Правда

Нападнут је на прагу свог стана и понижен од оних којима је посветио цео живот и већину својих књига. И уместо безбрижне старости, Рашу походи страх. „Наравно да се бојим. Они знају мој спрат, мој стан, хтели су једном да упадну, што не би покушали опет да ме вребају и савладају? Откуд знам шта се може десити. Ја сам из тог страха направио грешку и рекао да сам оболео од ‘параноје Београд‘. Јавио ми се одмах кум из Новог Сада и пребацио ми да сам погрешио. Рекао ми је: ‘Што си дирао Београд, није тебе напао Београд‘. Можда је у праву, али старци Београда су под ударом и незаштићени. Да ли ми жртве треба да сад направимо Удружење за заштиту стараца, као што има удружење за заштиту животиња? Озбиљно мислим. Али наше удружење не би имало снагу аргумента - нити можемо да штрајкујемо нити да се бијемо. Поготово ја, који се у животу нисам потукао. Неколико дана после напада сретнем једног просјака у колицима и испричам му да су ме напали, а он ми каже: ‘Да вас научим два-три грифа за одбрану од ударца ножем или песницом‘. Оставите ме на миру, кажем, не могу ја у 81. години учити да се тучем. Ја сам немоћни старац, а он се наљути. Богами, њега не би успели да савладају, врло је снажан!“ Слика из рата И док размишља о томе какво је детињство десетогодишњака који су покушали да му провале у стан, а њега да повреде, са сетом се сећа сопствених дечачких дана у спокојном миру Мокрина, али и првих сусрета са злом. „Моје детињство је било срећно. Имао сам два старија брата, Лазара и Душана. Лаза је увек био ту да ме брани, ако неко хоће да ме бије. Он је сад у старачком дому и не може више да ми помогне ни да ме заштити. Добро је бити у старачком дому, тамо чувају старце. Агресори деца постоје у мом давном сећању од пре седамдесет година. Сећам се кад су Немци ушли у наше село Мокрин, онда је његов вршњак Шваба хтео да туче Душана. Остала ми је мрачна слика како се ми српска деца прибијамо уз зид наше соколане а прилази нам група швапске деце чија је солдатеска покорила наше село и прети Душку. Био сам запањен, јер је хтео да га бије без разлога. Могао сам да разумем да неко неког хоће да бије из одређеног разлога, али ово је био хилтерјунгендовски покушај напада на малог српског дечака. То сам упамтио. Ето, то је аналогија коју видим са овим случајем.“ Насиље рађа насиље И не трага за кривицом, ствари су за њега исувише познате. „Човечанство је дете насиља, људски род рађа насиље. Погледајте само спољнополитичку рубрику новина и све ће вам бити јасно. Кад сам своју другу књигу бајки назвао ‘Опасне бајке’, питали су ме зашто опасне? У теорији бајки има два гледишта. Једно стоји на становишту да је живот суров и опасан и да су бајке од памтивека сурове и опасне. Таква је бајка о Црвенкапи, о Пепељуги... и присталице ове теорије кажу да треба припремати децу за сурови и опасни свет. А има друга струја која каже како су опасне бајке плод суровог капиталистичког умовања. Ипак, мислим да већина људи чезне за добротом и увек бих деци саветовао да се окрећу доброти, а замерам васпитачима који су неправедни према деци и позивам их да буду бољи и доброћуднији према дечици. Зато ја деци опраштам, једино не могу да опростим одраслим људима који добију малу децу, а онда од њих направе монструме. Деци бих поручио да се боре за своју срећу и да ће срећу остварити ако се боре за срећу других. Ако крену према другима агресивно и непријатељски, свет ће им се вратити у непријатељском строју и почеће да их гони. Лов на срећу је путем доброте.“ Усамљеност Рашина формула среће функционисала је беспрекорно док није стигла усамљеност. „Ја сам био донедавно срећан човек, а онда ми је пре две године умрла жена. То је био тежак ударац. Били смо заједно 55 година, цео један живот. Сад се осећам као на годишњем одмору из паклене куће смрти. Још сам жив, нисам у кући смрти где ми је жена.“ Раша има двоје деце и обоје су на неки начин црквени људи. Ћерка је иконописац, а син је свештеник у Москви. Има симпатичну теорију зашто су му се деца определила за такав животни пут. „Па, зову се Попов. То је такозвана психологија презимена, она вас одређује. Да се презиваш Шифоњеровић ти би ишао раширен као шифоњер.“

Прочитајте још:Да ли је ово убица Звездаша у Истанбулу? (ВИДЕО)Адвокати: Без прекида штрајка, пређена психолошка граница

Открива и тајну сопствене разбарушености, која је његов имиџ откако за Рашу знамо. „То је генетски. У целом Мокрину суво време, нигде блата, само прашина, а мој деда Душан дође са блатом на ципелама. Питају га где је нашао блато, он слеже раменима. Био је аљкав, апа-драпа, то је ген и то сам наследио од њега. Опет, мој најстарији брат Душко је имао 250 белих кошуља. То није била соба, него текстилна радња! А ја сам јутрос једва нашао ову једну и њу сам морао да закопчам под вратом јер јој овде фали једно дугме. То су гени.“ У родни Мокрин иде још само на дан песника Мике Антића 24. јуна и на Ускрс. До пре две године ишао је тамо и последње недеље фебруара да као спикер води борбу гускова. Сад самује међу књигама на седмом спрату једне београдске зграде, на папирићима води дневник јесени свог живота и онда те папириће лепи лепком у мале књиге и чита Александра Диму. Оставите га на миру! Извор: Блиц