastrukturu čuvati za „prave“ pripadnike nacije, dok će migrante i druge žigosane grupe držati izvan granice.

Tri struje se međusobno spore oko Boga, države, tehnologije i identiteta, ali ih povezuje ista osnovna pretpostavka: svet kakav poznajemo ide ka slomu i zato je presudno odlučiti ko zaslužuje da preživi.

Naomi Klajn i Astra Tejlor podsećaju na „Sat sudnjeg dana“ Biltena atomskih naučnika, koji je 2026. postavljen na 85 sekundi do ponoći: savremeno čovečanstvo poseduje više načina da proizvede katastrofu planetarnih razmera nego ijedna ranija generacija. Tu su nuklearno oružje, klimatska destabilizacija, biološki rizici i sve moćnije verzije veštačke inteligencije koje se uvode u vojne i infrastrukturne sisteme. Sećamo se Gintera Andersa, koji je posle atomske bombe govorio o generaciji koja je prva „zadužena za apokalipsu“: opasnost je stvarna, i upravo zbog toga način na koji je politički tumačimo postaje presudan.

EKSKURS: GINTER ANDERS O ATOMSKOJ BOMBI

Ginter Anders je definisao atomsku bombu kao prekretnicu u istoriji čovečanstva koja je označila početak „atomskog doba“ i epohe potencijalne apokalipse.

Atomska bomba je trajno urušila iluziju o stabilnom i sigurnom svetu jer se čovek se sada budi sa svešću da je uništenje svega moguće u svakom trenutku. Do pojave nuklearnog oružja, ljudski život se posmatrao kao period između rođenja i smrti, dok u atomskom dobu čovečanstvo živi u senci trajne mogućnosti postmortalne večnosti bez ikakve budućnosti.

Anders je tvrdio da je čovek proizvodio stvari koje više nije u stanju da zamisli ili obuhvati svojim emocionalnim i moralnim aparatom jer je moć razaranja prevazišla ljudsku uobrazilju.

Ginter Anders tvrdi da je atomsku bombu nemoguće tradicionalno naslikati ili prikazati. Kada umetnik slika klasični predmet (npr. jabuku, kuću ili čoveka), on slika nešto što ima jasne granice i oblik. Atomska bomba u trenutku eksplozije prestaje da bude predmet. Ona postaje čisto, sveobuhvatno razaranje. Ne možete naslikati „stvar” koja u sekundi poništava sam prostor i oblik. Tim povodom on uvodi pojam „prometejskog jaza“, nesklada između onoga što čovek može da proizvede i onoga što može da zamisli.

Mala naprava (atomska bomba) proizvodi svetlost i silu koja briše čitave gradove. Jer ako naslikate samu napravu, niste naslikali njenu suštinu, a ako naslikate „pečurku”, naslikali ste samo optički efekat, a ne i samu suštinu radijacije i apsolutnog ništavila koje ona ostavlja.

Ako umetnik pokuša da naslika nuklearnu eksploziju, on se suočava sa strašnom zamkom: eksplozija na platnu može izgledati estetski fascinantno, moćno i uzvišeno (jarke boje, ogromni oblaci, svetlost). Anders upozorava da je estetizacija atomske bombe zločin, jer lepota takve slike zamagljuje činjenicu da je to kraj čovečanstva. Pretvaranjem apokalipse u „lepu sliku”, mi je normalizujemo.

Za Andersa, jedini ispravan način da se „naslika” ili prikaže atomska bomba nije prikazivanje same eksplozije, već prikazivanje praznine, odsustva i straha koji ona proizvodi. Prava umetnost atomskog doba ne sme da fascinira posmatrača, već mora da ga šokira i suoči sa sopstvenom odgovornošću kako do te eksplozije nikada ne bi došlo.

APOKALIPTIKA POP-KULTURE

Popularna kultura i apokalipsa predstavljaju jedan od najdugovečnijih i najfascinantnijih spojeva u modernoj umetnosti i medijima. Ideja o kraju sveta, Armagedonu ili surovom životu nakon kolapsa civilizacije (postapokalipsa) decenijama oblikuje filmove, serije, video-igre i književnost. Ovaj fenomen nije samo puka zabava i beg od stvarnosti, već služi kao ogledalo društvenih strahova, kritika sistema i filozofsko preispitivanje ljudske prirode u ekstremnim uslovima.

Kako su se menjali stvarni globalni strahovi, tako se menjao i način na koji pop-kultura zamišlja kraj sveta. U doba Hladnog rata, glavni strah bila je nuklearna propast. Filmovi poput „Dan posle“ ili „PObesneli Maks“ prikazivali su pustinje nastale nakon atomskog sukoba i borbu za resurse.

Početkom 21. veka pred nama su klimatske promene, prirodne katastrofe i terorizam. Film „2012“, nastao kao remitologizacija priče Maja o kraju sveta, nudi priču o tome kako Zemljino jezgro počinje naglo da se zagreva usled solarne oluje, što pokreće niz kataklizmičnih globalnih događaja, od ogromnih zemljotresa u Los Anđelesu do mega-cunamija koji plave čitave kontinente. Svetski lideri tajno grade gigantske barke kako bi spasili odabrani deo čovečanstva, dok običan čovek pokušava po svaku cenu da sačuva svoju porodicu. Poslednjih godina, a naročito uoči koronokratije, u pop – apokalipsi su prisutne biološke katastrofe i smrtonosni virusi.

Omiljena tema pop – kulture je „zombi apokalipsa“. Zombiji su verovatno najpopularniji „katalizator“ smaka sveta u modernoj kulturi. Oni ne predstavljaju samo čudovišta, već metaforu za gubitak individualnosti, strah od sloma poretka, u kome su preživeli – živi mrtvaci. Kultne priče poput video-igara „Fallout“ ili „S.T.A.L.K.E.R.“ omogućavaju konzumentima pop-kulture da aktivno učestvuju u preživljavanju. One kreiraju specifičnu estetiku (retro-futurizam, napušteni gradovi prekriveni vegetacijom) koja je vizuelno izuzetno privlačna savremenoj publici.

BEZAZLENO?

Ima to svoje razloge: gledanje apokalipse na ekranu omogućava nam da se suočimo sa svojim egzistencijalnim strahovima iz sigurnosti svoje fotelje.

Postapokaliptične priče nude fantaziju o pojednostavljivanju života. U svetu bez računa, kredita, birokratije i društvenih mreža, ljudska egzistencija se svodi na praosnovu: preživljavanje i osnovne ćelije društva, kao što je porodica.Ove priče stalno postavljaju pitanje: „Šta bi ti uradio da zakon i moral više ne postoje?“ Pop-kultura istražuje žilavost ljudskog duha i pokušava da pronađe nadu tamo gde je sve izgubljeno.

Ipak, nije sve to tako bezazleno. Naomi Klajn i Astra Tejlor nas, na tragu Gintera Andersa, podsećaju da savremena popularna kultura normalizuje osećaj neizbežnog kraja. Filmovi, serije i video-igre neprestano nas smeštaju u postapokaliptične pejzaže, pa budućnost u kojoj su institucije uništene, a preživljavaju samo naoružane male grupe, počinje da deluje kao nešto sasvim prirodno. Klajnova i Tejlorova se tom fatalizmu suprotstavljaju. Za njih je važno da „fašizam poslednjih vremena“ nije konačna sudbina, kao što ni čitav politički desni spektar identičan apokaliptičkoj struji. Upravo pukotine u savezu milijardera, religijskih fundamentalista, nacionalista i nezadovoljnih birača predstavljaju prostor u kojem se može izgraditi drugačija politika.

ISTORIJA GENOCIDNOG ZAPADA

Naomi Klajn i Astra Tejlor kreću od pitanja zašto se savremeni uspon totalitarne desnice toliko dugo nije prepoznavao kao opasnost. Njihov odgovor je da su mnogi učili istoriju fašizma kao izolovanu evropsku katastrofu: prekid u inače progresivnoj istoriji liberalizma i modernosti. Ako očekujemo da se fašizam vrati u istoj uniformi, sa istim partijskim simbolima i istim institucionalnim oblikom, onda ćemo propustiti trenutak u kojem se njegove funkcije vraćaju u uniformi preoblikovanoj u novu tehnologiju, ekonomiju, opštenjski jezik za nova pokolenja.

U standardnoj zapadnoj priči nacizam i fašizam pojavljuju se kao odstupanje od modernog civilizacijskog toka, proizvod posebnih okolnosti posle Prvog svetskog rata i Velike depresije. U drugoj tradiciji, koju su razvijali antikolonijalni, crni i domorodački mislioci, fašističke tehnike imaju dužu predistoriju. Džavaharlal Nehru je uoči Drugog svetskog rata primetio da fašizam u Evropi primenjuje metode koje je imperijalizam već koristio u drugim delovima sveta: kolonijalne koncentracione logore, rasne zakone, rezervate, prinudna iseljenja i rasnu hijerarhiju treba povezati sa kasnijim evropskim oblicima totalnog nasilja. Nehru je bio jasan:„Fašizam u Evropi primenjuje metode koje je imperijalizam već primenjivao na drugim kontinentima.“

Afroamerički mislilac Vilijam Edvard Bergart Du Bojs, jedan od najznačajnijih američkih sociologa, istoričara i boraca za građanska prava u prvoj polovini 20. veka, je, u istoj tradiciji, ukazivao da evropski kolonijalizam već poznaje čitav repertoar zločina koji će kasnije biti nacistička strahota. To jest, institucionalne tehnike dehumanizacije i političko opravdanje hijerarhije putuju kroz vreme i prostor. Fašizam zato nije samo režim koji jednog dana „počinje“, već skup praksi koje mogu biti usmerene na jednu grupu ljudi dok ostatak države i dalje zadržava liberalne forme.

Istorija se ne ponavlja kao krug u kojem se vraćamo na istu tačku – ona se kreće kroz nasleđene obrasce i nove okolnosti. Valter Benjamin je „napredak“ video i kao gomilanje ruševina. Ako se fašizam posmatra kao spirala, onda savremena verzija može nositi stare strasti ( strah od gubitka statusa, kult čistote, potrebu za žrtvenim jarcem, odbacivanje pravnih ograničenja ), a da ipak izgleda tehnološki i kulturno potpuno novo: čekali smo reprizu, a dobili nastavak.

PROTEJSKI FAŠIZAM

Taj nastavak ima izgled digitalnog kapitalizma. Umesto disciplinovanih masovnih partija, tu su influenseri, rizični kapital, kriptovalute, privatne svemirske kompanije, memovi i platforme koje nagrađuju skandal. Umesto klasične birokratske „rasne kartoteke“, mogu postojati baze lica svih građana, algoritamske ocene pretnje od pojedinaca i automatizovani sistemi odlučivanja. Umesto ekspanzije koja se ograničava na susedne teritorije, neki tehnološki milijarderi govore o Marsu, Grenlandu, morskim gradovima ili privatnim zonama izvan uobičajene državne regulacije: fašistička politika, ako je shvatimo kao određeni odnos prema hijerarhiji, krizi i nasilju, prilagođava se vremenu.

Istorijski uspon fašizma javlja se kada su ispunjena dva uslova. Pre svega, veliki broj ljudi oseća da postojeći ekonomski poredak ne funkcioniše: inflacija, nezaposlenost, dugovi ili pad životnog standarda razaraju osećaj sigurnosti. U to doba, oligarhijske elite veruju da postoji realna opasnost da se nezadovoljstvo pretvori u zahtev za preraspodelom moći i bogatstva. Fašistička politika preusmerava bes koji bi mogao da ide „nagore“ ka vlasničkim i političkim strukturama, ide „nadole“, ka manjinama, migrantima, sindikalcima, levičarima ili drugim žigosanim neprijateljima.

IZ ISTORIJE I SADAŠNjOSTI

Posle američkog Građanskog rata i ukidanja ropstva, oslobođeni Afroamerikanci osvajali su politička prava i podržavali državne škole, socijalnu pomoć i reformu zemljišnog posedovanja. Bela zemljoposednička elita odgovorila je terorom Kju-kluks-klana i „zakonima Džima Kroua“, čuvajući ekonomsku i rasnu hijerarhiju. U međuratnoj Evropi strah od radničkih pokreta bio je jedan od razloga što su predstavnici krupnog kapitala prihvatili Musolinija i Hitlera. U Latinskoj Americi sedamdesetih godina diktature su se predstavljale kao odbrana od komunizma dok su istovremeno uvodile duboke ekonomske promene, suzbijale sindikate i likvidirale levičarske protivnike.

