Piše: Vladimir Dimitrijević

BUNE SE, A NE PITAJU VUČIĆA

Događa se nešto veoma neprijatno za jednu udobnu političku teoriju: Evropa se pobunila, a nije prethodno zatražila dozvolu od domaćih tumača geopolitike, na čelu sa premudrim Kamenozborcem Vučićem. U Francuskoj su na ulice izašli srednjoškolci, nastavnici i građani nezadovoljni stanjem obrazovanja i troškovima života. Italijanski učenici protestuju protiv školskih uslova i socijalne nesigurnosti. U Albaniji mladi traže odgovornost vlasti, bolje obrazovanje i dostojanstveniju budućnost. Belgijski studenti strahuju da će im studiranje postati manje dostupno, a portugalski i španski buntovnii sa razlogom se pitaju kako se stiže do krova nad glavom kada cene stanovanja rastu mnogo brže od plata.

Ako čovek godinama sluša da je studentski protest u Srbiji pre svega proizvod tuđe „odrešene kese“, a ne domaćeg nezadovoljstva, ovakva slika pobunjene Evrope predstavlja gotovo nepristojnost. Zar nismo već dobili objašnjenje Vučića i izvesnih iz SPC da je u pitanju „obojena revolucija“? Zar nisu nezadovoljni studenti, kad god zatraže odgovornost institucija, po pravilu samo neiskusni izvođači radova na projektu neke daleke sile, pre svega Zapada? Prema toj logici, jedino bi još trebalo utvrditi ko je potpisao nalog da se protesti organizuju i u Parizu, Milanu, Tirani, Briselu, Madridu i Lisabonu. Da li je sam Zapad otvorio konkurs za destabilizaciju Zapada? Da li se u nekoj nevidljivoj centrali potpisuju ugovori prema kojima francuski učenici moraju da protestuju protiv Makrona, a italijanski protiv Đorđe Meloni?

Protesti u zapadnim zemljama ne mogu „matematički“ da opovrgnu svaku mogućnost stranog uticaja na protest u Srbiji. Mogu, međutim, da razobliče misaonu lenjost koja političko nezadovoljstvo po automatizmu pripisuje spoljnom režiseru. Ako iste vrste pritužbi nastaju na vrlo različitim adresama, a građani različitih država postavljaju pitanja o korupciji, propalim školama, visokim stanarinama i odgovornosti vlasti, onda postoji i jedno manje spektakularno, ali uverljivije objašnjenje: ljudi reaguju na uslove sopstvenog života.

NEKROPOLITIČAR U NOVOM SADU

Nedavno se „Napred, pa u krečanu!“ Vučić našao na svom nekropolitičkom skupu u Novom Sadu, ne dozvoljavajući svojim besmislenim brbljanjem da se reši pitanje šesnaest ljudskih glava koje je smrtonosni SNSistem ubio putem nadstrešnice. I govorio je, pun praznoga sebe, kao „suverenista“, pred svojim idolopoklonicima, zvanim „Vučićevi svedoci“, koji veruju u hiljadaugodišnje carstvo Vučićevo na zemlji.

A u pozadini, kao glas savesti, studenti – ko bi drugi?

Srpski studentski pokret nije započeo kao apstraktan spor o tome da li je Evropa dobra ili loša, niti kao školska vežba iz međunarodnih odnosa. Nastao je posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024, tragedije u kojoj je stradalo šesnaest ljudi. Studenti i građani tražili su utvrđivanje odgovornosti, uvid u postupanje institucija i odgovor na pitanje kako je moguće da rekonstruisani javni prostor postane mesto pogibije.

Protestovanje je lokalno po mestu nastanka, ali univerzalno po svojoj moralnoj celovitosti. SNSistem, oličen u Vučiću, nije odgovorio na niz bitnih pitanja. Ona, krvava, viču i danas. Ko je proveravao radove? Ko je odobravao dokumentaciju? Ko je odgovoran za nadzor? Na ova pitanja nije moguće odgovoriti pričom o „obojenoj revoluciji“. Odgovor na pitanje ko je finansirao protest, čak i kada bi bio dokumentovan, ne bi zamenio odgovor na pitanje ko je kriv za odsecanje šesnaest ljudskih glava nadstrešnicom, za giljotiinranje nevinih u Novom Sadu, nekropolitičkom rekonstrukcijom.

SA EDIJEM RAMOM DO KRAJA

Nekropolitičar, sav u somnabulnoj izmaglici, dok, poput svog brata po EU kartelu, Edija Rame ( baš ovih dana EUrsula fon je stala na njegovu stranu, i osudila „nasilje“ albanski demonstranata ), priča sa kamenom, pokušava da nam baca krvavu prašinu u oči. Kada studenti i građani traže institucionalnu odgovornost, pojavljuje se dramatična žvaka o neprijateljima države. Nadstrešnica, kao fizička činjenica, svojom težinom neprestano vraća raspravu na ono što propagandni rečnik nastoji da učini sporednim: beton, projekat, dokumenta, potpis, nadzor i javni interes.

Ko će da odgovara kao ubica?

Simbolička snaga Novog Sada ponovo je bila vidljiva 16. oktobra 2026, kada je Kamenozborac održao predizborni skup u tom gradu. On je na mitingu, ne prikazujući dokaze, ponovio tvrdnju o velikim sumama koje su došle iz inostranstva radi rušenja Srbije. Tako se uoči izbora objašnjenje protesta pretvara u oružje izborne borbe.

Najlakše bi bilo poverovati da je Novi Sad samo scenografija jedne velike igre moći. Ali nadstrešnica nije metafora nego stvarna građevina koja je pala na stvarne ljude. Nadstrešnica je giljotinirala nevine! Zato rasprava mora početi od proverljivog, a ne od upotrebljivog.

ŠTA HOĆE STUDENTI?

U domaćoj propagandi Kamenozborca i družine često se potcenjuje jednostavna činjenica: studenti mogu biti samostalni politički akteri i kada nemaju program političke stranke: oni se politikom, kao dobrom polisa, bave kada govore o pravdi. Protestni pokret mladih nije nužno partija u nastajanju, ali nije politički nem iako nema registrovanu stranku.

Srpske studentske blokade su vremenom postale širi pokret i jedan od najznačajnijih političkih događaja u zemlji. U međuvremenu se protestna energija prelila i u izborni prostor. U septembru 2026. proglašena je izborna lista „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, sa kandidatima različitih profesija. Kad su studenti u pitanju, može se raspravljati o programu, kadrovima, izgledima da se ispune obećanja, kao i o riziku da se širok građanski pokret svede na dnevnopolitičku konkurenciju. Ali kritika izbora taktike i optužba za „obojenu revoluciju“ nisu isto.

Zanimljivo je koliko se često od studenata zahtevaju suprotne stvari. Ako ostaju na fakultetima, zamera im se što ih ne brinu društveni problemi, a ako izađu u institucionalnu borbu, optužuju se da su od početka bili prikrivena stranka. Ako govore o pravdi, prebacuje im se nedostatak programa, a ako imaju program, kaže se da su dokazali da sve vreme žele vlast. Po toj logici, jedini prihvatljiv student jeste onaj koji je u istom trenutku politički budan i politički nem. Demokratija, međutim, ne može biti ustrojena kao ispit na kome nastavnik menja kriterijume čim student ponudi odgovor. I ono što nudi srpski Kamenopoklonik nije ništa drugo nego želja da se, beskrajno, ostane na vlasti, i da on, kao politički De Sad, nikada ne dozvoli da se objasni Novi Sad, kao mesto gde je klovnokratska nadstrašnica giljotinirala ljude, prinoseći ih na žrtvu Molohu kancer – kapitalizma.

POLITIČKE NEPOSLUŠNOSTI U FRANCUSKOJ

Francuska je za domaću teoriju o uvezenim studentskim protestima posebno nezgodan slučaj. To nije geopolitička periferija kojoj bi neko iz Zapadne Evrope morao da objasni kako izgleda politički protest. To je država sa dugom tradicijom štrajkova, ulične mobilizacije, sindikalnih sukoba i dramatične rasprave o granicama državne moći: u tom duhu, upravo su francuski srednjoškolci ponovo izašli pred učilišta sa zahtevima da škole budu dostojne tog imena.

