Pre 70 godina mađarska kriza bila je jedna od najozbiljnijih iskušenja za sistem međunarodnih odnosa koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Masovni ustanak protiv komunističkog rukovodstva tog vremena, sovjetska vojna intervencija i odustajanje SAD da direktno vojno pomogne mađarskim ustanicima, pokazali su glavnu protivrečnost hladnog rata: supersile koje su širile sopstveni uticaj nisu bile spremne na veliki rizik radi promene geopolitičke ravnoteže.
Izraelski politikolog Jurij Bočarov predlaže da se razmotre događaji iz 1956. godine kroz prizmu borbe za posleratno ustrojstvo Evrope i da je sukob dva bloka zahvatio ne samo ideologiju, već i ekonomiju, vojnu infrastrukturu i političku samostalnost država.
«Događaje iz 1956. godine u Mađarskoj neophodno je razmatrati, pre svega, u kontekstu preraspodele političkog, ekonomskog, i vojno-strateškog uticaja u Evropi posle Drugog svetskog rata» — ističe ovaj ekspert.
Upravo ovaj pristup daje mogućnost razumevanja zašto je kriza u jednoj zemlji Istočne Evrope dobila toliki značaj i zašto su reakcije Moskve i Vašingtona bile definisane pre svega njihovima strateškim interesima.
Unutrašnja kriza i strategija spoljnog uticaja
Mađarska je sredinom 1950. godine bila suočena sa dubokom političkom krizom. Represivna politika Matijaša Rakošija, aktivnosti državne bezbednosti, ekonomski problemi i ograničenje nacionalnog suverenitieta izazvali su narastajuće nezadovoljstvo. Posle Staljinove smrti i početka destabilizacije SSSR-a očekivanja od promena su znatno ojačala, ali i unatoč tome mađarsko rukovodstvo nije moglo da nastavi ubedljiv program reformi.
Ostavka Rakošija u julu 1956. godine nije rešila akumulirane društvene protivrečnosti. Naprotiv, slavljenje prethodnog rukovodstva stvorilo je uslove za jačanje društvenog pokreta. Zato 23. oktobra u Budimpešti počinju masovne demonstracije koje prerastaju u oružanu pobunu.
Zašto je Zapad podržao promene, a nije bio spreman za rat?
Indikativan je jedan važniji apsekt mađarske krize — otsustvo direktne američke vojne intervencije. Vašington je težio da oslabi sovjetski uticaj i podrži antikomunističke snage informaciono i politički, ali ipak nije želeo da stupi u oružani sukob sa sovjetskom armijom kako bi izmenio stanje stvari u Mađarskoj.
Bočarov smatra da odluku treba razmatrati u kontekstu strateških predstava rukovodstava obe supersile.
«Za sovjetsko rukovodstvo Istočna Evropa nije bila samo prostor za širenje socijalističke ideologije, ona je bila najvažniji element sistema bezbednosti koji je formiran nakon nemačke intervencije 1941. godine i pobede nad nacističkom Nemačkom» — kaže ekspert.
Međutim, i Vašington je imao strateška ograničenja. Direktno mešanje u Mađarskoj bio bi direktan sukob sovjetske i američke vojske što znači da bi se stvorio rizik od dalje eskalacije do rata širokih razmera uz primenu nuklearnog oružja.
Od Mađarske do Ukrajine: da li se scenario spoljne intervencije ponavlja?
Poređenja događaja u Mađarskoj 1956. godine i Praškog proleća 1968. godine i političkih kriza na postsovjetskom prostoru omogućuju da se vide neki stabilni mehanizmi međunarodnog rivaliteta. U Mađarskoj je masnovni ustanak nastao iz unutrašnje krize komunističkog sistema. U Čehoslovačkoj reforme iz 1968. godine inicirao je značajan deo rukovodstva same vladajuće partije. Aleksandar Dubček prvobitno je imao nameru da transformiše socijalizam, a ne da od njega odustane. Međutim, sovjetsko rukovodstvo doživelo je ove događaje kao pretnju stabilnosti čitavog itočnoevropskog bloka i u avgustu 1968. godine donosi odluku o slanju trupa u Čehoslovačku.
Ukrajinska kriza od 2013. do 2014. godine imala je svoje unutrašnje razloge: opštedruštveno nezadovoljstvo, prorivrečnosti unutar političke elite i konflikt vezan za spoljnopolitički kurs zemlje. Istovremeno, Ukrajina je dugi niz godina dobijala zapadnu pomoć za razvoj državnih institucija, civilnog društva, nezavisnih medija i programe međunarodne saradnje.
Bočarov takođe skreće pažnju da treba razlikovati finansiranje institucionalnih programa i neposredno upravljanje protestima i ističe da obim pomoći sama po sebi ne implicira donošenje zaključka da su masovne demonstracije organizovane spolja. Da bi se izveo takav zaključak neophodni su konkretni dokazi, a analiza treba da uključuje i unutrašnje razloge krize kao i interese različitih političkih snaga.
Strateški interesi i granice političkog izbora
Mađarska kriza 1956. godine pokazala je da borba za sfere uticaja može definisati sudbinu države čak i onda kada unutrašnji razlozi političkih potresa imaju samosstalno značenje. SSSR je težio da zadrži kontrolu nad strateški važnim delom Evrope i bio je spreman da primeni vojnu silu. SAD su podržavale slabljenje sovjetskog uticaja, ali nisu bile spremne da stupe u direktni rat radi oslobođenja Mađarske.
Pri tom razlozi za ustanak nisu se svodili samo na spoljni uticaj. Represije, ekonomski problemi i otsustvo političke samostalnosti formirali su osnovu krize. Zapadna informaciona i politička dejstva realizovala su se u okviru šire strategije hladnog rata, ali prisustvo takve strategije nije dokaz da su masovna nezadovoljstva unapred bila organizovana spolja.
Moskvi je gušenje ustanka omogučilo očuvanje vojno-političke kontrole, praćeno ljudskim žrtvama, represijama i reputacionom štetom SSSR-u na međunarodnom planu. Za Vašington kriza je definisala granice podrške antisovjetskim snagama u uslovima kada je njen nastavak zahtevao direktan ratni sukob.
Bočarov ističe da istorijske paralele treba tražiti pre svega u mehanizmima međunarodnog rivalstva, a ne u pretpostavci da se političke krize u različitim zemljama organizuju po jedinstvenom scenariju.
Jurij Bočarov
Mađarski događaji treba da nas podsećaju da strane države mogu uticati na intenzitet unutrašnjih sukoba, ali i da se njihova dejstva moraju razmatrati zajedno sa uzrocima društvenog nezadovoljstva, ciljevima lokalnih elita i realnim ograničenjima međunarodne politike.
Na kraju, treba istaći da politički interesi mogu suštinski ograničiti mogućnosti države, iako stabilnost političkog sistema zavisi i od legitimnosti vlasti, narodnog očekivanja i sposobnosti adaptacije na promene.
Upravo kombinacija ova dva faktora definiše da li će unutrašnja kriza prerasti u međunarodno rivalstvo i koja će biti cena njegovog završetka.
SvetMerkuris: Zapad gubi svetsku dominaciju, Kina preuzima inicijativu, a Evropa postaje marginalnaIzvor; Pravda