Fašizam je trenutak kada kapitalizam „pokazuje zube“. Naravno, Klajnova i Tejlorova kažu da su i socijalističke države takođe počinile masovne represije i zločine jer mesijanska vera u istorijsku nužnost nije isključivo desničarski fenomen.

Autorke, koje su, ne zaboravimo, „klasične“ levičarke, sa svim ograničenjima takvog pogleda na svet, primećuju „pritisak odozdo“ u talasu pokreta posle finansijske krize 2008. Occupy Wall Street učinio je „jedan procenat“ simbolom koncentrisanog bogatstva. Black Lives Matter otvorio je pitanje institucionalnog rasizma. Klimatski pokreti stvorili su globalne kampanje za napuštanje fosilnih goriva. Berni Sanders, Džeremi Korbin i drugi levi populisti pokušali su da te proteste pretoče u program socijalne države i oporezivanja bogatstva. U tehnološkom sektoru pojavili su se radnici koji su osporavali vojne ugovore i prakse svojih kompanija, dok su „uzbunjivači“ vratili antimonopolsku politiku u središte javne rasprave.

Iako levica nije uspela ni u čemu ( iz perspektive oligarhijske elite ), čak i ograničeni pomaci mogli su da izgledaju kao ozbiljna pretnja. #MeToo je pokazao da bogatstvo ne garantuje potpunu zaštitu od javne i pravne odgovornosti. Klimatski pokret ugrozio je dugoročnu usmerenost ka opasnostima fosilnih rezervi. Antimonopolska politika dovela je u pitanje poslovne modele najvećih internetskih platformi. Autorke iz dokumenata povezanih sa Džefrijem Epstinom izvlače sliku „elitne panike“ i Stiva Benona koji želi da nacionalističko-konzervativni savez pretvori u kontratežu progresivnim pokretima: savez tehnološkog bogatstva i totalitarne desnice nije slučajna koalicija, već način da se povrati izgubljeni osećaj nekažnjivosti.

BORBA TRAJE

Borba se uvek nastavlja.

Žrtve seksualnog nasilja koje danas uspevaju da nateraju institucije da objave dokumenta i pokrenu istrage ne polaze od nule – one počivaju na iskustvu generacija žena koje su ranije svedočile o istini i trpele posledice. Slično tome, klimatski aktivisti, antirasistički pokreti i lokalne zajednice koje se bore protiv deportacija koriste organizacione forme, pravni jezik i moralne argumente iz starijih borbi.

Benjaminov pojam „Jetztzeit“ ( „sadašnjeg vremena“ koje može da zapali dug fitilj prošlosti ) autorkama služi kao drugačiji oblik za primenu mesijanstva. Za razliku od religijskog očekivanja spasitelja koji dolazi posle uništenja, solidaristički „mesijanski“ trenutak nastaje kada obični ljudi prepoznaju nasleđenu snagu nedovršenih borbi i deluju ovde i sada. Prošli porazi ne moraju biti uzaludni ako postanu znanje za sledeću generaciju. Zato je istorija spirala u oba smera: reakcija tlačitelja može da postane brutalnija i tehnološki moćnija, ali solidarnost takođe može da postane povezanija, iskusnija i sposobnija da prepozna stare obrasce u novim formama.

ROHAN

Tako ulazimo u religijsku apokaliptiku. U središtu priče nalazi se Denis Majkl Rohan, Australijanac koji je 1969. zapalio džamiju Al Aksa u Jerusalimu. Naomi Klajn i Astra Tejlor njegov slučaj koriste kao primer onoga što se dešava kada biblijsko proročanstvo prestane da bude eshatološki okvir za nadu i postane operativni plan za promenu sveta. Rohan je, posle psihičke krize, postao sledbenik Worldwide Church of God, sekte koja je savremene vesti tumačila kao znakove približavanja kraja vremena. Šestodnevni rat 1967. i izraelsko zauzimanje Istočnog Jerusalima za njega i mnoge vernike bili su dokaz da se biblijska „punota vremena“ bliži, i da je čas izbavljenja stigao.

U tim tumačenjima Hramovna gora ima centralno mesto. Prema ( različito tumačenim ) jevrejskim i hrišćanskim eshatološkim tradicijama, podizanje Trećeg hrama u Jerusalimu povezuje se sa dolaskom Mesije ili Drugim Hristovim dolaskom. Problem je očigledan: na prostoru koji se u jevrejskoj tradiciji vezuje za nekadašnji hram nalazi se kompleks Al Akse, jedno od najsvetijih mesta islama. Rohan je zaključio da se „prepreka“ mora ukloniti i pokušao da spali džamiju, verujući da tako pomaže Božjem planu. Požar je uništio delove zdanja izazvao ogroman talas protesta širom muslimanskog sveta.

Rohan nije važan zato što je njegovo ponašanje bilo tipično za milione vernika – naprotiv, sud ga je proglasio duševno obolelim, a njegova sekta se ogradila od njega. Njegova važnost je simbolička. U krajnjem obliku on pokazuje strukturu apokaliptičkog mišljenja: što se svet više približava katastrofi, to vernik može da bude sigurniji da se proročanstvo ispunjava. Ono što bi za druge bilo upozorenje da se nasilje zaustavi, za apokaliptičkog aktivistu postaje razlog da se proces ubrza.

BUNKER FUNDAMENTALIZMA

Tu se pojavljuje ideja „bunkera na nebu“. U nekim fundamentalističkim tumačenjima vernici će pre perioda najgoreg stradanja biti uzneseni i spaseni (rapture). Ta doktrina ima političku posledicu ako se primeni doslovno: zašto bi se dugoročno brinulo o klimi, mirovnim institucijama ili održivosti civilizacije ako je konačni rasplet ne samo neizbežan nego i poželjan? Autorke ne tvrde da svi evangelistički protestanti misle tako. Naprotiv, one navode i primere hrišćanskih zajednica koje se bave siromaštvom, zaštitom migranata i klimatskom tematikom.

Treba pratiti i politizaciju Hramovne gore i uspon pokreta koji otvoreno žele Treći hram. Autorke opisuju judaističke i protestantske organizacije koje pripremaju ritualne predmete, istražuju uslove za žrtvovanje životinja i nastoje da promene dugogodišnji „status kvo“ po kome muslimanski vakuf upravlja svetim kompleksom, dok je pristup različitih verskih grupa regulisan posebnim pravilima. Ono što je nekada bilo na margini, sada se postepeno približilo centru izraelske politike. Imena Itamara Ben-Gvira i Becalela Smotriča pojavljuju se kao primeri političara čije nacionalne i religijske vizije imaju snažan teritorijalni i mesijanski naboj.

Istovremeno se razvija američka strana saveza. Hrišćanski cionizam u Sjedinjenim Državama dugo povezuje podršku Izraelu sa proročanstvom o kraju vremena. Popularna kultura kao serijal „Left Behind“ učinila je fundamentalističku priču delom masovne imaginacije Amerikanaca. Propovednici poput Džona Hejgija i organizacije kao „Christians United for Israel“ stvorili su infrastrukturu kroz koju se teološka uverenja prevode u konkretno lobiranje. Odluka Donalda Trampa da američku ambasadu preseli u Jerusalim u tom kontekstu nije samo diplomatski čin jer ju je značajan deo protestantskih fundamentalista doživljavao ju je kao ispunjavanje proročanstva.

NOVE STRUJE, AMERIKA I IZRAEL

„Hrišćanski nacionalizam“ nije jedan blok. Jedna struja vidi savremeni Izrael kao ključni teološki subjekt čiji su teritorijalni uspesi neophodni za krajnji rasplet, a druga Sjedinjene Države vidi kao novi izabrani narod i više je usmerena na preoblikovanje američke države po sopstvenom religijskom modelu. Te struje mogu sarađivati, ali i doći u sukob oko toga ko je istinski centar sakralne istorije.

Judaizam, hrišćanstvo i islam imaju bogate, međusobno suprotstavljene tradicije tumačenja kraja vremena. U nekim čitanjima „Novi Jerusalim“ nije opravdanje za uništenje, nego simbol oslobođenja. Crnačka duhovna i politička tradicija, na primer, često je biblijsku sliku izlaska iz Egipta, Siona i Obećane zemlje koristila kao priču o oslobođenju od ropstva i rasizma. Zato autorke kažu da ne vode polemiku sa religijom kao takvom, već sa političkim monopolom nad biblijskim profetizmom.

Američko – izraelske veze često su religiozno – političke, a ne samo političke. Verski turizam, medijske imperije, konzervativne nevladine organizacije, politički donatori i izraelski pokreti za naseljavanje u Gazu postepeno su stvorili zajednički sistem. U tom prostoru se istorijske činjenice lako pretvaraju u znamenja religioznog tipa: rat, požar, zemljotres, diplomatska odluka ili politički izbor ne tumače se prvenstveno po posledicama koje imaju po žive ljude, nego po mestu koje zauzimaju u velikoj priči o kraju sveta.

Tako se sakralna istorija pretvara u savremeni politički spektakl. Posete arheološkim lokacijama, replike hramovnih predmeta, scenografija i ritualne pripreme za Treći hram mogu da stvore osećaj da je drevno proročanstvo već postalo materijalno prisutno. Taj osećaj je politički snažan jer smanjuje distancu između verovanja i akcije: ako se „znaci Drugog dolaska“ već ređaju, kompromis može izgledati kao izdaja Božjeg plana.

ZAUZIMANjE INSTITUCIJA

Tu je i strategija institucionalnog osvajanja, koja povezuje izraelske religijsko-nacionalističke krugove sa američkim „Seven Mountains“ ili dominionističkim učenjem, prema kome vernici treba da steknu uticaj nad ključnim oblastima društva, to jest nad vladom, medijima, obrazovanjem, kulturom, ekonomijom, porodicom i religijom. Likovi kao Lens Volnau i politički kadrovi povezani sa projektima preuređenja federalne administracije pokazuju kako se religijska misija pretvara u kadrovsku i upravnu strategiju.

Tako ulazimo u militarizaciju religioznog jezika: srećemo političare i oficire koji ratove i spoljnu politiku tumače kao duhovni sukob, kao i širenje sličnih motiva u Latinskoj Americi, Rusiji i drugim sredinama: različiti lideri koriste jezik božanskog izbora, civilizacijske misije ili konačne bitke, čime politički protivnik prestaje da bude samo konkurent i postaje prepreka spasenju.

Kraj sveta nije samo predmet verovanja nego je i politički resurs. Kada neko veruje da je „izabran“, onda pravna ograničenja, međunarodne norme i kompromisi izgledaju beznačajno u poređenju sa višnjim pozivom. „Bunker na nebu“ zato nije samo obećanje ličnog spasenja: oni koji su uvereni da će biti izbavljeni imaju manje razloga da popravljaju zajedničku kuću.

STVARNE KRIZE I LAŽNI PROROCI

Treba se vratiti istoriji kolonizacije Amerike i Kristoforu Kolumbu, čije su geografske ambicije bile isprepletene sa religijskim očekivanjima. Kolumbo nije putovanja shvatao samo kao „komercijalni poduhvat“ – povezivao ih je sa hrišćanskim osvajanjem Jerusalima i približavanjem kraja vremena. Masovno umiranje domorodačkih naroda od nasilja i bolesti moglo je u konkvistadorskoj svesti da se protumači ne kao moralni argument protiv osvajanja, nego kao potvrda da stari svet ustupa mesto novom. Pagani izumiru, hrišćani pobeđuju. Papa je u pravu, zar ne?

Tako simptom stvarne krize menja značenje i postaje deo proročanstva. Klimatski požar je, po levičarsko – sekularnom načinu mišljenja, posledica zagrevanja i povod za smanjenje emisija štetnih gasova. U apokaliptičkom kodu, isti požar može postati dokaz da se biblijska predviđanja obistinjuju. Rat može biti politički neuspeh koji zahteva diplomatiju, ali i željeni signal „poslednje bitke“, Armagedona. Takvo tumačenje je opasno jer preokreće motivaciju: što se stanje sveta pogoršava, to je uverenje da smo blizu raspletu snažnije.