Pokret je od kraja septembra obuhvatio blokade brojnih liceja, uz nezadovoljstvo zbog nedostatka nastavnika, preopterećenih rasporeda, zapuštenih zgrada i učionica neprilagođenih visokim temperaturama. Šestog oktobra demonstrantima su se pridružili nastavnici i sindikati. Ono što je počelo u školskom dvorištu ubrzo je postalo pitanje pravca državne potrošnje i odnosa države prema mladima.

Bunili se, lomili, i dobili – policijski čas.

I sada zamislimo, samo na trenutak, da istu vest čitamo jezikom koji je u Srbiji korišćen za diskreditaciju studenata. Nedostaje profesor matematike? To je nesumnjivo signal inostranog uplitanja. Krov škole prokišnjava? Taj problem je, po svemu sudeći, namerno odabran da podrije državu. Učenici negoduju što u učionici ne mogu da uče? Iza ovakvog zahteva moraju se kriti nečiji geostrateški interesi. Apsurd postaje jasan čim se poznata optužba preseli u tuđi, ali uporedivi kontekst.

Naravno, Francuska nije Srbija. Francuski protesti imaju svoju istoriju, društvene uzroke, političke organizacije i vrste institucionalnih sporova. Ne treba tvrditi da su francuski srednjoškolci isto što i srpski studenti. Mnogo je važnije primetiti da i jedni i drugi polaze od konkretnog iskustva: država je propala, i mladi u njoj nemaju budućnost.

Mladost ne garantuje ispravnost političkog stava, ali starost na vlasti ne dokazuje nečiju mudrost. Francuski đaci su upravo to podsetili svoju državu: škola nije samo zgrada u koju ulaziš da bi dobio ocenu, nego mesto na kome učiš da država ima obaveze prema tebi.

SEDAMNAESTI OKTOBAR, DAN DE

Sedamnaestog oktobra francuski protesti dobili su širi i znatno napetiji oblik: reč je o masovnim okupljanjima zbog rasta troškova života i slabljenja javnih usluga, ali i o ozbiljnom nasilju u pojedinim gradovima, napadima na policiju, paljevinama, pljačkama i velikom broju privođenja. Mnogi su protestovali mirno, a pojedine grupe učestvovale su u nasilju.

Nije teško razumeti zašto se školsko pitanje proširilo. Kada učenici govore o zapuštenim učionicama, oni otvaraju raspravu o tome zašto se odvaja manje nego što je potrebno. Nastavnici svedoče o odlivu kadrova i postavljaju pitanje kvaliteta usluge i državnih plata. Kada im se pridruže roditelji i zaposleni, rasprava postaje spor o tome ko snosi posledice kancer - kapitlističkih odluka. Kriza počinje od malog i opipljivog nedostatka i stiže do velikog pitanja raspodele moći.

Francuska vlada je isticala pravo na mirno okupljanje, ali najavljujući procesuiranje učesnika nasilja: pojavila se i teza da ekstremisti politički iskorišćavaju opravdano nezadovoljstvo mladih. Pa šta s tim? Ako se nasilni pojedinac priključi maršu nezadovoljnika, time ne iščezava nedostatak nastavnika zbog kog je marš organizovan.

DE SAD I NOVI SAD

To jest, poruka De Sadu iz Novog Sada: ako ima stranih obaveštajnih službi u svemu, da li to znači da nadstrešnica nije giljotinirala šesnaest nevinih ljudi? Ko za to odgovara? Niko. Ma nije valjda niko!

Razdvojiti pitanje legitimnosti zahteva od pitanja zakonitosti nasilnog protesta nije relativizacija nasilja. To je minimalna intelektualna disciplina.

Ali, opet poruka De Sadu iz Novog Sada: naša deca do sada nisu bila nasilnici! To je bila policija udružena sa batinašima maskiranim u „Vučićeve svedoke“ iz Ćacilenda. Kriminalce i polukriminalce u službi ćacizma, naravno. SNSkvadre i jurišni odredi su izazivali istinsko nasilje na ulicama Srbije. Samo oni, i niko drugi, osim ako nije prerušeni oni.

Čudesna strana evropskog oktobra je u tome što se velike države iznenada suočavaju sa istim pitanjem koje klovnokrate na čelu malih država godinama nastoje da predstave kao tuđi izvozni proizvod: šta ako su građani ljuti zbog nečega što se zaista dešava kod kuće?

UN ITALIANO VERO

Događaji u Italiji 16. i 17. oktobra najbolje pokazuju koliko su današnje pobune mladih ozbiljne. U više italijanskih gradova organizovani su studentski protesti poznati i pod nazivom „No Meloni Day“. U njima su se preplitali zahtevi za bolje uslove školovanja, kritika smanjivanja dostupnosti obrazovanja, pitanja rasizma i položaja učenika stranog porekla, socijalna nesigurnost, troškovi života i odnos izdvajanja za obrazovanje i vojsku. Mediji izveštavaju o skupovima u Rimu, Milanu, Torinu, Bolonji i drugim gradovima.

U Milanu su 16. oktobra srednjoškolci marširali protiv mera obrazovne politike i najavljenih ograničenja udela učenika stranog porekla u odeljenjima, kao i protiv skupog prevoza i stanovanja. Već narednog dana u centru Milana protest protiv visokih troškova života imao je i nasilnu crtu: bilo je bacanja predmeta na policiju, upotrebe suzavca i sukobima u blizini katedrale i Galerije Vitorio Emanuele II. U Bolonji je takođe bilo sukoba i policijske intervencije.

Milano je idealan grad za grotesku zvanu EU. U izlozima se blista skupa roba, na razglednicama se prodaje slika besprekorne urbanosti, a mladi ispred tih izloga govore da im život postaje nedostupan. Ako se politička stabilnost definiše kao nesmetano kretanje kupaca između brendova, onda je protest svakako neprijatno remećenje poretka. Ali ako se demokratija shvati i kao mogućnost da stanovnik grada pita kome njegov grad služi, onda protest prestaje da bude mali kvar dekorativne rasvete i postaje društveno pitanje.

Nasilje se, naravno, ne sme romantizovati. Paljenje barikada i razbijanje izloga ne predstavljaju prirodnu nadogradnju učeničkog zahteva za pravednijim školstvom. Ali ni osuda nasilja nije dovoljna. Posle suzavca ostaje činjenica da su pitanja koja su ljudi postavljali još uvek tu: dostupnost škole, cene života, kvalitet javnih usluga i osećaj da budućnost pripada sve užem krugu povlašćenih.

MILANO U PLAMENU I KARIKATURALIZACIJA PROBLEMA

Postoji nešto simbolično u činjenici da su se sukobi u Milanu odigravali oko katedrale i luksuzne trgovačke galerije. Grad koji u globalnoj mašti predstavlja modu, bogatstvo i eleganciju odjednom je postao pozornica pitanja koje ni najskuplji izlog ne može da sakrije: kako izgleda život mladog čoveka koji mora da plaća kiriju, školovanje i prevoz, a ne raspolaže imovinom nasleđenom od prethodne generacije? To pitanje nije svojstveno samo Milanu, ali Milano je simboličan grad.

U javnim raspravama često se potura izbor između dve karikature. Sa jedne strane stoji navodno bezgrešna mladost, čiji svaki postupak mora biti opravdan iskustvom društvene nepravde, a sa druge strane, navodno besprekorna država, kojoj je svaka intervencija dozvoljena zato što negde u gomili postoji osoba spremna da razbije prozor. Naravno, sve su to samo karikature. Srbija pod vlašću karikature živi, sve teže, od 2012. naovamo, kada nas je predsednik Grobar poveo na groblje.

