Pravda

Optimizam ministra baš i ne dele učesnici Radne grupe za pripremu predloga zakona o radu, jer su uvereni da ne može biti doneto takvo radno zakonodavstvo kojim i radnici i gazde mogu biti zadovoljni. No, bez obzira šta ko mislio i želeo, izvesno je da će ova peta verzija biti i poslednja, kao i to da će država imati poslednju reč. To, pak, znači da čak i ako svi socijalni akteri i ne budu potpuno zadovoljni zakonskim rešenjem, poslanici Skupštine Srbije će ga usvojiti, jer je on, kako ističe Vulin, Srbiji neophodan da bi radila na privrednom preporodu države. – Nije sporno da poslodavci i sindikati imaju značajnih primedbi na zakon i da su primedbe i jednih i drugih opravdane, a da je država ta koja mora da nađe način da svi manje pate. Najbolje bi bilo kada bi se sindikati i poslodavci dogovorili i došli pred državu sa papirom koji ona samo aminuje. Kompromis je moguć i biće ga, naravno da parlament daje zadnju reč. Vladajuća stranka ima ubedljivu većinu u parlamentu i može da usvoji „bilo šta“, ali to nije razlog da se do poslednjeg trenutka ne pokuša da nađe zajednički stav svih socijalnih partnera – istakao je Vulin. Dakle, zakona će biti, a šta će on sadržati u ovom trenutku niko tačno ne zna da kaže. Sve je u domenu spekulacija, jer radnu verziju zakonskog predloga osim učesnika radne grupe niko nije video. Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS “Nezavisnost“ su pre nekoliko dana izdali saopštenje u kojem su izneli neprijatvno iznenađenje činjenicom da su u radnoj verziji zakona o radu, koja im je naknadno dostavljena, našle nove odredbe o kojima se tokom tromesečne javne rasprave nije govorilo i pregovaralo. Zahtevali su da se ostane na onom što je dogovoreno i da se ništa mimo toga naknadno ne ubacuje u predlog. Šta je to što je izazvalo revolt sindikata ostalo je nejasno – ni oni nisu obrazložili o čemu se radi i gde se tu nalaze radnička prava. Jedno je sigurno, postojeći Zakon o radu nije zaštitio radnike i pored toga što ga danas svi brane i govore o njemu kao meri za ostvarivanje radničkih prava. Jer da je bio dobar i da je u korist radnika, kako to tvrde gazde, onda sasvim sigurno za pet godina bez posla ne bi ostalo pola miliona zaposlenih. Uz to, ne bi danas bilo više od 200.000 radnika koji ne primaju redovno plate, i još toliko onih koji rade a primaju minimalac i nemaju uplaćene doprinose za penziju i zdravstvo po nekoliko meseci. S druge strane, gazde koje traže pooštravanje uslova zapošljavanja, lakšu mogućnost za otpuštanje, smanjenje sindikalnih prava... nikako ne bi smele to da pominju, jer je nesporna činjenica da oni ni postojeći Zakon o radu nisu poštovali. Dokaz za to su višemilionska dugovanja za poreze i doprinose, višemesečno neisplaćivanje plata, uručivanja otkaza bez osnova... Da je ovo pravno uređena država morali bi da odgovaraju i snose posledice svoje neodgovornosti prema njoj, ali i prema zaposlenima. Ovako naši poslodavaci traže zakonska prava u pogledu zaposlenih koja važe u pravno uređenim državama, ali nisu spremni da imaju obaveze koje njihove kolege tamo imaju. Jer, ni u jednoj evropskoj zemlji nije zamislivo i strogo je kažnjivo (a kazne su basnoslovne), da drže radnike na crno, da ne isplaćuju plate, da ne plaćaju poreze i doprinose... Ni naši radnici nisu bez mane, ali zbog ekonomskog okruženja i skaredne privatizacije oni drugačije ne mogu. Većina želi da radi za državu, jer se realno postojeći Zakon o radu i sindikati u Srbiji samo o tom sektoru staraju, a oni koji to ne mogu odlaze silom prilika u privatni sektor u kojem nisu ni pokušali da se organizuju i izbore za svoja prava. Svesni su radnici da se ni jedan gazda neće odreći dobrog i vrednog radnika, ali mnogi nisu spremni da to budu za malu platu. I tako u krug. Saradnik centra za sindikalizam Srećko Mihajlović smatra da i ova Vlada, kao i prethodne, „šibicari“ sa zakonom o radu dok se svi ne naviknu na fleksibilnost svega, pa i samog života. – Tržište rada posmatra se kao arena borbe za opstanak u kojoj kapitalisti legalno biraju najbolje po najmanjoj ceni. U Srbiji ima jednih koji imaju posao i dobru platu, drugih koji imaju posao i bednu platu, onih koji imaju posao i nemaju platu. Ima onih koji povremeno imaju neki posao za bilo koju platu, onih koji su se prodali agencijama za privremenu platu, kao i onih koji nemaju ni plate, ni posla. Samo stranačke pristalice, stranački sindikati i lakoverni mogu da poveruju da će lakše otpuštanje dovesti do lakšeg zapošljvanja, da novim zakonom ukidaju socijalističke povlastice, kao što su rad na neodređeno vreme, plaćen prekovremeni rad i osmočasovno radno vreme – ocenjuje Mihajlović. Po viđenju profesora Vlastimira Matejića proizvodni sistem u Srbiji je u takvoj krizi da ne može da izdrži radno zakonodavstvo koje priliči 21. veku, pa bi zato naše radno zakonodavstvo na kratak rok trebalo da odgovori interesu većine građana da prežive, a na srednji rok interesu građana da imaju neku vrstu sigurnosti. – Prvi bi se interes ostvario radnim zakonodavstvom koje bi stimulisalo zapošljavanje koje bi osiguralo minimum egzistencije svim građanima Srbije i razvoj proizvodnog sistema koji bi mogao da generiše nova zapošljavanja, a drugi bi bio ostvaren radnim zakonodavstvom koje bi onemogućilo sadašnju nerazumnu i nedozvoljenu praksu da mnogi ljudi rade, a za to ne dobijaju platu, dok drugi ne rade, a za to dobijaju platu. Strani investitori u  Srbiju donose proizvodnje koje su tamo odakle dolaze iscprele inovacionu rentu. Ovde dakle, dolazi nešto zrelo, a takvo zrelo ne traži mnogo radne snage – kaže profesor Matejić. Na sve to Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, odgovara da poslodavci smatraju da je neophodan novi zakon koji će biti usklađen s evropskim zakonodavstvom, a ne zasnovan na samoupravnim principima. – Ne treba se nadati da će se na radnoj grupi dogovoriti sindikati, ministarstvo i poslodavci. Logično je da će svako donekle ostati na svom stanovištu, ali na Vladi i Skupštini je da kaže kakav zakon želi – rekao je Atanacković. Ministar Vulin veruje da će narednih nedelja sve želje biti upakovane u dobar zakon koji će država, prema obavezi koju je preuzela, na vreme usvojiti, dodajući da ga „raduje činjenica da su sindikati i poslodavci u socijalnom dijalogu pokazali brigu i ozbiljnost i odrekli se onoga što se zove socijalna sebičnost - ne razmišljaju o sebi već o državi Srbiji i svima onima koji ovde žive“. Ostaje nepoznato kako će sve to upakovano u konkretan radnički zakon uticati na život radnika i njihovih porodica. Jer, to će biti jedina mera uspeha ili neuspeha novog zakona o radu. Izvor: Dnevnik