Stvarne krize su dovoljno duboke i bez mistike. Klimatske promene pojačavaju požare, suše, poplave i migracije, gubitak biodiverziteta menja ekosisteme, nejednakost i rast troškova života stvaraju osećaj društvene nepravde, ratovi i nuklearno naoružavanje vraćaju strah od velikog sukoba. Zato apokaliptički diskurs ne nastaje u vakuumu. On se kači za stvarne strahove i daje im unedljivu priču. Problem je što ta priča često ne traži uzroke u oligarhijskoj politici zločinačke Epstin „elite“ ili u geopolitičkim odlukama, već u moralnoj pokvarenosti društva, migrantima, sekularizmu, itd.

Knjiga analizira propovedi Džona Hejgija i srodnih evangelističkih lidera koji savremene ratove, požare i političke događaje uklapaju u proročku mapu. Ankete pokazuju da značajan broj Amerikanaca veruje da se poslednja vremena približavaju. Ali autorke ne svode to uverenje na neobrazovanost ili iracionalnost. U sredini u kojoj se zaista smenjuju pandemija, inflacija, rekordne temperature i vojni sukobi, osećanje da „nešto veliko puca“ nije izmišljeno. Političko pitanje je ko će tom osećanju dati značenje.

KORONOKRATIJA I TRAMPOVE PRISTALICE

Pandemija kovida-19 je ključna prekretnica. Početni strah, zatvaranja, gubitak posla i izolacija razorili su poverenje u institucije. Ogroman broj ljudi je s razlogom postavljao pitanja o nejednakim posledicama restrikcija i o moći farmaceutskih i tehnoloških kompanija. Ali paralelno je eksplodirala svest o tome da je koronokratija možda početak totalitarne kontrole. Neke protestantske grupacije su otpor zatvaranjima pretvorile u duhovni rat, a mreže kao Turning Point USA Faith pomogle su da se antivakcinalni, antidržavni i izborni narativi spoje sa biblijskim narativom.

Po čitanju autorki, pobuna Trampovih pristalica i 6. januar 2021. ne mogu se razumeti samo kao politički protest koji je izmakao kontroli. Unutar dela učesnika postojao je jasan religijski jezik – molitve, proročanstva, apokaliptička očekivanja i uverenje da se „Božja volja“ mora odbraniti od izbornog ishoda: izbori prestaju da budu procedura u kojoj je moguć poraz i postaju kosmička bitka dobra i zla. Ako je protivnik demonski, onda prihvatanje njegove legitimne pobede može izgledati kao greh.

RAT U GAZI

Napad Hamasa 7. oktobra 2023, rat u Gazi i kasnije širenje regionalnog sukoba za autorke su još snažniji katalizator „apokalipse sada“. One opisuju kako su pojedini jevrejski i hrišćanski mesijanski krugovi u nasilju videli „znake“ teritorijalno – proročkog raspleta. U isto vreme, deo američkog vojnog i političkog establišmenta koristi jezik duhovnog sukoba: nuklearno naoružane države i moderne armije dobijaju političke aktere koji ponekad govore kao da je izbijanje velikog sukoba deo sakralnog raspleta.

Zašto su apokaliptičke priče tako uspešne u privlačenju ljudi? Odgovor je nadasve socijalni. U mnogim delovima Sjedinjenih Država i Latinske Amerike javne institucije su nikakve, sindikati su oslabljeni, a socijalna država ne pruža dovoljno zaštite. Protestantska grupa apokaliptičara može da ponudi nešto što je materijalno: obrok, negu dece, savetovanje, pomoć pri pronalaženju posla, malu kliniku, grupu prijatelja i osećaj smisla. Autorke se oslanjaju na Majka Dejvisa, koji je pentekostalizam opisivao kao izuzetno uspešan pokret u gradovima pod udarom teškog siromaštva. To znači da borba protiv fundamentalizma ne može da bude samo intelektualno razobličavanje njihove teologije, nego mora da ponudi konkretne socijalne mere.

Vladimir Dimitrijević: NEKROPOLITIČAR: VUČIĆEVA SRBIJA U OGLEDALU AKILE MBEMBE

"TEOLOGIJA OSLOBOĐENjA“ I „BUNKER TEOLOGIJA“

U Latinskoj Americi sveštenici i vernici su sredinom XX veka povezivali jevanđeosku brigu za siromašne sa sindikatima, zemljišnom reformom i ljudskim pravima. Ta tradicija je često bila meta desnih diktatura i hladnoratovskih operacija: religijski jezik može da se kreće u dva suprotna smera – jedan vidi siromaštvo i rat kao znamenje da se kraj približava, a drugi ih vidi kao nepravdu koju vernik mora da menja ovde i sada.

U poslednjem delu, „Apokalipsa ne“, autorke traže „pukotine“ u evangelističkom i desničarskom bloku. Mlađi vernici su, po anketama koje navode, manje jednoznačni u stavovima o Izraelu i ratovima. Pojedine konfesije organizuju pomoć migrantima, smeštaj i hranu, čak i kada je nacionalna politika usmerena na deportacije. Ta praksa ih vraća delatnoj novozavetnoj etici: „Izleči bolesne, nahrani siromašne, primi stranca.“ To je mogućnost da se religija odvoji od politike bunkera.

Opasnost od religioznog narativa nastaje kada proročanstvo ukine kontingentnost politike i kada se ishod unapred zna, a ljudi postanu samo figure u scenariju koji mora da bude dovršen. Nasuprot tome, oslobodilačke religijske tradicije prihvataju da je budućnost otvorena i da je dužnost vernika da ublaži patnju, a ne da je pozdravlja kao dokaz smaka sveta. To je kritika ideje da smo na putu ka konačnom spasenju koje opravdava žrtvovanje sadašnjeg sveta.

PRIZIV DIGITALNOG „BOGA“ – ILI DEMONA

A sad, pravac Silicijumska dolina.

Naomi Klajn i Astra Tejlor ne tvrde da su tehnološki moćnici tajno organizovana sekta, već da jezik, ubrzanje razvoja tehnike i političke posledice njihovih vizija sve više liče na eshatologiju. Umesto Drugog dolaska, centralni događaj je AGI ( veštačka opšta inteligencija ) ili superinteligencija koja bi navodno nadmašila čoveka u gotovo svim kognitivnim zadacima. Umesto raja, obećavaju se izobilje, lečenje bolesti, kraj oskudice i širenje civilizacije u svemir. Umesto pakla, postoji druga proročka škola koja upozorava da bi isti sistem mogao da uništi čovečanstvo.

Priča ne može da mimoiđe Pitera Tila, čiji politički i intelektualni projekti već dugo traže „izlaz“ iz ograničenja demokratske države. PayPal je zamišljan kao novac koji lakše prelazi suverene granice, a morske platforme i „startap države“ nude privatne političke zone. I svemir je krajnji prostor bekstva. Til istovremeno govori jezikom hrišćanske eshatologije i tehnologije, a protivnike tehnološkog ubrzanja ponekad smešta u biblijske kategorije. Tako se religijski i tehnološki „krajevi vremena“ međusobno dodiruju.

Zatim dolazi ono što nazivaju „AI pučem“: naglo i vidljivo političko približavanje najmoćnijih tehnoloških rukovodilaca Donaldu Trampu i široj „deregulatorskoj desnici“. Autorke odbacuju objašnjenje da je reč samo o oportunizmu ili ličnom strahu od gubitka pozicija. Materijalna osnova saveza je, po njima, ogromna infrastrukturna glad generativne veštačke inteligencije. Trening i pokretanje velikih modela zahtevaju data-centre, električnu energiju, vodu za hlađenje, čipove, minerale, zemljište, nove dalekovode i milijarde dolara kapitala. Svaka ekološka, antimonopolska ili radnopravna regulacija može usporiti trku, pa vlast spremna da ukida pravila postaje saveznik ludaka poput Tila i njemu sličnih.

Altmanova teza ( Čet Dži Pi Ti gazda ) je da najuspešniji ne grade samo kompanije, već „nešto bliže religiji“. Rukovodioci više ne prodaju samo softver, nego tvrde da stvaraju tehnologiju koja će promeniti samu definiciju inteligencije i života. Mark Andrisen piše manifeste o tehnologiji koja „spasava svet“. Drugi obećavaju lekove, naučna otkrića, personalizovano obrazovanje i materijalno obilje. Ilon Mask govori o mogućnosti „digitalnog boga“, dok istovremeno upozorava da AI može postati ogroman rizik.

TEHNO – OPTIMISTI I TEHNO – PESIMISTI

Postoji čudan konsenzus između tehno – optimista i tehno – pesimista. Jedni veruju da će superinteligencija biti spasilac, a drugi da bi mogla biti demon. Ali obe strane često prihvataju istu osnovnu pretpostavku: da je stvaranje nadljudske inteligencije blizu i da zbog toga uobičajena politička merila treba suspendovati. Ako se zaista nalazimo na pragu najvažnijeg događaja u istoriji vrste, onda se čini razumljivim trošiti neograničene resurse, zaobići zakonske procedure ili tražiti poseban regulatorni režim. Upravo je ta logika, više nego pitanje da li će AGI zaista nastati, predmet njihove kritike.

Autorke zato daju značajan prostor skeptičnim naučnicima kao što su Emili Bender i Aleks Hana. Umesto da velike jezičke modele tretiraju kao začetak svesti, ovi istraživači ih opisuju kao sisteme statističkog modelovanja i sinteze koji su izuzetno moćni u obradi obrazaca, ali nemaju dokazanu opštu inteligenciju. Nije naše da pokušavamo da tehnički presudimo raspravu o AGI-ju – u pitanju je politički efekat proročanstva. Ako investitori, vlade i javnost poveruju da je „božanska“ inteligencija gotovo neizbežna, ta vera sama proizvodi realnost: novac se preusmerava, elektrane se grade, regulacija se ubrzava ili ukida, a radnici i zajednice snose trošak.

Ono što je najopasnije je endokolonizacija.

EKSKURS: OPET VIRILIO

Pol Virilio koristi pojam „endokolonizacija“ da opiše specifičan, moderan oblik kontrole i dominacije koji se više ne sprovodi na geografskim teritorijama, već unutar samog ljudskog tela i društvenog tkiva kroz razvoj tehnologije i nauke. Za razliku od klasične kolonizacije (osvajanja stranih zemalja i spoljašnjih prostora), endokolonizacija predstavlja kolonizaciju iznutra.

Tehnologija se više ne nalazi samo oko nas (u vidu mašina, automobila ili zgrada), već ulazi u nas.

Kroz biotehnologiju, mikročipove, transplantacije, pejsmejkere i nanotehnologiju, vojno-industrijski i tehnološki kompleks počinje direktno da kontroliše i formatizuje ljudski biološki supstrat. Telo postaje poslednja granica koju tehnologija treba da osvoji. Brzina modernih telekomunikacija ukida fizičku udaljenost (prostor). Kada se spoljašnji prostor „smanji” do tačke momentalne globalne povezanosti, društveno-politički pritisak se okreće ka unutra, ka psihološkom i fiziološkom prostoru pojedinca. Dok je Mišel Fuko pisao o „panoptikonu“ i spoljašnjoj disciplini i nadzoru tela u zatvorima, ludnicama i fabrikama, Virilio ističe da postsavmeno društvo prelazi na suptilniju kontrolu. To je nevidljiva „logistika percepcije” i biološka kontrola gde se moć instalira direktno unutar ljudskog subjekta.

Virilio naglašava da većina ovih tehnologija potiče iz vojnih istraživanja. Telo pojedinca se nesvesno prilagođava potrebama tehnološkog sistema, čime se vrši tiha i neosetna „reformacija“ čovečanstva prema unapred određenim algoritmima i matricama.

U trci za maksimalnom brzinom i efikasnošću rizikujemo da sopstvena tela i umove predamo pod potpunu kontrolu tehnoloških i vojnih aparata.