REČNIK VLASTI: SRBIJA I ITALIJA

Najzanimljivije je, ipak, ono što se dešava u jeziku. U Srbiji se nezadovoljstvo studenata često prikazuje kao simptom spoljne manipulacije, a u Italiji se deo studentskih primedaba pretvara u raspravu o neredu i bezbednosti. Nije to isto, ali je slično: sadržaj zahteva gubi se kada naslovne strane preuzme jedino pitanje opasnosti. Posle nekoliko dana javnost se bolje seća snimka sukoba nego pitanja o ubijanju pomoću nadstrešnice ili o školskom budžetu. To ne mora biti rezultat organizovane zavere - dovoljni su priroda televizijske dramaturgije, politička korist od jednostavnih poruka i naša sopstvena sklonost da snažnim primerom zamenimo tumačenje.

Vlast koja tvrdi da mladi ne razumeju složenost državnih poslova često im ne ponudi složen odgovor, nego najbanalniji mogući - neko vas je nagovorio. Izuzetno je pogodna ta teorija. Ona ne zahteva analizu cene stanovanja, stanja škola, ni ulaganja u obrazovanja. Dovoljno je pronaći neprijatelja i svaki opravdani protest proglasiti njegovim dejstvom.

PRIČA IZ ALBANIJE

Sredinom oktobra u Tirani su se proširili antivladini studentski protesti protiv korupcije, troškova školovanja, nezaposlenosti i nedostatka izgleda za pristojan život. Ulični sukobi, napad na državne zgrade i policijska reakcija bili su ozbiljni, a pokret je zahtevao odlazak premijera Edija Rame.

Ono što je posebno zanimljivo jeste reakcija vlasti. Rama je, prema izveštaju od 16. oktobra, govorio o „stranim rukama“ iza nemira, bez jasnog i proverljivog objašnjenja ko su te ruke i šta su konkretno uradile. Ispada da Balkan, kada ostane bez argumenata za razgovor sa nezadovoljnom mladošću, ima istu političku naviku bez obzira na nacionalne zastave, verske većine i diplomatske orijentacije. Sve se može promeniti, ali su strane ruke očigledno najpouzdaniji saradnici regionalnih vlada u tumačenju njihovih domaćih problema. Naravno, pojavila se teza sa društvenih mreža da iza svega stoje – Srbi. Edi Rama je optužio Rusiju, Iran i Antifu.

Albanski slučaj ima i posebnu dimenziju: deo šireg protestnog raspoloženja bio je vezan za sporni veliki turistički projekat na obali, povezivan sa investicionim interesima Džareda Kušnera, zeta Donalda Trampa. A EUrsula ga podržava.

I u Srbiji i u Albaniji su protesti, ali srpski pokret ima osobeno tragično ishodište, a albanski je u oktobru 2026. ispoljio intenzivnije ulično nasilje. Praviti od njih identične slučajeve bilo bi isto onoliko neodgovorno koliko ih proglasiti stranim proizvodima.

STRANI PRSTI I DOMAĆI RAZLOZI

U Tirani je politički problem ipak sasvim vidljiv. Pitanja o troškovima studiranja, zaposlenju posle diplomiranja i odnosu investicija i javnog interesa ne dolaze iz vakuuma. Postoji veliki raskorak između novih luksuznih zgrada i finansijske stvarnosti prosečnog studenta. Niko ne može da se zaposli ako nije u Raminoj partijskoj šemi.

Nije potrebno idealizovati demonstrante da bi se uočila razlika između uzroka i povoda. Jer pojedini akteri mogu dobijati pomoć iz inostranstva, a strane sile mogu imati svoje interese. Sve je to moguće i podložno dokazivanju. Ali čak i kada je neka od tih činjenica tačna, ona ne dokazuje da su ekonomski i politički razlozi nezadovoljstva nepostojeći. Naprotiv, manipulacija je često uspešna upravo tamo gde nezadovoljstvo već postoji.

Zbog toga dobar politički analitičar ne pita samo ko je iskoristio protest. Pita i šta je protest omogućilo, zašto su njegove poruke imale odjeka i koje su institucije zakazale. Kamenopoklonik Vučić i Kamenopokazivač Edi Rama ukazuju na „strane ruke“. Braća Aleksandar i Edi su balkanski jeftini mađioničari: iz praznog šešira izvlači stranu ruku i njome pokrivaju sve domaće pukotine.

U ŽIŽI: SRCE EVROPSKE UNIJE

Brisel je verovatno najneugodnija geografska tačka za svaku priču po kojoj se demonstracije mogu uredno razvrstati na „zapadne izvozne operacije“ i „domaće bezbednosne probleme“. Sedamnaestog oktobra u belgijskoj prestonici okupile su se pretežno mlade duše, delom ohrabrene francuskim protestima. Studentske organizacije govorile su o rastu cena obrazovanja i reformama koje bi mogle da suze dostupnost visokog školstva. Došlo je i do sukoba sa policijom, koja je upotrebila suzavac i vodene topove, a protest je održan i u Liježu.

Brisel, naravno, nije samo grad u kom se održavaju sastanci predstavnika evropskih institucija. On je glavni grad države sa svojim socijalnim, obrazovnim i jezičkim podelama. I bliži se kraj EUtopije, a dolazi doba u kome će se države vratiti svojim problemima.

Ima u svemu poučne simetrije. Ukoliko je smisao evropskog političkog ideala da institucije odgovaraju građanima, onda studenti koji se u Briselu bore za dostupnost obrazovanja nisu ništa drugo nego proba istinitosti ideala. Ljudska prava, poput onog na obrazovanje, ostaju to što jesu i kada njihovo ostvarivanje nervira ministre. Protest remeti političku ušuškanost nosilaca vlasti, a to mu i jeste cilj.

Belgijski slučaj pokazuje i da širenje protesta nije delo centralizovane komande. Mladi u Briselu mogu videti demonstracije u Parizu, preuzeti parole, oblik skupa ili ideju da je sada pravi trenutak za pritisak. To je transnacionalno učenje koje je poznat mehanizam društvenih pokreta. Učionica je, metaforički, postala cela Evropa. Ali iz toga ne sledi SNS zaključak, da postoji centralna kasa iz koje se isplaćuju svi učesnici protesta širom Evrope. Slična dela mogu nastati i zato što su problemi srodni, a vesti brzo putuju.

PORTUGALIJA SE BUNI

U Portugaliji je 17. oktobar obeležilo nezadovoljstvo zbog stanovanja i troškova života. Mediji javljaju o šatorima postavljenim u Lisabonu posle protesta i o pretežno mladim učesnicima koji su zahtevali pristupačnije stanovanje. Bilo je sindikalnih i građanskih mobilizacija zbog plata, penzija i javnih usluga. To nije studentski protest u istom institucionalnom smislu kao blokada fakulteta, ali govori o istoj životnoj fazi: periodu kada diploma prestaje da bude obećanje izvesne samostalnosti, a postaje samo jedan od uslova za dugotrajnu ekonomsku neizvesnost.

Šator pokazuje šta znači nemati sopstveni prostor u gradu koji je sve skuplji: ako ne možemo da živimo u stanovima, živećemo na trgu, gde ćete morati da nas vidite.

Turistička razglednica jedne evropske prestonice i ekonomska stvarnost njenih stanovnika ne moraju biti u skladu. Grad može postati međunarodno privlačan, a lokalno nepristupačan. Može se veličati rast tržišne vrednosti nekretnina, dok mladi slave kada nađu sobu koju mogu da plate. Takva protivrečnost nije dokaz propasti kapitalizma, ali jeste politički problem koji menja odnos novih generacija prema društvenom ugovoru.

U zemlji koja je i sama članica Evropske unije ljudi protestuju protiv sopstvenih uslova života. Vidi se da Zapad nije jedna bezbedna i zadovoljna celina koja pobunu proizvodi samo za izvoz.

PRAVAC ŠPANIJA

U Španiji su tokom oktobra nastavljeni protesti i okupljanja oko pristupačnosti stanovanja, uključujući šatorsko naselje na madridskom trgu Puerta del Sol. Dve nedelje kampovanja: špansko iskustvo pripada široj slici perspektive mladih u savremenoj Evropi.

