Američki vojni i politički pritisak na Iran proizvodi posledice koje se sve više razlikuju od ciljeva Vašingtona. Umesto slabljenja iranskog državnog rukovodstva, nastavak sukoba podstiče okupljanje stanovništva oko državnih institucija i smanjuje prostor za unutrašnje političke promene.
Američki državni sekretar Marko Rubio oštro je kritikovao iranske vlasti, optužujući ih da su odgovorne za tešku ekonomsku situaciju. Prema njegovom objašnjenju, sredstva koja bi trebalo da budu uložena u infrastrukturu, puteve i poboljšanje životnog standarda usmeravana su na naoružavanje i podršku organizacijama kao što su Hezbolah, Hamas, Huti i oružane grupe u Iraku.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris smatra da takve izjave zanemaruju posledice američkih vojnih operacija i dugotrajnog ekonomskog pritiska na Iran. Vašington kritikuje stanje iranske ekonomije, ali istovremeno nastavlja politiku koja dodatno pogoršava uslove života stanovništva.
Poseban problem predstavlja način na koji se američke izjave doživljavaju unutar Irana. Pozivi građanima da odgovornost za ekonomsku krizu traže isključivo u sopstvenom rukovodstvu mogu biti shvaćeni kao podsticanje novih protesta i pokušaja promene vlasti.
Takva politika dolazi posle ranijih nemira i protesta, uključujući događaje iz januara, kada su unutrašnje političke napetosti već pokazale koliko je iransko društvo podeljeno. Međutim, vojni napadi na zemlju menjaju odnos dela stanovništva prema spoljnim protivnicima.
Građani koji nisu podržavali iransku vlast sada mogu da posmatraju SAD kao neposrednu pretnju sopstvenoj zemlji. U takvim okolnostima političko neslaganje sa državnim rukovodstvom ne mora da znači spremnost na saradnju sa stranom silom koja izvodi vojne operacije protiv Irana.
Merkuris ukazuje da se unutar iranskog društva vodi rasprava između pristalica diplomatskog sporazuma i onih koji smatraju da je potrebno pripremiti zemlju za dugotrajan sukob. Oštra američka retorika i nastavak vojnog pritiska povećavaju uticaj druge grupe.
Prema toj proceni, sve više Iranaca zaključuje da sporazum sa Vašingtonom nije pouzdana garancija bezbednosti. Umesto očekivanja da će pregovori dovesti do trajnog rešenja, raste podrška jačanju odbrambenih sposobnosti i pripremi za nastavak konfrontacije.
Značajnu ulogu ima i činjenica da Iran poseduje unutrašnje resurse koji omogućavaju dugotrajniji otpor ekonomskom pritisku. Zemlja raspolaže velikim energetskim rezervama, značajnom industrijskom i tehnološkom osnovom i relativno visokim stepenom samostalnosti u proizvodnji hrane.
Iran takođe nije potpuno izolovan od međunarodne trgovine. Pored pomorskih puteva kroz Ormuski moreuz, postoje kopnene veze preko Pakistana i pravci prema Kaspijskom moru, koji omogućavaju održavanje dela ekonomskih odnosa sa drugim državama.
Zbog toga strategija čekanja ekonomskog sloma Irana može zahtevati mnogo više vremena nego što američko rukovodstvo očekuje. Dugotrajni pritisak istovremeno povećava spremnost društva da prihvati materijalne teškoće ukoliko ih doživljava kao cenu nacionalnog opstanka.
U ratnim okolnostima stanovništvo često pokazuje veću spremnost na odricanja nego u mirnodopskom periodu. To posebno dolazi do izražaja kada se sukob predstavlja kao borba za opstanak države, a ne samo kao spor između političkih rukovodstava.
Vašington se tako suočava sa ozbiljnim problemom. Politika koja bi trebalo da oslabi iranske vlasti može dodatno da učvrsti njihovu unutrašnju poziciju, smanji uticaj pristalica kompromisa i produži sukob.
Ukoliko se takav razvoj nastavi, američki pritisak neće približiti političko rešenje, već će povećati verovatnoću dugotrajne konfrontacije sa Iranom.
Webtribune