To i jeste jedna od tema knjige „Tehnofašizam“.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA SAMOUNIŠTENjA

Generativna AI infrastruktura troši ogromne količine energije i vode. Data-centri mogu da podignu lokalnu potrošnju struje, povećaju pritisak na vodne sisteme i višestruko produže život gasnih ili ugljenih elektrana koje bi inače bile ugašene. Obećanja tehnoloških kompanija o klimatskoj neutralnosti dolaze u sukob sa trkom za što većim modelima veštačke inteligencije. U tom raskoraku je suštinski apokaliptički paradoks: kompanije tvrde da grade budućnost čovečanstva, dok istovremeno povećavaju pritisak na fizički svet koji tu budućnost mora da nosi.

Drugi materijalni trošak je rad. AI industrija se javnosti predstavlja kao visokotehnološka i automatizovana, ali počiva na ogromnoj količini ljudskog rada koji je često nevidljiv: označavanje podataka, filtriranje nasilnog sadržaja, održavanje infrastrukture, rudarenje minerala i proizvodnja čipova. Pored toga, sami modeli se obučavaju na ogromnim korpusima tekstova, slika i muzike, što izaziva sporove o autorskim pravima i prisvajanju kulturnog rada. Za autorke je važno da se „nematerijalni oblak“ pokaže kao veoma materijalna industrija.

Veliki modeli proizvode ogromne količine sintetičkog sadržaja, od korisnih rezimea do grešaka, dubokih „lažnjaka“ i automatizovanog „slopa“. Kada se taj sadržaj umnožava brže nego što institucije mogu da ga proveravaju, povećava se teškoća održavanja zajedničke stvarnosti. To se nadovezuje na političku ekonomiju platformi koje već nagrađuju bes, konflikt i senzaciju: tehnologija koja obećava savršenu informaciju može istovremeno da ubrza informacioni haos.

EKSKURS: KRAĐA INTELEKTUALNE SVOJINE

Da bi generativna veštačka inteligencija mogla da piše, crta ili pravi video-zapise, ona mora biti obučena na milijardama postojećih primera. Razvojne kompanije uzimaju knjige, članke, umetničke slike i kodove zaštićene autorskim pravima sa interneta bez dozvole, obaveštenja ili finansijske naknade stvaraocima. Mnogi umetnici tvrde da je to direktna nelegalna eksploatacija njihovog rada kako bi se napravio komercijalni proizvod koji će ih kasnije zameniti na tržištu. Tehnološke gigante brani koncept „poštene upotrebe“ (u pravnom sistemu SAD). Oni tvrde da AI ne kopira dela direktno, već „uči“ iz njih na način na koji čovek uči analizirajući tuđe stilove. Krajnji rezultat (algoritmi i statistički modeli) je transformativan i smatra se inovacijom.

Prema zakonima većine zemalja, autor može biti isključivo fizičko lice (čovek) koje je stvorilo originalnu duhovnu tvorevinu. Iako veštačka inteligencija uglavnom kreira „nova“ dela na osnovu verovatnoće, često se dešava da generisani sadržaj previše liči na stil konkretnog umetnika ili direktno sadrži delove tuđeg koda ili teksta, što otvara prostor za tužbe zbog povrede prava.

Kako bi se sprečila stihijska „krađa“, države pokušavaju da uvedu regulativu:

Zakon o veštačkoj inteligenciji (AI Act) u Evropskoj uniji: Ovaj zakon primorava kompanije koje razvijaju AI da budu potpuno transparentne u vezi sa materijalom koji koriste za trening i da poštuju autorska prava EU.

Opcija za odjavu (Opt-out): Sve više platformi omogućava umetnicima da označe svoja dela kodom koji zabranjuje AI botovima da ih koriste za trening.

Licenciranje: Velike tehnološke kompanije počinju da sklapaju milionske ugovore sa novinskim kućama, izdavačima i foto-bazama (npr. Shutterstock, Reddit) kako bi legalno kupovale podatke za obuku modela.

TEHNO – TOTALITARIZAM I BEKSTVO U BUNKERE

Najveća opasnost od veštačke inteligencije je novi totalitarizam. Zato, po Naomi Klajn i Astri Tejlor, treba preći na kompanije kao Palantir i Anduril, „klaud“ provajdere, proizvođače dronova i sisteme biometrijskog nadzora. Sateliti prikupljaju podatke, „klaud“ ih skladišti, AI ih analizira, sistemi za prepoznavanje identifikuju osobu, a dron ili policijska jedinica deluje. Svaki sloj sistema može da pripada drugoj privatnoj kompaniji, ali zajedno obrazuju infrastrukturu državne sile. Nema više demokratije: ključne odluke o takvim sistemima sve češće donose korporativni odbori i ugovori, a ne glasanje ili javna rasprava.

Nacionalna bezbednost daje dodatno opravdanje. Trka sa Kinom predstavlja se kao razlog da Sjedinjene Države ne mogu sebi dozvoliti sporije i pažljivije razvijanje AI-ja. Ako rival neće čekati, ni mi ne smemo čekati i to je logika koja svaku regulaciju pretvara u rizik po opstanak države. Tu srećemo logiku hladnoratovske trke u naoružanju: čak i ako većina aktera veruje da bi svima bilo bolje sa kontrolom naoružanja, strah da će drugi prvi steći prednost gura sistem ka sve većoj opasnosti.

Tehnološki libertarijanizam često govori o bekstvu od države, ali najveći projekti zavise od države: od javnih subvencija, energetskih mreža, vojnih ugovora, istraživanja finansiranog poreskim novcem, kontrole minerala i diplomatske sile. Zato potpuni „izlaz“ nije moguć. Tehnološka elita ne želi državu bez moći nego želi državu koja će biti snažna prema konkurentima, radnicima i sirotinji, a slaba u regulisanju kapitala.

Milijarderi koji javno govore o svetloj tehnološkoj budućnosti istovremeno kupuju zemlju na Novom Zelandu, grade privatne komplekse, ulažu u svemirske programe ili maštaju o privatnim gradovima. Ova dvojstvenost pokazuje da čak i glavni propagandisti „izobilja za sve“ praktično planiraju scenario u kojem će im bogatstvo kupiti izlaz ako se zajednički sistem raspadne. Time se tehnološka mesijanska priča spaja sa religijskom: katastrofa je strašna za većinu, ali izabrani veruju da imaju kapiju za bekstvo.

EKSKURS: VIRILO O NEIZBEŽNOSTI GREŠKE

Jedan od najpoznatijih Viriloovih postulata glasi: „Kada smislite brod, izumeli ste i brodolom. Kada smislite avion, izumeli ste i avionsku nesreću.“ Svaka tehnologija sa sobom nosi svoj specifičan, ugrađeni akcident.

Prema Viriloovoj teoriji, „integralni akcident“ veštačke inteligencije i vojnih dronova neće biti pad jedne letelice. To će biti globalni, sistemski kvar – situacija u kojoj autonomni AI algoritmi pogrešno protumače civilni pokret kao pretnju, pokrenu lančanu reakciju, izgube kontrolu ili uđu u međusobni rat autonomnih mašina bez mogućnosti da čovek pritisne kočnicu.

MASK U MEMFISU

Rasprava o veštačkoj inteligenciji kod autorki knjige o apokaliptičnom tehnofašizmu sa spušta sa nivoa globalnih proročanstava na jedno konkretno mesto: Memfis u Tenesiju. Autorke prate izgradnju Maskovog data-centra Colossus, namenjenog kompaniji xAI i modelu Grok, kako bi pokazale da „oblak“ ima adresu, cevi, turbine, dalekovode i komšije. Prema njihovom prikazu, Memfis je izabran upravo zato što je projekat mogao da se razvija ogromnom brzinom. Mask je u kratkom roku preusmerio hiljade Nvidia čipova, a postrojenje je stavljeno u funkciju za oko četiri meseca. Brzina se predstavljala kao dokaz preduzetničke genijalnosti, ali za autorke je centralno pitanje šta je sve moralo da bude zaobiđeno da bi brzina postala moguća.

Najsporniji deo projekta bile su gasne turbine koje su proizvodile struju za data-centar. Klajnova i Tejlorova opisuju više desetina mobilnih metanskih turbina, od kojih su neke radile bez uobičajenih dozvola za izvore zagađenja. „Southern Environmental Law Center“ je ceo kompleks nazvao faktički nedozvoljenom elektranom. Sve je kao u doba aparthejda: u delu Memfisa okruženom pretežno afroameričkim zajednicama koje već decenijama trpe industrijsko zagađenje i povišen rizik od respiratornih i drugih bolesti Mask gradi „budućnost“. Time se visokotehnološka budućnost naslanja na klasični obrazac iz 19 veka: što manje „crnja“, manje rasizma.

Posebno mesto ima Bokstaun, naselje čija istorija seže do oslobođenih robova i radničkih porodica koje su generacijama živele blizu železnice, industrije i skladišta. Lokalni aktivista Džastin Dž. Pirson i organizacija „Memphis Community Against Pollution“ već su pre xAI vodili borbu protiv naftovoda i industrijskih emisija. Klajnova i Tejlorova kroz njihov rad povezuju sadašnju borbu sa čuvenim štrajkom sanitarnih radnika 1968, tokom kojeg su radnici nosili natpis „I Am a Man“, a Martin Luter King mlađi održao poslednje govore. Naslov poglavlja ( od „Ja sam čovek“ do „Ja sam živ“ ) naglašava da se spor oko dostojanstva rada proširio na samo pravo zajednice da diše, pije vodu i ostane na mestu na kojem živi.

KOME KORIST?

Ako jedna kompanija dobija infrastrukturu, poreske olakšice i brze dozvole, ko plaća proširenje elektromreže? Ko trpi zagađenje? Koliko trajnih radnih mesta ostaje posle izgradnje? I ko ima pravo da kaže da je cena previsoka? U priči o Memfisu lokalno stanovništvo često saznaje o ključnim odlukama tek nakon što su one već donete: infrastruktura koja će, kako se tvrdi, preoblikovati čovečanstvo razvija se bez proporcionalnog demokratskog nadzora.

Data-centri se politički prodaju kao investicije i izvori poslova, ali su po prirodi veoma automatizovani. Veliki broj radnika je potreban tokom gradnje, a zatim relativno mali broj ljudi održava hiljade servera.

Istovremeno, industrija koja ih gradi obećava automatizaciju ogromnog broja kancelarijskih, programerskih, administrativnih, ali i kreativnih poslova: sve je manje zapošljavanje mladih u zanimanjima najizloženijim generativnom AI-ju.

Martin Luter King je šezdesetih godina 20. veka upozoravao da automatizacija može povećati produktivnost, ali istovremeno ostaviti milione bez sigurnosti ako se dobici ne podele. King nije bio protiv tehnologije kao takve. Njegov odgovor je bio politički: javno zapošljavanje, garantovani prihod, radnička prava i društvena preraspodela produktivnosti. Ta tradicija je protivstavljena savremenom obećanju da će tehnologija sama stvoriti obilje. Ako vlasništvo ostaje u rukama oligarhije, rast produktivnosti ne znači automatski i bolji život većine.

NISU VIŠE „ZELENI“

Tokom prethodne decenije Google, Microsoft, Meta i drugi gradili su imidž kompanija koje će svoje poslovanje uskladiti sa dekarbonizacijom. Sa eksplozijom AI potražnje, ti ciljevi postaju teži. Potreba za stalnom i velikom količinom električne energije dovodi do novih ugovora sa gasnim elektranama, produžavanja života postojećih postrojenja i interesovanja za nuklearnu energiju: tehnološka ekspanzija se tretira kao neupitna, a klimatski ciljevi kao promenljiva vrednost koja mora da se prilagodi moći kapitala.

Bil Gejts i drugi tehnološki lideri su primeri promene tona: sa naglašavanja hitnosti u rešavanju problema klimatske krize oni brzo prelaze ka retorici u kojoj je prioritet ekonomski razvoj i tehnološko rešenje, a ne ograničenje potrošnje resursa. Ta promena nije samo intelektualna. Ona omogućava politički savez sa naftnom industrijom, koja u AI data-centrima vidi novog velikog kupca gasa i električne energije. Tako industrija koja je donedavno bila simbol „čiste“ digitalne ekonomije postaje argument za novi talas „prljave“ energetske ekspanzije.