Stanovanje je na prvi pogled privatna stvar. Svako treba da nađe posao i da odluči gde će živeti. I treba da plaća kiriju. To je razumno sve dok pitanje ostane u granicama pojedinačnog izbora. Kada, međutim, veliki broj zaposlenih ljudi ne može da priušti stan u gradu u kome radi, privatna teškoća prelazi u kolektivno pitanje.

U takvim okolnostima pobuna nije nužno zahtev za revolucionarnim preuređenjem svega. Ponekad je ona pokušaj da se sačuva sasvim konvencionalna građanska ideja: čovek koji radi treba da ima šansu da živi pristojno. Ta ideja može biti prihvaćena sa levice, iz centra ili sa desnice, a predložena rešenja mogu biti radikalno različita. Upravo zato pokreti pobune oko stanovanja ne mogu biti svedeni na jednu ideološku agendu.

Srbija i Španija imaju različite institucije, ekonomiju i političke istorije. Ali mladi u obe zemlje mogu imaju strah da im se životni horizont sužava. Sličnost pobune Srba i Španaca nije dokaz spoljnog režisera. Ali kancer – kapitalizam je uzrok svakog zla, i to znaju i Srbi i Španci.

DA LI JE ZAPAD JEDAN ČOVEK?

U političkom govoru SNSrbije „Zapad“ se često pojavljuje kao da je reč o jednom čoveku: ujutru donosi odluku, u podne izdaje instrukcije, uveče prebrojava demonstrante. Pripisuju mu se jedinstvena volja, nepodeljeni interes i gotovo natprirodna sposobnost da zavađa čitave narode koji bi živeli mirno i srećno da nije Zapada. Ali politička Evropa nije jedna glava. Francuska i Italija nemaju istu vladu, Belgija ima složen federalni poredak, Portugalija i Španija imaju sopstvene ekonomske i političke sukobe, a unutar svakog društva razlikuju se interesi vlasti, stranaka, sindikata, univerziteta, poslodavaca i građana.

Te razlike su ključne za razumevanje protesta. Francuski učenik koji blokira licej ne postaje službenik američke spoljne politike. Italijanski student koji osporava školsku reformu ne predstavlja jednu zamišljenu zapadnu civilizacijsku volju. Albanski demonstrant protiv „vučićevske“ vlasti Edija Rame ne objašnjava se automatski linijom podele Istok–Zapad. Isto tako srpski student koji traži odgovornost za nadstrešnicu – koljačicu šesnaest ljudi ne postaje agent neke vlade time što dobije podršku čoveka iz Pariza, Berlina ili Brisela.

Ako srpski studenti iskažu solidarnost prema francuskim učenicima, time nisu preuzeli odgovornost za sve što se na francuskim ulicama dogodi. Suprotno tumačenje bi značilo da niko ne sme da podrži tuđu borbu da ne bi bilo da su svi samo nečije marionete.

Ironija evropskog oktobra zato pogađa ne geografiju nego metafiziku jednog propagandnog rečnika. Vučić je želeo da njegov podanik veruje u jedinstveni, zadovoljni Zapad koji sa bezbedne udaljenosti narušava srpski mir. Sada njegov podanik gleda nezadovoljni Zapad na kome se sukobljavaju učenici, ministri, policajci, nastavnici i podstanari. Ispostavlja se da je kontinent prepun različitih ljudi i različitih interesa, pri čemu je svima dosta kancer –kapitalizma.

„OBOJENE REVOLUCIJE“?

U osnovi priče da je srbijanski protest morao biti naručen iz inostranstva leži neobična pretpostavka o građanima: oni su dovoljno sposobni da danima organizuju blokade, prave raspored dežurstava, vode plenume, komuniciraju sa medijima, mobilišu različite gradove i izdrže politički pritisak, ali nisu sposobni da shvate da su puka oruđa nečije razorne volje. Dakle, sva organizaciona pamet priznaje se pokretu, osim one najvažnije, to jest sposobnosti da odredi sopstveni cilj.

Teorija režisera koristi dve suprotstavljene slike. Demonstranti su u njoj istovremeno opasni profesionalci i lakomislena deca. Oni, s jedne strane, izvode složenu operaciju usmerenu na rušenje države, a s druge, naivno prihvataju tuđe instrukcije. Nije slučajno što je ovakva dvostrukost politički korisna. Ako protest deluje masovno i organizovano, ukazuje se na moć stranog režisera, ali, ako deluje spontano i raznorodno, ističe se navodna nezrelost učesnika. U oba slučaja isti zaključak: na ulici su teroristi koji su, u isti mah, budale. A pametni su, jedini pametni, Vučić, Edi Rama, Makron...

Društveni pokreti su složeni baš zato što ljudi nisu lutke. Različite grupe mogu ulaziti u protest iz različitih pobuda: neko zbog ubeđenja, neko iz solidarnosti, neko iz besa, neko zato što je video da institucije godinama ne reaguju. Njihovo okupljanje ne zahteva savršenu jednodušnost. Naprotiv, svaki veliki pokret može biti zbir delimično različitih razloga koji se u određenom trenutku preklope.

UNIVERZALNI KLjUČ

Kada se ta činjenica ignoriše, nastaje neprestana potraga za jednim ključem koji navodno otvara sva vrata. Za Srbiju to postaje strana obaveštajna služba, za francuske nemire „ekstremistički agitator“, a za Albaniju „strane ruke“. Ponekad uticaj organizovanih aktera zaista postoji, kao i pokušaji preuzimanja pokreta. Problem nije u postavljanju pitanja o tim uticajima, nego u tome što se hipoteza o uticaju proglašava potpunim objašnjenjem pre nego što bude proverena.

Ozbiljna politika zahteva strpljenje prema malim činjenicama.

Koliko nastavnika nedostaje u sistemu? Šta kaže dokumentacija o rekonstrukciji nadstrešnice? Koliko košta studentska soba? Te činjenice nisu spektakularne, ali su mnogo pouzdanije od priče u kojoj jedna nevidljiva ruka istovremeno objašnjava sve pobune jednog kontinenta.

KO DAJE PARE? KO IH BROJI?

Postavimo pitanje bez ironije: može li protest biti finansiran? Naravno da može. Svaka dugotrajna mobilizacija ima materijalnu stranu. Neko plaća hranu, prevoz, ozvučenje, štampu, pravnu pomoć ili prostor za okupljanje. Novac može dolaziti od samih učesnika, malih donacija, sindikata, domaćih organizacija, političkih aktera ili međunarodnih fondova. Nijedan od ovih izvora ne može se unapred isključiti samo zato što je pokret simpatičan nekom posmatraču.

Ali između opšteg stava da je za protest potreban novac i konkretne optužbe da strana sila organizuje pokret radi rušenja države postoji ogroman dokazni razmak. Da bi se taj razmak premostio, potrebno je utvrditi ko je uplatio sredstva, kome, za koju svrhu, pod čijim nalogom, kroz koji organizacioni mehanizam i sa kakvom posledicom po odluke pokreta. Donacija za vodu nije isto što i finansiranje političke agende. Podrška stranih posmatrača nije isto što i dokaz da su oni napisali zahteve. Uplata, kada postoji, nije sama po sebi odgovor na pitanje političke kontrole.

I ŠAMAN I ŠABAN

Tvrdnja o „milijardama“ ili o neimenovanim stranim centrima moći ima tim veću obavezu dokazivanja što je krupnija. Na predizbornom skupu u Novom Sadu 16. oktobra izneta je tvrdnja o velikom prilivu stranog novca za rušenje Srbije, ali dokazi nisu predstavljeni. Poglavica Koji Priča Sa Kamenom Mudrosti ni ne smatra da su mu potrebni dokazi: On Zna Sve, i Sve Vidi – jer je i Šaman i Šaban zemlje Srbije.

