Правда

Оптимизам министра баш и не деле учесници Радне групе за припрему предлога закона о раду, јер су уверени да не може бити донето такво радно законодавство којим и радници и газде могу бити задовољни. Но, без обзира шта ко мислио и желео, извесно је да ће ова пета верзија бити и последња, као и то да ће држава имати последњу реч. То, пак, значи да чак и ако сви социјални актери и не буду потпуно задовољни законским решењем, посланици Скупштине Србије ће га усвојити, јер је он, како истиче Вулин, Србији неопходан да би радила на привредном препороду државе. – Није спорно да послодавци и синдикати имају значајних примедби на закон и да су примедбе и једних и других оправдане, а да је држава та која мора да нађе начин да сви мање пате. Најбоље би било када би се синдикати и послодавци договорили и дошли пред државу са папиром који она само аминује. Компромис је могућ и биће га, наравно да парламент даје задњу реч. Владајућа странка има убедљиву већину у парламенту и може да усвоји „било шта“, али то није разлог да се до последњег тренутка не покуша да нађе заједнички став свих социјалних партнера – истакао је Вулин. Дакле, закона ће бити, а шта ће он садржати у овом тренутку нико тачно не зна да каже. Све је у домену спекулација, јер радну верзију законског предлога осим учесника радне групе нико није видео. Савез самосталних синдиката Србије и УГС “Независност“ су пре неколико дана издали саопштење у којем су изнели непријатвно изненађење чињеницом да су у радној верзији закона о раду, која им је накнадно достављена, нашле нове одредбе о којима се током тромесечне јавне расправе није говорило и преговарало. Захтевали су да се остане на оном што је договорено и да се ништа мимо тога накнадно не убацује у предлог. Шта је то што је изазвало револт синдиката остало је нејасно – ни они нису образложили о чему се ради и где се ту налазе радничка права. Једно је сигурно, постојећи Закон о раду није заштитио раднике и поред тога што га данас сви бране и говоре о њему као мери за остваривање радничких права. Јер да је био добар и да је у корист радника, како то тврде газде, онда сасвим сигурно за пет година без посла не би остало пола милиона запослених. Уз то, не би данас било више од 200.000 радника који не примају редовно плате, и још толико оних који раде а примају минималац и немају уплаћене доприносе за пензију и здравство по неколико месеци. С друге стране, газде које траже пооштравање услова запошљавања, лакшу могућност за отпуштање, смањење синдикалних права... никако не би смеле то да помињу, јер је неспорна чињеница да они ни постојећи Закон о раду нису поштовали. Доказ за то су вишемилионска дуговања за порезе и доприносе, вишемесечно неисплаћивање плата, уручивања отказа без основа... Да је ово правно уређена држава морали би да одговарају и сносе последице своје неодговорности према њој, али и према запосленима. Овако наши послодаваци траже законска права у погледу запослених која важе у правно уређеним државама, али нису спремни да имају обавезе које њихове колеге тамо имају. Јер, ни у једној европској земљи није замисливо и строго је кажњиво (а казне су баснословне), да држе раднике на црно, да не исплаћују плате, да не плаћају порезе и доприносе... Ни наши радници нису без мане, али због економског окружења и скаредне приватизације они другачије не могу. Већина жели да ради за државу, јер се реално постојећи Закон о раду и синдикати у Србији само о том сектору старају, а они који то не могу одлазе силом прилика у приватни сектор у којем нису ни покушали да се организују и изборе за своја права. Свесни су радници да се ни један газда неће одрећи доброг и вредног радника, али многи нису спремни да то буду за малу плату. И тако у круг. Сарадник центра за синдикализам Срећко Михајловић сматра да и ова Влада, као и претходне, „шибицари“ са законом о раду док се сви не навикну на флексибилност свега, па и самог живота. – Тржиште рада посматра се као арена борбе за опстанак у којој капиталисти легално бирају најбоље по најмањој цени. У Србији има једних који имају посао и добру плату, других који имају посао и бедну плату, оних који имају посао и немају плату. Има оних који повремено имају неки посао за било коју плату, оних који су се продали агенцијама за привремену плату, као и оних који немају ни плате, ни посла. Само страначке присталице, страначки синдикати и лаковерни могу да поверују да ће лакше отпуштање довести до лакшег запошљвања, да новим законом укидају социјалистичке повластице, као што су рад на неодређено време, плаћен прековремени рад и осмочасовно радно време – оцењује Михајловић. По виђењу професора Властимира Матејића производни систем у Србији је у таквој кризи да не може да издржи радно законодавство које приличи 21. веку, па би зато наше радно законодавство на кратак рок требало да одговори интересу већине грађана да преживе, а на средњи рок интересу грађана да имају неку врсту сигурности. – Први би се интерес остварио радним законодавством које би стимулисало запошљавање које би осигурало минимум егзистенције свим грађанима Србије и развој производног система који би могао да генерише нова запошљавања, а други би био остварен радним законодавством које би онемогућило садашњу неразумну и недозвољену праксу да многи људи раде, а за то не добијају плату, док други не раде, а за то добијају плату. Страни инвеститори у  Србију доносе производње које су тамо одакле долазе исцпреле иновациону ренту. Овде дакле, долази нешто зрело, а такво зрело не тражи много радне снаге – каже професор Матејић. На све то Небојша Атанацковић, председник Уније послодаваца Србије, одговара да послодавци сматрају да је неопходан нови закон који ће бити усклађен с европским законодавством, а не заснован на самоуправним принципима. – Не треба се надати да ће се на радној групи договорити синдикати, министарство и послодавци. Логично је да ће свако донекле остати на свом становишту, али на Влади и Скупштини је да каже какав закон жели – рекао је Атанацковић. Министар Вулин верује да ће наредних недеља све жеље бити упаковане у добар закон који ће држава, према обавези коју је преузела, на време усвојити, додајући да га „радује чињеница да су синдикати и послодавци у социјалном дијалогу показали бригу и озбиљност и одрекли се онога што се зове социјална себичност - не размишљају о себи већ о држави Србији и свима онима који овде живе“. Остаје непознато како ће све то упаковано у конкретан раднички закон утицати на живот радника и њихових породица. Јер, то ће бити једина мера успеха или неуспеха новог закона о раду. Извор: Дневник