Vladimir Dimitrijević: Uskoro vas neće biti – obećanja veštačke inteligencije

NADZOR NAD ISTINOM I „POKRET ZA ŽIVOT“

Mask je kupovinu Twitter-a i razvoj Grok-a opravdavao, između ostalog, tvrdnjom da su postojeći sistemi i platforme ideološki „woke“. Da li je samo to u pitanju? Ukoliko AI model postaje posrednik kroz koji milioni ljudi dobijaju odgovore, pitanje njegovog „podešavanja“ nije trivijalno. Ko određuje šta je pristrasnost, šta je činjenica i koja istorijska tumačenja su legitimna?

Novina je u tome što vlasnik platforme može istovremeno biti politički akter, infrastrukturni snabdevač države i vlasnik AI modela. Ta koncentracija uloga povećava mogućnost da privatna ideološka preferencija postane deo informacionog okruženja za milione ljudi. Autorke ne predlažu da država propisuje jednu istinu, već da se tehnološka moć rasprši, modeli podvrgnu nezavisnom nadzoru i stvore javni uslovi za proverljivost.

Novi američki „pokret za život“ čine koalicije ljudi koji brane uslove življenja od infrastrukturnih projekata. U Virdžiniji, Džordžiji, Arizoni, Španiji i na teritorijama domorodačkih nacija lokalne zajednice protestuju zbog vode, struje, zemljišta i poreskih olakšica za data-centre. Neke od tih koalicija su leve, neke konzervativne, neke domorodačke, a neke nemaju jasan ideološki profil: fizička realnost može stvoriti saveze koji ne prate nacionalne kulturne podele.

Ako razvoj AI-ja zahteva da se voda, električna energija, državni novac i klimatski slom podrede beskonačnom rastu modela, onda se mora pitati kome tehnologija služi: demokratija ne sme prihvatiti „trku“ kao prirodni zakon. Tehnologija može biti javni resurs, ali samo ako je njen razvoj podređen životu, a ne obrnuto.

BUNKER DRŽAVA

Nalazimo se u Severnoj Karolini posle uragana Helen 2024. Oluja je uništila puteve, kuće i čitave zajednice u Apalačima. U prvim danima posle katastrofe, pored stvarnih problema sa spasavanjem i sporom pomoći, društvenim mrežama su se širile tvrdnje da FEMA namerno zanemaruje bele stanovnike, da vlada želi da im otme zemljište zbog litijuma i da je novac za pomoć „dat migrantima“. Neke teorije išle su još dalje i tvrdile da je čak i nevreme bilo namerno izazvano. Pretnje službenicima za pomoć postale su toliko ozbiljne da su povremeno usporavale ili prekidale rad.

Stanovnici su napušteni, infrastruktura nedovoljna, birokratija zaista spora.Nije kriva vlast, nego migranti: tu priču nudi oligarhijska banda na čelu SAD. Samo da ljudi ne pomisle ko je zaista kriv.

U isto vreme, krajnje desne grupe su na terenu sa hranom, motornim testerama i propagandom: kada državni sistemi ne stignu do ljudi, politički pokret koji prvi ponudi praktičnu pomoć stiče legitimitet. U suštini, demokratska politika ne može da se svede na pobijanje dezinformacija. Ako je nečiji most srušen, nije dovoljno reći da je teorija zavere netačna – neko mora da obnovi most.

Država koja smanjuje kapacitete za pomoć narodu, zdravstvo i socijalnu zaštitu, a istovremeno masovno povećava sredstva za deportaciju, pritvor i granični nadzor, po njihovom tumačenju otkriva šta zaista smatra budućnošću. Umesto da pomaže zajednici na udaru klimatskih i socijalnih lomova, ona se priprema da kontroliše kretanje ljudi koje će te krize pokrenuti.

Pred nama je masovno regrutovanje u ICE, koje donosi bonuse za nove agente i širenje pritvorske infrastrukture, paralelno sa smanjenjem delova civilne federalne administracije. Jezik deportacije postaje logistički i tehnološki: ljudi se prikazuju kao „slučajevi“ koji se mogu brže identifikovati, sortirati, pritvoriti i ukloniti.

MIGRACIJE: ISTINA I KANCER – KAPITALIZAM

Jedna od „desnih“ priča je da elite namerno podstiču imigraciju kako bi demografski „zamenile“ domaće belo ili hrišćansko stanovništvo i stvorile novo biračko telo. Ta konspirološka ideja je ušla u glavni tok preko televizijskih voditelja, influensera i političara. Ilon Mask ponavlja priču o „invaziji“ i „izumiranju“ Zapada i podržava figure kakav je Tomi Robinson. ( Mejnstrim mediji, političari i organizacije za ljudska prava često ga opisuju kao ekstremnog desničara, islamofoba i belog nacionalistu. Sam Robinson sebe definiše kao „patriotskog aktivistu” koji se bori protiv nekontrolisane imigracije, radikalnog islama i zaštite slobode govora). Mask, iz svojih razloga, migraciju pretvara iz složenog ekonomskog, humanitarnog i geopolitičkog pitanja u biološku bitku za opstanak.

Roman Žana Raspaja Kamp svetaca prikazuje masu nebelih izbeglica koja „preplavljuje“ Evropu i dugo je služio kao kultni tekst antiimigrantske desnice. Slične ideje pojavljuju se kod terorista poput Andersa Brejvika, koji je 2011. u Norveškoj ubio desetine ljudi verujući da se bori protiv „islamizacije“ Evrope. Nije svaka kontrola granica nasilje, ali, novi, tehno – fašizam, može da koristi ljudske strahove radi postizanja totalitarne kontrole.

Najvažnija kontradikcija jeste da su migracije koje radikalna desnica koristi kao dokaz „invazije“ sve više povezane sa krizama koje mnoge desne vlade ne žele da rešavaju: ratovima, nejednakošću i klimatskim promenama. Ljudi napuštaju regione pogođene sušom, gubitkom prihoda, političkim raspadom ili oružanim konfliktom. Umesto smanjenja uzroka, politički odgovor postaje utvrđivanje granice. Tako se država zamišlja kao ogroman bunker: unutra se čuvaju resursi, a spolja ostaju oni koji beže od posledica globalnog sistema.

ŠIROM SVETA

U Norveškoj, Austriji, Italiji, Velikoj Britaniji, Čileu i Argentini različite stranke kombinuju priču o nacionalnom opstanku sa ekonomskim nezadovoljstvom. Paradoks je što ankete često pokazuju da su ljudima troškovi stanovanja, zdravstvo i plate neposredniji problemi od imigracije. Ali imigracija ima jednu političku prednost: omogućava da se složena ekonomska nesigurnost personalizuje. Lakše je pokazati na čoveka koji prelazi granicu nego na strukturu tržišta stanova, monopolsku cenu ili decenije poreske politike. To je kriptofašistička logika: nije kriv krupni, ludački kapitalizam poslednjih vremena, nego su krivi migranti, koje je taj isti kapitalizam pokrenuo da migriraju.

Ranija desnica često je jednostavno poricala klimatske promene. Nova struja ponekad prihvata da je priroda ugrožena, ali iz toga izvlači „bunkerski“ zaključak: našu zemlju, vodu i hranu treba čuvati za naše ljude. Španski Vox, na primer, govori o „pravoj ekologiji“ koja štiti nacionalni pejzaž, dok se protivi velikom delu klimatske politike EU. U Rumuniji i drugim zemljama slično se spajaju agrarna nostalgija, tradicionalna porodica i antiglobalizam.

Tu se javlja i pronatalizam. Strah od niskog nataliteta belih ili hrišćanskih populacija povezuje se sa strahom od imigracije. Tehnološki milijarderi, konzervativni tink-tenkovi i „tradwife“ influenseri govore o demografskom kolapsu: briga o natalitetu može biti legitimna demografska tema, ali postaje drugačija kada se deca tretiraju kao sredstvo rasne ili civilizacijske konkurencije. U tom okviru žensko telo postaje resurs nacionalnog opstanka.

SNABDEVANjE BUNKERA

Naomi Klajn i Astra Tejlor se oslanjaju na pojam „fosilnog fašizma“ i rad Kare Daget da bi pokazale da klimatska nestabilnost može oživeti klasičnu logiku Lebensraum-a: ako resursa ima sve manje, moćna grupa traži više prostora, minerala i zemlje, a ne pravedniju raspodelu. Zato u poglavlju razmatraju američko interesovanje za Grenland, retke minerale, kontrolu lanaca snabdevanja i strateške rezerve. Nacionalni bunker nije dovoljno samo ograditi – on mora biti i snabdeven, što često znači „ekstrakciju“ resursa iz drugih delova sveta.

Ovo dovodi do kritike centrističkih partija koje, u strahu da ne izgube birače, preuzimaju jezik radikalne desnice o „invaziji“: ako i umereni političari kažu da je migrant centralna pretnja, birač može zaključiti da je najdoslednije glasati za onoga ko nudi najoštriju meru. Alternativa bi bila vraćanje razgovora na materijalne uslove koji stvaraju nesigurnost – stanovanje, plate, javne usluge i klimatsku adaptaciju. Od toga, naravno, neće biti ništa.

Tokom nuklearne panike američka vlada je delila milione uputstava za privatna skloništa. Ipak, samo mali deo stanovništva je zaista izgradio bunkere. Popularne rasprave o tome da li treba oružjem odbraniti svoje sklonište od komšije – satirično opisane kao „naoružaj se protiv bližnjeg“ – izazivale su duboku moralnu nelagodu: individualni survivalistički instinkt nije jedina „prirodna“ reakcija na katastrofu. Ljudi često shvataju da sopstveno spasenje nema smisla ako podrazumeva da svi oko njih budu prepušteni smrti.

U klimatskim katastrofama, kao i u otporu deportacijama, obični ljudi formiraju mreže uzajamne pomoći koje prelaze ideološke i etničke granice. Ako ljudi u krizi spontano dele motorne testere, hranu, prevoz i informacije, onda postoji politička osnova za državu koja će postati socijalna, a ne „bunkerska“.

VIRALNI FAŠIZAM I TEHNO – NADZIRANjE

Živimo u svetu medijskih ličnosti koje mogu da proizvedu politički događaj tako što će pronaći ili konstruisati priču dovoljno šokantnu da postane viralna. U takvom sistemu istina je samo jedan od faktora, i to manje bitan – mnogo važnije je da video izazove bes, strah ili gađenje. Što je tvrdnja ekstremnija, to ima veći potencijal da se proširi.

Takva je bila priča o Haićanima u Springfildu u Ohaju, kada su se pojavile tvrdnje da migranti jedu kućne ljubimce. Kada političari i velike platforme preuzmu takvu priču, ona prestaje da bude samo internet glasina. Postaje materijalna sila: škole dobijaju pretnje, porodice se plaše, lokalni službenici troše vreme na smirivanje panike.

Posle 11. septembra 2001. sistemi masovnog prikupljanja podataka, nekada smatrani ekstremnim, postepeno su normalizovani. Program Total Information Awareness je formalno ugašen zbog kritika, ali se sama logika nastavila u privatnom sektoru: praćenje lokacije, kupovnih navika, komunikacije i lica postalo je deo uobičajene digitalne ekonomije. Kada država poželi da masovno identifikuje migrante ili druge ciljane grupe, više ne mora sve da gradi sama. Može da kupi pristup postojećem privatnom sistemu podataka.

Palantir, biometrijske kompanije, platforme, privatni zatvori, logističke firme i proizvođači dronova tako postaju delovi istog lanca vrednosti. Jedan akter prikuplja podatke, drugi ih analizira, treći pruža prostor za pritvor, a četvrti omogući transport. Autorke to nazivaju „Armagedonskim industrijskim kompleksom“ da bi naglasile da se na politici trajne krize može stabilno zarađivati. Ako su migracija, rat i društveni nemir dugoročni, onda je tu prava šansa za zaradu.

U tom sistemu se briše stara granica između ideologa i investitora. Džej Di Vens je pre političke karijere radio sa „rizičnim kapitalom“ i ulagao u medijske i tehnološke projekte, uključujući platforme koje su postale utočište desničara. Piter Til je istovremeno politički donator, ideolog i tehnološki investitor. Mask upravlja platformom, AI kompanijom, svemirskom infrastrukturom i velikim državnim ugovorima: to je novi oblik oligarhijske elite u kojoj se medijska, ekonomska i politička moć međusobno pojačavaju.