Nejasna optužba se ponaša kao čudesan bankovni račun. Na njemu se novac nikada ne vidi, ali se iz njega mogu platiti sva politička objašnjenja. Nedostaje odgovornost za tragediju? Odgovor leži na računu. Škola je zapuštena? Iza toga je račun. Nema poverenja u institucije? Opet isti račun. Do kraja rasprave više se ne postavlja pitanje zbog čega je neko protestovao, nego zašto još nije priznao da je dobio novac od „stranog faktora“. Strani faktor vozi traktor. Vozio bi tragtor i On, ali mio mu avion.

„KRUŽNO REZONOVANjE“

Postoji jedan skroman logički postupak koji bi značajno poboljšao političku raspravu u nas: razlikovati mogućnost od dokazanog uzroka. Ako je strani uticaj na protest moguć, ne sledi da je on i prisutan. Ako je prisutan u jednom delu organizacije, ne sledi da određuje celokupan pokret. Ako neki strani akter pozdravlja zahtev demonstranata, ne sledi da ih je on smislio. I ako studenti u više zemalja izlaze na ulice u približno istom trenutku, iz te vremenske podudarnosti ne sledi da su svi pobunjeni Evrope „strani plaćenici“.

Zašto je onda evropski oktobar važan? Zato što ruši privid da je spoljno podstrekivanje jedino smisleno objašnjenje masovnog nezadovoljstva. Pokazuje da postoje uverljivi unutrašnji razlozi za protest i u zemljama koje bi, prema popularnoj geopolitičkoj karikaturi, trebalo da budu same izvoznice nemira.

Najslabiji oblik političkog dokazivanja jeste tzv. kružno rezonovanje. Protest je masovan zato što ga finansiraju stranci, a znamo da ga finansiraju stranci zato što je masovan. Hipoteza je neoboriva: ako je skup mali, strani plan je propao, ali, ako je veliki, strani plan je uspeo. Ako protest traje kratko, bio je probni balon, ali ako traje dugo, reč je o dugoročnoj operaciji. Takve „bedastoće“ se, preko blatoidnih medija, stalno podmeću „Vučićevim svedocima“.

Ozbiljan istraživač bi, naprotiv, postavio uslove pod kojima bi sopstvenu tezu napustio. Koja bi dokumenta oborila sumnju u stranu komandu? Kakva bi finansijska analiza bila prihvatljiva? Koji bi dokazi pokazali da su odluke pokreta nastale nezavisno?

„Vučićevi svedoci“ o tome ni ne misle.

„ZLA DRŽAVA ŠTO DEMBELE IZDRŽAVA“ ( MIĆA DANOJLIĆ )

Država mora da štiti javni red, živote, imovinu, kao i pravo ljudi koji ne žele da protestuju. To nije sporno. Ali kada politička vlast sve zahteve za odgovornošću počne da opisuje prevashodno kao bezbednosnu opasnost, dešava se totalitarna promena jezika. Institucije prestaju da čuju pitanje „šta ste uradili?“ i čuju isključivo upozorenje „neko vas napada“. Tako se građanski zahtev pretvara u pretnju, a odgovor postaje pitanje odbrane od „terorista – blokadera“, a ne dijaloškog obrazlaganja.

U politikološkoj literaturi ova pojava se često razmatra kroz koncept „sekuritizacije“: određena tema predstavlja se kao egzistencijalna opasnost koja zahteva vanrednu reakciju. Analiza srpskih studentskih protesta objavljena 2026. godine upravo je ispitivala prelaz od poricanja i marginalizacije ka demonizaciji pokreta i njegovom prikazivanju kao pretnje.

Kako je to radio politički De Sad čiji je režim kriv za Novi Sad?

METODOLOGIJA LAŽI

Najpre se protestu ospori autentičnost. Zatim se njegovim učesnicima pripisuje skrivena namera. Potom se svakoj instituciji koja prema njima pokaže razumevanje može zameriti da nije dovoljno lojalna državi. Na kraju i samo pitanje odgovornosti izgleda kao sumnjiva aktivnost. Tako vlast više ne mora da brani samo odluke koje je donela, već građani moraju da brane pravo da o tim odlukama postavljaju pitanja.

Ovaj mehanizam nije isključivo srpski. U Francuskoj se rasprava o protestima pomerala ka nasilju, ekstremistima i upotrebi policijske sile, a u Albaniji su izgovorene optužbe o stranim rukama. Onda je u Italiji politička debata posle uličnih sukoba snažno usmerena na osudu nereda: društveni problem postepeno se prevodi u pitanje kontrole nad nezadovoljnima.

Nema demokratije bez policije koja štiti prava, ali nema ni smislene demokratije ako se svaka kritika doživljava kao policijski slučaj. Odgovorna vlast ima dužnost da odvoji prestupnika od građanina, dokaz od sumnje, a sopstvenu političku neprijatnost od stvarne pretnje državi.

Kako sve to izgleda u praksi?

EKSKURS U ĆACILEND

Srbija je, uoči izbora 25. oktobra 2026, ušla u političko-medijsku aferu koja je pokrenuta sredinom oktobra 2026. godine. Povod za aferu je video-intervju pod nazivom „Ispovest iz Ćacilenda”, koji je novinar Saša Dragojlo objavio za istraživački medij BIRN Srbija.

U ovom intervjuu, Momčilo Marjanović (54), dugogodišnji aktivista Srpske napredne stranke iz Novog Sada, prvi put je iznutra do detalja opisao mehanizme delovanja partijskih neformalnih grupa, batinaša i organizacije kontramitinga.

Marjanović je posvedočio da je tokom masovnih građanskih i studentskih protesta 15. marta 2025. godine boravio u „Ćacilendu” ( Vučićevom šatorskom kampu u Pionirskom parku u Beogradu). Tvrdio je da je tamo svojim očima video minimum 100 ljudi koji su nosili pištolje i revolvere za pojasom i koje uopšte nisu krili.

Prema njegovim rečima, policija je bila u potpunoj koordinaciji sa naoružanim licima u kampu i praktično ih je štitila. Naveo je da su njegovi ljudi dobili uputstvo da, ukoliko demonstranti pritisnu policiju, oni fizički napadnu građane palicama, metalnim šipkama, biber-sprejevima i pirotehnikom.

Marjanović je izneo tvrdnju da je za ove aktivnosti, plaćanje dnevnica batinašima i kupovinu „sigurnih glasova” dobijao novac u kešu direktno u kancelariji direktora JKP „Novosadska toplana”. Procenio je da je za oko dve godine iz ovog preduzeća lično izneo između 350.000 i 400.000 evra u tu svrhu, a kao dokaz je priložio svoje prepiske preko telefona.

Svedok je potvrdio i praksu zapošljavanja partijskih kadrova u javnim preduzećima, gde su primali redovne plate a da se nikada nisu pojavili na poslu, već im je jedini zadatak bio terenski rad za stranku.

Nakon nekoliko dana ćutanja institucija i oštrih pritisaka javnosti i opozicionih pokreta, Tužilaštvo za organizovoni kriminal (TOK) je zvanično pokrenulo predistražni postupak. TOK je uputio zahtev Službi za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) da prikupi potrebna obaveštenja i dokaze.

Direktor JKP „Novosadska toplana”, kao i gradonačelnik Novog Sada, demantovali su ove navode, nazvavši ih lažima, i zatražili od nadležnih organa da ispitaju slučaj.

Novinar Saša Dragojlo je izjavio da je Marjanović već mesecima bio u kontaktu sa BIRN-om i da je u javnost izašao tek nakon što je počeo da dobija ozbiljne pretnje i napadne od ljudi iz sistema iz kojeg je pokušao da izađe, zbog čega se plaši za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje porodice

I ZA PROTEST I PROTIV NASILjA

Jedna od najgorih navika u politički polarizovanom društvu jeste uverenje da čovek mora da izabere između podrške pravu na protest i osude nasilja. Kao da mirni demonstrant gubi pravo na svoje zahteve onog časa kada druga osoba zapali kantu za smeće ili kao da opravdan zahtev za boljom školom automatski opravdava napad na policajca. Pravni i moralni red ne funkcionišu na taj način.

