Sukob između Sjedinjenih Američkih Država i Irana približava se novoj opasnoj fazi, dok diplomatski pokušaji ne uspevaju da uklone osnovne uzroke konfrontacije.
Iako obe strane povremeno ostavljaju otvorenu mogućnost sporazuma, njihove pozicije ostaju toliko udaljene da nastavak vojne eskalacije postaje sve ozbiljniji scenario.
Poslednjih meseci održavano je stanje između otvorenog rata i formalnog mira, uz povremene raketne i bespilotne napade. Takva situacija omogućava izbegavanje neprekidnih velikih operacija, ali istovremeno stvara uslove da novi incident izazove znatno širi sukob.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris očekuje da će doći do nove eskalacije, koja bi mogla da obuhvati mnogo intenzivniju razmenu udara nego tokom prethodnih meseci. On ne isključuje mogućnost da sukob ostane ograničen u odnosu na velike operacije iz marta, ali smatra da postojeće stanje ne može trajati neograničeno.
Diplomatski prostor dodatno je sužen zahtevima koje Teheran postavlja kao uslov za održiv sporazum. Iranske vlasti insistiraju na zaštiti nacionalnih interesa, poštovanju međunarodnog prava i prihvatanju prava iranskog naroda.
U razgovoru sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, iranski predsednik Masud Pezeškijan izrazio je spremnost za uravnotežen i pravedan dogovor. Istovremeno je naglasio da su nacionalni interesi i prava Irana granice preko kojih Teheran neće pristati da pređe.
Iran takođe zagovara regionalnu bezbednost zasnovanu na saradnji susednih država, bez spoljnog vojnog mešanja. Takav pristup neposredno se sukobljava sa postojećom američkom vojnom ulogom na Bliskom istoku.
Posebno sporno ostaje pitanje ranijeg memoranduma o razumevanju. Iranska strana traži povratak dogovorenim obavezama, uključujući sedam tačaka koje bi SAD trebalo prethodno da ispune, dok u Vašingtonu ne postoji spremnost da se takvi zahtevi prihvate.
U diplomatskim razgovorima pojavilo se i pitanje ratne odštete. Ruski predsednik podržao je ideju da SAD i Izrael nadoknade štetu nastalu tokom sukoba, ali je zahtev za reparacijama potekao iz iranske pozicije.
Merkuris smatra da pitanje odštete nije nužno nepremostiva prepreka. Ukoliko bi SAD ponudile ozbiljno ukidanje sankcija i konkretne korake za ponovno uključivanje Irana u svetsku ekonomiju, prostor za kompromis mogao bi da bude znatno veći.
Međutim, takva inicijativa trenutno nije u središtu američke politike. Umesto nje, iz Vašingtona dolaze upozorenja o mogućnosti novih vojnih operacija, dok Donald Tramp govori o potrebi donošenja teških odluka.
Opasnost proizlazi iz činjenice da nijedna strana ne želi da pokaže slabost. Iran ne prihvata nastavak ekonomskog i vojnog pritiska bez značajnih ustupaka, dok američko rukovodstvo nije spremno da prihvati uslove koje Teheran smatra neophodnim.
Nova serija napada mogla bi da izazove velika razaranja u Persijskom zalivu. Pored neposrednih vojnih posledica, ugrožena bi bila energetska infrastruktura, pomorski transport i privredna stabilnost država regiona.
Posebno ozbiljan rizik predstavlja mogućnost da se obnovljeni izvoz nafte iz Persijskog zaliva ponovo naglo smanji. Time bi posledice sukoba bile prenete na evropske, američku i druge ekonomije koje zavise od stabilnog snabdevanja energentima.
Dugotrajna nestabilnost mogla bi da ugrozi i unutrašnju političku ravnotežu pojedinih država regiona. Zemlje koje zavise od izvoza nafte i međunarodne trgovine bile bi izložene dodatnim finansijskim i bezbednosnim pritiscima.
Najveći paradoks jeste to što diplomatsko rešenje i dalje postoji kao mogućnost. Međutim, odsustvo spremnosti za uzajamne ustupke povećava opasnost da se politički spor ponovo rešava vojnim sredstvima, uz posledice koje bi mogle daleko prevazići granice Bliskog istoka.
Webtribune