PUKOTINE U NARATIVU

Ipak, nije sve idealno. Krajnja desnica nije jedna ideološki disciplinovana organizacija. Njeni akteri se takmiče za publiku, novac i status, a platforma ih nagrađuje upravo kada napadaju jedni druge. Sukobi između Bena Šapira, Stiva Benona, Kendis Ovens, Takera Karlsona, Nika Fuentesa i drugih ličnosti oko Izraela, antisemitizma, ratova i „establišmenta“ pokazuju da zajednički neprijatelj ne uklanja duboke protivrečnosti.

Javlja se i problem između političara koji žele „masovnu patriotsku koaliciju“ i otvorenih belih suprematista koji se više ne plaše nacističke simbolike. Pokušaji da se Hitlerova estetika predstavi kao ironična, „edgy“ internet provokacija su opasni jer postepeno skidaju stigmu sa ideja koje su posle 1945. bile javno neprihvatljive. Ali istovremeno ta radikalizacija odbija deo konzervativaca i hrišćanskih vernika koji ne žele da budu povezani sa otvorenim rasizmom i antijevrejskom mržnjom.

Slična pukotina pojavljuje se u „tradwife“ i muško-suprematističkom internet svetu. Platforme su stvorile ogromno tržište za sadržaj koji romantizuje stroge polne uloge, žensku poslušnost i mušku dominaciju.

Paralelno su globalno popularni influenseri poput Endrua Tejta, koji mušku nesigurnost pretvaraju u komercijalni proizvod. Ali žene unutar konzervativnih krugova sve češće svedoče o seksualnom uznemiravanju, finansijskoj eksploataciji i cinizmu iza ideološkog marketinga.

Postoji i otpor Trampovoj politici deportacije: takav je bio otpor ICE operacijama u Minesoti. Ljudi su pratili kretanje federalnih agenata, upozoravali komšije i pratili njihovu decu do škole. Umesto očekivanog scenarija u kojem javnost aplaudira spektaklu sile, brojne akcije stvaraju simpatije prema onima koji su na meti. Kada represija postane fizički vidljiva u komšiluku, jer kada maskirani agenti razvaljuju vrata ili hapse poznatog komšiju, apstraktna reč „deportacija“ dobija drugačije značenje.

Klajnova i Tejlorova navode reči stanovnika Minesote koje ukazuju na lokalnu etiku: „Mi smo ljudi koji jedni drugima izguraju auto iz snega.“ Komšijska solidarnost polazi od svakodnevne navike uzajamnog pomaganja.

Savezna država Minesota se trudila da napravi niz poteza koji pomažu ljudima u socijalnom smislu, jer solidarnost nije samo moralna propoved. Ona je lakša kada ljudi imaju institucionalno iskustvo univerzalnih dobara.

POVRATAK SAME STVARNOSTI

Ako obećana deportacija ne snizi kiriju, a data-centar poveća račun za struju, ljudi će početi da misle. Ako Trampove carine podignu cenu robe, a Trampov rat ne donese bezbednost, narod može početi da razlikuje spektakl od svojih interesa. Slabost „armagedonaskog kapitalizma“ je u tome što profitira od problema koje ne rešava, pa vremenom može postati očigledno da je kriza njegov proizvod, a ne samo njegovo opravdanje.

Ključni „kontrapojam“ čitave knjige jeste „ovdašnjica“, „hereness“. Umesto politike „bunkerisanja“, autorke zagovaraju politiku ostajanja u zajedničkom svetu. Ljubav nije sentimentalnost – ona je javna obaveza: treba čuvati institucije koje omogućavaju zajednički život, štititi vodu i zemlju, razvijati javne usluge i ne prihvatati logiku po kojoj se u krizi prvo žrtvuju oni koji imaju najmanje moći.

Problem nije samo u pojedinačnim vođama, nego u koncentraciji novca, informacione infrastrukture i oružane sile. Ako nekoliko ljudi može da kontroliše internetske platforme koje oblikuju javni govor, kompanije koje grade sisteme nadzora, ogromne privatne fondove i pristup državnim resursima koje kontroliše vlast, onda se politička odgovornost sve lakše zamenjuje osećanjem nekažnjivosti. Zato se borba za „živi svet“, kako je knjiga naziva, mora voditi istovremeno protiv autoritarizma, ekonomske oligarhije i ekološkog razaranja. Autorke žele da pokažu da je suprotnost bunkeru mreža uzajamne brige koja omogućava da se kroz stvarne krize prolazi zajedno.

MOGUĆNOSTI OTPORA

Osnovna ideja Naomi Klajn i Astre Tejlor je jednostavna: umesto maštanja o čistom prostoru bez problema ( Marsu, privatnom gradu ili etnički homogenoj državi) politika treba da počne pitanjem kako da ostanemo i živimo zajedno tamo gde jesmo. To podrazumeva odbranu mesta od privatizacije, zagađenja, raseljavanja i autoritarnog nasilja.

Tako su u Veneciji građani protestovali zbog planiranog venčanja Džefa Bezosa. Za mnoge učesnike problem nije bio lični život milijardera, već činjenica da grad koji je već godinama izložen masovnom turizmu i istiskivanju svojih stanovnika može postati privatna scenografija za ultrabogate. Aktivisti su skrenuli medijsku pažnju sa glamuroznog događaja na pitanje kome grad pripada: ljudi su branili pravo da Venecija ostane živ grad, a ne luksuzni dekor.

Bezos je simbolički važan i zbog svemirskog projekta Blue Origin. Autorke povezuju privatizaciju grada sa privatizacijom kosmosa: u oba slučaja ogromno bogatstvo kupuje pravo na poseban izlaz. Nasuprot tome stoji iskustvo Vilijama Šatnera, koji je posle kratkog leta u svemir opisao ne trijumf osvajanja, već tugu zbog krhkosti Zemlje. Umesto da u crnini kosmosa pronađe uzvišeni novi dom, on je lepotu prepoznao kao naše zajedništvo na planeti Zemlji.

Kada se planeta posmatra samo kao skup resursa ili kao privremena platforma pre „multiplanetarne“ budućnosti, gubi se sposobnost da se vrednost živog sveta vidi nezavisno od profita. Književnica Džojs Kerol Outs je u jednoj polemici sa Ilonom Maskom nabrajala obična zadovoljstva ( prirodu, knjige, muziku, svakodnevni život ) kao stvari koje tehnološka fantazija često previđa. Politički problem nije ljubav prema raketi ili inovaciji, već gubitak osećaja da je naša Zemlja nešto nezamenljivo.

ODNOSI BEZ TELA I „OVDAŠNjICA“

Platforme obećavaju sve više odnosa bez fizičkog prisustva: virtuelne prostore, AI saputnike, sintetičke ličnosti i personalizovane svetove. To može biti korisno i oslobađajuće u mnogim situacijama, ali čovek gubi uporište u zajedničkoj stvarnosti. Razgovori sa četbotovima mogu da pojačaju paranoične ili grandomanske ideje korisnika, a Karen Hao piše o psihološkim posledicama intenzivne upotrebe sistema koji neprestano veliča sagovornika.

Hana Arent je već govorila o gubitku osećaja da pripadamo zajedničkom svetu sa drugima. Ona je i totalitarizam povezivala sa usamljenošću i raspadom zajedničkih institucija. Današnji čovek može biti neprestano povezan, a ipak društveno izolovan, okružen sadržajem koji potvrđuje samo njegovu priču. Radikalna desnica zatim nudi objašnjenje usamljenosti ( migrante, recimo ) i obećava povratak izgubljenoj zajednici.

„Ovdašnjica“ pokušava da reši isti problem suprotnim putem. Umesto da traži neprijatelja koji nas je navodno lišio pripadanja, ona gradi konkretne odnose: sindikat, skupštinu stanara, lokalnu grupu za zaštitu reke, školski savet, religioznu mrežu pomoći, a globalni pokret protiv data-centara je primer kako različita pitanja mogu da se povežu. U Španiji aktivisti koriste slogan „Tvoj „klaud“ isušuje moju reku“, čime nevidljivu digitalnu uslugu vraćaju na pitanje vodosnabdevanja.

Ljudi mogu početi od vrlo različitih razloga ( jedan brani vodu, drugi radna mesta, treći zemlju), a tokom zajedničke borbe otkrivaju vezu između problema. Takva koalicija je suprotnost internet politici koja najpre traži potpuno slaganje pa tek onda zajedničku akciju.

Vladimir Dimitrijević: Staljin i stvaranje Izraela

AHIL MBEMBE

Klajnova i Tejlorova ideju „ovdašnjice“ povezuju sa Ahilom Mbembeom i njegovim pozivom na „popravljanje sveta kao trajnu delatnost“. Mbembe je stekao globalnu prepoznatljivost svojim dubokim analizama kolonijalizma, rase, moći i savremenih globalnih sukoba. Njegov najuticajniji teorijski doprinos je pojam nekropolitika (necropolitics). Ovaj koncept definiše kao moć suverene države ili globalnih struktura da odlučuju o tome ko će živeti, a ko mora umreti, što predstavlja savremeni i mnogo suroviji oblik biopolitike Mišela Fukoa.

Vlast postaje nekropolitička onda kada ne samo da upravlja životom već aktivno raspoređuje izloženost smrti. Da bi to bilo moguće, ljudi se dele na one čiji život zaslužuje zaštitu i one koji mogu biti žrtvovani – stvaraju se neprijatelji, izuzeci i prostori u kojima normalna pravila slabe.

Istorijski, Mbembe takvu logiku prepoznaje u ropstvu, na plantaži, u koloniji i u aparthejdu, a u savremenom dobu u opsadi, okupaciji, infrastrukturnom ratu i delovanju ratnih mašina. Najvažnije je što nekromoć ne mora uvek neposredno da ubije. Ona može da kontroliše uslove pod kojima je život moguć i tako čitave grupe dovede u stanje trajne ranjivosti. Zbog toga Mbembe smatra da se savremena politika ne može razumeti samo kroz pravo, institucije i upravljanje stanovništvom. Potrebno je analizirati i raspodelu smrti: ko je zaštićen, ko izložen, ko je proglašen neprijateljem i ko je gurnut u „svet smrti“.

Mbembeova formula odlučne borbe za normalnost odbacuje i tehnološki reset i apokaliptičko čekanje. Svet nije jednom zauvek popravljiv. U tom smislu politika više liči na brigu nego na osvajanje.

POVEZANOST

Autorke pronalaze srodan jezik u franjevačkoj ekologiji, gde se priroda ne tretira kao spoljni resurs već kao mreža srodstva. Takođe se osvrću na domorodačke kosmologije koje zemlju shvataju relaciono, kao nešto čemu pripadamo, a ne nešto što posedujemo: ljudska sloboda ne može biti trajno izgrađena na uništenju uslova života.

Kao socijalistički i antifašistički pokret u Istočnoj Evropi, jevrejski Bund je insistirao da Jevreji imaju pravo na bezbednost i kulturni život tamo gde već žive, umesto da antisemitizam rešavaju samo odlaskom u nacionalnu državu. Doikayt – „ovdašnjica“ – značio je borbu za prava u konkretnom mestu.

Razlika je u kriterijumu pripadanja. Ako mesto pripada samo onima sa „pravom“ krvlju i precima, onda ljubav prema mestu postaje isključiva. Ako pripada svima koji u njemu žive, rade, brinu o drugima i prihvataju uzajamne obaveze, onda može biti osnova demokratske solidarnosti.

Primer te druge ukorenjenosti autorke nalaze u Mineapolisu, gde domorodačke zajednice organizuju patrole i centre za pomoć tokom kriza i policijskih ili imigracionih operacija. Pow Wow Grounds i druge lokalne institucije mogu za nekoliko sati postati čvorišta za hranu, informacije i zaštitu. To je „preperizam“ drugačije vrste: ne priprema jedne porodice da preživi protiv svih, već priprema mreže da niko ne bude ostavljen sam.