U Francuskoj su zabeležena ozbiljna oštećenja imovine, sukobi i optužbe za preteranu upotrebu sile. U Milanu i Bolonji sukobi su usledili nakon demonstracija. U Tirani su napadali objekte i policiju, dok su nadležni koristili suzavac, vodene topove i druga sredstva. U Briselu je došlo do intervencije policije. Svaki takav događaj traži posebno utvrđivanje činjenica. Ne treba preuzimati ni policijsku ni „pobunjeničku“ verziju kao jedini izvor istine bez provere.

Posebna odgovornost postoji kada među demonstrantima ima maloletnika. Država ne može da se odrekne održavanja reda, ali primena sile prema deci i adolescentima traži izuzetan oprez i jasan nadzor. Izveštaji o povređenim mladima u Francuskoj i drugde otvaraju pitanje srazmernosti intervencije, a ne samo pitanje taktike razbijanja nereda. I obrnuto, mladost ne ukida ličnu odgovornost za nasilni postupak.

PRAVO NA NEZADOVOLjSTVO

Postavimo jedno neprijatno pitanje: zašto se nekim građanima priznaje pravo na politički gnev, a kod drugih se isto osećanje tumači kao dokaz tuđe manipulacije? Ako francuski učenik može da bude ogorčen zbog nedostatka nastavnika, zašto srpski student ne bi mogao da bude ogorčen zbog vlastodržačkog bahatog, tom jest zločinačkog, postupanja posle tragedije u Novom Sadu? Ako portugalski podstanar može da traži drugačiju stambenu politiku, zašto se albanskom studentu unapred oduzima pravo da bude nezadovoljan perspektivom zaposlenja?

Odgovor koji se ponekad nudi ( a nudi ga Dijalogičar Sa Kamenom) jeste da je u Srbiji situacija „posebna“, zato što se zemlja nalazi na geopolitičkoj raskrsnici. To je tačno u opštem smislu: Srbija ima složen međunarodni položaj, različite partnere i otvorene sporove. Ali to ne može poništiti obavezu domaćih institucija da postupaju odgovorno. Geopolitika može uticati na društvene sukobe, ali ne može biti univerzalni alibi za njihove domaće uzroke.

Tu je i suprotna greška koju treba izbeći. EU podrška nekom pokretu nije sama po sebi potvrda njegove pravednosti. Zapadne vlade mogu biti nedosledne, zainteresovane ili selektivne. I u Francuskoj, Italiji i Belgiji građani osporavaju odluke sopstvenih država. Kritičko mišljenje traži da se srpski spor ne svede na mitsku Evropu koja navodno tajno pomera građane kao figure.

Demokratska zrelost počinje kada se pravo na neslaganje prizna kao obostrano. Umesto pitanja kome smeta nezadovoljan čovek, trebalo bi postaviti pitanje da li institucije umeju da odgovore i nezadovoljnima, a ne samo svojim pristalicama.

MLADI NISU BEZGREŠNI, ALI...

Ako se neka generacija stalno opisuje kao lako potkupljiva i sklona tuđim instrukcijama, ona se politički ponižava čak i kada joj se formalno priznaje pravo na protest. To ponižavanje ima dugoročne posledice. Ono poručuje da mladi nisu vlasnici sopstvenih razloga, već samo nosioci tuđe poruke. U najboljem slučaju njima je potrebno starateljstvo, a u najgorem potreban im je nadzor.

Ali evropski oktobar pokazuje sasvim drugačiju sliku političkog sazrevanja: protest često nastaje upravo zato što mladi veruju da ih odrasli nosioci moći ne slušaju.

Sposobnost da se organizuje pokret nije mistična vrlina mladosti. Studenti mogu pogrešiti u proceni, potceniti uticaj blokade, doneti lošu odluku, pristati na neobjašnjivu unutrašnju hijerarhiju ili pokazati netrpeljivost prema neslaganju. Upravo zato je važno da se njihova organizacija procenjuje kao organizacija odraslih političkih aktera: kroz toleranciju i mogućnost kritike. Kako se u pokretu odlučuje? Ko predstavlja različite fakultete i škole? Kako se sprečava koncentracija moći? Kako se rešavaju sporovi? Mlad čovek često postaje dovoljno odrastao da plaća porez i snosi posledice javnih odluka znatno pre nego što vlast pristane da ga smatra dovoljno zrelim da te odluke osporava. Baš zato ljudi odbijaju ulogu statista u društvu.

Različiti evropski protesti pokazuju da obrazovanje nije samo usluga merljiva brojem upisanih i diplomiranih. Ono je i „infrastruktura poverenja“. Kada učenici mesecima nemaju nastavnika, kada zgrada prokišnjava ili kada se studenti suočavaju sa visokim troškovima školovanja, poruka koju dobijaju nije isključivo pedagoška. Oni iz tih uslova zaključuju šta društvo zaista misli o njihovoj budućnosti. Kada nadstrešnica giljotinira nevine ljude, poruka mladima Srbije je – bežite odavde glavom bez obzira!

JASNA PORUKA STUDENTSKE SRBIJE

Zato školski protest u Evropi može biti mnogo veći od školstva - to je zahtev za kompetentnom državom, u kojoj porodično bogatstvo ne sme biti jedini prolaz ka obrazovanju. Ko traži odgovornost zbog nekropolitike i nekronomije koja je ubila ljude u Novom Sadu, taj je heroj istinskog građanskog otpora.

Studentska Srbija je jasna: Univerzitet nije izolovan od pogibije u Novom Sadu. Obrazovana osoba se ne obrazuje za život u „kuli od slonovače“ odvojenoj od javnih posledica političkih odluka. Ako je diploma ikakav društveni kapital, njena vrednost mora uključivati i sposobnost da se postavi pitanje o činjenicama.

Francuski primer upozorava da bogata država može imati zapuštene škole. Belgijski narativ pobune kaže da formalno razvijene institucije mogu biti predmet spora o pristupačnosti studiranja. Italijanski bunt ukazuje na sukob oko sadržaja i prioriteta obrazovne politike. Albanski ustanak povezuje problem školovanja sa zaposlenjem, korupcijom i životnim izgledima. Nema jednog rešenja za sve. Ali obrazovanje je bitnije od mnogo čega drugog. Osim za kancer – kapitaliste, koji prete čovečanstvu da će ih pobiti veštačka inteligencija.

U takvoj perspektivi, najbednije u priči o tajnim režiserima nije što ona nema dovoljno mašte, nego što je ima previše na pogrešnom mestu. Umesto da zamisli kako bi država mogla da organizuje bolje škole i odgovornije institucije, ona zamišlja sve složenije načine na koje stranci organizuju studente.

MEĐUGENARACIJSKA SOLIDARNOST?

Mnoge evropske države decenijama su živele od jednog prećutnog generacijskog obećanja: uči, radi, poštuj pravila i tvoj život će, u proseku, biti sigurniji od života prethodne generacije. To obećanje nikada nije važilo jednako za sve. Postojale su klasne nejednakosti, regionalne razlike i marginalizovane grupe čija je budućnost bila neizvesna. Ipak, ideja postepenog napretka bila je važan temelj legitimnosti mnogih demokratskih poredaka.

Kada se taj temelj zatrese, mladi postavljaju pitanja koja se ne mogu rešiti samo disciplinskim pozivom na „toleranciju“. Kakva je korist od studiranja ako se nakon diplome ne može obezbediti normalan stan? Kakva je vrednost obrazovne politike ako u školi, poput francuske, nema nastavnika? Kakav je smisao javnih projekata ako građani ne mogu da vide kako su nadgledani i ko za njih odgovara? Ova pitanja razlikuju se po predmetu, ali ih spaja osećaj da je između obećanja i stvarnosti nastala pukotina. I pukotina se širi, da bi nas zemlja, kao osramoćenike koji ćute, sve progutala ako ne dignemo glas.

Nije cela generacija složna u političkom tumačenju te pukotine, ali razlike ne ukidaju zajedničku sumnju: da li su institucije u stanju da služe građanima? Jedna od karakteristika krize poverenja jeste da se različiti politički odgovori rađaju iz srodnog iskustva razočaranja.

JAZ IZMEĐU POKOLENjA

U Srbiji se generacijski ugovor pre svega urušava na terenu pravne sigurnosti i poverenja u odgovornost institucija; u zapadnim zemljama u oktobru 2026. upadljivi su i ekonomski faktori, cene života i pristupačnost školovanja. To nije apsolutna podela: korupcija postoji na Zapadu, a ekonomska nesigurnost u Srbiji. Reč je o razlikama u neposrednoj akcentuaciji konkretnih pokreta.

Jedna vlada može pokušati da takvo nezadovoljstvo nazove neodgovornošću, druga da ga objasni spoljnim uticajem, treća da se pozove na nužnost štednje. Ali svaka će se pre ili kasnije suočiti sa istom neprijatnošću: mlad čovek ne živi u govorancijama Vučića, Makrona, Edija Rame, nego u stanu koji ne može da plati, u školi u kojoj nema nastavnika ili u društvu u kom ne veruje da se pravila primenjuju jednako.

DVOSTRUKI STANDARDI PROPAGANDE

Protesti u inostranstvu često se prikazuju drugačije nego protesti kod kuće. To nije osobenost samo jednog propagandnog prostora. Kada nemiri izbiju u tuđoj prestonici, lakše je govoriti o krizi njihovog sistema, rastu nejednakosti i aroganciji njihove vlasti. Kada se slična slika pojavi u sopstvenoj zemlji, odjednom dobijaju prednost pitanja bezbednosti, „plaćeništva“ demonstracija i skrivene političke pozadine. Problem nije u tome što svi mediji moraju isto da izveštavaju, već što menjaju kriterijume bez ikakvog objašnjenja: protest u inostranstvu jedokaz da su oni propali i da im je vlast ološka, a protest kod nas je dokaz da studente huškaju protiv „najboljeg od svih mogućih svetova“, onog Vučićevog.

REDUKCIJA NA NASILjE

Zamislimo dve novinske redakcije koje gledaju istu fotografiju mirnog studentskog skupa. Prva piše: „Mladi traže odgovornost institucija.“ Druga: „Nastavlja se destabilizacija, ispituje se uloga stranih faktora.“ Prva rečenica daje opis, a druga blati proteste jer bez dodatnih činjenica sadrži unapred pripisanu nameru. Ona ne opisuje samo događaj, nego čitaocu sugeriše krivicu. U tome je velika politička moć jedne reči.

Takve razlike posebno dolaze do izražaja kada mediji koriste snimke nasilja. Ako su kamere zabeležile paljenje automobila u Parizu, taj prizor jeste vest. Ali to nije ceo francuski protest. Kada se iz prve vesti izbrišu prethodni događaji, nasilje postaje jedina istina o protestu. A to je bedna propagandna laž.

Još ozbiljniji problem nastaje kada izveštavanje počne da se ponaša kao dokazni postupak bez pravila dokazivanja. Snimak vozila iz inostranstva pretvara se u navodni dokaz stranog finansiranja, a razgovor demonstranta sa stranim diplomatom je dokaz „komandnog lanca“. Kritička javnost zato nikad ne sme da dozvoli da se asocijacija predstavi kao utvrđena činjenica.

Medijska pismenost se zato ne sastoji jedino u tome da čovek ume da prepozna lažnu fotografiju. Ona podrazumeva da ume da pita šta nedostaje, koji je deo događaja izostavljen i zašto je tumačenje pristiglo pre dokaza. U vremenu kada se evropski protesti prate gotovo istovremeno, ta sposobnost postaje suštinski uslov političke slobode.

KAKO JE TRAMPOV ZET SPOJIO SRBE I ALBANCE?

Poređenje Srbije i Albanije dobija dodatnu ironičnu dimenziju kada se pogledaju poslovni projekti povezivani sa Džaredom Kušnerom, zetom Donalda Trampa. U Albaniji su sporni planovi razvoja luksuznog turizma bili jedan od izvora društvene mobilizacije, a u Srbiji je nastao spor povodom planiranog projekta na prostoru Generalštaba u Beogradu, pa su svi ( osim „Vučićevih svedoka“) posumnjali u nezakonite postupke pri uklanjanju zaštite kulturnog dobra.

Političari koji, poput Rame i Vučića, za domaću javnost ističu opasnost od stranog uticaja su samo slugeranje stranih interesa kada međunarodni kapital tretiraju kao apsolutno poželjan kada dolazi na njihov poziv, a svaku međunarodnu solidarnost u pobuni protiv kancer - kapitalizma navode kao dokaz zavere.

Strani novac nije jedna stvar. Postoje investicije, donacije, krediti, grantovi, filantropija, političko lobiranje i nezakonito finansiranje. Njihovi efekti nisu isti, a pravni režimi još manje. Zato je neodgovorno braniti svaki poslovni aranžman pozivanjem na razvoj, a svaku sumnju u javne posledice tog aranžmana proglasiti sabotažom.

U tom kontekstu posebno je sramna ideja da su mladi koji pitaju za našu zajedničku imovinu, poput zgrade Generalštaba, manje patriotski nastrojeni od odraslih koji odluke o toj imovini donose. Patriotizam se ne meri time ko se ogrće zastavom Srbije dok prodaje i izdaje sve moguće, nego i time da li zakoni zaista štite ljude, kulturnu baštinu i institucije.

UMREŽAVANjE

Umreženi svet povećava brzinu protesta. Snimak blokade škole u Renu istog dana može biti vidljiv učeniku u Torinu, a fotografija studentskog marša u Tirani može stići u Beograd. Taj mehanizam je poznat kao „difuzija protestnih repertoara“: ljudi preuzimaju oblike delovanja koji im se učine delotvornim ili prepoznatljivim.

Ali preuzimanje forme ne znači preuzimanje nečije naredbe. Studenti mogu koristiti iste simbole, slične slogane ili metode odlučivanja zato što jedni od drugih uče. Čak i kada organizacije stupaju u kontakt, pozivaju govornike ili dobijaju materijalnu pomoć, potrebno je utvrditi stvarni stepen zavisnosti pre nego što se proglasi da je jedan pokret samo ogranak drugog. Društveni pokreti nikada nisu bili potpuno nacionalno izolovani, a danas je ta njihova međusobna povezanost još veća.

Istovremeno treba čuvati razliku između solidarnosti i romantizacije. Srpski studenti mogu iskazati razumevanje za francuske učenike bez prihvatanja nasilja pojedinih učesnika francuskih demonstracija. Albanski i belgijski studenti mogu deliti zabrinutost zbog obrazovnih politika svojih država bez uzajamnog usaglašavanja političkih programa.

Odgovor na evropski oktobar zato ne bi trebalo da bude traganje za simboličkim „centrom pobune“, nego pažljivija uporedna analiza: znanje se gradi poređenjem, a ne prekrajanjem pobuna širom kontinenta u pukost konspirologije.

OD PROTESTA DO IZBORA

Protesti u Srbiji krenuli su, sasvim demokratski, na izlaz ka izborima.

Vlast ima pravo da osporava program protivnika, njegovu kompetentnost i posledice predloženih mera. Opozicija ima pravo da kritički preispituje vlast. Građani imaju pravo da na izborima odbiju i jedne i druge. Ili da glasaju za jedne, a odbiju druge. Ali politička konkurencija nije isto što i podela građana na patriote i plaćenike. Ako se neslaganje proglasi dokazom nelegitimnog porekla studentske opozicije, izbori prestaju da budu nadmetanje argumenata i postaju moralni sud o pravu protivnika da uopšte postoji u javnosti.

To nije problem samo sadašnje srbijanske vlasti. Bilo koji pokret koji sutra dođe na vlast može pasti u iskušenje da svoje kritičare proglasi tuđim instrumentima. Upravo zato treba braniti princip, a ne trenutnog favorita. Onaj ko se danas poziva na građansko pravo da kontroliše vlast mora prihvatiti da će sutra, ako osvoji vlast, biti predmet istog takvog nadzora. Inače borba za odgovornost postaje samo zamena onih koji odlučuju ko ima pravo da pita. Dekurtizacija postaje remurtizacija.