Politička podela često uspeva tamo gde ljudi imaju zatvorene fabrike, nedostupno zdravstvo, visoke kirije, loš prevoz. Poziv na toleranciju nije dovoljan ako se ne reše ti uslovi. Zato „ovdašnjica“ mora biti ekonomska politika, a ne samo etika: javni prevoz, stanovanje, škola, zdravstvo, zelena industrija i stabilan rad stvaraju mogućnost da se sused ne doživljava kao konkurent za ostatke posle gozbe „epstinovske“ oligarhije.

To je povratak Martinu Luteru Kingu: nije dovoljno govoriti o nebeskom Novom Jerusalimu – moraju se menjati Njujork, Atlanta i sva konkretna mesta nepravde. Tu se religijska i sekularna linija knjige ponovo spajaju. Politika „ostajanja ovde“ nije protiv nade u transcendenciju, već protiv upotrebe transcendencije kao izgovora da se stvarni svet napusti.

ZOHRAN MAMDANI I ANTITEZA FAŠIZMU

Kampanja Zohrana Mamdanija za mesto gradonačelnika Njujorka je, po Naomi Klajn i Astri Tejlor, primer pozitivnog modela.

Autorke počinju od iskustva izbora 2024, kada su delovi radničkih i manjinskih kvartova Njujorka pomerili glasove ka Donaldu Trampu ili nisu izašli na izbore. Umesto da te birače otpišu kao nepopravljivo reakcionarne, aktivisti oko Mamdanija su obilazili Kvins i Bronks i pitali ih šta ih je motivisalo. Odgovori često bili mnogo prozaičniji od velikih ideoloških objašnjenja: kirije su previsoke, hrana je skupa, ratovi izgledaju beskrajno, a političari ih ne slušaju. Neki su imali i antiimigrantske ili konzervativne stavove, ali kampanja nije polazila od pretpostavke da jedan stav iscrpljuje čitav politički identitet čoveka.

Masovna politika ne može da se gradi samo sa ljudima koji su već usvojili čitav paket ispravnih stavova. Ako organizator zahteva potpunu ideološku čistotu pre razgovora, ostaje u maloj subkulturi. Ako, naprotiv, ignoriše rasizam, islamofobiju ili ksenofobiju radi trenutnih glasova, onda izdaje sopstvena načela. Potreban je treći put: saradnja oko univerzalnih materijalnih interesa uz jasnu odbranu jednakih prava.

Mamdanijev program upravo pokušava da materijalizuje pripadanje zajednici. Besplatni autobusi, univerzalna briga o deci, zamrzavanje nekih kirija i jeftinije namirnice nisu samo ekonomske mere – one šalju poruku da grad treba da omogući ljudima da ostanu. U skupom globalizovanom gradu, „ostati“ postaje klasno pitanje. Ako nastavnici, medicinski radnici, dostavljači i mladi ljudi ne mogu da plate stan, grad se postepeno pretvara u prostor bogatih i privremenih radnika koji ih uslužuju.

Milijarderi često prete da će napustiti Njujork ako porezi porastu ili ako pobedi kandidat kog ne podržavaju. U medijima se pojavljuju priče o „Mamdani migration“, navodnom bekstvu kapitala. Za autorke je ta pretnja savremena verzija „štrajka kapitalista“: moćnici pokušavaju da demokratskoj većini pokažu da su određene politike nemoguće jer će novac jednostavno otići. To je, u malom, ista logika kao bunker: najmoćniji zadržavaju pravo izlaza, dok ostali moraju da žive sa posledicama.

Kampanja je zato insistirala na ljubavi prema gradu kao političkom osećanju. Mamdani je Njujork predstavljao ne kao apstraktnu „svetsku metropolu“, već kao konkretnu mrežu ljudi koji se razlikuju po jeziku, hrani, religiji i poreklu, a ipak dele metro, ulice, škole i kirije. U inauguracionom govoru formulisao je ideju da su najvažnije reči koje opisuju tu raznovrsnost jednostavno: „Njujorčani“. Autorke u tome vide direktnu suprotnost fašističkoj politici koja stalno sužava krug „pravih“ pripadnika.

PRITOKE VELIKE REKE

Vodi se duga i uporna borba.

Occupy Wall Street, pokreti stanara, Black Lives Matter, Standing Rock, kampanje Bernija Sandersa i radničko organizovanje nisu tretirani kao izolovani, propali trenuci, već kao pritoke jedne široke reke. Naomi Klajn i Astra Tejlor se oslanjaju na Vinsenta Hardinga, istoričara pokreta za građanska prava, koji je američku demokratiju opisivao kao reku sačinjenu od pritoka mnogih borbi.

Za autorke je važan i način organizovanja. Demokratski socijalisti Amerike i njihove kampanje ne nude samo sastanke o politici, već fudbal, druženja, obilaske, kulturne događaje i volonterske akcije. To može izgledati sporedno, ali ima centralnu ulogu. Ako se radikalizacija desnice često dešava u usamljenom digitalnom okruženju, onda antiautoritarna politika mora stvoriti fizička mesta gde ljudi stiču prijatelje i osećaj da su potrebni. Organizacija mora biti i društvena infrastruktura.

Postoje teška pitanja koja lako razbijaju koalicije. Jedno je policijsko nasilje. Umesto jednostavnog slogana koji može biti različito shvaćen, kampanja Zohrana govori o Departmanu za bezbednost zajednice koji bi deo kriza mentalnog zdravlja i beskućništva izmestio iz isključive nadležnosti policije. Drugo je Palestina. Mamdani je otvoreno kritikovao izraelsku politiku, a istovremeno insistirao na borbi protiv antijevrejske propagande. Zato postoji grupa Jews for Zohran. Ljudska prava su za sve: ako se zločin jednog saveznika opravdava zato što je „naš“, a zločin neprijatelja apsolutizuje, onda se pravni poredak pretvara u plemenski instrument.

PRIMERI OTPORA

Tu je i snažan otpor bogatih donatora, investitora i dela tehnološke desnice Mamdanijevoj kandidaturi. Neke javne ličnosti govorile su o selidbi, druge su finansirale protivničke kampanje, a Trampovi saveznici su osporavali njegovu pripadnost Americi i pominjali pitanje državljanstva. Tako se brzo ekonomski spor može etnizovati: muslimanski imigrant koji predlaže oporezivanje kapitalističkih moćnika bogatima postaje predstavljen ne samo kao politički protivnik, već kao strano telo.

Posle izborne pobede, autorke opisuju inauguracionu proslavu i ulični karakter kampanje kao pokušaj da se gradska vlast vrati u svakodnevni život. Ipak, autorke ne tvrde da jedan gradonačelnik može rešiti strukturne probleme globalnog kapitala. Ipak, potrebno je govoriti o ceni kirije i vrtića bez odricanja od zaštite manjina, graditi široku koaliciju bez skrivanja principa i davati ljudima konkretan razlog da veruju da demokratija može da proizvede materijalno dobro.

Autorke pominju nove leve i zelene pokrete u Nemačkoj i Velikoj Britaniji, kao i politiku Klaudije Šejnbaum u Meksiku, gde se klimatska i industrijska politika povezuje sa socijalnim programima, platama i javnim uslugama. Takođe se vraćaju Franklinu Ruzveltu i New Deal-u: jedan od istorijskih načina suzbijanja fašističkog iskušenja bio je pokazati da demokratska država može zaposliti, nahraniti i osigurati ljude.

Antifašistička politika mora biti više od odbrane institucionalnih procedura i moralne osude ekstremizma. Ljudi moraju imati razlog da žele da ostanu u demokratskom svetu. Ako demokratija znači samo formalno pravo glasa uz stalno pogoršanje stanovanja, rada i javnih usluga, onda će obećanje „razbijanja sistema“ ostati privlačno. Ovdašnjost pokušava da demokratsku pripadnost učini materijalnom.

OPASNOSTI NA PUTU

Autorke podsećaju na nuklearnu pretnju i Openhajmerovu generaciju kako bi podsetile da problem nikada nije bio samo u tome da li će jedan „ludi čovek“ pritisnuti dugme. Nuklearni sistem je opasan i kada njime upravljaju racionalni ljudi, jer sama struktura odvraćanja, tajnosti, automatizacije i trke u naoružanju stvara rizik katastrofalne greške. Taj uvid autorke proširuju na tehnološku i ekonomsku moć.

Simboličan primer je uvođenje AI modela i analitičkih sistema u Pentagon. Kada algoritmi pomažu u identifikaciji ciljeva, analizi obaveštajnih podataka ili simulaciji eskalacije, privatne platforme postaju deo arhitekture rata. Autorke ne tvrde da AI autonomno odlučuje o nuklearnom udaru, ali upozoravaju na tendenciju da se sve više koraka prepusti neprozirnim sistemima čiju logiku ni operatori ne mogu uvek u potpunosti da objasne. U sistemu u kome sekunde odlučuju, a greška može biti nepovratna, „brzina“ nije nužno vrlina.

Zato predlažu „novi pokret za razoružanje“. Pojam treba shvatiti šire od nuklearnog oružja. One žele da se razoružaju koncentracije moći koje omogućavaju pojedincima i korporacijama da donose odluke planetarnog dometa bez odgovarajuće demokratske kontrole. To obuhvata nuklearne arsenale, ali i monopol nad podacima, platformama, AI infrastrukturom i ogromnim privatnim bogatstvom. Zajednički imenitelj je sposobnost da se rizik prebaci na sve, dok se korist privatizuje.

KROĆENjE TEHNOMANIJAKA

Pošto su najveće tehnološke kompanije izgrađene uz ogromnu pomoć javnog istraživanja, infrastrukture, univerziteta i državnih ugovora, autorke smatraju da javnost ima pravo da postavlja uslove. Data-centar koji dobija subvenciju može biti obavezan na obnovljivu energiju, zaštitu lokalnih voda i prozirnost u radu. AI sistemi koji se koriste u osetljivim oblastima mogu biti podvrgnuti nezavisnom testiranju, radnopravnim standardima i pravu na žalbu, uz zaštitu privatnosti građana. Modeli čije odluke ne mogu biti objašnjene ne bi smeli da imaju neograničenu vlast nad zapošljavanjem, socijalnim pravima, migracijom ili upotrebom sile.

Autorke pozitivno pominju delove evropskog AI Act-a kao početak pokušaja da se različiti rizici regulišu različitim pravilima. Istovremeno smatraju da je regulacija nedovoljna ako najveće kompanije zadrže gotovo neograničenu tržišnu moć. Zato se vraćaju antimonopolskoj politici: razdvajanju funkcija, sprečavanju vertikalne integracije, ali i stvaranju javnih ili otvorenih alternativa. Ideja nije da država zameni privatni monopol državnim monopolom, već da niko nema infrastrukturnu poziciju iz koje može diktirati uslove celoj ekonomiji.

OPOREZOVATI MILIJARDERE, SPREČITI NEKAŽNjIVOST

Naomi Klajn i Astra Tejlor razmatraju predloge Bernija Sandersa i Ro Kane za porez na bogatstvo milijardera i procene da bi relativno mali procenat na ogromne imovine mogao prikupiti milijarde dolara. Autorke podsećaju i na Ruzveltov ratni predlog gornje granice prihoda. Njihov argument nije da je bogatstvo samo po sebi zločin, već da ekstremna koncentracija novca postaje koncentracija političke moći: omogućava kupovinu medija, finansiranje izbornih kampanja, lobiranje, pravne bitke i privatnu infrastrukturu izlaza.

U prilog tome pozivaju se na Marijanu Macukato i istoriju javnog finansiranja inovacija. Internet, GPS, poluprovodnici, farmaceutska istraživanja i brojne druge tehnologije nisu nastale u izolovanoj garaži privatnog preduzetnika, već iz mešavine javnog novca i privatne komercijalizacije. Ako društvo socijalizuje rani rizik, a privatizuje pozni profit, onda dobija najgoru kombinaciju: javnost plaća za inovaciju, a zatim mora da moli njenog vlasnika da se ponaša odgovorno.