Evropski protesti u ovom trenutku deluju kao neočekivani nastavak srpske studentske borbe. Oni podsećaju da politička pobuna nije posebna zaraza koja dolazi preko granice samo u jednom smeru, nego je nezadovoljstvo moguće i u ekonomski razvijenim društvima, i u članicama Evropske unije, i u zemljama koje teže članstvu. Ko god pobedi na srpskim izborima, moraće da upravlja društvom u kome su građani već pokazali da umeju da se organizuju. Izborna pobeda neće izbrisati njihova pitanja. Ona će samo promeniti adresu na koju se pitanja upućuju.

ČEGA SE PLAŠI VLAST?

Vlast se ne plaši uvek brojnosti ljudi okupljenih na trgu. Ponekad se više plaši činjenice da je trg postao mesto na kom se javna pitanja formulišu izvan kontrolisanih informacionaih kanala. Kada ljudi stoje jedni pored drugih, upoređuju iskustva i otkriju da njihova pojedinačna ogorčenja nisu izolovana, menja se politička ravnoteža. Nezadovoljstvo koje je juče izgledalo privatno postaje zajedničko i, samim tim, zahteva javni odgovor.

Masovna mobilizacija može biti pogrešno usmerena ili srušena u unutrašnjim sukobima. Ne treba je posmatrati kao automatski izvor istine. Ali ona jeste signal da su redovni kanali demokratske reprezentacije i poverenja pod pritiskom. Kada institucije funkcionišu po zakonu, mnoge pritužbe mogu se rešavati pre nego što postanu masovni sukobi. Kada građani zaključe da ih niko ne sluša, ulica postaje alternativna govornica.

Zato je odgovor „sve su to strane službe“ politički privlačan, ali analitički slab. On oslobađa institucije potrebe da pitaju zašto su izgubile poverenje. Ako je problem isključivo napad spolja, unutra nema šta da se popravlja. Ako su studenti samo manipulisani, vlast ne mora da raspravlja o njihovim zahtevima. Ako su nastavnici i roditelji statisti, njihovo iskustvo ne zaslužuje poverenje. Takvo objašnjenje ne rešava krizu legitimnosti nego je produžava.

Ipak, vlast nije jedini akter kome je potrebno samoispitivanje. Protest koji gubi sposobnost da čuje unutrašnju kritiku takođe može postati zatvoren sistem. Kada svoj mandat izvede iz moralne nadmoći, a ne iz javne argumentacije, rizikuje da ponovi obrazac koji osporava. Zato demokratski smisao protesta nije u tome što je bilo kakva masa mudrija od svake vlasti, nego što niko, pa ni vlast ni masa u protestu, nema pravo na istinu bez provere.

Nije mala stvar kada društvo nauči da javno traži odgovore od vlasti. To ne garantuje dobre političke ishode. Ali bez tog umeća svaka institucija lako postaje ograđeni prostor u koji građani smeju da uđu samo kao klijenti, birači ili statistički podaci.

ČTO DJELAT?

Nema razloga da se tvrdi kako su svi mladi u Evropi istomišljenici. Ne smeju da se zanemare nasilje, hapšenja, povrede ili politički pokušaji prisvajanja protesta. Ali još manje ima razloga da se svaki zahtev za odgovornošću istog časa pretvara u optužnicu protiv građana koji su ga izneli.

Kada bi se od institucija zatražilo da građanima podjednako ozbiljno odgovaraju i dok su mirni i kada izađu na ulicu, možda bi bilo manje situacija u kojima ulica ostaje jedino mesto na kom pitanje dobija javni značaj. A kada bi se od demonstranata zatražilo da sopstvene zahteve formulišu proverljivo, sa jasnim procedurama i odgovornošću za postupke, i sami pokreti bi dobili veću demokratsku snagu.

I treba da je dobiju.

IMAMO PRAVO NA RAZLOG

Ljudima se često uskraćuje pravo na sopstveni razlog. Umesto da se raspravlja o njihovim zahtevima, raspravlja se o tome ko ih je naučio da pitaju. Umesto političke rasprave dobija se policijsko ispitivanje vernosti državi.

Sasvim je moguće voleti svoju zemlju i istovremeno smatrati da njena vlast greši. Moguće je biti kritičan prema stranim silama, a ipak odbiti da svakog domaćeg kritičara proglasimo „stranim plaćenikom“ – jer, politička nezavisnost počinje baš u trenutku kada odbijemo da nam se izbor svede na odanost vlasti ili lojalnost spoljnom centru moći.

Oktobarska Evropa iz 2026. nije jedan pokret i nema jedan glas. To je pobunjeni kontinent različitih ogorčenja, potreba, grešaka, protivrečnosti: protest može nastati iz stvarnog, domaćeg razloga i tamo gde vlast tvrdi da je nemoguć bez stranog naloga. Ako tu mogućnost priznajemo Francuzu, Italijanu, Belgijancu ili Albancu, moramo je priznati i Srbinu.

Ostaje zato pitanje koje je za svaku vlast verovatno najnezgodnije. Šta ako studenti nisu morali da dobiju novac da bi se pobunili? Šta ako im je bilo dovoljno da vide šta se dogodilo, da uporede ono što im je rečeno o „zlatnom dobu“ sa onim u čemu žive i da zaključe da imaju pravo da traže objašnjenje? Tada se čitava velika priča o „obojenoj revoluciji“ svodi na običan, školski zadatak: odgovorite na pitanje.

Jer na pitanja o odgovornosti za izgubljene živote, o školama bez nastavnika, o stanovima nedostupnim mladima i o institucijama kojima se sve manje veruje ne odgovara se pronalaženjem nevidljivog neprijatelja. Odgovara se činjenicama, postupcima i javnom odgovornošću. Nijedan strani plaćenik ne može poništiti tu obavezu, a nijedan politički govor ne može je zauvek odložiti.

TEST NA KRAJU

Umesto da se odmah pitamo ko stoji iza mladih, zapitajmo se šta bismo očekivali da vidimo kada bi njihovo nezadovoljstvo bilo stvarno i domaće. Videli bismo konkretne lokalne povode i različite grupe koje se pridružuju iz različitih razloga. Shvatili bismo sporove unutar pokreta, nesavršenu organizaciju, neuspešne akcije, zahteve koji vremenom menjaju oblik. Upravo takve odlike prate mnoge evropske pokrete otpora bahatoj vlasti.

Šta bismo, s druge strane, očekivali kada bi neka strana sila zaista upravljala protestom? Tražili bismo dokumentovane tokove finansiranja, operativne veze, usaglašene instrukcije, dokazivu zavisnost odluka i svedočanstva koja mogu izdržati nezavisnu proveru. U praksi se ovi obrasci mogu preklopiti: pokret može imati autentične razloge, a da neko istovremeno pokušava da ga iskoristi. Ali upravo zato se ne sme iz jedne uplate, sličnog slogana ili stranog intervjua izvoditi zaključak o vlasništvu nad celim pokretom.

Još jedno pitanje zaslužuje pažnju: kome određeno objašnjenje politički koristi? Tvrdnja da su svi demonstranti plaćenici pogoduje vlasti koja želi da izbegne razgovor o odgovornosti, kao što i tvrdnja da su svi demonstranti po definiciji bezgrešni pogoduje pokretu koji ne želi da odgovara za sopstvene greške.

Države sa različitim vladama, istorijama i ekonomijama suočavaju se sa stvarnim nezadovoljstvom mladih, a politički lideri ponekad kao da više veruju u tuđe zavere nego u iskustvo sopstvenih građana. Ukoliko je tako, onda nije najveći problem što studenti ne slušaju vlast. Problem je što vlast često ne sluša pitanja koja su joj pobunjeni studenti i građani već postavili.

Evropo, ne daj se!

Izvor: Pravda