Lažni „Božji ljudi“, političari, oligarsi i tehnološki vizionari koji sebe doživljavaju kao istorijski izuzetne ( i nekažnjive izuzetke ) počinju da govore kao da zakon važi samo za obične ljude. Autorke navode Trampovu formulu „onaj ko spasava svoju zemlju ne krši nikakav zakon“ kao kvintesenciju tog stava. Ako lider sebe proglasi spasiocem, onda se svaka pravna kontrola može predstaviti kao sabotaža protiv spasenja.

Istu tendenciju vide u napadima na Ujedinjene nacije, Međunarodni krivični sud i međunarodno pravo. Velike sile su, naravno, često kršile međunarodne norme i pre doba savremene desnice. To je argument protiv selektivne odgovornosti. Kada liberalne vlade tolerišu zločine sopstvenih saveznika, one stvaraju presedan koji će autoritarni naslednici koristiti još šire. Pravo koje važi samo za neprijatelje nije pravo sposobno da ograniči bilo čiju moć.

Autorke ukazuju na odluku administracije Baraka Obame da posle Bušove ere „gleda napred, a ne unazad“ umesto da temeljno procesuira mučenje i zloupotrebe iz doba američkog „rata protiv terora“. Sličnu logiku vide u nekažnjavanju biznis – rukovodilaca posle finansijske krize 2008. i u ograničenoj odgovornosti tehnoloških platformi za sistemske štete. Ako oligarhijske elite nauče da iz najvećih kriza izlaze bogatije i bez kazne, onda rizik postaje racionalna strategija.

GDE SMO?

Isto važi i u suprotnom političkom smeru. Klajnova i Tejlorova pozitivno ističu primere gde su institucije procesuirale pokušaje podrivanja demokratskog poretka, kao u slučaju Žaira Bolsonara, ali naglašavaju da pravna odgovornost ne sme biti sredstvo partijske osvete. Ona mora biti univerzalna, proceduralna i zasnovana na dokazima. Upravo zato je nezavisnost sudova važnija od želje da „naš“ tabor jednostavno pobedi.

Čovečanstvo je stvorilo alate čiji domet daleko prevazilazi institucije koje ih kontrolišu. Jedna kompanija može da utiče na komunikaciju milijardi ljudi, a jedan vlasnik može da promeni pravila platforme preko noći. I nekoliko firmi može da odluči gde će se izgraditi data-centri koji troše energiju čitavih gradova. „Svemoćna“ država može da uništi čitave gradove nuklearnim oružjem.

Novi pokret za razoružanje zato nije kampanja nego princip: smanjiti mogućnost bilo kog aktera da sam proizvede nepovratnu štetu. To podrazumeva kontrolu naoružanja, antimonopolsku politiku, poresku preraspodelu, jačanje javnih službi, zaštitu uzbunjivača, međunarodno pravo i demokratski nadzor tehnologije.

Niko ne sme biti nekažnjiv.

KAKO REŠAVATI ZAGONETKU NESTABILNOG SVETA?

Svi imamo realan doživljaj da se svet nalazi u seriji ogromnih kriza. Te krize ne mogu ili ne treba da budu rešene univerzalistički.

Ne sme se stvoriti kategorija izabranih koji će biti zaštićeni verom, novcem, državljanstvom, rasom ili tehnologijom. Ne sme da postoji infrastruktura koja omogućava sortiranje: granice, baze podataka, biometrija, privatna bezbednost, data-centri, oružje i platforme su strašno oruže. Mora biti poražena ideologija nekažnjivosti koja kaže da su normalna pravila suviše spora za „istorijsku misiju“.

Religijski bunker obećava spasenje van Zemlje, a tehnološki bunker obećava da će bogatstvo i inovacija prevazići ograničenja tela, planete i demokratije. Tu je i državni bunker obećava sigurnost zatvaranjem granice i izbacivanjem onih koji su označeni kao pretnja. Sva tri oblika imaju duboke unutrašnje razlike, ali imaju zajedničku spremnost da prihvate svet u kome neće svi biti spaseni.

Najopasnija je veza između apokaliptike i političke ekonomije. Apokaliptičko očekivanje može biti profitabilno. Privatni zatvori zarađuju od masovnog pritvaranja, a bezbednosne kompanije od granice. Investitori žive od rekonstrukcije posle katastrofe, a „Palantir“ od praćenja ljudi. Što je svet nestabilniji, više se prodaju nadzor, osiguranje, oružje i privatni izlaz.

Harizmatični lideri jesu važni, ali bi njihova moć bila manja bez institucionalne infrastrukture koja nagrađuje ekstreme. Algoritam koji te stavlja u centar pažnje, poreski sistem koji omogućava akumulaciju milijardi, izborni sistem zavisan od velikih donatora i privatizovana vojna tehnologija zajedno stvaraju uslove u kojima pojedinačna nekažnjivost postaje strukturna.

Nema predaje! Radnik koji je glasao za antiimigrantskog kandidata može se usprotiviti data-centru koji mu podiže račun. Konzervativni hrišćanin može odbaciti rasizam. Lokalna zajednica može braniti migranta koga poznaje iako podržava strožu granicu u apstraktnom smislu. Tehnološki radnici mogu odbiti projekat svoje kompanije.

Najdublja suprotnost nije između optimizma i pesimizma, već između dva načina preživljavanja. Prvi je selektivan: unapred pretpostavlja da će neki ljudi biti žrtvovani i ulaže u odvajanje izabranih od ostalih. Drugi je solidaristički: prihvata da krize dolaze, ali ulaže u institucije koje povećavaju šansu da što više ljudi prođe kroz njih. Bunker i mreža su dve arhitekture straha.

ŽIVI SVET I APOKALIPSA

„Živi svet“ nije samo ekologija u užem smislu. On obuhvata ljudska tela, kulture, životinje, reke, rad, gradove i demokratske institucije, sve ono što ne može biti u potpunosti pretvoreno u sintetički model ili privatni posed. Autori ne pozivaju na odbacivanje tehnologije, granica ili religije kao takvih. Ona kritikuje trenutak u kojem te sfere postanu mašine za selektovanje koje određuju čiji život ima vrednost.

Možda je najsnažnija ideja da apokalipsa nije samo budući događaj. Za ljude u ratu, požaru, poplavi ili siromaštvu, „kraj sveta“ može već biti lokalna stvarnost. Kada privilegovani govore o dalekoj budućoj katastrofi, lako je prevideti da drugi već žive u ruševinama. Politika koja želi da bude suprotnost „fašizmu poslednjih vremena“ zato mora da počne od sadašnjih krajeva sveta – da smanjuje patnju koja već postoji, umesto da je koristi kao pozadinu za budući raj.

Voleti svet znači odbiti ideju da je on već izgubljen, ne prepustiti vodu, vazduh, grad ili komšiju zato što neko nudi pare. I znači ograničiti moć onih koji mogu da ubrzaju katastrofu, ma koliko svoju misiju predstavljali kao tehnološki napredak, nacionalni preporod ili Božansku volju.

U tom smislu, Naomi Klajn i Astra Tejlor završavaju knjigu ne obećanjem da će sve biti dobro, nego zahtevom da se budućnost ponovo javi kao politički otvorena. Sat sudnjeg dana je metafora opasnosti, ali kazaljke nisu prirodni fenomen: pomeraju ih ljudske odluke. Ako su krize proizvedene politički, bar deo njih može biti politički ublažen. To je skromnija nada od utopije posle Armagedona, ali je odgovornija.

HRIŠĆANSKI EPILOG ( PISANO 2012. GODINE )

Ako je Treći svetski rat neminovnost (a kapitalizam je, ušavši u terminalnu krizu, sebe osudio na takav ishod), onda moramo naći kako njegove uzroke i moguće pravce razvoja, tako i ideološku osnovu za apokaliptično ludilo. A ta osnova postoji, i zove se „Izveštaj sa Gvozdene planine“. Za taj dokument retko ko da je i čuo. Rađen je 1963. godine za potrebe američke vlade, a u javnost je „procureo“ 1966. godine. Naime, u doba žestokih kriza hladnog rata, vlast SAD su, od svojih stručnjaka za društvene nauke, naručili jednu studiju o mogućnostima za nastanak i očuvanje trajnog svetskog mira. Štampa je tvrdila da je ekipa naučnika koji su izveštaj radili isti pisala u jednom nuklearnom skloništu za poslovnu američku elitu, koje se nalazilo u blizini grada Hadsona u državi Njujork. Ime skloništa je bilo „Gvozdena planina“.

Istraživanje je trajalo i trajalo; izvestioci su zaključili ne samo da je trajan mir nemoguć, nego i nepotreban. Zašto? Zato što, po petnaestorici naučnika koji su izveštaj radili, „rat ispunjava određene funkcije neophodne za stabilnost našeg društva i, dok se ne razviju drugi načini ispunjavanja tih funkcija, sistem rata se mora održati, a njegova efikasnost unaprediti“. Izveštaj sa Gvozdene planine počinje analizom tradicionalnih razloga za rat i ratovanje: “1. da se država odbrani od napada druge države ili da se takav napad spreči; 2. da se odbrani i unapredi nacionalni interes; 3. da se održi i uveća vojni potencijal“. Ali, to su takvozvane vidljive funkcije rata. Postoje i one druge, nevidljive, koje su mnogo bitnije (kako je rekao jedan od globalističkih ideologa – ratovi se ne vode da bi se pobedilo, nego da bi se stvorili preduslovi; pre svega, ekonomski). U Izveštaju je pisalo: “Rat je, kako u drevnim, tako i u savremnim društvima, omogućavao sistem stabilizacije i kontrole državnih ekonomija. Još nije isproban nijedan alternativni metod kontrole koji bi u savremenoj, složenoj ekonomiji dao približne rezultate u domenu efikasnosti.“

Da bi se narodi držali pod kontrolom, pretnja ratom je takođe veoma efikasna:“Mogućnost izbijanja rata donosi osećaj bez koga nijedna vlast ne bi dugo zadržala svoj položaj. (…) Rat omogućava antidruštvenim elementima da nađu prihvatljivu ulogu u strukturi društva.(…) Regrutacija se uvek može odbraniti kao jedno od najboljih sredstava kontrole. Nivo broja regrutnih poziva teži da prati glavne stope nezaposlenosti. Ljudi uništavaju suvišne članove svoje vrste putem organizovanih ratova. Rat je glavna motivaciona snaga za razvoj nauke“. Dakle, iako je sve počelo kao studija o miru, završilo se zaključkom da je rat neophodan modernim društvima.

Izučavaoci Izveštaja tvrdili su da ga je uradio jedan od najvažnijih američkih „trustova mozgova“, tzv. Hadsonov institut, koji je samo 1968. godine primio 1,36 miliona dolara (od Službe civline odbrane SAD, Službe Sekretarijata odbrane, Vojne službe SAD, kao i inostranih vlada.)

Dakle, Orvelova tvrdnja, pripisana totalitarnom sistemu u romanu „1984“, da je RAT ISTO ŠTO I MIR, nije bila nimalo slučajna. Orvel je znao o čemu govori, mnogo pre Izveštaja sa Gvozdene planine. I onda nam postaje jasno da mira u svetu neće, niti može biti – sve dok globalistička elita ne uspostavi potpuni nadzor nad svetom pretvorenim u mravinjak. Zato su sve njihove priče o miru laž. Rat je jedino što poznaju i priznaju. I zato se ne treba zavaravati. Spremajmo se, duhovno i moralno, za doba koje dolazi, još jedno doba krvavih ratova izazvanih ljudskom pohlepom, i, u krajnjoj liniji, otpadanjem od Boga i Njegove volje. Pravoslavnim hrišćanima, na žalost, nema ko od višeg klera da objasni šta se dešava, niti da ih pripremi za dolazeće događaje. Ali, mi znamo, iz Predanja Crkve, šta se sprema: Sveti Oci su govorili da će pojavi antihrista prethoditi veliki rat, gde će milioni ljudi izginuti, i kad svi budu umorni od užasa, zavapiće za mirom. Tada će se pojaviti lažni mesija, koji će im, posle svega, ponuditi mir – pod uslovom da mu se poklone.

Ali, mi smo hrišćani, i klanjamo se Hristu. To neka se zna.

Vladimir DimitrijevićVLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kako je počeo veliki poraz Srba: Slobodan Milošević, dvadeset godina od odlaska

Izvor: Iskra